[Смиљ Смиљана смиљ по гори брала]
Смиљ Смиљана смиљ по гори брала,
смиље брала, па је залутала,
налутала у горици војску,
и пред војском њеног старешину,
старешину, Сибињанин Јанка. 5
Смиља Јанка Богом братимила,
Вишњим Богом и светим Јованом:
„Богом брате, Сибињанин Јанко,
изведи ме из горе зелене,
одведи ме до воде студене; 10
да оперем моје бело лице,
да с’ напијем студене водице.“
То је Јанко за Бога примио,
изведе је из горе зелене,
одведе је до воде студене. 15
Смиља сави скуте и рукаве,
па се напи сгудене водице;
а кад изми то бијело лице,
сину лице, к’о у гори сунце!
Сва се гора у сјај заодела! 20
Тад’ говори Сибињанин Јанко:
„Кучко Смиљо, ’рђа те не била,
кад си знала да си тако лепа,
што си мене Богом братимила,
вишњим Богом и светим Јованом?“ 25
И ту Јанко клетву погазио.
И грехоту Богу учинио,
Смиљанино лице обљубио!
Љуто куне Смиљана девојка:
„Маџарине, проклето колено! 30
Не дошао здраво са Косова,
убиле те девојачке клетве!“
И што рече Смиљана девојка,
што год рече, код Бога се стече.
