◄   I ПОЈАВА II ПОЈАВА III ПОЈАВА   ►

II ПОЈАВА

(МИЛАН и ЈАКОВ)

МИЛАН (Прође кроз предсобље, загледа у она врата у дну позорнице, и уљезе у газда Јаковљеву собу. Весео је и безбрижан): Добро јутро, газда Јакове!... Како си ми ти?... Шта радиш?...
ЈАКОВ (Устаје, смјешкајући се): Хе, хе, хе... тако... тако... тако... Живи се... Може се рећ’ да се живи...
МИЛАН (Хода по соби звиждучући): И ја живим, радим и трошим. Нестаје пара, газда Јакове... Хрђава времена, свијет пропада!... О, треба ми још... још... још...
ЈАКОВ: Пара треба свакоме. Оне су данас најскупље... Погледај око себе: свега има и све јефтино. А паре нема па нема... Скупа је, наопако скупа...
МИЛАН: А мени треба данас, сад, одмах... Стога сам и дош’о до тебе, да ми зајмиш... Знам, да ти имаш немерљиво благо, а мени треба, треба...
ЈАКОВ: Ух, синко, како грешно говориш! Немерљиво благо! Нема богме, ни у кога немерљива блага... (Уздахне) Седам кула гроша и дуката!... Паре су то, болан!... Да их не пребројиш за седам година... Колики би на то интерез узим’о?... Нисам ја таки газда, драганчићу мој; ја сам средњи чојек... Имам само нешто, бива да не желим у другога...
МИЛАН (Упада): А и да зајмиш другоме... Немој, газда Јакове, увијати, него дај!... Мени треба...
ЈАКОВ (Прелистава неке хартије и добро их загледа): Ама ти си мени пуно дужан.
МИЛАН: Све је оно ситно!... Мени треба још... А, Богу фала, имам ја својих добара и не дајеш ми џабе.
ЈАКОВ (Тресе главом): Дао сам ти доста.
МИЛАН (Хода и пјева): Још, још, још, још...
ЈАКОВ (Оставља хартије): Ја немам.
МИЛАН (Пјева): Имаш, имаш, имаш...
ЈАКОВ (Као замисли се): Ех, па имам!... Ето, кад ти велиш да имам, ето и ја велим... Учинићу ти љубав... Зајмићу ти... Другоме не би, а теби хоћу... Ама, ја не могу дават’ онако к’о до сада!... Тридесет на сто интереза на годину, то је мало... Додај још пет, па да свршимо.
МИЛАН: Тридесет и пет!... То је чифутски!
ЈАКОВ (Слегне раменима): Кад је чифутски, ја опет немам пара...
МИЛАН (Звизне и одмахне руком): Добро. Дај ми!
ЈАКОВ (Вади хартије и извуче однекуда тинтарицу и старо перо): Напиши ми овђе признаницу, да си уз’о од мене... Колико ти треба?
МИЛАН: Пет стотина круна.
ЈАКОВ: Напиши, да си уз’о од мене, у готовијем парама, пет стотина и седамдесет и пет круна и да ћеш ми ту суму, без интереза, прије године дана вратити.
МИЛАН (Сједне а пише): И да ћу му прије године вратити...
ЈАКОВ (Иза леђа гледа му у хартију): Не виде се добро ти бројеви. Запиши их боље!
МИЛАН: Али ја сам написао и словима.
ЈАКОВ: Не знам ти ја словима, него напиши добро бројевима... Каква слова? Што би људи измишљали бројеве, кад би се могло писати и словима? (Гледа) Што си то седам напис’о к’о четири... Па то пет напис’о си без репа... Додај му реп!... Тако... Пет без репа може неко читат’ к’о три.
МИЛАН (Спушта перо): Готово је!
ЈАКОВ: Није још. Напиши, ако до суда дође, да ћеш ти све трошкове и моју дангубу платити...
МИЛАН: Али ја не дам да дође до суда...
ЈАКОВ: Лијепо, лијепо; ама ти запиши, к’о што ти ја говорим... Што је суд начињен, него да се парниче људи? И зар да Влада џаба плаћа суце, а да не суде никоме?... А рђава су времена... Људи свакакви!... (Метне прст на хартију) Ти запиши к’о што ја говорим.
МИЛАН (Пише): Платити...
ЈАКОВ (Чита): Ниси ми се чисто потпис’о... Што ће ти ове некакве гране око имена?... Не требају мени гране. Мени дај име, а гране остави другоме... Напиши то лијепо да свак може прочитат’...
МИЛАН: Али ти знаш, да се ја вазда овако потпдсујем.
ЈАКОВ: Не знам ја, како се ти вазда потписујеш... Ја не знам ништа... ја хоћу, да је све чисто.
МИЛАН (Пише): Сад дај паре.
ЈАКОВ (Гледа добро у хартију и одобрава главом): Одма... Одма... (Пође чекмеџету, па застане. Гледа испод наочара у Милана) А волиш ли ти башче? Не може бити, да ти није драго цаијеће!..: А, погледај гроз пенџер, како је све лијепо у мојој башчи. (Гурка га уз прозор и док је овај окренут он хитно из чекмеџета вади пакет банкнста).
МИЛАН (Гледајући): Мени цвијеће и није много драго... Волем гледати оне врапце, што се џавељају, него њега. Кад би се претварао у тицу, нејволио би бит’ врабац.
ЈАКОВ (Броји банке, окренут му леђима): И јесу врапци објешењаци. Чине ти штету... ја их гоним, а они никад да оду... (Стане пред њега и броји банке поново) Сад ево ти пара... Интерез узимам напријед... Остало је ту....
МИЛАН (Стрпа новце у џеп): Добро је.
ЈАКОВ (Гледа га зачуђено): А сад нећеш избројат’ и ти?
МИЛАН: Ти си избројао.
ЈАКОВ: Јесам, јесам... Ама да ти нисам дао коју банку више?
МИЛАН: А мог’о си и дат’ и коју мање... Свеједно... ја нећу да се мучим бројањем...
ЈАКОВ (Слегне раменима): Добро... Ама ако до суду дође, немој казат’ да ти нисам поштено и у реду заимио...
МИЛАН: Ама ја ти велим, да до суда неће доћ’...
ЈАКОВ: А ја опет велим, да га нису џаба сазидали... Данашња времена...
МИЛАН (Прекида га): Не бој се! Збогом! (Изађе у предсобље. Јаков кроз врата своје собе гледа за њим. У предсобљу, на оним вратима у дну, извири Љубица) Добро јутро! Како си?
ЉУБИЦА (Смије се): Добро сам... Што те нема?... (Јаков заврти главом према њој, она га опази и сакри се. Милан оде.)



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.