Викизворник

Narodne umotvorine iz časopisa Brastvo

Brastvo, knjiga II, 1888 god.

uredi

„Kraljice"

uredi

Srpski narodni običaj o Trojičinu dne.

     Od glavnijih svetkovina, koje Srbi za vreme svoga mnogoboštva priređivahu svojim bogovima, beše i letnja svetkovina boginji Ladi i bogu Ljelju. Mnoge od tih svetkovina su se i dan danji zadržale kod našeg naroda, i ako nemaju nikakvog religioznog hrišćanskog značaja; njih danas nazivamo narodnim običajima. Jedan od takvih običaja jesu i „Kraljice“, koje se svetkuju u većem delu istočnih krajeva naše domovine.
     Ja ću ovde izneti opis ovoga običaja, kako se on svetkuje u Podunavlju okruga požarevačkog, u srezu golubačkom.
     Pri ovom običaju sudeluju osam devojaka, od kojih dve prestavljaju kraljeve, a četiri pevaju, i to: dve pevaju, a dve otpevaju. Sedma pak od tih devojaka, i to srednje veličine, prestavlja kraljicu, a osma, iajmanja, prestavlja kraljičinu dvorkinju. Kraljevi moraju biti visoke, snažne i ugledne devojke i neumorne u igranju. A pevačice treba da budu jednake visine i glasovima da se slažu.
     Odelo u koje se oblače pri vršenju ovoga običaja ovako je: devojke, što prestavljaju kraljeve imaju na glavi venac, a spreda paunovo pero i kovilja, što prestavlja perjanicu. Niz leđa spuste tri trake (pantljike): plavu, crvenu (alenu) i zelenu. Na krajeve krajnjih traka među praporec, a na srednju stari novac. Za što baš ove boje moraju biti, ne znam, a i žene, koje su mi ovaj običaj tumačile i pesme kazivale, ne znaju. Nu po svoj prilnci mora imati kakvog značaja, pošto uvek među trake u ovakim bojama. Preko prsiju prekrste prvo široke tkanice (naročito za to izrađene), a preko njih uže (i to onako, kao što đakoni prekrštaju „orar“ pri službi); za tim ispod tkanica provuku na prsa ubrus, lepo izrađen tako, da krajevi levo i desno vise, a tako isto i na leđima. Ostrag mesto zadnje pregače među tri lepo izrađena ubrusa nejednake dužine, uberu ih i tako nameste, da je donji najduži. (Zadnju pregaču nose samo žene i zovu je podnitom.) Spreda opašu polusvilenu ili svilenu pregaču, koja se samo prilikom ovog običaja opasuje i koju zovu leketov. U desnoj ruci drže vezenu maramu kojom je uvijen balčak od jatagana. One devojke što pevaju obuku se u obično seljačko odelo. Mesto zadnje pregače imaju takođe svilene ili polusvilene pregače, koju futom zovu; a spreda obične seljačke pregače. Niz leđa imaju takođe kao i kraljevi tri trake istih boja. Tako isto je obučena i dvorkinja. Devojka pak, što prestavlja kraljicu, obučena je kao i devojke što pevaju, samo što je ubrusom zabuljena.
     Sve ove stvari, kao: leketov, futa, jatagani, paunovo pero, pošto je to retkost na selima, čuvaju ee kao kakav amanet.
     Kad se već obukla i spremila ova mala družina devojaka, onda se krene od kraljičine kuće, pošto je tu odigrala i otpevala nekoliko pesama. S njom uvek ide i jedna žena, koja dobro zna pesme, koje se pevaju, te im kazuje. Idući tako od kuće do kuće, počevši od kmetove, pevaju pesme koje ću niže pobrojiti, i to tako, da u svakoj kući, poznavajući dobro domaćina i njegovu čeljad, pevaju onake pesme, kakve tim licima dolikuju. Takih pesama ima preko pedeset; ja sam pokupio 42, a potrudiću se da i ostale pokupim i kao dodatak ovima pridam.
     Idući kroza selo, pevaju ove pesme:

a.) Sa ljeljo


b.) Sa lado


     Kad stignu pred dvor, tada domaćica iznese stolicu, na koju sedne „kraljica“, a dvorkinja stane više nje. Kraljevi stanu suprot jedan drugome tako, da „kraljica“ bude između njih; i mašući jatagnima, držeći ruku horizontalno i krećući je iz korena, igraju i menjaju mesta, a devojke što pevaju stoje sa strane i otpevaju prvo ovaj stih: „Oj ubava mlada momo, lado!“ Pa onda počnu pevati pesme, kao što sam napred napomenuo, koje dolikuju domaćinu, domaćici i kućnoj čeljadi.
     Evo tih pesama, koje se pevaju prilikom ovog običaja:

I. Mladiću oženjenu
Sa lado


II. Momku
a.) Sa ljeljo


b.) Sa lado


III. Detetu
Sa lado


IV. Devojci
a.) sa lado


b) sa ljeljo


V. UDOVICI
a.) sa lado


b.) sa ljeljo


VI. Čoveku
a.) sa ljeljo


b.) sa lado


VII. Činovniku ili kmetu
sa ljeljo


VIII. Đaku
sa lado


IX. Ženi
a.) sa lado.


b.) sa ljeljo


X. Nevesti
sa lado


XI. Babi
sa lado (2 put)


     Pošto su svima ukućanima, po redu, pesme ispevane, tada se kraljevi upute k domaćinu; ukrste jatagane i poklone mu se, a on ih obdari novcom. Tada se krene ova mala družina dalje, nu izlazeći iz dvorišta ukrste kraljevi na vratima jatagane. Pevačice, „kraljica" i dvorkinja prođu ispod tako ukrštenih jatagana. Kraljevi tada razdvoje jatagane, okrenu se na levo tako, da učine potpun krug, i upute se dalje. Tako se to ide od kuće do kuće, ali se pazi, da ni jednu kuću ne mimoiđu, jer bi to bila dosta velika uvreda. Ako prvog dana ne bi mogle da pohode sve kuće u selu, one onda to produže drugog, pa i trećeg dana Trojice.
     Za sve vreme, dokle igraju, sve devojke, koje su u kraljicama, spavaju u jednoj kući i to jedne od tih devojaka ili one žene, što im pesme kazuje. One imaju i svoje čuvare, koji ih noću čuvaju.
     Eto tako se u glavnome vrši ovaj običaj kod našega naroda u pomenutom kraju. Ali se i ovaj, kao i svi drugi narodni običaji, sve više i više gubi, te će se, po svoj prilici, sa svim i izgubiti, jer Vuk beleži kao granice ovog običaja: Cer, Medvednik i Timok, i na žalost, danas mu možemo vrlo uske granice obeležiti, te, kako mu je sudbina, da ga nestane, to bi svaka ovaka građa, mislim, dobro došla.

                                                                     Pavao V. Popozić.
                                                                     FILOS. III. GOD.

Brastvo, knjiga IV, 1890 god.

uredi

LAZARICE (str. 43-52)

uredi
  • Jedan narodni običaj iz okoline niške (opisao Mih. St. Riznić)

     Svuda po Staroj Srbiji bio je od vajkada u narodu srpskom običaj: da se ia Lazarevu Subotu skupi nekoliko mladih devojaka, obuku se u lepo odelo, okite se cvećem i idu od kuće do kuće, te pevaju razne pesme i igraju; narod ih zove „Lazaricama“ ili „Lazarkinjama“.
     U početku su za Lazarice birate devojke iz najboljih kuća, prve po lepoti i vladanju u celoj okolini. Posao svoj one su vršile voljno i bez ikakove nagrade, smatrajući to kao versku dužnost i počast. Docnije — kad se u zemlji prilike promeniše — kad sila turska pritište zemlje srpske, i običaj se ovaj poče da menja. Dugo godipa, pevale su i igrale Lazarice u domovima srpskim kradom, da ih ne opaze Turci. Divno odelo i svečana oprema morala je da se baci, samo da ne bi groznom Turčinu lakomo u oči palo lice mladih Lazarica. U mesto „divnog odijela" i mirisnog cveća, zaodevale su se ćeri srpske u iscepane dronjke, pristale da se na njih voda leva, samo da sačuvaju običaj narodni.
     Ali s dana na dan, što sila turska rastijaše sve više, to i u redovima Srpkinja beše sve manje junakinja, da običaj ovaj sačuvaju; on malo po malo spade na sirotinju, a najposle ga iz koristoljublja uzeše Ciganke! Sad već više u slobodnoj Srbiji Lazarice ne pevaju onako divne pesme, niti one igraju običaja radi, već džepa svoga radi.
     No običaj živi i živeće donde, dokle god Srbina bude Srpstvo zagrevalo. Naročito se ovaj običaj lepo sačuvao u: Staroj Srbiji, u Maćedoniji i u Novim krajevima oko varoši Niša.
    Evo kako se vrši taj običaj ovde oko Niša:
    Lazareve Subote u jutru rano, devojka koja misli biti Lazar, pozove drugarice svoje u svoju kuću da se spremaju. Ona se obuče u muško odelo, na glavu namesti kalpak ili nešto na to nalik, dva bela peškira ukrsti preko grudi (kao ono đakon kad služi), uzme u ruke mač i drži ga pred sobom. Druga devojka obuče se u najlepše praznično odelo. Na glavu metne smiljevac od perja načinjen, kao negda mlade u Šumadiji; okiti se lepo cvećem a preko lica prebaci tanki veo (ovde ga zovu „duvak“) pa tako ide s Lazarom. Druge tri devojke, koje su takođe lepo obučene, idu za njima i pevaju pesme lazaričke.
    Dok se Lazar i Lazarka opremaju pevačice pevaju pred kućom glasno:


     Za tim se cela svita kreće kroz selo i počinje prvo od kmetske kuće, pa tako redom. I najsiromašniji dom posete Lazarice, niti bi kad god propustile da bilo kome dom prođu. Često idu čak u drugo selo — u kome čuju da Lazaraka pema, — pa čak dolaze i u Niš, te po varoši pevaju.
     U svakom domu prvo se otpeva pesma domaćinu, pa domaćici i svima čeljadma redom. Dok pevačice pevaju, dotle Lazar i Lazarica igraju. Čim pesma prestane, oni se jedno drugome klanjaju, tada ili počinje nova pesma ili se ceo sprovod kreće da ide. Jedna stara žena koja sa pevačicama ide i pesme im pokazuje, ostane pajposle i prima dar od domaćice za Lazarice.
     Posipanje vodom u ovoj okolini nije u običaju. To je u ovom kraju sa svim drugi običaj „Dode“ ili „Dodole“, i on se vrši samo onda kad dugo kiše nema.
     Evo nekoliko pesama Lazaričkih iz ovoga kraja:

I. Kad ulaze u dvorište

II. Kmetu ili kakvom starešini

III. Starcu domaćinu

IV. Babi koja ima sinove i kćeri

V. Momku i devojci

VI. Samo momku

VII. Momku koji ima zaprošenu devojku

VIII. Isprošenoj devojci

IX. Nevesti

X. Detetu muškom

XI. Detetu ženskom

XII. Opet detetu muškom

XIII. Momku koji je daleko od kuće

XIV. Đaku

U svima ovim pesmama — izuzimajući onu pod Br. XII — pripeva se uza svaki stih „Oj Lazare! Lazare!“

Pesama ovakovih još mnogo ima, one se često improvizuju. Ja sam ove zabeležio kao najkarakterističnije, koliko za sam običaj toliko i za jezik, kojim se govori u ovom kraju.

Niš 20 Jula 1889 god.

LAZARICE (str. 66-94)

uredi

„LAZARICE“
Srpski narodni običaj
(u Vranju i vranjskom okrugu[1])


