Викизворник

Јастребов: Обичаји и песме турских Срба

Обычаи и пѣсни турецкихЪ СербовЪ : (вЪ Призрѣнѣ, Ипекѣ, Моравѣ и Дибрѣ) : изЪ путевыхЪ записокЪ И. С. Ястребова. С. ПетербургЪ : Типографія В. С. Балашева, 1886, XXIV+626.

ЯСТРЕБОВ, И. С. Обычаи и пѣсни турецкихъ сербовъ. С-Петербург: Типографiя В. С. Балашева, Екатаринск iй кан., N 78, 1886.

COBISS.SR-ID - 28022791 (https://plus.sr.cobiss.net/opac7/bib/28022791)

Ястребов, Иван Степанович: Обичаји и песме Срба у Турској, у Призрену, Пећи, Морави и Дебру; Службени гласник, Београд; Удружење фолклориста Србије, Београд; Матица српска, Нови Сад, 2020.

ISBN - 978-86-519-2491-3

COBISS.SR-ID - 22581001 (https://plus.cobiss.net/cobiss/sr/sr/bib/22581001)

КОЛЕДА уреди

     На празник Св. Николе зимског (6. децембра) по селима Гњиланског округа још је у обичају да се сви отворено припремају за коледање. Овај обичај се још није изгубио ни по другим селима Старе Србије и Македоније, али само у селима где хришћани живе тесно повезани или су у већини. У гњиланским селима то овако бива: у сваком селу се бирају по четири момка. Један од њих се облачи у старе поцепане хаљине (одећу); на главу натне велику крзнену шубару, а за њу прикачи овнујски реп. Још накачи браду и бркове од коњског репа и козје длаке. То страшило се зове „Дедица".
     Остала тројица се одевају у празничну одећу, стављају рукавице, преко њих лагано падају крајеви марамица извезених свилом или са златовезом а које су обмотали мало изнад зглоба шаке. За рукавице се пришивају звончићи који приликом пљеска весело звоне. У таквим костимима њих четворица од празника Никољдана до Богојављења иду од куће до куће и певају следеће песме:

1. Песма пред полазак у коледање:

2. Песма приликом поласка у коледање

3. Песма приликом уласка у кућу

4. Песма у кући у којој има девојка за удају

5. Песма која се пева тамо где има млада

     У Дебарском округу, где живи српско племе Мијаци, обичај коледе се састоји у следећем: 23. децембра свака газдарица куће меси колачиће различитог облика. Ти колачићи се називају „колендари". Исто тако меси и један велики колач, тј. округли хлеб.[2] Мијаци га зову „чесница". Тај хлеб се једе првог дана Божића. - „Чесница" се украшава цртањем јагњећих папака, а „колендари" различитим фигурицама.
     Увече тога дана мала и велика деца из куће варе пшеницу са шећером, и уз игру певају следеће песме:

     Ове песме деца певају и на Бадњи дан, тј. уочи Божића. С овим песмама одмах по завршетку јутрења иду од куће до куће да коледаре. Пре него што крену у коледарење, мајке им на челу нацртају крстиће да их ко не урекне. Затим им дају торбице. За коледарење се у свакој кући свим дечацима даје по један „колендар". Наравно да дечаци не остављају ниједну кућу без коледарења.
     Тамо где с хришћанима живе и муслимани, деца не ризикују и не коледаре слободно и отворено да би избегла нападе од стране муслиманских малишана. Зато у таквим селима коледарење нестаје само од себе без било какве забране од стране свештенства.
     Рано изјутра 31. децембра, гомила деце излази ван села, ако у селу живе само хришћани, и беру сирове гране шљивовог дрвета, од којих свако за себе прави прутић па се весело враћају кући. А мајке на тај дан опет месе омање погаче „колендаре", „гугавице" (грлице), „орлове", „козе", „смукове" (змије), „близнаце" итд. Сваки хлепчић добија назив по облику који му је дат.
     Друтога дана - тј. на дан Нове године, 1. јануара, мајке деци на челу цртају крстиће, из горереченог разлога. Деца узимају своје прутиће и трче по комшилуку, код родбине, познаника па чак и непознатих. Приликом уласка у кућу, деца поздрављају укућане: „Добро утро! и срећна Нова година!" Тог часа један дечак удара својим прутићем домаћицу по раменима уз речи: „Сурова суровица (тј. сноп прућа), весела годиница! Дај, бабо, пастрмица (сушено, димљено месо), да натуча бакрдица» (кукурузна каша). Домаћица даје свакоме меса и по „колендар".

Бадњи дан и први дан Божића уреди

     На дан уочи Божића који се на српском зове Бадњи дан, тј. 24. децембра, у Морави један од укућана одлази ујутру у планину за дрва и уједно да одсече бадњак, тј. нарочито листопадно дрво. Претежно је то јасеново дрво. Приликом сечења бадњака, води се рачуна да падне ка истоку; иначе се мора тражити друго одговарајуће дрво. Када се врати кући с дрвима, скида бадњак који мора да стоји на врху дрва тако да га сви виде, и оставља га ван куће док не затреба. Увече пре него што се у кућу унесе бадњак, покрај огњишта се

ЛАЗАРИЦЕ уреди

     По целој Старој Србији сачувао се обичај: на Лазареву суботу приређује се врста путујуће оперете, а изводе је девојке које се зову „лазарице". Лазарице иду по кућама и певају песме које се називају „лазаревске".
     Овај стари обичај по многим местима је почео губити свој значај. То се види по томе што га по неким местима, као нпр. у Гњиланском и Дебарском округу, од не тако давног времена[3] изводе Циганке; у Призрену и Тетову најсиромашније српске девојке. Услед тога у Гњиланском округу скоро да није остало лазаричких песама; у Дебарском и Тетовском су се такође почеле заборављати. Ако су се те песме још негде сачувале, онда је то у Призренском округу где овај обичај како-тако спроводе само Српкиње, али најсиромашније. У Тетову се у „лазаре" и „лазарице" бира гола сиротиња.
     Обичај се састоји од тога да се на Лазареву суботу, рано ујутру, у једној кући окупљају девојке које су претходне вечери намериле да буду „лазарице" и ту се дотерују. Једна од њих облачи се у мушко одело, око феса на глави везује мараму или шал, кити се цвећем, а у руке узима буздован који носи на десном рамену. Та девојка представља Лазара. Друга облачи празничну одећу, али на главу ставља дувак,<ref>У Тетову се уместо дувка ставља провидна марама преко лица, у својству вела. У Подрими, тј. у оним селима где се још могу видети „лазарице", нпр. у Хочи, лазарица прекрива лице белом марамом. Док се удешавају, лазарице певају следећу песму:
<poem>Радост, радост Лазаре,
војска ти се собира,
светло оружје доносив,
врани коњи доодив.

