Газда Јаков/11

XI ПОЈАВА

XI ПОЈАВА

ЉУБИЦА, ЈАКОВ

ЉУБИЦА (Изађе из собе): Ево ме, бабо...
ЈАКОВ (загледује је од нога до главе. Измакне се и опет је гледа, као да је одавна није видио): Хе, хеј! Ти си, богме, велика ђевојка!
ЉУБИЦА (Смије се): Па велика сам одавно.
ЈАКОВ: Па... па...па, ти би се могла и удати... Удати и оставити мене сама, самцата!... Сведно што сам те одранио и одгајио, оставићеш ти мене...
ЉУБИЦА (Загрли га): Немој, бабо, говорити о томе.
ЈАКОВ (Кроз плач): Е, а што нећу говорити?... Хоћу ја говорити!... Ко ће мени забранити да не говорим?... И што је Бог људима дао језик, него да говоре?... Ја сам отац и ја могу све! (Весео) А наш’о се младожења, па кршан, па лијеп, па радиша, па штедиша, па га на далеко нема!... И данас ће ми те испросити!... Доће његов отац, да те испроси.
ЉУБИЦА (Уплашено): Зар газда Симо?
ЈАКОВ (У чуду): Зар ти знаш? (Настовља) И ја ћу те дати... Момак је к’о златна јабука! Он зна ишћерати интерез на четерес’ и зна зајмити у нуполијунима. Прескочио је и мене, објешењак један!... Да га у царевини тражиш бољега и паметнијега нећеш наћи.
ЉУБИЦА (Као да сама себе пита): И ја да пођем?
ЈАКОВ: Да пођеш, да пођеш, љубичице моја... То је и моја жеља.
ЉУБИЦА (Као прије): И ја да будем жена?
ЈАКОВ: Јакако, јакако! Његова богме.
ЉУБИЦА (Одлучно): Нећу, бабо!
ЈАКОВ (Одскочи): Охо-о! Зар се ти питаш?
ЉУБИЦА: Нећу ја њега!
ЈАКОВ (Љутито): Хоћу га ја! И кад ја хоћу, хоћеш и ти! Не треба ти размишљања! Ти не смијеш размишљати ништо... Моје је да размишљам, а твоје је да слушаш... Ја, кад зајимам паре, вазда гледам, да их додам у сигурне руке... А кад те дам Јову, не треба ти никакве признанице, јер знам, да ће ти бит’ боље него овђе! (Оде у своју собу и опет се удуби у прелиставање тефтера. Љубица остаје замишљена. Мала почивка.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.