     U petak pre Lazareve subote, i o Lazarevoj suboti postoji u našega naroda, u ovom kraju, od starine običaj, da izlaze „Lazarice“ i da pevaju po gradu i po selima razne pesme — da pozdrave svaku kuću i radnju. Sem petka i subote (Lazareve), izlaze „Lazarice" po selima i u nedelju, na Cveti, i tamo pevaju.
     Ja ću se postarati ovom prilikom, da rečem nekoliko reči o tome, kako se ovaj običaj vrši u ovom kraju — pošto sam prikupio nekoliko pesama koje „Lazarice“ pevaju i koje se usled toga i zovu „Lazaričke pesme.“
                                               ****
    Predanje narodnje u okr. vranjskom veli, da je ovaj običaj, „Lazarice“ ostao još od doba Hristova, od sestara Lazarevih. Većina pak njih vele, da je ostao od cara Lazara. Car Lazar je, veli narod, bio uobičajio, da o njegovom imen-danu zalaze nevine devojčice po kućama i radnjama, i da tamo pevaju razne pesme.
                                               ****
     Još od prvoposne nedelje časnoga posta, počinju se spremati sirotnije devojčice da sastave družinu, „Lazarice". Te su devojčice obično od dvanaeste do petnajeste godine (po selima idu i starije). Združe se njih po pet, sedam ili devet, tek da ih je besparan broj. Preko celog časnog posta pevaju svako veče kod svojih kuća, i tek se u petak u oči Lazareve subote odenu u naročito, seljačko ruvo (ako su građanke), i zađu po gradu ili po selima — da tamo pevaju.
     Lepo je videti „Lazarice!“
     Napred pred družinom je „Lazar“. On je odeven od pete do perčina u muškom ruvu. Na nogama su mu lepi opanci ili cipele. Na sebe je turio duzluke sa dizgama[2]; belu, seljačku košulju (obično tosku); opasao se je ćemerom[3]; obukao je džamadan jelek od crvene čohe; preko džamadana koporan, a preko ovoga i s preda i pozadi (na sebi) okačio je nekoliko izvezenih marama[4] — (čevrinja, tulbeni i t. d. kako ih ovamo zovu); na glavi mu je fes sa kićankom. U rukama drži za krajeve jednu dugačku, takođe izvezenu maramu i maše njome, idući ulicom, i na jednu i na drugu stranu. Za „Lazarom“ idu ,Lazarice“. One idu u redu sve dve i dve. Dve od njih (poslednje) nose u rukama korpu da u nju meću jaja — jer se „Lazarice" u ovom kraju darivaju obično jajima.
     „Lazarice" zalaze u petak samo po kućama i pevaju razne pesme a u subotu pevaju samo po radnjama.
     „Lazar“ idući prvi pred „Lazaricama" podskače i okreće se ispod marame od prilike na svakih dvanaest koračaja, a „Lazarice" idući za njim pevaju glasno.
     U petak, kao prvi dan svoga izlaska, pevaju ulicom.

I arija

Iskočiše lazarice
Čim dadoše glasurice[5]
     Po što ponove to nekoliko puta nastave dalje istom arijom:
More Pero Perjanine,
što ti pero natežalo:
Majka mi ga nanizala,
sestra mi ga nakitila,
toj mi pero natežalo.
     Pošto to otpevaju takođe nekoliko puta počnu ovu:
Gusta gora rod rodila,
od roda se polomila —
na dve vejke dve jabuke.
     Za tim pevaju još i ovu:
More Goro Gorjanine,
duni vetre Gorjanine,
ta razlevaj gustu goru,
ta razladi bistru vodu.
     Kad ulaze u nečij dvor počnu još od kapije da pevaju:
Dobro jutro ramni dvori,
ramni, ramni izmeteni,
izmeteni iščisteni.
ako su dvori meteni.
Ili:
Dobro jutro ramni dvori,
ramni, ramni nemeteni,
nemeteni nečisteni.
ako su nemeteni.
     U tom dođu pred kuću i stanu, jer ni po što se „ne valja“ da uđu „Lazarice" u kuću. Šta više ni „pesme Lazaričke“ ne smeju se pevati u kući glasno, kao i preko godine, sem časnoga posta, jer se „ne valja“.
     Tu izađu ukućani i zaištu koju pesmu.
     „Lazarice“ okrećući se oko korpe u krug, pevaju sve dve i dve, a „Lazar“ igra pred njima i ništa ne peva. Pošto svrše pesmu ode „Lazar“ onome kome je pevana pesma, pokloni mu se i poljubi ga u ruku — pa makar bilo to dete od godine.
     Pevaju dalje i kad pođu „Lazar“ će reći: „Da ste živi i zdravi domaćini; i do godine sa zdravje" a „Lazarice" otpočnu pevati.
S’ bogom ostajt’ ramni dvori,
ramni, ramni nemeteni.
nemeteni nečisteni.“
ako su nemeteni.
Ili:
S’ bogom ostajt’ ramni dvori,
ramni, ramni izmeteni,
izmeteni, iščisteni.
ako su izmeteni.
     Ovako će da obrede sve kuće redom jer „se ne valja“ da koju kuću prominu.
     Subotom pak idući ulicom pevaju:
More Kojo Kostadine,
da li ima smilj po polje?
Oj ga ima, oj ga nema
za dьn za dva kitku nabra.
     To pevaju do podne, a od podne:
„Igraj, igraj naš Lazare,
naš Lazare barjaktare.
Igraj, igraj naigraj se,
naigraj se, naripaj se,
nanosi se muško ruvo,
muško ruvo belu tosku,
belu tosku alev ćemer,
alev ćemer al duzluci.“
     Kad se već vraćaju svojim kućama iz čaršije pevaju:
Lele, lele Lazarice,
k’d li beše k’d li prođe?
Jučer beše dan’s prođe,
sal dva dьna u godinu,
što ne beše još dva dьna?
     Sve ove pesmice dovde navedene pevaju se po I-oj ariji — t. j. kao: „iskočiše Lazarice čim dadoše glasurice."
     „Lazarice" u onom istom ruvu onako odevene i spavaju obadve ove noći. Meštani moraju svi rano ustanu obadva jutra t. j. i u petak i u subotu da okuse po zalogaj hleba pre no što su „Lazarice“ pošle od „Lazareve" kuće da ne bi ih „Lazarice“ otrutile.
     „Lazarice“ zajedno sa „Lazarom" dolaze na Cveti u crkvu, u onom istom ruvu i odstoje službu Božju.
     Sada su na redu „Lazaričke pesme.“
     „Lazaričkih pesama“ ima: „Na kuću“, „Na oženjeni", „Na neveste“, „Na jergeni“ (momcima) „Na devojke“ i „Na, deca.“