</ref> који се спушта до појаса и потпуно прекрива лице девојке која представља Лазарицу. Она је такође сва у цвећу.[4] Остале две-три девојке иду иза њих, у обичној одећи, с кошарицама у рукама где слажу дарове који се дају овој лутајућој глумачко-певачкој трупи. Лазар и Лазарица посећују куће играјући уз песме своје пратње. Певају се следеће песме:

</poem>

У селима Средске жупе уочи Лазареве суботе у једној кући се сакупља неколико девојака и припремају се за певање лазаричких песама. Сву ноћ проводе у певању, шалама и весељу; поред осталих певају ове песме:



ЂУРЂЕВДАН (23. априла) уреди

По целој Старој Србији и Македонији, овај дан се сматра најважнијим празником, не само код православаца него и код Срба муслимана. Поарнаућени Срби и сами Арнаути празнују овај дан пре којега нико не сме да једе јагњетину. У стара времена прекршиоцима овог правила следила је казна.
     По градовима где су постојала утврђења, још сасвим недавно (пре тридесетак година) пуцало се из топова у част овога дана (Хидрелеса) 23. априла по старом календару. По новом, нико у Старој Србији и Албанији не зна за неког другог Хидрелеса, тј. Св. Ђорђа. Премда Турци званично не обележавају овога свеца, ипак су тога дана сви уреди затворени. Чиновници праве забаву, пеку јагње на пољани. И сви остали такође окупљају своје друштво за теферич. Већина дућана је затворена. Жене муслиманке на тај дан спроводе обичаје потпуно исто као хришћанке.
     Дан Св. Ђорђа хришћани дочекују и проводе на следећи начин:
     Уочи тог дана увече омладина одлази до реке и бере врбове гране којима се ките грађевине тако што се гране задену изнад улазних врата дућана, кућа, соба.
     Старице излазе у поље или на оближње брежуљке и сакупљају разно биље које, по повратку кући, скувају у води да би се ноћу у њој окупале. Међу сакупљеним биљкама има и оних које имају нарочита својства; називају се „миломужница" и „навалица", а посебно су на цени код млађих жена. Ове травке се носе на хаљинама или се тајно зашију у мужевљеву одећу да мужеви воле своје жене.
     Предвече у разним местима, у пољу, ван града или села - групе жена, често и мушкараца с децом, окруже старију жену која важи за гатару, и ко жели она му даје лекове од страшнице, тј. од болести која произилази од страха. Лечење се обично врши на следећи начин:
     Тај ко жели да се излечи и верује гатари, легне на земљу на леђа с раширеним рукама; ноге пак морају бити састављене. Гатара хвата један крај конца док други даје помоћници или некој од присутних жена. Затим оним концем премерава растојање од средњег прста десне руке до средњег прста леве ноге оболелог, или обрнуто. Жена која држи за други крај конца треба притом да пита гатару: Шта мериш? „Страшницу!" одговара јој баба гатара. „Мери тако да је не буде!"[5] - следи одговор. То питање и одговори понављају се три пута. Ако се догоди да лице које лежи не рашири руке пропорционално, мера, природно, није сваки пут једнака. Лукава гатара у том случају, показујући конац присутнима, каже да оболели или оболела има онолико страшнице колико испадне вишка или мањка конца.
     После таквог мерења, врачара покрије оболелог белим чаршавом, по њему поспе мекиње и после их помете метлицом. Помоћница је тада пита: Шта метеш? - Страшницу! Питање и одговор се, као и претходно, понављају три пута; при чему гатара шапуће: „Иди (тј. страшница, болест) у гору где петли не поје, где човек не пролази"[6] итд. Након тога мекиње се запале.
     Врачара најстроже забрањује да се нагази на место где је лежао оболели, над којим је обавила бајање. Она такође сматра да је противно вери вршити лечење друтог лица на том истом месту.
     Смешан обичај мерења страшнице уочи Ђурђевдана и данас се упорно чува у Призрену. У другим местима готово да се изобичајио.
     У рано јутро на Ђурђевдан испред сваке српске куће је све детаљно пометено: у кући је све цакум-пакум, ни трунчица се не може видети. Девојке остају будне скоро целу ноћ, у ишчекивању своје среће. Око поноћи свака чисти, прска водом и мете испред куће, нарочито испред улазних врата. У зору излазе с распуштеном косом. То се ради да би им коса расла још дужа. Има и тога да неке девојке изваде из разбоја навој, зајашу га и скачу тако око своје куће да „наводаџија" не 6и прошао њихову кућу. Понекад таква амазонка пројурца, ако је то изводљиво, и испред куће момка за кога би волела да се уда.
     По селима се рано изјутра, у зору, овакве амазонке могу видети и код торова. То већ нису девојке него жене, које су узјахале тојагу, наге, или с мутилицом преко рамена облећу своја „бачила" (млекар) да им нико не краде млеко и да се млеко не квари на врућини.
     Уочи Ђурђевдана сеоске жене и њихови мужеви изводе разне шале. Пре свега указао бих на то да жене беру разне травке да њима нахране стоку уочи овога дана. Мушкарци опале из пиштоља или пушке преко свога стада, да би се вук плашио да му приђе и да га не напада. Жене се пак не ограничавају на храњење стоке разним травкама у истом циљу. Оне имају и средства да замађијају своју стоку против разних напасти. Да „вештице" (зле жене које после смрти нису нашле смирење) не би крале млеко од крава и оваца, прибегава се следећем маневру: уочи Ђурђевдана жене износе у башту котао или „вршник" (поклопац од лонца), преврну га, одозго ставе камен, а около навуку људски измет. Притом говоре шапатом: „Ако вештица намисли да отме од мене (односно од крава, коза и др.) млеко, ево јој овај измет уместо млека."[7] Рано изјутра на Ђурђевдан, врачаре бацају онај измет на све четири стране, збацивши камен подижу котао, а траву која је била испод котла, скупе и дају својој стоци наштину. Сви сматрају да су ове жене добре јер чувају своје добро и не посежу за туђим.
     Има и жена које на Ђурђевдан врачају не би ли се овајдиле од туђег рада. Такве устају порано, пре зоре, скидају се голе и цело село оптрче три пута с мутилицом преко рамена. После се пењу на кровове својих грађевина и машу мутилицама на све стране мрнџајући: „Свачија мука у моја бучка," тј. сав учинак туђег рада (приликом прављења масла) у моју бучку. Неке уместо мутилице, ставе на раме навој од разбоја или га зајашу и галопирају око села или чак по сеоском главном ггуту, како то чине жене у моравским селима.
     На такве нечасне радње решавају се, без разлике, све жене које се баве сточарством и мућењем масла (бачице) и обавезно тога дана краве, овце и козе музу у ведро које је нарочито закићено само за тај дан. За ведро се веже сребрни новчић, млад изданак врбе и крпица са соли, хлебом и још неким посебним травкама.
     У селима Мораве, у Призрену и по многим местима Пећког округа Срби сакупљају корен дивље траве (дебелица), надену га на два конца - бели и црвени па их привежу на врбову грану. На конац још намакну и старински новчић па то прикаче на ружин трн и оставе тако преко ноћи. Рано ујутру сви укућани, један по један, одлазе тамо и ту се купају. Затим опале из пиштоља. Тако се ради по селима Гњиланског округа. У другим местима се купају код куће. У воду се, свуда је тако, ставља црвено јаје - „страшник" (в. горе о фарбању јаја пред Васкрс). Обукавши празнична одела, опашу се врбовом граном, а око врата обесе кончић с новчићима и носе га све док не сазре трешње, да их тим новцем купе први пут кад хтедну да их пробају. По градовима девојке, пошто заврше послове по кући и свечано се обуку, наместе љуљашку у дворишту. У зору се већ оре песме које се певају уз обредно љуљање.
     Пре него што упознам читаоца с овим песмама - навешћу једну биљарску која се сачувала у Призрену и пева се свуда приликом брања цвећа и разних травки (биље).
     У рано јутро Ђурђева дана призренске девојке сакупљају цвеће што се још од јесени одржало у саксијама или врту. Том приликом псвају једину сачувану стару биљарску песму каквих је било доста, прсма речима старица, које, међутим, нису могле да се сете ниједне:

     У Дебарском округу сачувано је више биљарских песама. Певају их девојке, младе и деца уочи Ђурђевдана као и на сам Ђурђевдан када иду у поље да беру разно цвеће или травке - за „биљачки."

Песме које певају девојке и младе жене у Призрену уз обредно љуљање на Ђурђевдан: уреди




Песма која следи пева се младој удатој жени чији се муж налази далеко на печалби: уреди

У селима Призренског Подгора уз обредно љуљање се певају следеће песме: уреди

По селима Гњиланског округа... уреди

     По селима Гњиланског округа и по многим другим местима Старе Србије, уочи Ђурђевдана се све грађевине у домаћинству заките гранчицама. Сем тога, хришћани и многи муслимани упреду црвен и бео конац и на њега нанижу корење дивље тикве и старински новчић. То заједно с врбовом граном остављају до јутра на ружином трну, а затим га ставе деци око врата и она га носе док не сазре трешње. Овим новчићем се плаћа трешња кад се први пут проба. Врбовом граном опасују дете па и одраслу девојку. Под ружиним трном гледају да се сви полију свежом водом у коју су претходно ставили и „страшник", тј. прво офарбано јаје на Велики четвртак.
     Кад прође подне сви излазе на одређена места где се одржава опште весеље. Игра се коло и певају следеће песме:

По селима Косова поља у пролеће ћете чути следеће песме: уреди





Обичаји и песме у време жетве уреди

Време сеоске жетве је прилично весело. То је вашар своје врсте. Сељани позивају жетеоце да жању њихову њиву и угошћавају их. По њивама и пољима имућнијих сељана може се видети и по тридесет девојака и младих жена. Наравно да оне не пропуштају прилику да време проведу у шали, песми и забави. У гњиланском округу певају се следеће песме:

По селима Средске и Сиринићке жупе уз жетву се пева:

     Ове песме се певају и по завршетку жетве и вршидбе, тј. када колац (стожер око којег сатерају коњи да газе снопље) мушкиње украшавају метлама а жене цвећем.
     Умесно је поменути овде и куриозни обичај којег се придржавају земљорадници, и то не само Срби хришћани него и Албанци муслимани: првог дана када почне орање, за ручак им се спрема црни петао. Нико од кућне чељади не сме га пробати. Једу га само они који ору и онај ко им изнесе ручак на њиву.
     Кости од петла орачи забадају у земљу, вероватно да би усеви добро родили. Одбрану узораних и засејаних њива од ветра, невремена, града и јаких олуја на себе пак преузимају жене. Чим спазе да се спрема олуја и да ће нанети штету њиховим усевима, жене износе напоqе сто, стављају на њега три кашике и тучак. Почне ли киша, жена излази напоље са ситом, непрестано маше њиме и виче: Мара, Стојка! Еј, Марија, еј, Магдалина! Изиђите у сусрет облаку и скрените га где се песма не поје, и не плаче, где петли не поје - у пусту гору где људи нема - уа! уа![8] Догоди ли се да облак мине село без наношења штете усевима, та жена, свесна свог значаја, прима захвалност од свих других сељанки.
     Жене које помиње и дозива ова која растерује олују, на оном свету су одвојене од жена које су умрле природном смрћу. Због тога утопљенице: Мара, Стојка, Магдалина и друге, према казивању сујеверних баба и мушкиња - обитавају невидљиве у ваздуху - нарочито испред олујних облака и снажног ветра.
     По селима Мораве и Косова поља, у случају да наиђе облак с градом, жене излазе пред врата куће са ситом, целим хлебом и јајетом па тим страшним стварима машу према облаку све певајући:

Од песама које су се певале током жетве, у Призрену су сачуване следеће:

У селима Призренског Подгора певају се следеће песме уз жетву:

У Гњиланском окруту сам записао две пастирске песме

Песме за све прилике уреди

Поред песама које се у Старој Србији певају поводом различитих догађаја, има доста и оних које се певају приликом обичних забава током целе године. Пошло ми је за руком да запишем у најбољем случају десети део њих. Пре свега наводим оне које се чују по селима Мораве.

Призренске свакидашње песме уреди

Свакидашње песме које се певају по селима Дебарског округа уреди

Две дечје песме уреди

Песме за све прилике које се певају по селима Косова поља уреди

По неким местима Мораве, на сваком весељу се певају следеће песме уреди

Свакидашње песме које се певају у Средској и Сиренићкој жупи уреди

По селима Средске и Сиренићке жупе, као и по селима Подгора, могу се чути и доле наведене песме. Мада је прва, као и песма о Арнаутину Нуво, по садржају слична с већ наведеним песмама из Косова Поља, ипак смо сматрали да неће бити сувишно навести овде и те песме јер се разликују по неким особинама језика.

