[Мори Радо, бела Радо]
Мори Радо, бела Радо!
Мори Радо, бела Радо![1]
За тобом се Будим бије,
Будим бије, cар тугује;
šто ми Рада ближе није! 5
Цар собира силну војску:
три стотине од спа‘ијe,
шес стотина низамлије,
па се крете белој Ради.
У дворове да ју води. 10
Бела Рада, 'абер нема
а за војску ни да чује!
Војска лети преко поља,
док долете ло дворова,
и залупа на капије, 15
на капије од авлије.
Бела Рада не дочула,
већ то чула мајка њена,
па говори белој Ради:
„Диг’ се Радо, диг’ се ћеро, 20
те отвори на двор врата;
неко лупа на капији,
може да су просиоци!“
Скочи Рада, као вила,
те отвори на двор’ врата. 25
Ал’ где чуда пред вратима!
То не били просиоци,
Већ то били бесни Турци!
У’ватише белу Раду,
метнуше је у кочије; 30
па кренуше бој кочије
отидоше ка Софије.
Проговара бела Рада:
„Кочијаши, браћо моја,
уставите бој кочије 35
љуто сам се уморила
жеђ ме црна загушила.
Додајте ми бир ножеве,
да расечем бир јабуку,
да оквасим уста моја.“ 40
Дадоше јој бир ножеве,
неће Рада сећ' јабуке,
већ прободе срце живо!
Мртва паде у кочије!