I Na kuću
II arija

     Po istoj ariji se pevaju i ove pesme sa dos u ponovnom stihu.

II „Na oženjeni"
III arija

     Isto se tako pevaju i ove pesme (sem dve koje će doći malo čas) oženjenima — po III-oj ariji. Prvo sa dva dos a ponovno sa jednim.

     Ova se pesma peva po II-oj ariji t. j. „letevu mi letevu — letevu mi dos.

IV arija

III „Na neveste"

    Ove tri pesme koje se pevaju nevestama pevaju se po II-oj ariji t. j. kao: „lete vu mi letevu, letevu mi dos.“

     Ovoj pesmi dalje koja se takođe peva nevestama ne znam ariju.

IV. ,Na jergeni“
V. arija

     Isto se tako peva i ova pesma — momcima.

     Ove četiri pesme dalje koje se pevaju momcima — pevaju se po III-oj ariji t. j. kao: „dve delije vino pijev dos, dos.“

     Ove dve pesme dalje pevaju se po IV-oj. Ariji kao: „Kir Kostać mi sedeše.“

     Pesma što ide, koja se peva takođe momcima — peva se po II-oj ariji t.j. kao : „letevu mi letevu, letevu mi dos.“

V. Na devojke

     Sve tri ove devojačke pesme pevaju se po III-oj ariji t. j. kao: „dve delije vino pojev dos, dos.“

VI. Na deca

     Ove tri pesme koje se pevaju deci — pevaju se po II-oj ariji tj. kao: „letevu mi letevu, letevu mi dos.“

     Ove pesme koje se pevaju deci — pevaju se po III-oj ariji t.j. kao „dve delije vino pijev dos, dos“.

     Ova se pesma peva po IV. ariji t.j. kao: „Kir Kostać mi sedeše.“

     Ova se pesma peva po V-oj ariji t.j. kao: „što se ludo mlad ne ženiš.“

     Svaka se „Lazarička pesma" svršava sa: „da blasoviš — ludo mlado ili: „što se ludo
mlad ne ženiš”, ili:...t. j. — sa početnim stihom pesme.
     Sem ovih pesama, ima još jedna, koja se peva kad hoće nekome da „raspoju" ono što su pevale. To biva obično po čaršiji jer se nađe neko ko neće da im plati.
     I ta je pesma po IV-oj ariji kao: „Kir Kostać mi sedeše.“

     Što su pesme stavljene u note, imam blagodariti mome drugu: g. Stanislavu Biničkom gimnazisti, jer mi je on učinio tu dobrotu — stavio ih u note.
Na Krstov dan 1880
Vranje.
                                                                 Jovan X. Veselinović
                                                                       gimnazista

Brastvo, knjiga V, 1892 god.

uredi

Nekoliko srpskih narodnih pesama iz Slavonije

uredi
  • Nekoliko srpskih narodnih pesama iz Slavonije, (okoline Požeške), iz velike zbirke, koju je skupio Milan Obradović, Srbin,Slavonac, Brastvo, knjiga V, 1892 god., str. 107-125.

