Бања (рукописни зборник)

Љубинко Миљковић: Бања (рукописни зборник); Етномузиколошке одлике и записи архаичке и новије вокалне и инструменталне музичке традиције сокобањског краја. Нота, Књажевац, 1978.

COBISS.SR-ID - 96247047 (https://plus.cobiss.net/cobiss/sr/sr/bib/96247047)

БАЈАЊЕ

     За разлику од врачања као човековог упињања да проникне у будућност, бајање је израз актуелне потребе да се помогне у некој ненољи, најчешће болести. Патријархална средина је веровала и верује у резултате оваквих настојања која у традицији имају и објашњења зашто су или нису била успешна. Као и свака магијска радња и бајање се мора одвијати по веома строгим,а компликованим правилима из чијих оквира не сме бити изостављен ни један елеменат, а такође не сме бити ничега сувишног. У доцнијем размишљању поводом неуспелих покушаја бајалица и њена околина правдаће неуспех грешком те врсте. Друга врста извора веровања у бајање јесу чињенице да болест у свом току често бива надвладана од самог организма, поготову што је у оквирима бајања и врло честа примена одговарајућих народних лекова.
     Бајање има своје време, погодне и непогодне дане. Не баје се средом,петком и недељом, већ су најпогоднији термини „уочи" тих дана; не баје се на велике празнике, али се „бајање појубаво прима уочи ти дани." Најбоље зреме у односу на доба дана ое „кноћи", у први сумрак. Места где се упражњавају магијске радње зависе од намене, а то су најчешће: огњиште, „комин" и праг у кући, дрвник и „кочина" у дворишту и „јанак, ели ге се састају три воде" у сеоском атару. У најстрожије оквире магије спада и наменска употреба предодређених реквизита за сваку прилику понаособ, а то су перо или перушка, жар, „острушка", „ожег", бритва, „ножици", секира, кравај, јаје, брашно, „прашо" (прашина са пута), гребени, чешаљ, затим катран, шупаљ камен, различито биље и цвеће итд., а надасве је важан белег особе на коју се радња односи.
     Магијски текстови бајања се изводе у трансу шапатом, наглашено ритмизираним скандирањем, за разлкку од осталих које смо презентирали (Јеремије, пчелско певање и др.) чији се напеви заснивају и на изразитијој или мање изразитој мелодици.
     Комплетни текстови бајања изводе се обавезно три пута.

Песме

Коледарске песме

     У бањским селима коледе као синкретичка целина више не егзистирају толико дуго да се није могло установити ни како је уопште изгледала група коледара. До данас су очувани још само делови обреда који, ван настале целине, а помешани са божићним, имају значај пре изолованих обичаја, него једног од најистакнутијих паганских празника.
     Тако се уочи Игњатовог дана узимају све кудеље, па се развезују „освојци" и вуна ставља у „полужно корито", које иначе служи за појење стоке. Преко те вуне стављају се „по старински" све столице из куће да ноге буду окренуте према горе, „јели треба да буду прави јагањци."
     На сам дан Божића ујутро баба даје свима вино да се причесте, затим сира са киселим млеком, па месо и наставља се са јелом за совром на којој све остаје догод траје Божић.
     Коледарске песме се певају у две прилике: када се „пеку праци" и врше друге припреме за Божић и „у совру", када рођаци и пријатељи долазе један другоме на честитање и послужење. Коледарским играма је, ако су у Бањи уопште постојале као посебне игре, изгубљен сваки траг.

Вучари

     За вучаре у Бањи није везано никакво посебно певање, па ћемо им овом приликом ускратити значајнији простор. Познато је, међутим,да су они на себе привлачили пажњу громким уззикивањем поклика „Ура!" и ритмизираним извикивањем одговарајућих прозних текстова, што улази у оквире наше публикације, њеног ширег и ужег интереса. Описаћемо стога још и начин припремања „вука" за ношење и сакуплање дарова по селима „на вука":
     У одрану вучју кожу стави се слама, па се испуњена навуче на ражањ, а делови коже који су покривали вучје ноге увију се око дрвених кочића који су другим крајем причвршћени за ражањ. На тај начин „вук стоји ка’ и да је дошел у село", што је битно у опремању.
     Вучари су обучени у своје стајаће одело, а од додатних реквизита, поред џакова за дарове, носе каткад још само ловачку пушку којом је вук убијен.

12. Ура! Ура!

