[Девојка је зелен бор садила]
Девојка је зелен бор садила.
Бор садила Богу се молила:
„Дај ми Боже да мој бор порасте.
да се пењем бору под врхове,
те да видим то Косово равно, 5
где мој драги љути бојак бије.
и да видим у том пољу равном,
ко ли типе, ко ли задобива.
Кад ће драги са Косова поћи?
Кад ће поћи, и оће л’ ми доћи?“ 10
Ал’ до бора на зеленој јели,
закукала тица кукавица,
па говори лепоти девојци:
„О чујеш ли лепота девојко,
нит’ бор сади, нит’ се драгу надај, 15
нит’ се надај, нити ће ти доћи.
Он је пао на Косову равном,
и пао је славни царе Лазо,
пропала је српска царевина.
Косе режи’ а лице нагрди! 20
Кукај млада од сад па до века
драги ти се повратити неће!“
