Gazda Jakov/1
I POJAVA
Pozornica, po sredini, podijeljena na dvoje tankim zidom. Sa lijeve strane predsoblje, u dnu koga, pravo prema ulici, vide se vrata jedne sobe. Druga vrata iz predsoblja vode u drugu polovinu pozornice, gdje je soba, prosto namještena. Naprijed, blizu jednog omanjega prozora (kraj kulisa) stoji prost drveni sto, a kraj njega prosta stolica. Na drugoj strani običan, neobojadisan sanduk, na kome stoje dva čekmedžeta. Gazda Jakov, poguren starčić, u prilično iznošenim čakširama, anteriji i salti, sa naočarima na nosu, stoji pokraj jednoga čekmedžeta i razgleda neke hartije.
GAZDA JAKOV: Danas tužba, sjutra tužba, presjutra tužba... Nijesu platili, pogani sinovi, pa treba tužiti jakako... Kuću im iznesem na prodaju i dućane i magaze i sve. Šta će njima kuće i magaze?... Zar ti je za svakoga kuća i magaza? I kad bi svak imao kuću i magvzu, po čemu bi se poznavale gazde, a po čemu golaći?.., Treba sve sud da to proda, lijepo da proda, pa ako niko ne kupi, kupiću ja... Ja sam dobar mušterija takih besposlica, jer su jeftine, he, he, he... (Bilježi nešto na jednu knjigu, zatim zaviruje u druge hartije)... Hej, hej, a koliko još tičica imam u šaci! Samo treba da stisnem, pa da im duša ispane od muke... Stisnem ‘vako, ovako, a oni izdišu, stenju, mole me... I svi me počituju i klanjaju mi se i ponizni su preda mnom k’o mravi. Počituju me stara, nakazna, u ovakim haljinama!... Ni Ročilu se više ne klanjaju... A ja uživam, a srce mi raste, a znam da je to sve od straha i da me se boje... I neka se boje i drago mi, što se boje!... (Ponosito) A ja se ne bojim nikoga!... Ne bojim se, duše mi, ni ovih lopova, jer još nijesu saznali šta imam. (Pažljivo se okreće na sve strane) Niko još ne zna šta ja imam! (Kuca se po čelu) To samo ovđe stoji zapisano! (Zaključaje čekmedže, a neke hartije i tefter ostavlja na stolu) Tako!... Neka mi je sve pod ključem, pa ako mi i ukradu čekmedže, nek je ključ uza me, što kaz’o onaj... (Hoda, pa sjedne i podnimi se) Prijatelj Simo reče mi, de će danas doći da nešto krupno sa mnom govori... Ih, znamo mi šta je to krupno! Hoće svoga Jova da oženi mojom Ljubicom. Svak o tome govori! A gazda Simo je dupli gazda. Naštedio je, obješenjak jedan, pa ima para... Ima, gotovo kolik’ i ja... Umije nekako da se snađe i da ne troši gotovo ništa... On jedan fes nosi tri godine dana, a ja dvije godine i po; on jedne kundure godinu dana, a ja jednu i po; on jedne čakšire dvije godine dana, a ja jedne i po... Zna, pogani sin, pa mu iđe sve za rukom.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.
|