Песме уз љуљање

Кад поље добро озелени, а прво цвеће напупи и почиње да цвета, везиване су недељом у свим селима Бање љуљашке. У неким селима љуљашка је прављена од конопца, а само на оном делу где је седиште пребациван је комад вукене тканине, а у другим селима повезивано је пријатно са корисним, па је за љуљање употребљавано ново сукно изаткано те зиме, јер се након такве употребе тканина „отегне", што и јесте циљ. Дрво које је бирано да се за његове гране везују љуљашке обично је био орах, али не из неких посебних осим практичних разлога, што је то високо дрво са јаким гранама.
На љуљашку су се у пару пели момак и девојка, двојица момака су их конопцем љуљали дочекујући их и потискујући напред, а остали их бодрили да узму што већу висину повицима "И!"-"Ху!" и певали, раније баш праве љуљашке, а доцније које било песме. Последњих 30-40 година љуљашке се зезују, узвици бодрења су у тим приликама још присутни, али песме се неповратно губе. Све љуљашке песме снимане су и бележене само по сећању, јер љуљашких песама уз љуљашке нема.

Лазаричке песме

Иако су лазарице необично срдачно примане у свакои селу у Бањи, вероватно због својевременог директног отпора цркве, сеоске девојке су доста давно углавнон напустиле ову извођачку функцију. Баш тада је још жешћа судбнна погодила краљички обред који толико дуго није извођен у бањским селима да се нико од чак веома старнх људи више не сећа краљичких песама као таквих, а камо ли да зна нешто више о томе како је обред изгледао. Неколико бивших краљичких песама чији прелазак у чисту лирику је веома одмакао више нисмо могли уврстити у краљичке, јер оне, и поред неких непромењених одлика, то не могу бити у коначном разврставању.
Директност функције и разноврсност певања лазарице у бањским селима одавно више не поседују, јер се обред већ доста дуго не изводи синкретички целовито и спонтано. С тим у вези стоји и чињеница да је лазарички обред све лабилнији, а певање све мање архаично идући од Голака преко Бање према Ртњу са кулминацијом у долини Моравице, где су сеоске девојке потпуно искључене као активни учесници и замењене Циганкама, што је најсигурнији знак стагнације лазаричких обреда и певања. Ипак, упркос околностима на које смо указали, за Бању се не може рећи да је сиромашна лазаричким песмама и истоврсним играма с певањем, па ћемо презентирати оно што смо нашли и како смо нашли на терену.

Ђурђевданске или песме „од овч'у славу“

     У Бањи као традиционално сточарском, а посебно овчарском крају, као обред у оквиру радних процеса најбогатији је ђурђевдански. Тако се на „бељани петак" ископава мноштво трава по околним планинама и то: расковник, дебељача, ђурђевка, Петров крст, мукавица, тавњеника или кошутица, љубичица, „врањи лука" и мрсољак, стављају се у бачијарско цедило, насецкају и нанижу на конац код куће, савију око бакрача за мужу који се стави на један крај обрамице, а на други ручак, па се пре зоре полази у планину код овчара и оваца. По доласку бира се код овчарника, зависно од ситуације, „вир ели јанак", па се баца венац у воду и сви се умију. Затим се још један венац „сас алени, сињи, сури и бели конци" баци поред првога венца, након чега се водом прскају овце "да ји млеко иде ка’ и вода”, као што се у бакрач за мужу стављају „сол и јаје да на овце никој ништа не учини, нек буду здрава стока!" Из истих разлога се овца која се прва ојагњила тим јајетом удара у главу. Затим се кити „трљак" и то: врата и „леса" и изнад ње се разапиње грана шипка, а на њу се закачи од оних истих вуница које су бачене са венцем у извор. Потом се узимају донешене траве, а нарочито расковник за овце и мукавица за јагањце, „крме се" тим, па селвином уместо прута овце се потерају према старијем овчару - „ћаји" који их седећи на вратима овчарника, „почиње да промузује." Када се са мужом заврши „бележе се јагањци": сваком јагњету се од уха „исече белег" и меће у „воган", где је већ наливено млеком. Потом се јагањци изброје „колико су младића", ћаја узим воган, носи до најближег мравињака и просипа „да се овце пате ка’ и мрави", а „ћирак" остаје да чува овце.
     У традицији су такође и одређене радње са болесном стоком, нарочито за болести вимена. Узимала се, кажу,земља са кртичњака, па се помазивало „виме на овцу", а уз то је коришћен и пуж на следећи начин: чекало се да пуж „пушти рогови, па штукне рогови", да се тог момента „сас ону земљу протре виме да болес штукне." Или друго: "од тај болес се узне камен шупаљ и кроз њега промузе се." Ако би жена оболела од дојке, хватали би ласицу, одрали јој кожу, па на Ђурђевдан увијали болесну дојку.
     Након завршених обредких радњи на ливади је простирано за ручак, уз ручак би се запевало, па би се враћали кућама успут берући кукурек којим би окитили кућни плот „укотур док је авлија."
     Сви казивачи које смо питали у вези са овим обредима и обичајима били су једнодушни у једном: нико се не сећа да су девојке играле неке посебне игре, али су им мајка и баба причале када се и шта певало за Ђурђездан, а то је: „када се иде у траву, када се вију венци и када се промузују овце."