Brastvo, knjiga VI, 1894 god.

uredi

Sedeljke jedan narodni običaj iz istočne Srbije

uredi
  • Sedeljke jedan narodni običaj iz istočne Srbije, opisao Mihailo St. Riznić.

     Kad se približe jesenji dani, i oberu poljski usevi, tada u selu nastaje življe kretanje. Ulice seoske ožive, a po njima od jutra do mraka vrvi staro i mlado. Naročito je u praznične dane puno sveta po seoskim ulicama. Tada ćete videti gomilice ljudi i žena, skoro pred svakim vratnicama. Sve je obučeno u stajaće rublje, na veselo ćereta, šali se ili igra, pred domom svojim. Starci posedali na klupe, ili na male tronožne stoličice, pa zbore o svačemu; a pred njima dvori kakvo žensko čeljade, sa gostarom u ruci, i služi im vino ili rakiju. Tada se ugovaraju: sprege, izori i pozajmice; tu se presuđuju potrice; tu se pretresaju seoske stvari i druge novosti i t. d. sve do mrkle noći. U te dane, seljak je najspokojniji i najimućniji; pun mu je i ambar i tor i obor, a Boga mi i kesa. To su zlatni dani za veselog seljaka; dani, u koje je on i sit i veseo i odmoran. Tada seljak obično plaća „Bogu Božje. a caru carevo", oduži se gde je što uzajmio preko leta, i nahrani, što no ima reč, i alu i vranu; — tada je seljak sobom zadovoljan.
     Ali, tek se pravo veselje, u te dane vidi kod seoske omladine. Na sredini sela, kod opštinske kuće, ili kod škole; kod seoske crkve, ili kod zapisa; tu se u praznične dane skuplja mladež obojega pola, da u igri i veselju provodi vesele večeri. Tu su najzgodnija mesta za sastanke; za gledanja i begenisanja; tu se prave veridbe i primaju darovi, te kad zima nastupi, puno je po selu ženidaba i udadaba i svadbenih veselja.
     A u radne dane (delnik), kad god to vreme dopusti, kupe se seoske devojke u malena jata, te kraj jasnoga ognja zajednički: predu, pletu i rade druge ženske poslove. Takvi se skupovi zovu „Sedeljke" u Braničevu; „Seđanke“ u timočkoj krajini, a „prela u Šumadiji. No od ta tri naziva najrašireniji je „sedeljka“, pa zato smo mi njega i usvojili, i njega ćemo se svuda pri opisu držati.
     Sedeljke običio počilju od Gospođinskih posta, pa traju dok sneg ne padne. U Zviždu, Homolju i Porečkoj Reci, sedeljke traju i preko zime: ali tada se mladež ne sabira pa otvorenoj poljani, već po domovima, u kojima ima devojaka na udadbu, ili kod prošenica.
     Sedeljke se obično grade na raskrsnicama od seoskih putova; pod seoskim zapisom, pred vratnicama od dvorišta, ili na prostranom dvorištu u mali, gde je dosta devojaka. Sedeljke se prave samo u oči radnih dana (težatnika, delnika) a nikako u oči svetka i petka, ili kakvog bilo blagoga dana.
     Za svaku sedeljku potrebna su drva, od kojih se oganj gradi. Ta drva nanesu momci i devojke iz opštinske šume, ili iz seoskih zabrana. A gde šume nema (kao što je slučaj u Stigu), tu svaka devojka donese sobom i drva za oganj, pa ortački lože i kraj ognja rade.
     Gde će da bude sedeljka, to obično određuju devojke pri razlazu sa sedeljke. Dešava se da se sedeljka sastaje više nedelja na jednome mestu; ali to ređe biva. Obično dva tri večera biva na jednom mestu, pa posle na drugom; kako zažele devojke. Jer često i to biva, da devojke iz jedne male idu na sedeljku u drugu malu k svojim drugaricama, i ove opet k njima, kad im bude volja. Ali najčešće bivaju sedeljke u onim krajevima, gde ima poviše devojaka i mladih žena.
     Po nekad i momci odrede, gde će se sedeljka držati. Ako koji mladić zavoli kakvu curu, on će da sakupi društvo, pa će nekoliko večera da prođe ulicom gde mu draga stanuje, pevajuća ovu pesmu:

