Газда Јаков/1
I ПОЈАВА
Позорница, по средини, подијељена на двоје танким зидом. Са лијеве стране предсобље, у дну кога, право према улици, виде се врата једне собе. Друга врата из предсобља воде у другу половину позорнице, гдје је соба, просто намјештена. Напријед, близу једног омањега прозора (крај кулиса) стоји прост дрвени сто, а крај њега проста столица. На другој страни обичан, необојадисан сандук, на коме стоје два чекмеџета. Газда Јаков, погурен старчић, у прилично изношеним чакширама, антерији и салти, са наочарима на носу, стоји покрај једнога чекмеџета и разгледа неке хартије.
ГАЗДА ЈАКОВ: Данас тужба, сјутра тужба, пресјутра тужба... Нијесу платили, погани синови, па треба тужити јакако... Кућу им изнесем на продају и дућане и магазе и све. Шта ће њима куће и магазе?... Зар ти је за свакога кућа и магаза? И кад би свак имао кућу и магвзу, по чему би се познавале газде, а по чему голаћи?.., Треба све суд да то прода, лијепо да прода, па ако нико не купи, купићу ја... Ја сам добар муштерија таких беспослица, јер су јефтине, хе, хе, хе... (Биљежи нешто на једну књигу, затим завирује у друге хартије)... Хеј, хеј, а колико још тичица имам у шаци! Само треба да стиснем, па да им душа испане од муке... Стиснем ‘вако, овако, а они издишу, стењу, моле ме... И сви ме почитују и клањају ми се и понизни су преда мном к’о мрави. Почитују ме стара, наказна, у оваким хаљинама!... Ни Рочилу се више не клањају... А ја уживам, а срце ми расте, а знам да је то све од страха и да ме се боје... И нека се боје и драго ми, што се боје!... (Поносито) А ја се не бојим никога!... Не бојим се, душе ми, ни ових лопова, јер још нијесу сазнали шта имам. (Пажљиво се окреће на све стране) Нико још не зна шта ја имам! (Куца се по челу) То само овђе стоји записано! (Закључаје чекмеџе, а неке хартије и тефтер оставља на столу) Тако!... Нека ми је све под кључем, па ако ми и украду чекмеџе, нек је кључ уза ме, што каз’о онај... (Хода, па сједне и подними се) Пријатељ Симо рече ми, де ће данас доћи да нешто крупно са мном говори... Их, знамо ми шта је то крупно! Хоће свога Јова да ожени мојом Љубицом. Свак о томе говори! А газда Симо је дупли газда. Наштедио је, објешењак један, па има пара... Има, готово колик’ и ја... Умије некако да се снађе и да не троши готово ништа... Он један фес носи три године дана, а ја двије године и по; он једне кундуре годину дана, а ја једну и по; он једне чакшире двије године дана, а ја једне и по... Зна, погани син, па му иђе све за руком.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|