ецни брод текста

Песме за Јеремијиндан

Сва објађњења која се односе на два узастопна празника: Пољеремију и Јеремију свођена су на то да се „на Пољеремију не ради у поље, а ради у руке", а на Јеремијиндан обратно. На Пољеремију се носио ручак у поље, под залис где су млади играли, а старији певгли до вечери. За Јеремијиндан везана је и следећа обредна радња: пред мрак су узимани „ожег" и „острушка", па су уз ритмичко ударање и ходање у истом ритму, певањем или скандирањем интерпретирани текстови везани за сутрашњи, Јеремијиндан.

Пословачке песме

Врло је вероветно да су пре више деценија и у бањскии селима постојала посебно: копачко, жетварско, орачко, косачко и друге врсте певања уз различите пољске радове. Међутим, већ сама чињеница да се мелодија најраспрострањеније типске песме уз рад назива „пословачки глас", као и да се ту ради о новијем начину певања, које бањско становништво очначава као „пословачко попевање", речито говори о извесном уопштаваау, односно развојном кретању супротном спецификацији. Или, ако као пример посматрамо попевку „Синоћ овој добо" о којој су неподељена саопштења казивача да се нико од њих не може сетити да је и када је певана уз жетву, иако о жетви говори, уз истовремено тврђење да се пева уз ручни рад, биће знатно јасније наведене развојне тенденције. А ако наведемо и то да су од истражених села била ретка она чији су казивачи знали било који од старинских „гласова" уз одређени пољопривредни посао, уз бројне чобанске песме, сточарско порекло већине становника Бање као одређујућа реалност постаје у одговарајућој мери значајно при закључивању. Природни ток изнетих чињеница доводи затим и до коначног закључка да су у бањским селима, свакако због депримитивизације производње, песме уз типично мануелни рад у пољу до те мере ишчилеле из сећања да се све ређе певају и уз ручак приликом пољских радова, а о певању уз радни процес већ доста дуго нема ни говора.
Када је бројност „пословачких" песама у питању, има их таман толико да се може говорити о разноврсности и то је друга чињеница која слику бањског певања уз рад чини потпуном: поред „пословачког гласа" као прве, „пословачкс попевање" или „попевање пословачки" је друга реалност.

Пчелске песме

Пчеле се роје лети, углавном пре подне,на „припечину" када после кише припекне сунце. Рој из старе „трмке" излеће тада силовито, одједном и диже се обично на оближње дрво, где се густо збије око матице. Тада се, што је могуће брже, узима нова „трмка" и маже изнутра травом маточином. Затим се пали „кучињава крпа и иде с њу укотур онај рој, да дим опије пчеле, те да улазе у трмку и попева се."
На питање који од ових елемената шта чини, одговорено нам је да маточина и дим маме и терају пчеле у кошницу, а да се звижди и „попева из обичаја", што значи да су код нашиж саговорника биле нетакнуте илузије о нарочитој моћи утицања на пчеле посредством певања.