     Čim to čuje devojka, koje se tiče, odmah ona još te večeri skupi drugarice; donesu sve drva i pred vratnicama njenim te večeri već je „jasna sednjljka“.
     Na sedeljku idu: devojke, neveste i šiparice (koje još nisu za udaju, a nemaju stariju sestru). Žene sredovečne i stare, vrlo se retko viđaju na sedeljkama. Usudi li se koja da dođe, onda, ona postaje predmet ismejavanja, i daje povoda selu da o takovoj ženi svašta govori. Uz devojke dolaze na sedeljke i seoski momci; bilo da prate svoje sestre ili rođake, ili da se nađu na blizu do svojih dragana i verenica. Ovo ispraćanje i družba muškaraca sa ženskinjama ostalo je od starine, — još iz turskoga vremena — kad je doista bila potreba, da se zaštiti seoska mladež od turskog nasilja. Danas već to nije od potrebe, i pratioci su više od štete po sam običaj i rad, nego li od koristi.
     Čim zađe sunce, odmah se loži oganj, prinose stolice i obližnje devojke hitaju sa radom, da kraj ognja mesto zauzmu. Prva, koja dođe, ložeći oganj, viknuće da peva što bolje može, a na taj glas kupe se devojke, kao na dati znak. Momci već dolaze mnogo docnije, Gledaju na oganj i devojke sa prilične daljine i bacaju se iz mraka: jabukama, voćem, lubenicama i grožđem. Neko spremi i kitu cveća, miris, sapun, ogledadce i druge sitnice, pa se time baca na svoju dragu. Bačenu stvar diže obično ona, koja misli i zna da njoj pripada. Stvari koje niko ne misli da su njegove, ili voće, dižu sve devojke redom, pa ih dele.
     Čim sedeljka počne, odmah počne i pesma, i ona traje sve dok se sedeljka ne svrši. Sedeljku, gde se pesma ne čuje zovu „gluvom;“ tu niko ne dolazi i u mesto voća i darova, tu se bacaju kamenjem. Negde pevaju po dve i dve devojke, a otpevaju im po dva i dva momka; negde opet pevaju jedan deo pesme sve devojke, a drugi svi momci. Posle pet do šest pesama pastaju odmorci. Na odmorcima ili se igra, ili po koji momak priđe vatri pa otpeva po koju junačku pesmu uz gusle. Za odmorom nastaje opet pevanje i to tako traje do zore. Jedna grupa momaka ne ostaje duže od jednog odmorka, pa se kreće na drugu sedeljku; a druga grupa momaka dolazi ovamo, i to tako biva dok se sve sedeljke ne obiđu.
     Živeći više godina u Istočnoj Srbiji, ja sam prikupio dosta sedeljačkih pesama, ali je sigurno mnogo više ostalo u narodu ne zabeleženih. Sve te pesme mogle bi se podeliti u tri grupe, t. j. na devojačke sedeljačke pesme, momačke sedeljačke pesme i guslarske sedeljačke pesme. Mi ćemo pokušati da iznesemo nekoliko pesama iz svakog odeljka, a sa raznih krajeva Istočne Srbije, te da bi se bolje upoznao i sam običaj. U ovim pesmama biće po neka reč takova, koja se u književnosti ne čuje, ali koju narod upotrebljava, pa je zbog toga nismo smeli izostaviti.
     A sad da pređemo na same pesme, i to na

I.

Devojačke sedeljačke pesme
     Prva sedeljačka pesma, koju zajednički pevaju u Aleksinačkoj Moravi momci i devojke ova je:

     Posle ove pesme pevaju se mnoge druge, i to naizmence i momačke i devojačke. Ako ko od momaka ima gusle i zna dobro da peva, onda i on za vreme odmora otpeva po jednu, pa se opet pesma nastavlja od devojaka.
     Da nastavimo dalje, devojačke sedeljačke pesme:


     Sem ovakvih pesama, pevaju se i druge šaljive i prigodne pesme na sedeljkama. Mi ćemo navesti samo dve, koliko da se vidi njihov značaj; i ako ih ima poviše, i otimaju sve više maha na sedeljkama u mesto ozbiljnih i dostojanstvenih pesama.


