Газда Јаков

◄

Садржај:

Насловна
I ПОЈАВА
II ПОЈАВА
III ПОЈАВА
IV ПОЈАВА
V ПОЈАВА
VI ПОЈАВА
VII ПОЈАВА
VIII ПОЈАВА
IX ПОЈАВА
X ПОЈАВА
XI ПОЈАВА
XII ПОЈАВА
XIII ПОЈАВА
XIV ПОЈАВА
XV ПОЈАВА
XVI ПОЈАВА
XVII ПОЈАВА
XVIII ПОЈАВА
XIX ПОЈАВА
XX ПОЈАВА
РЈЕЧНИК

Проф. др Горан Максимовић
Филозофски факултет
Универзитет у Нишу

РУКОПИС ШАЉИВЕ ИГРЕ ГАЗДА ЈАКОВ СВЕТОЗАРА ЋОРОВИЋА

     У Рукописном одељењу Mатице српске у Новом Саду, под Инв. бројем 59, налази се непотписаnи рукопис „слике из живота у јeдном чину“ Газда Јаков, који је 14/27. маја 1902. године послао Светозар Ћоровић на конкурс Матице српске за награду из „Фонда Јована пл. Наке“. Рукопис је непотписан јер су то предвиђали услови конкурса. Ћоровић тада није награђен, а рукопис су рецензирали, заједно са десет других приспјелих дјела, Радивој Врховац и Сава Петровић, али је сачуван у збирци Рукописног одељења Матице српске. Исписан је читким писаним словима на карираној хартији димензија 22х28 цм и садржи укупно 38 страница. Прве две странице, насловна и страница са пописом лица, нису нумерисане а иза њих слиједи 36 нумерисаних страница (од броја један до тридесет шест) на којима не налази текст „шаљиве игре“ Газда Јаков.
     На постојање рукописа први је указао Лука Дотлић у расправи „Још две непознате „једночинке Светозара Ћоровића“, Књижевност, год. ХII, број 11/1956), стр. „498-500. Иза тога у два наврата овај рукопис помиње Јосип Лешић. Најприје узгредно, у једној фусноти, у књизи Град опсједнут позориштем, „Културно насљеђе“, Свјетлост, Сарајево, 1969, стр. 306; з затим знатно потпуније у књизи Вријеме мелодраме, „Културно насљеђе“, Свјатлост. Сарајево, 1989, стр. 123-125. Према доступним досадашњим сазнањима „шаљива игра“ Газда Јаков није до сада објављена. Не појављује се у издањима Ћоровићевих Целокупних дела I-VII, прир. Урош Џонић, Народна просвета, Београд, [1932]; као ни у издању Ћоровићевих Сабраних дјела I-Х, прир. Бранко Милановић, „Културно насљеђе“, Свјетлост, Сарајево, 1967. Приређивачи ових издања (Џонић и Милановић) очигледно су били сувише опрезни и нису хтјели да под Ћоровићевим именом уврсте и објаве непотписани рукопис. Могуће је да Урош Џонић није ни знао за постојање овога рукописа, док је Бранко Милановић сигурно знао јер је поменута расправа Луке Дотлића била објављена 1956. године, деценију прије штампања Ћоровићевих Сабраних дјела у десет томова, а налази се и у библиографском пупису „Литературе о Светозару Ћоровићу“, који је израдио Борис Ћорић, а објављен је у десетој књизи тог издања. Међутим, на основу увида у тематику, језик, смјехотворне поступке, као и упоређивања са другим Ћоровићевим „шаљивим играма“ и „драмским комадима“, те упоређивања графије са другим сачуваним рукописима овога писца, јасно је да се ради о његовом дјелу, те да су Дотлић и Лешић били у праву кад а су овај рукопис посматрали као Ћоровићев.
     Поред свега тога, непосредну потврду о ауторству овога рукописа проналазимо уједном Ћоровићевом писму, ксје је 11. маја 1902. гддине послао Милану Савићу. У писму Ћоровић моли Савића да му оцијени рукопис једног комада који је послао Матици српској за конкурс из „Накина фонда“, „Данас послах Матици, за награду из Накинл фунда,један комад у 1 чину, из живота нашега, у херцеговачким варошима. Молим Вас, ако нисам написао или назначио све, као што треба написати на писму и комаду кад се исти за награду подноси, будите тако добри и поправите и означите ви. Још Вас молим, да никоме, ни г.г. оцјењивачима не кажете за име, него нека остане у тајности“. Писмо је објављено у десетој књизи поменутих Ћоровићевих Сабраних дјела (стр. 307).