Песме за кишу

     Ранијих деценија, ближе почетку него средини овога века, када се дешавало да суша дуго потраје, а спасоносна киша се са надом очекује, као последњем средству у народу је још увек прибегавало додолкама. Тада су се „додолке правиле" то јест облачиле у најбоље одело, а преко одела у гранчице и лишће, па су тако идући селом свраћале да играју и певају пред сваким домом. Ове њихове игре с певањем праћене су биле и прскањем водом, а све у смислу имитационих радњи којима треба да се „измами киша."
     О томе како су биране и опремане додолке пре више од 75 година информисани смо од 83-годишње казивачице из села Блендије Каравиле Раденковић. Она је као 8-годишња девојчица била додолка, јер је у то време за додолку могла бити бирани само „мала, чиста девојчица" која још није спознала мушкарца. Њу би одрасле, „дур-девојке које мора да су у године", повели на гробље, везивале јој за ногу „крстачу незнану" и одлазила са њом на обалу Моравице. Тамо би она „врљила с ногу крстачу у реку", све заједно би се окитиле и вратиле у село. Пред сваком кућом она би играла уз певање одраслих девојака, а неби певала са њима.
     Црквене власти и установе и поред упорних вишевековних настојања нису имале успеха у Бањи ни у потискивању додола, нити у њиховој замени крстоношама као црквеном верзијом тог обреда „за умилостивљење надземаљских сила." Чињеница да смо на терену успели да забележимо знатно више додолских него крстоношких песама упућује недвосмисленом закључку да прихватање крстоноиких напева није узело озбиљнијег маха, макар не у смислу надвладавања новијег над паганским. Није без значааја и податак да су као резултат наведеног дугог процеса христијанизације у Бањи забележене само две додолскв песме чији је текст тек делимично измењен у том смислу.
     Крстоноше су иначе црквени обред који се врши „на Тројицу" при чему литија обилази атар села од записа до записа. Сам назив-крстоноша се конкретно односи на дечака од
2-3 године који у руци држи велики крст, док га одрасли носе на рукама.
     Након обиласка атара крстоноше су се упућивале кроз село. У тој прилици домаћице су износиле у ситу пшеницу помешану са свакојаким цвећем, а друге жене вргове са водом, па су оне у пролазу засипале крстоноше пшеницом и прскале водом догод се не удаље ван њиховог домашаја. Утом би неко од крстоноша намерно заостао, па инсценирао отимање врга разбијајући га одмах да се сва вода проспе, а пшеницу која претекне домаћица би односила и сипала натраг „у пресек", одакле је жито и узела.
     Иначе, један и други обред као празноверице потиснула су и потискују модерна времена доносећи научна објашњења свих, па и нежељених природних појава и начине њиховог усмеравања у жељеном смеру.

Да престане киша

У периодима када се јако „окиша", земљиште прожме водом, а дугии отсуством сунца угрозе пољопривредне културе, у бањским селима су се деца делила у две групе, с једне и друге стране пута, па су се надвикивала скандирајући магијске текстове за престанак кише. Након завршетка текстова газили би по барама високо, ван воде дижући стопала, па их замахом враћали у воду подражавајући као да „набијају воду са површине у земљу." Ово би се чинило само по подне „кад је сунце крајом", при заходу, „да киша нема кад да пада, а има кад да стане."

Седељачке песме

     Као савремена појава у народном животу Бање у смислу још једине праве прилике за испољавање хххх дијских стваралачких склоности, данас је седељка неупоредива. Раније су календарски, сезонски и некалендарски обреди и обичаји имали значајније место у животу народа овога краја, па је и разлога, а на тај начин и повода за окупљање, традиционално певање и игру било несравњиво више. Од наведених редовних прилика те врсте седељка је остала скоро сасвим усамљена, можда баш зато што се врло брзо прилагођавала и таква веома измењена по форми и садржају, остала занимљива и актуелна. Разлике између некадашње и данашње седељке постале су веома велике, а крећу се од промењених песама и игара и потпуне стваралачке пасивности, до типичног импровизантног певања у чијем току се стварају новије песме, што се, поред игре уз гајде, може сматрати доста очуваним обичајем у целини. Од случаја до случаја учесници се спонтано потсећају и традиционалних начина певања и забављања, па смо, захваљујући баш тој чињеници, били у могућности да извршимо релативно богату реконструкцију седељке и седељачког певања у Бањи.
     Ток старинске седељке, према томе кад се шта „попева", могао се поделити на неколико целина:
     Песме којима се девојке јављају својим момцима, стављајући им до знања на којој се седељки налазе. Некада је на свакој раскрсници у селу била седељка, а прве песме су њен почетак оглашавале. Затим је следило:
     Седељачко припевање, „турање у песму" присутних или отсутних личности чији се долазак очекује. У даљем току када расположење добије вид спонтаности, на ред су долазиле:
     Песме „на глас јели како кој почне", које могу обухватати пригодне, али и друге песме, а претстављале су прилику за натпевавање присутних међусобно или са певачима чији гласови допиру са других седељки.
     Друштвеном игром са певањем „бирање" и шаљивим песмама седељке су се завршавале.

