Девојка је селен брала у башти, у башти,
а у башти јавор дрво листало, листало,
под јавором младо момче заспало, заспало,
девојка је шапутала у себи, у себи:
„Не могу га од жалости будити. Будити, 5
нит’ га могу од радости љубити, љубити!“
Па се стаде вишњем Богу молити, молити:
„Дуни ветре, дуни јаче од мора, од мора,
те скрши грану с јавора, с јавора,
не би ли момче младо скочило, скочило, 10
и мене младу водило, водило!
Напомена
Из Браничева.
Референце
Извор
Михаило Ст. Ризнић, Седељке, један народни обичај из источне Србије, Браство, књ. VI, Београд 1894, стр. 111.