Devojci, koja radeći prva zadrema; ili, koja je na sedeljku došla pa neće da peva i da bude vesela, toj obično pevaju ovu pesmu:


Sad da navedemo nekoliko pesama, koje momci pevaju na sedeljkama i to ili sami, ili dva i dva u društvu sa devojkama.

II.

Momačke sedeljačke pesme


Sem ovih momačkih pesama, koje se pevaju u grupi, čuo sam više puta na sedeljkama po gde koga momka da peva uz gusle. Ovo naročito biva onda, kad je malo muškoga društva, te se ne mogu da pevaju druge iesme. Ovo biva češće u Timočkoj Krajini i Aleksinačkom Pomoravlju, u drugim krajevima Istočne Srbije već je ređa pojava.
     U ovoj prilici guslar najradije peva pesme, sa ljubavnom sadržinom, i one gde se priča o udadbi i o ženidbi naših junaka. Naročito se rado opevaju slavna dela: Kraljevića Marka, Obilić Miloša, Hajduk Veljka i Sibinjanin Janka. U tmmočkoj Krajini rado se u pesmama spominje nekakav Stojan.
     Mi ćemo od ovih pesama navesti samo tri, koliko da se jasnije vidi sam običaj; a ostalu zbirku ostavićemo za drugi put, da je u jednoj celini iznesemo.

III.

Guslarske sedeljačke pesme


Na kraju ovih pesama napomenuću još i to: da se na sedeljkama sem pevanja još i priča i zagoneta. Tu se čuju svakojake doskočice i brojenice koje ću ja drugom prilikom izneti. Običaj ovaj veoma je star. Ali iz godine u godinu on se kvari, naročito tome pomažu muškarci, te sad retko koji domaćin pušta svoju kćer na takve zajedničke radove. Nije daleko vreme, kad će ssdeljaka sasvim nestati; tada će se izgubiti i one lepe pesme, koje se na sedeljkama pevaju. Za to sam ja i pribeležio ovde najlepše, te da im se bar u književnosti spomen sačuva.

Koncem februara 1892. god.
U Prćilovici.

Ženske narodne pjesme (Bosanske)

uredi
  • Iz veće zbirke izabrane, ženske narodne pjesme (bosanske), u okolini Grahovskoj, sakupio Milan Obradović, pređ.učitelj u Grahovu, str. 268-293.

Brastvo, knjiga VIII, 1899 god.

uredi

SVADBENE PESME iz Pirota (Jela)

uredi

Bračna veza od vajkada je smatrana, manje ili više, kao vrlo važan čin u životu kod sviju naroda. Za taj čin vezani su razni običaji; naša narodna pesma nije propustila, da svojim lepim ruvom okiti i zaodene pojedine momente iz bračne veze. Pesme te vrste poznate su pod imenom svadbenih iesama. Stanujući duže vreme u Pirotu, pokupila sam neke pesmice, što se o svadbama pevaju i iznosim ih čitaocima „Brastva“ onakve kakve su, ništa ne menjajući u njima.

I

uredi

Kod svake isprošenice, za sve vreme do venčanja, svake subote ili u oči praznika, dolaze njene drugarice i tu provode vreme, pevajući razne pesme.

II

uredi

U subotu u oči venčanja skupe se devojke u kući isprošenice. Svaka donese kitu cveća i meće u sito, odakle posle pletu vepac, i tom prilikom ovo pevaju:

III

uredi

U nedelju rano dođu drugarice isprošenici, da joj pomognu pri spremi za venčanje i da je otprate, tada pevaju ove pesme:

IV

uredi

Po svršenom crkvenom obredu u crkvi, vraćaju se mladoženjinoj kući. Tu za vreme ručka pevaju ove pesme:

O Ivanju-dne
Pirot
                                                                        Jela

Reference

uredi
  1. ↑ Pod Vranjskim okrugom razumem u ovom slučaju i ona sela, koja su za Turaka pripadala njemu, a to s toga, što se isto tako i tamo vrši ovaj običaj, i što se i tamo iste pesme pevaju.
  2. ↑ Potkolenke, podveske, dokolenice
  3. ↑ Tkanica
  4. ↑ Ubrus, brisaljka
  5. ↑ jek, odjek
Preuzeto iz „https://sr.wikisource.org/w/index.php?title=Народне_умотворине_из_часописа_Браство&oldid=131123”