Свадбене песме

     Чак и летимична упоређења античког римског облика склапања брака праћеног паганским обредима(confarreatio) са бањским свадбеним обредима, указују на интересантне корелације. Римски обред се обављао у присуству паганских свештеника (pontifex maximus и flamen dialis са десет сведока), а у Бањи у присуству кума и „старојке" и њихових по неколико „момака" као најодабраниjих сватова које на свадбу доводе кум и „старојка." У старом Риму браку је претходила веридба, а у Бањи прошевина када иду „оглеђани"; стари римски начин венчања био је везан за приношење жртве Јупитеру, а жртвована је свиња, као што се и бањска свадба не може ни замислити без обиља прасећег печења; у оквиру жртвеног обреда у старом Риму причешћивање погачом од пира (far-врста пшенице по којој је настао назив свадбеног обреда confarreatio), по смислу и обредном значењу би одговарало у потпуности завшетку сзадбе у бањским селима, када се ломи „саборник" (обредни пшенични свадбени колач), а комади бацају међу сватове за које се они отимаоу да би их до последње мрвице појели. При уласку у нови дом невеста је у старом Риму помазивала довратнике уљем и медом, а младожења је дочекивао у атријуму (трему) и уз симболичне обреде је примао у заједницу воде и ватре, а у Бањи је тај део обреда скоро идентичан.
     Оно што издваја бањску свадбу је потпуна синкретичка везаност обредних радњи и певања, при чему је план извсђења напева у пуном смислу стриктан. По том непроменљивом плану редослед је следећи:
     Песме уз кићење саборника и позивне здравице - оде куму и старом свату.
     Песме када се опрема младожења.
     Певане здравице уз дочек кума „старојке" и „њини момци."
     Свадбено певање у поласку по девојку.
     Песме уз дочек и пријем сватова у девојачкој кући.
     Певање уз обред венчања.
     Сватовске песме по путу од девојачке до момачке куће, у шта се укључује и Певање уз обред венчања.
     Сватовске песме по путу од девојачке до момачке куће, у шта се укључује и „гајдарско свирење уз пут."
     Певање уз дочек сватова у момачкој кући.
     „Попевање и гајдарско свирење" кад се дарује млада.
     Певане здравице невести.
     Певање уз церемонијал увођења невесте у кућу.
     Певане здравице домаћину.
     „Гостинске песме" које се певају прексутрадан приликом прве посете невестиних родитеља кћери у новом дому.
     Пре него што приступимо детаљном излагању свадбених песама, напоменућемо још и то да су певање, као и елементи свадбених обреда и обичаја из већ наведених етничких разлога разнородни, па преглед материјала треба схватити као збир, а не као органску целину свадбе и свадбовања.

Славске песме

     Као и код христиЗанизације других паганских обреда и у оквиру традиције славског певања показује се да је бањско становништво остало доследно себи у основном-упорном двоверју. С једне стране, када се пије у славу то се чини уз напеве чије је мелодијско и поетско полазиште црквено појање, иначе тако небитно измењено да се пре може рећи да није добро прихваћено, јер су разлике пре свега у нетачностима прихватања оригинала. О мешању паганских и хришћанских елемената сведоче и примери контаминације црквених напева и паганских здравица, при чему појава здравице у другом делу оваквог сложеног облика има и синкретичку функцију. У прилог неизмењене преваге паганских елемената традиције сведоче још јасније здравице које се певају у даљем току ручка, јер не садрже никакве хришћанске елементе као и све остале песме са славе, изузимајући само две, које су зато и уврштене међу славске песме, пошто је њихова христијанизација битна.
    На свој начин свакако одражава однос становника Бање према слави и чињеница да се после здравица певају обично одабране баладе, махом са драматичним током и трагичним исходом, а и друге песме из домена патријархалне лирике.
     Пре него што пређемо на презентацију песама појединачно, неопходна је која реч о начину и моментима када се изводи која од славских песама. Да би се пило у славу на самом почетку ручка сви за столом устају, певаоу „Слава твоја, Господе" и „Кој вино пије ју свеце бож’е", а потом седају, почињу ручак и уз јело певају и пију остале здравице. У једном разговору на поменуту тему саопштено нам је и ово: „Кад се пије ју славу и за свеце то је црквено, а оној у ручак наше сељачко."
     Певање осталих песама почињало би крајем ручка, а одвијало би се на тај начин што би гости с једне стране стола отпевали стих који би они што седе са друге стране поновили и отпевали нови, па би тако једни другима помагали допуњавајући текстове при певању, при чему је посебну хвалу заслуживала „дружина" тако састављена да не може да јој промакне ни један стих који би недостајући нарушавао потпуност целине.