     Нема података о објављивању „шаљиве игре“ Газда Јаков ни у поменутој „Библиографији радова Светозара Ћоровића“ коју је урадила Љубица Томић Ковач у десетој књизи наведеног издања Ћоровићевих Сабраних дјела, Сарајево, 1967, стр. 403-510. Претрагом савремених библиотечких каталога и библиографских база података, такође, нисмо дошли до сазнања да је овај комад Светозара Ћоровића објављен послије 1967. године, па сде до денас.
     Приликом приређивања за штампу рукопис смо преузели у аулентичном облику и без измјена. Направили смо одређена ситнија правописна усклађивања рукописа са савременом нормом. Углавном се то односи на писање великих и малих слова, негација и једначења сугласника по звучности и мјесту творбе. При томе смо водили рачуна о дијалекатским и локалним специфичностима појединих ријечи и задржали смо их у изворном облику изостављајући једначења сугласника (нпр. „љуцки“ и сл.). Такође се исправљене неке очигледне словне грешке и технички пропусти и неподударности. Задржали смо Ћоровићева подвлачења појединих имена јунака или њихових реплика у рукопису. На крају смо дали и кратак рјечник са појашњењем архаичних, мање познатих и дијалекатких ријечи и израза, при чему смо користили велики једнотомни Рјечник српског језика (у издању Матице српске, Нови Сад, 2008).
     Рукопис је сачињен у једном чину и у 20 позоришних сцена. У поднаслову носи одредницу „слика из живота у једном чину“, а има укупно седам актера. То су: газда Јаков Обланда, богати посједник и бескрупулозни зеленаш, његова кћерка јединица Љубица, газда Симо, његов пријатељ, такође богати посједник и безобзирни зеленаш, као и Симов син Јово, који је од оца наслиједио склоност ка тврдичењу и стицању богатства, а желио је да се ожени лијепом Јаковљевом кћерком Љубицом. Поред њих у комаду се поаављују и тројица младића, добрих другова и љубитеља лијепог живота, провода и расипања иметка својих родитеља: Милан, Саво и Младен. Милан се налазио у тајној љубавној вези са Љубицам, а до заплета управо и долази онога тренутка када су сазнали да је газда Симо испросио Љубицу за свога сина Јова. Пошто се Љубица успротивила очевој одлуци, газда Јаков је затвара у собу, а Милан на Љубичин позив смишља подвалу и заједно са друговима, Савом и Мланоном, заваравају гаада Јакова па ослобађају Љубицу, која заједно са својим изабраником Миланом бјежи од куће. Та вијест се убрзо рашчула по вароши, а до расплета долази онога тренутка када су осрамоћени газда Симо и његов син, несуђени младожења Јово, дошли код газда Јакоаа да му искажу свој огорчени протест и незадовољство због свега тога.
     Комад је замишљен као „шаљива игра“, остварена кроз комичну ситуццију „подвале“, у чему је близак са неким сродним комедијама српске књижевности, какваје Глишићева Подвала (1883), али у својој основи даје и сасвим добру комичну карактеризациоу јунака зеленаша и кајишара, какав је био газда Јаков, а што све овај комад сврстава у велику скупину драмских дјела о тврдицама (Плаут, Држић, Шекспир, Молијер, Јован Стерија Поповић и сл.).
     Написана аутентичним говором херцеговачке/мостарске средине са почетка 20. вијека, прожета читавим низом успјешних комичних монолога и дијалога, а заснована на брзом смјењивању комичних ситуација, „шаљива игра“ Газда Јакоа представља дјело које ни по чему не заостаје за другим драмским комадима Светозара Ћоровића и свакако заслужује да буде објављена и постане доступна савременој књижевној публици и постављана на камерне позоришне сцене.

Извори

Горан Максимовић, Рукопис шаљиве игре Газда Јаков Светозара Ћоровића, СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ (1875-1919), тематски зборник, Академија наука и умјетности Републике Српске-Центар за српске... стр. 141-162.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.