Погребно певање

Поводом сваког смртног случаја у Банњи, од момента када је покојник окупан, обучен и постављен на сто, па до повратка кући по завршеном погребу такорећи не престаје „кукање", поготову ако се ради о домаћину, домаћици, момку или девојци из куће. За уирлим туже сви који то умеју, а нисмо наишли на податак да то чине посебна, плаћена лица-нарикаче, у чему је можда и прави разлог да се погребно певање овог региона не уздиже до највишег ступња развоја тужбалица.
Зависно од интензитета личне везаности за преминулу особу „кукање" се може још дуго настављати свакодневно, али је, без обзира на лични однос обавезно да се за њом тужи токои помена након 40 дана, пола године и године, на задушнице и у свим другим приликама када се излази на гробље и пошто прође година. Практично, у бањским селима се најближи „у кукање" никада не заборављају.

Епско-лирске и лирске песме

     Порекло чисто лирских песама у Бањи се назире на више њихових извора,што се углавном односи на обредно, а у тим оквирима првенствено на свадбено певање и његову еволуцију као развојну тежњу ка чистој лирици. Исто тако је видљив, иако је скоро завршен, процес тематског разуђивања балада ка романсама као песмама мирније нарације, што процесуално означава још увек битне садржајне промене видљиве у поезији као и у музици. То би био и одређујући разлог ка одлуци да баладе редоследом издвојимо у класификацији.
     На одговарајућим местима, уз описе прилика и догађаја биће речи и о томе када се и која пева од балада. У томе ћемо учинити и један изузетак пошто сматрамо неопходним да скренемо пажњу на баладу „Иде Стојан од орање" чија ритмичка консталација и карактеристични упев: „Како то? Шта ое то?", недвосмислено упућују закључку да је та балада не тако давно припадала певању уз игру. Поред тога што су овакве појаве иначе веома ретке, баладе које се изводе у склопу игре указују на порекло балада као таквих, што је био разлог да се на наведеном примеру задржимо.
     Преостаје нам глобална подела лирских, осим обредних песама. Поред балада и романси у посебне групе биће издвојене још и борбене народне заједно са песмама изградње, затим љубавне, па шаљиве, дечије и игре с певањем којима ће бити завршено презентирање песама, а започето излагање игара. Пре него што пређемо на конкретну презентацију поменућемо још и то да смо све оне творевине чисте лирике које нису по некој од компонената стваралачки заокружене, у нашој подели уврстили у део песама у коме оне иначе практично егзистирају. Тако су неке остале међу седељачким, а неке међу другим „пословачким", у чијим оквирима се мењајући напредују ка својој релативно савршеној, заокруженој форми. Ово напомињемо и из разлога да чињеница постојања песама са истим почетним током неби уносила забуну приликом стручног, а и сваког другог посматрања како текстова, тако и песама као музичко-поетских целина.

Песме борбе и изградње

     У бањским селима су слободарска и борбена традација имале увек значајну потпору у народној песми, што се у пуној мери односи и на песме револуције, чије је задатке и Озренски партизански одред све време извршавао, да тако кажемо, пред очима народног ствараоца. Захваљујући тој чињеници у песмама револуције описани догађаји су лишени сваке идеализације, већ се,напротив, као саставни део комплексије уклапају у ткиво поетске слике револуционарних дејстава.
     На овом месту биће изложене све песме борбе и изградње које су у Бањи певане у току и непосредно после рата, без обзира да ли и својим настанком припадају бањској поетској или музичкој традицији. Неки текстови таквих песама су у току НОБ у Бањи делимично промењени и такви се и данас певају, а исто тако скрећемо пажњу и на оне којима су тек незнатне промене текста у духу бањског говора дале локалну боју. Занимљив и значајан је резултат упоређења песама „Вила паде у ливаде" и „Тамо доле јоко Ниша." По тексту „Вила пада ју ливаде" је пример лирске песме из новијег хајдучког периода, а занимљива је на овом месту зато што се њена мелодија јавља као директан цитат у песмама револуцнје: „На Козари гроб до гроба", „На Кордуну гроб до гроба" и сличним варијантама. Пошто се, међутим, та мелодија јавља и као варијанта у локалној бањској песми „Тамо доле јоко Ниша", јасно је да се у Бањи борбене народне песме и даље стваралачкж мењају.
     Како неке мелодије песама борбе и изградње имају чак јасно нефолклорно и страно порекло, што се преко њихових мелостихова рефлектовало и на песнички метар текстова певаних на те мелодије и тако насталих у нашој средини ми смо их баш зато, заједно са осталим, које такође нису настале у Бањи, уврстили у презентирани избор.
     Овакав избор проистекао је из, по нама веома јаког разлога, што је изванредно честим извођењем у првим поратнтним годинама утицај ових песама био огроман не само у музичком, већ у много ширем друштвеном смислу. Остало певање и не само певање мењао је свестрано дух којим су прожимане песме нове идеологије, па у избору нису могле бити изостављене, иако неке од њих нису чак ни мало и ни на који начин вариране у току својих небројених извођења у Бањи до данас.
     И још један пример актуелности песама борбе и изградње! У току дефинитивне редакције овог Зборника за штампу лист „Политика" публиковао је 29 априла 1977 године борбену песму „Озренка" коју је по казивању и певању Обрена Аврамовића записао Милисав Бркић. Ми ћемо је цитирати у том садржајном облику.

Песме намењене деци

Међу бањским песмама намењеним деци истичу се успаванке, иако оне то нису по тематици, већ превасходно по функцији, ради чега су и специфичне. Те песме, већином бројанице, су, међутим, успаванке по суштини намене, по психози, чији су само елементи мелодија и текст. Тако је и начин извођења подређен намени и у служби директног утицаја да што пре почне вечерњи одмор малишана. Баке узимају своје унучиће у крило, па им, држећи образ уз свој образ певуше бројаницу њишући се са њима, док децу сан не савлада. Напоменућемо још и то да мелодије успаванки спадају међу најједноставније старинске напеве, а да има и ретких, изузетних примера коришћења и новијих, сложенијих напева који наведено правило само потврђују.

Шаљиве песме

Иако је тематика песама хумористичког садржаоа разноврсна, оне у Бањи нису ни честе, нити карактеристичне за тај крај. Ипак, и поред деобе и сврставања шаљивих песама и уз обреде и обичаје, при чему се пре свега мисли на седељку и свадбу као оквире, преостале показују, упркос малобројности, знатну разноврсност. По хумористичком интензитету крећу се од благе шале до искричаве и бритке поруге; временски одражавају огроман период од патријархалног, обично индиректног прекора, до усредсређивања пуне пажње на неке виталне моралне и друге проблеме савременог бањског села; када се ради о аутохтоности распон је потпун, јер се креће од самоникле па до скоро у целини усвојене, тек незнатно измењене шале путем певања из других крајева.
Шаљиве песме из Бање се не издвајају хумористичким елементима својих мелодија, већ је, напротив, нарочито наглашена веома незнатна различитост у односу на друге, па и поларно удаљене. Примера ради, ако упоредимо у певању Даринке Миловановић из села Шарбановца напеве балада и шаљивих песама, а акценат њеног казивања је баш на наведеним врстама, моћи ћемо да констатујемо мале разлике, а велике сличности, што фаворизује текст као носиоца суштинских атрибута. И да закључимо: у бањским фолклорним мелодијама хумористички музички елементи су врло ретки и као појава незнатни.

Игре са певањем

     Напеви уз игру се у Бањи јављају у два квалитативно различита развојна ступња:
     као песме уз које се раније играло, па је њихова мелодија позајмљена и делимично варирана, а изводи се инструментално као музика за одређену игру. Такве песме се и данас памте као саставни део игре и често изводе интегрално; и
     као вокални додатак који се састоји од једног или највише два извођења припева, а који се не јавља на одређеном месту, нити обавезно, већ зависно од расположења свирача.
     Гајдаши пре него што промене ради понекад запевају, обично одсвирају мелодију песме, а често то чине и после отпеваног текста, настављајући после тога прекинути ток мелодије игре. Иначе,играчи уз игру у бањским селима већ поодавно не певају.