Моравске песме уз гусле уреди

Следеће песме се певају по селима Гњиланског округа у зимске вечери уз гусле:

Свадбени обичаји и песме у Призрену уреди

     У Старој Србији, уопште, а нарочито у Приштини, Ђаковици, Пећи и Призрену - не постоје никакви заједнички интереси. Хришћани и муслимани воде самотне животе; нарочито жене. Српске хришћанке се по начину живота не разликују много од муслиманки. И дан-данас кад некуд иду, хришћанке су замотане скоро као муслиманке. Још пре свега петнаест година, с њима чак и у кући не да ниси могао разговарати него их ниси могао ни видети. Тек у последње време, захваљујући цивилизаторском деловању учитеља, жене су почеле примати госте, појављивати се пред њима, руковати се и чак су престале да све одреда љубе у руку, изузев случајева када се то од њих недвосмислено очекује, како ћемо надаље видети.
     Пре четрдесет година хришћанке се баш ни по чему нису разликовале од Туркиња, чак ни у најситнијим детаљима одеће. То што хришћанке не носе жуту обућу него црвене ципеле или црне кондуре, а у рукама, за разлику од Туркиња, носе шарену мараму - јесте разлика у одевању до које је дошло услед тога што је неки Турчин напао Туркињу на улици мислећи да је хришћанка.
     Да се неспоразуми сличног типа не би поновили, власти су донеле нарочиту наредбу и установиле разлику у одевању хришћанки и муслиманки.
     Девојчице које наврше тринаест година, а неке и раније, више се не показују на улици. У кући се склањају од посетилаца са стране па чак и од даљих рођака.
     Због тога не треба да чуди што млад момак не може ни да се види ни да разговара с девојком коју би хтео да проси па да, самим тим, упозна њен карактер и слично. Тек однедавно момци и девојке могу да се виде из даљине, на свадбама, мада и то врло ретко.
     Зато се просидба у Призрену обавља мимо знања заинтересованих страна. Момак и девојка се не питају јесу ли сагласни с тим браком коме не претходи ни гледање као што бива код нас по селима. Њихова судбина зависи потпуно од родитеља, а често и од њихових рођака. То се одвија овако:

Просидба уреди

     Отац који је решио да жени сина најпре се саветује с рођацима коју девојку да му просе. Када се то питање реши, онда он - уз сагласност рођака - шаље било мушкарца било жену код родитеља оне девојке с молбом за њихову сагласност да своју кћер удају за његовог сина. Посредник или посредница, тј. проводаџија или проводаџика назива се „мисиџија",[9] по селима „стројник", као у Дебру и Морави, а такође „наводаџија" исто у Морави.
     Обавеза проводаџије односно проводаџике јесте да приволе невестине родитеље и рођаке да се сложе. Стога они хвале момка за женидбу, његове родитеље и родбину, па све и да су њихове добре особине и фалинке свима добро познате. Дају све од себе да добију жељени одговор чега год их то коштало.
     Ако су родитељи и родбина сагласни, онда је „мисиџија" упоран да добије „белег", тј. знак слагања родитеља да неко од рођака не би покварио његов проводаџилук. Иначе неуспех би био срамота за момка, јер има подругљиваца који би му се слатко смејали, иако он несретник није крив.
     Пре него што мисиџија добије „белег", родитељи се саветују с најближим рођацима - да ли дати девојку за оног момка. У случају сагласности, мисиџија одмах даје златну турску монету која се назива дукат, а он добија чарапе. То значи - разменити „мали белег". У том тренутку се договарају кад ће бити размена „великог белега".
     Оног дана који је за то одређен, и у момковој и у девојчиној кући окупљају се најближи рођаци. У момковој кући разматрају какав белег да пошаљу у невестину кућу.
     Белег се претежно састоји од великог аустријског златног талир од четири червонца,[10] неколико ситних златних новчића, једне старе сребрне монете и сребрног прстена. Строго се води рачуна о томе да број послатих ствари буде непаран, да би се у нареченом браку рађала леца мушког пола. Све се то слаже у нову, свилену мараму која такође чини део „белега", а у мараму се проспе мало леблебија и сувог грожђа.
     Стари сребрни новчић, као један од дарова, свуда има важан значај. Њиме се јасно изражава жеља да супружници заједно дочекају дубоку старост.
     Велики белег у невестину кућу носи младожењин отац. Прате га кум и поп. Приликом изласка из куће или собе, нарочиту пажњу посвећују томе да прекораче праг десном ногом, као што ће чинити и кад буду улазили у девојчину кућу, и поново кад се врате младожењиној. У тренутку кад ова три лица устају да изађу из куће с великим белегом, женска чељад и гости певају следећу песму:

     У девојчиноj кући за то време ишчекују се „перстенџије", тј. свекар, кум и поп с прстеном и даровима и припремају се са своје стране дарови за младожењу, родитеље и најближу родбину.
     Пrе око две године, овај белег, само без прстена, носио је наводаџија (стројник, мисиџија) или сам момков отац, или неко од рођака или пријатеља. Међутим, пошто је било случајева када су младићи одустајали од женидбе испрошеном невестом и обрнуто, по наговору - дакако - родбине обеју страна, православна заједница у Призрену је наредила: приликом размене великог белега да се носи и прстен, који девојци предаје сам свештеник. Тако је размени белега придодато значење скоро па формалних зарука.
     Када из невестине куће опазе да пристижу прстенџије, сви излазе напоље да их дочекају. Чим ови прекораче кућни праг, жене запевају следећу песму:

Истим поводом пева се и друга песма:

     Пошто се међусобно питају за здравqе, и то више пута, свако сваког, момков отац устаје и qуби се с девојчиним оцем или с братом ако нема оца, или са старим сватом и предаје мараму са белегом. Сви остали благосиqају овако: „Срећно да Бог да и дуговечно! Jелно за век!", тј. нека буду срећни, здрави били много година и кал се једном венчају да се не венчавају други пут!
     У међувремену, једна од жена из куће приноси бакарни послужавник (бакарни да би заручници били здрави), ставqа на њега завежљај са белегом, па га дреши да се види садржај белега. Затим се прстен, дукат и новчићи ставе на други бакарни послужавник, а леблебију и кисмиш (суво грожђе) по мало деле присутним момцима и девојкама да би се они поженили а оне поудавале. Испрошеној девојци се не даје ни леблебија ни кисмиш из предострожности да је не би болеле груди и да се не би „јела" с мужем, тј. да се не свађа с њим.
     Свештеник у међувремену узима прстен и одлази у другу собу код девојке, која га чека стојећи покривеног лица. У присуству њене рођаке, он јој ставља прстен и притом је пита је ли сагласна да се уда за онога за кога је дају родитељи. На шта девојка одговара климањем главе у знак сагласности, али не проговара ни реч. Сматра се да је срамота да девојка отворено изрекне да жели да се уда. Свештеник излази из просторије, а она скида прстен и даје га жени која стоји крај ње. Дешава се и да неке девојке, због претворног стида, баце прстен на под након што их је поп прстеновао.
     Током те церемоније прстеновања - када поп ставља невести прстен - присутне жене певају следеће песме:

     Чим се поп врати од девојке у прву собу код свекра и кума, прилазе им две најмлађе жене с даровима - у свиленој марами - kоји су намењени куму, попу и свекру, а једнако и младожењиним uкућанима и рођацима. Њих две пољубе попа у руку и све остале, затим ставе по пар чарапа на колена попу, свекру и куму. Остали дарови се деле на одређени начин. Свима се дају чарапе високог или слабијег квалитета, а не заборавља се ни наводаџија, тј. посредник, хоји и овог пута добија чарапе. Младожењи се даје дар који се назива „бошчалук" и који се састоји од свилене кошуље, доњег рубља, учкура извезеног златом и пара најбољих чарапа, као и једног пешкира извезеног златом и свилом на ђерђефу.
     Прстенџије трипут устају да крену кући с даровима, али их сваки пут задрже да не иду. Тек их четврти пут пусте. Невестини укућани и својта испрате их до врата, а жене притом певају:

     За то време, у младожењиној кући с нестрпљењем чекају његовог оца, кума и попа с даровима. Кад ови прилазе кући, сви им с великом радошћу журе у сусрет и чим пређу праг (разуме се, десном ногом), жене у кући запевају следеће песме:

     Ако је уместо младожењиног оца неко други био у својству прстенџије, онда дарове од невесте предаје младожењином оцу односно мајци ако му отац није жив; ако пак нема ни мајку, онда најближем и најстаријем рођаку. За то време нека од млађих жена размести дарове на бакарни послужавник. Присутни их разгледају, а поп или наводаџија објашњавају шта је коме намењено. Понекад је на сваком дару цедуља с именом онога коме је тај дар намењен.
     Тога дана кум и поп остају на ручку код младожење с његовом родбином, а исто тако и у невестиној кући родбина остаје да руча.
     Од овога дана током два месеца и код будућег младожење и код испрошене девојке у кућу долазе даљи рођаци да честитају. Притом им се показују дарови - у момковој кући дарови од девојке, а у девојчиној - од момка. За дарове се посебно интересују жене.
     Дарови намењени родбини даће јој се тек онда када момак наручи венчану одећу за своју невесту.
     Прошење девојке се углавном обавља у мрсне дане пред велики пост, а венчање у јесен. Самим тим, девојке након зарука живе у родитељској кући као невесте око годину дана. Догађа се, међутим, да су из различитих разлога приморане да чекају свадбу по три године па тек после толико времена ступају у брак. Ако родитељи дознају да момак није у стању да направи свадбу, настоје да опозову своје обавезе према њему. И момци на разне начине крше своје обавезе према невестиној родбини ако сазнају нешто рђаво о девојчином понашању или се увере да она има неку наследну болест, нпр. гуке (скрофулоза).
    Ако младожењини родитељи одлуче да праве свадбу, обавезни су да два-три месеца раније преко наводаџије обавесте невестине родитеље о томе и том приликом најаве да ће им за недељу дана откад су обавештени послати или наводаџију или неку рођаку да узме невести меру по којој ће младожења дати да се сашије венчана халшна за његову будућу жену. Рок од недељу дана даје се девојчиним родитељима ради тога да би имали могућност и време да пронађу одећу која одговара њиховој кћери а по мери по којој ће се шити спрема за венчање. Невеста се ни у ком случају не појављује пред терзијом. Зато му се даје стара одећа по којој ће искројити нову.
     С тим у вези, одређује се приближно време свадбе да би невеста стигла да припреми своју одећу и дарове.
     При томе не певају песме и не спроводе посебне церемоније него само послуже кафом жену која је дошла за меру.
     Девојчице које су навршиле дванаест-тринаест година, како сам већ рекао, воде затворен живот. Држе их у кући и не пуштају откривеног лица чак ни у цркву на Свету тајну Причешћа на Благовести или на Цвети, у Скадар на Лазареву суботу. Од почетка тог затвореног, да не кажемо затворског живота, девојке почињу да се баве везом на ђерђефу и припремом девојачке спреме. Нарочито полетно раде пошто су испрошене; крајњу горљивост и ужурбаност показују пошто им је узета мера. Тада им у везењу и шивењу помажу и рођаке.
     Овим поводом певају се разне песме, од којих се најчешће чују следеће:

Свадба уреди

     Када се младожењини родитељи у потпуности припреме за свадбу, обавезни су да две недеље унапред обавесте о томе невестине родитеље. Ради веће убедљивости, поручују како ће у следећу недељу[11] послати невести боју којом жене гараве косу. Међутим, не шаље се боја као боја него се наместо ње шаље једна златна турска монета (дукат) у вредности од десет до тридесет пијастара. Обично га невести носи наводаџија, уколико је у почетку прошевине сличну улогу имала жена, а ако је пак мушкарац - онда новчић (тј. „боју") носи једна младожењина родица и за тај труд добија на поклон једноставну мараму.
     У среду[12] ујутру невестина мајка позива неку жену ради украшавања младине косе. Она притом бира ону која има много деце у смислу тога да и девојка којој ће се бојити коса има порода.
     Ако се боја добро прими на косу, изводи се закључак да муж неће волети жену, али ако коса не поцрни скроз биће заљубљен у њу.
     Док боје косу невести, њене другарице и жене певају следећу песму, а невеста за то време треба да рида и кука иначе би је задиркивале и смејале јој се.

     Од тога дана све до суботе - до поднева - невеста се крије од браће, оца и других укућана. Све то време она проводи или на тавану или у остави или чак и у подруму: само да је не види нико од рођака који су по годинама старији од ње.
     Свадбене свечаности код младожење почињу у четвртак ујутро и трају до уторка следеће недеље, а код младе у петак увече и завршавају се у понедељак изјутра.
     Описаћу све по реду шта се и како дешава поводом свадбе код младожење у кући, а исто тако и код младе.
     У четвртак ујутру младожењини родитељи позивају у госте девојке из најближе родбине. Оне сматрају својом обавезом да просеју брашно припремљено за свадбу. Док сеју брашно, певају разне песме, а укућани и најближи младожењини рођаци бацају им у сита сребрне новчиће. Оне их у шали посипају брашном.
     У међувремену (истог дана рано ујутру), младожењине удате сестре или најближе удате рођаке старају се да оките (што лепше) здравицу - пљоснату чутуру, шарено обојену. Прво је напуне зашећереним вином, а затим је ките цвећем и прикаче јој некакав стари новчић, да млада и младожења у свом супружничком животу остаре исто као тај новчић.
     Приликом кићења здравице певају:

     С окићеном чутуром (здравицом) младожења одлази са „младожењским момком"[13] код кума у кућу, љуби га у руку и позива на своју свадбу, а од њега крећу у позивање најближе родбине.
     Пред полазак из куће облаче обојица ћурак;[14]„момак" узима здравицу и обојица; пошто пољубе руку најстаријима у кући, нарочито родитељима, излазе, а присутне жене их прате до врата певајући:

     И код кума и код младожењиних најближих рођака, позиваче служе кафом, а жене поред тога дарују младожењи чарапе, или кошуљу, или цео „бошчалук". Младожењском момку дарују по једноставан пешкир.
     Младожења сутрадан, тј. у петак, ако је у могућности и ако жели, у замену за претходног дана добијене дарове, враћа уздарје оним женама које су њега даривале: за чарапе даје свилено марамче с ресама за главу (стаје око 10 пијастера), за кошуљу - турски појас 1 дугачка марама) од 12-20 пијастера, а за бошчалук нешто скупље.
     Истог тог дана (на дан позивања на свадбу) кум шаље младожењи на дар једног овна. Тог овна најпре боје, а на рогове му натакну две позлаћене куглице.
     У четвртак увече у госте код младожење долази његова најближа родбина. У младиној кући пак тога дана нема никаквих празничних, свадбених догађаја. Свадба почиње, као што треба, у петак увече.
     Тог дана, кад прође подне, младожењски момак („момак") обилази све куће које је претходног дана посетио младожења са здравицом. Мушкарцима у тим кућама он даје званицу од стране младожење или његовог оца - да изволе на вечеру. Тај други „момак" треба да буде неожењен а званицу даје без здравице. Исто то ради момковица, која позива жене из тих истих кућа. Момковица треба да буде жена из младожењине куће (младожењина удата сестра или рођака). Она пре подне заређа по кућама и позива девојке и другарице будуће жене свога брата или ујака односно стрица. Те девојке пристижу у младожењину кућу на свадбу предвече, сат-два пре заласка сунца и остају до вечерње службе у суботу. Преко ноћи се позива циганска музика[15] због девојака које воле да играју. У Призрену та музика није тако непријатна као по другим местима. Било како било, тек она причињава задовољство свима који се веселе на свадби.
     И у невестиној кући не пролази без музике. На девојачко вече долазе искључиво девојке. Долазе код невесте негде око заласка сунца; најближе рођаке долазе много раније, а неке су тујош од среде.
     Девојке облаче невесту у одећу коју јој је сашио отац а на главу јој везују мафес (провидна марама од муслина), наместивши га испод уста тако да јој је цело лице прекривено. Невеста обавезно пред другарицама треба да се стиди што се удаје. Обучену је ставе да седи у предњем углу собе; поред ње седају њене две-три најискреније другарице, а блиски рођаци услужују остале девојке.
     У ову собу није дозвољен приступ никоме сем женама из куће. Међу девојкама има и испрошених које такође чекају своју свадбу, и због тога оне избегавају да их види иједна жена са младожењине стране. Вереним девојкама је изразито неугодно чак и ако се међу званицама потрефи младожењина сестра.
     Међутим, од неког времена, мало-помало строги харемски живот девојака је почео да слаби, тј. омладина се почела довијати покаткад издалека види девојке на девојачкој вечери, а и саме девојке се не устежу толико и не беже од момачких погледа, нарочито ако још нису верене.
     Девојке позване на девојачко вече улазе у собу где седи невеста, прилазе јој једна по једна, грле се с њом а затим седају међу девојке каје су дошле раније и међу ове што седе с леве и десне стране невесте. При томе се поштује старешинство девојака и њихов положај пема богатству и значају родитеља.
     Све оне окруже невесту да јој укажу пажњу, али се и саме једна пред другом устручавају, не понашају се природно и сл., загледају невесту и њене друтарице. Неке их у души критикују и подсмевају ју се, а највећи део њих управо ту се учи манирима: како треба држати главу, спуштати поглед, како се треба „стидети." У Призрену се то учи још од малих ногу, какав положај треба заузети да би се показао притворан стид. Девојчице се од малих ногу уче како да љубе у руку. У том науку постоје најфиније нијансе љубљења руке. Млада, рекло би се, пољуби руку младожење исто као и госта, руку свекрве - као и неке друге жене, али искусно око ће приметити разлику у нијансама љубљења руке - ако се тако може рећи.
     Девојачко вече у Призрену није скуп беспослених, веселих, враголастих девојака него је то врста испита на женском институту, где улогу васпитачице у потаји играју старије, а улогу ученица млађе девојке, и све се то одвија без придика и вике. Манири се усвајају кришом. У тим манирима садржи се укупно домаће образовање дезојака у Призрену.
     Чим виде да су се окупиле све девојке на девојачкој вечери, почиње коло и играју уз песму све до вечере. И после вечере настављају да играју и певају до зоре. Ретко се деси да нека девојка прилегне да спава.
Ево неколико свадбених песама:

Осим ових песама, постоје и песме уз које се игра коло. Певају их девојке док играју. Ево неколико таквих песама:

У зору девојке престају да играју. Тада им у собу улази жена која има много деце и сматра се да је срећна у сваком погледу. Та жена узима да чешља невести косу. Затим је одваја у праменчиће које редом уплиће. Низ плетеничица које падају невести на рамена зове се „елпезан."
Чим жена почне да чешља невесту и да јој сплиће елпезан, девојке запевају следећу песму:

     Оставимо девојке и девојчурке у невестином дому, а погледајмо шта се за то време дешава у младожењином.
     После вечере сви мушки гости оду кући, остају само жене и девојке. Најближе младожењине рођаке заједно са женама из куће спремају свадбено рухо одређено да се пошаље невести, а томе ое придода, спрам могућности, неколико турских новчића да се пошаље невести с одећом, али се и у овом случају води рачуна о томе да не буде укупно узев паран број ствари и новчића.
     Рухо које младожења шаље млади чини: џубе (огртач без рукава), долама (огртач с рукавима), јелек (прслук) и минтан (кратак капут). Све је било од црвене чоје, са златовезом.
     Поред овога, млади се шаље и фереџе од чоје, тј. одећа која се облачи преко поменутог руха са златовезом. Овоме се још додаје „авлија", врста великог, широког и дугачког убруса којим жене покривају главу и скривају лице када изађу из куће.
     Све се то сложи у бело платно и припреми да ујутру свекар или неко кога он овласти, с кумом и попом, однесе млади исто онако како су носили „велики белег". Они се називају прстенџије - носиоци прстена за невесту. Раније је био обичај, како смо већ рекли, да се прстен носи уочи свадбе у суботу заједно с рухом, и да поп прстенује невесту.
     У суботу ујутру свекар узима под пазухо завежљај с рухом, а у руци носи марамицу са златним новчићима, леблебијом и кисмишом, и неколико уштипака. Када свекар, кум и поп излазе из куће, жене их прате до врата с песмом којом су их испратиле и кад су ономад одлазили да однесу велики белег. Певају такође и следећу песму:

     Како прстенџије пристижу младиној кући, сви њени укућани излазе напоље да их дочекају, а млади се дају сито, прстен и гранчица босиљка. Док се они дочекују истим песмама које се певају и приликом размене великог белега, млада, стојећи на згодном месту одакле лепо види све који улазе у двориште и држећи у једној руци сито а у другој прстен и босиљак, кроз сито и прстен гледа у свекра. Ово се ради да би млада у младожењиној кући имала свега довољно.
     Приликом предаје руха понавља се поступак као код предаје „великог белега", само у овом случају свекар даје младином оцу или њеном старијем брату новчић од десет франака, завијен у хартију. Младин отац или брат враћа младожењином оцу пред полазак назад кући неколико франака (од два до осам), према нахођењу невестине родбине.
     Ова размена новца подсећа нас на обичај „калим за девојку" - обичај куповања невесте, како се то до данас ради по селима у Турској где за девојку треба платити од хиљаду до две хиљаде пијастера. Да би се момак оженио, треба девојку „купити", обући је и обути, пре свадбе.
     Пред одлазак свекра, кума и попа, и овог пута им се даје дар, тј. по пар чарапа и уручи им се „бошчалук" да га предају младожењи. Ове дарове у собу уносе две младе жене, а поступак је исти као што смо видели код размењивања великог белега.
     Док се они враћају младожењиној кући, у њихову част свира музика (разуме се циганска). Затим се даје ручак, на којем присуствују кум и поп и сви младожењини блиски рођаци, нарочито позвани да дочекају ове што су невести однели прстен.
     У младино) кући одвија се церемонија друте врсте. Чим прстенџије крену из дворишта, блиска младина рођака уводи је у друту собу и купа је водом заслађеном шећером, да своме мужу буде мила и слатка као шећер.
     Да приметим узгред и то да се млади ни у суботу ни у недељу (дан венчања) не даје да једе месо, да се сватови не би посвађали, потукли до крви или поклали. По селима се строго води рачуна да се сватови двеју свадаба не сретну! Било је случајева да се; не желећи да се једни другима склоне с пута, посвађају до крви.
     Након што се млада окупа у слаткој води, одводе је у собу где се налазе све њене другарице. Оне је узму удешавати и облачити је рухо које је послао младожења. Док је опремају, девојке и девојчурци певају доле наведене песме, а невеста наглас плаче исто као приликом бојења и сплитања косе.

     Невеста је одевена. На њој је рухо које је послао младожења и у којем ће се сутрадан с њим и венчати. Око врата јој висе златни новчићи (дукати), које јој је такође послао младожења још ономад први пут у име белега и друти пут с прстеном. На глави јој је фесић с једном великом златном аустријском монетом од четири червонца; лагано покривен марамом, а изнад очију, које невеста уопште не подиже, и на слепоочницама висе танке позлаћене ресе. Те ресице се зову перишан. Низ рамена се спуштају ситне плетенице које се зову елпезан, а у које је уплетено неколико ситних старих новчића да невеста доживи дубоку старост као што су новчићи стари.
     По увојцима косе - по елпезану висе нити лажног злата. Изнад благо затворених очију и низ образе виси неколико распуштених, несплетених праменова косе. Ти праменови су остављени ради тога да их девер одсече у понедељак; њиховим одсецањем остаће са стране „зулуфи". Млада и уопште удата жена, од девојке се могу разликовати управо по зулуфима. Невеста држи прекрштене руке на ожичици, а преко руку јој је пребачен везени пешкир. Она стоји непомично, као статуа. Тај њезин став назива се говеније. Она гове, тј. оборила је поглед и нимало га не диже.
     Пре него што невеста заузме ту позу, она се, одевена у своје нове хаљине, опрашта од свих другарица. Док се са сваком грли, плаче наглас. Другарице јој дарују по мараму и после ручка одлазе кући. Невеста се потом поздравља са кућном чељади. Свакога грли, плаче, јеца и све љуби у руку без обзира на узраст и пол.
     У то време доносе се у невестину кућу поклони (пешкиши) од гостију узваника на свадбу, од оних који су били у петак увече и оних који ће доћи те вечери (у суботу). Најближи рођаци обично шаљу закланог и одраног овна, јарца или козе, а други пријатељи шаљу - ко оку кафе, шећера, свеће, а ко бакарни суд. Све то „ћилерџија" - руководећи економском страном свадбе, прима и записује ко је шта послао. Исто то се дешава и у невестиној кући.
     У сумрак долазе гости и гошће како код младожење тако и код младе. На вратима куће првога видећете младожењу са младожењским и друтим момцима како чекају и дочекују госте. Сваком госту прво прилази младожењски момак да га пољуби у руку, а за њим и младожења. Данас, међутим, ретко ко пружи руку да је пољубе, једино кум и кума, али и то само ако су кум и кума старији људи. Иначе сви мушкарци, љубећи се како са младожењским момком тако и са младожењом, рукују се уз поздрав: „Срећна радост", тј. нек је срећно весеље. Женама је пак довољно само лагано руковање. Младожењини врсници и другови затим одводе мушкарце у за њих одређене собе, а жене иду код домаћице куће, поздрављају је и честитају, а она их води у друге одаје.
     Младожења и младожењски момак након тога иду код кума у кућу да га и трећи пут позову на свадбу. Први пут су га звали заједно у суботу ујутру, по други пут га је звао младожењски момак сам, као што је сазивао и другу младожењину родбину.
     Ако девер није из родбине, онда се и он зове у четвртак као и кум. Звање старојка, старог свата у Призрену више не постоји. Међутим, по селима нема свадбе без старог свата.
     Кум, будући позван, појављује се са својим рођацима и пријатељима оба пола. Он има право да поведе са собом на свадбу кога жели, чак и ако домаћину због тога није право. Испред кума иде дечачић с украшеним венцима на послужавнику, на којем је око венца посуто мало пшенице и леблебија. Када човек који је нарочито послат да стоји напољу дотрчи и јави да се кум приближава, сви укућани и сва њихова блиска родбина и свирачи журно излазе напоље да га дочекају како ваља и доликује. Овим поводом жене певају следећу песму:

     Док се пева ова песма, младожењски момак и младожења љубе руку куму и његовим пријатељима, као и руку куме и њене пратње. Затим се све жене из куће и њихове најближе рођаке љубе с кумом и њеном пратњом коју чине њезине другарице. После љубљења и цмакања, мушкарци одводе кума и његову пратњу у нарочито припремљену собу, жене пак куму с њеном пратњом одводе у другу собу. С кумом у соби могу бити и друга, њему страна лица, али само уз његову претходну сагласност.
     Такође и девер, ако није у сродству с младожењином породицом, води са собом на свадбу неколико људи оба пола. И њему се с његовом пратњом додељује засебна соба или га смештају заједно с кумом.
     Куму и куми се указује посебно поштовање и љубазно их дворе. Цигани изводе своје комаде већма за кума и, само по кумовом и кумином одобрењу, изводе своје мелодије и за друге, уз још теже подношљиву корепетицију њихових турских песама. Куму и куми се и вечера служи пре него свима другима. Кум је прва личност на свадби. Пре постављања стола младожења и младожењски момак прилазе куму и куми, љубе им руку, а затим с истом намером обилазе и друте госте, али ови тек овлаш додирну руку младожење и „момка" дајући им до знања да не треба да се муче око сувишне церемоније.
     После вечере се пева и игра уз песму. Весели се до дубоко у ноћ, а затим неки (мушкарци) одлазе кући, а други, заједно с кумом, остају да ноће у младожењиној кући мада често сви гости освану на ногама уз песму и игру.
     У недељу рано изјутра младожења облачи своје ново одело у присуству најближих родица које за то време певају следеће песме:

     У тај час или мало касније родбина, која је дремнула после целоноћне игре и песме, буди и младу. Кад је почну опремати, певају јој следеће песме:

     Док се у младиној кући певају ове песме током њеног опремања, у младожењино) кући се спремају сватови да крену за младу. Тим поводом певају им се посебне песме којима се испраћају на пут:

     Приликом изласка сватова из младожењине куће, Цигани музиканти треба да изиђу први на капију и да иду на челу поворке до младине куће, затим до црквене порте и да се врате са сватовима и младенцима. На челу сватова иду кум и свекар, а испред њих иде дечак с венцима. Жене иду на крају. Чим поворка одмакне од кућног прага, жене запевају следеће песме:

Наставак ове песме је готово исти као у песми: „Бела вила град градила"

     Како се сватови приближавају младиној кући, кум и девер шаљу једнога или двојицу момака са „здравицом" (чутуром) пуном вина са задатком да обзнане где се свадбена поворка примиче кући. Овој „претходници" у невестиној кући се дадне по пешкир и они журе да се врате међ сватове. За то време сви младини сватови излазе напоље да би на капији дочекали младожењине сватове.
     Чим је поворка пристигла младиној кући, жене започињу доле-наведену песму. Притом младице које су дошле у поворци скидају своје авлије, тј. беле широке, дугачке пешкире (ризе), које женама служе као оглавља уместо мараме и шешира.
     Песма коју певају приликом уласка на капију младине куће јесте следећа:

    У међувремену, док се разлеже песма и из дворишта младине куће и с оне стране капије кроз коју улазе сватови, млада их осматра са згодног места, кроз сито и прстен, исто као што је то радила приликом размене „великог белега", тј. када јој је био донесен прстен.
     Када сви сватови уђу у двориште, жене ће бити поведене у собу где је млада већ стала у позу „говенија", а мушкарци у другу. Младожења одевен у бунду или ћурак, као и младожењски момак, остаје напољу с друговима.
     Сватове у кући служе слатким, ракијом и кафом. Током послуживања, девер и још један дечак из младожењине куће или његов најближи рођак који се назива „ручни девер"[16] устају са својих места и љубе кума у руку, па затим младожењиног и младиног оца.
     После овог прелудија с љубљењем руку, неко од младиних укућана поведе ову двојицу код ње у собу. Али нема скока без препреке.
     Таман да они прекорач праг младине собе, кад им једна од куварица на свадби залупи врата испред носа с унутрашње стране, као да их не би пустила код невесте, а заправо да би добила обичан пешкеш од неколико пара. Деверу је у рукама дувак, а „ручном деверу"[17] везене ципеле и црвене чизме. У њих се стави нешто ситнине важећег новца и неколико старих новчића. Девер узима ципелу и трипут је обува и изува млади на ногу, па јој затим обује чизме а на главу стави дувак. Да не заборавимо рећи и то како их млада уз одговарајућу церемонију обавезно љуби у руку када јој приђу.
     За време обреда обувања и стављања дувка, жене певају следећу песму:

     Млада дарује деверима по марамицу извезену на ђерђефу свилом и златом. Младице које се налазе код невесте стављају им те марамице на десно раме. Они се затим обраћају куму, младожењином и младином оцу љубећи их у руку као и пре. Тиме се даје сигнал сватовима да устају и излазе напоље. Жене које су већ тамо тада запевају:

     За то време сватови излазе у двориште и чекају да се млада опрости с родбином. Опраштање се одвија овако: родитељи и најближа родбина прилазе млади. Она их љуби у руку, као што је научена, а они њу грле и љубе у образе. Млада притом грца у сузама, а жене учеснице ове дирљиве сцене певају следећу песму:

     Младу под руку воде браћа, ако их има или је воде два најближа рођака па таман и да су дечаци од по девет година. На раменима им је по везени пешкир који им је даривала млада. Њу на путу ка цркви прате младе жене. Родитељи не иду на ћеркино венчање. Свадбена поворка се креће полако. Невестини сватови путем певају следеће песме:

     Тек што млада пређе преко прага своје куће, сватови крећу на пут с циганском музиком на челу. Њих прате младини сватови такође са својим музикантима. Горе смо навели песме које певају невестини сватови и жене које је прате, а сада ћу навести песму коју певају младожењини сватови:

Ни младини сватови не иду ћутке испред ње. И они певају:

     Да нема циганских музичара који ударају у даире и стружу на виолинама мање-више веселе комаде, свадбена поворка би се свакоме ко је први пут види пре учинила као погребна поворка. Све песме се певају отегнуто, чак кроз нос, као да у свим нотама стоји
тон у бе-молу. Нема ништа весело. Притом претежно певају овако: ко у клин ко у плочу, нарочито мушкарци, који су се уочи овог дана прописно наћефлејисали па нису лепо спавали, а жене су па тек ненаспаване. Младожењини сватови певају своју песму а прате их жене певајући своју. Чућете притом страшну дисонанцу у певању сватова који иду испред младе и жена које иду иза ње.
     Када доведу младуу цркву, њена браћа односно рођени рођаци изљубе се са младожењским момцима и предају им младу. Затим се цела свита што је пратила младу до цркве враћа њеној кући. Тамо их служе кафом а затим сви иду својим кућама чиме се завршава свадба у невестином дому.
     Пре неголи поп отпочне Свету тајну Брака над веренима у кући, младожењи „момак" и друтови, а невести другарице (момковице) дреше одећу, тј. развезују чворове да неко не би везао младожењу, тј. да неко посредством враџбина и мађија не учини младожењу неспособним за брачни живот и исто тако да не би младу завезао, тј. да је не учини неспособном за рађање.[18] Поред тога и младожењи и млади хитро ставе у џеп по орах унутра са живом. То се ради да им нико живи не би могао учинити зло када је у џепу „жива". Младенци потом брижљиво чувају орахе у сандуку.
     Догоди ли се да се током венчања угасе свеће у рукама младожење и младе, нико не сумња да ће младенци ускоро умрети.
     Приликом венчања, млада настоји да овлаш, као случајно, нагази младожењу на ногу, е да би она њиме управљала, да би га потчинила својој вољи.
     Ако је млада из другог града или села, спрема се бео коњ за њено увођење у младожењин град односно село. Бели коњ представља симбол девојчине невиности. У недавно време и у граду је, како се то још није изобичајило у Скадру, Пећи и другим градовима, млада довођена у цркву на венчање на белом, мирном коњу.
     Одмах по венчању, младожења и младожењски момак одлазе кући, а сватови иду за њима полако као шго су ишли и до цркве. Путем опет певају, ништа веселије него кад су долазили.
     Како се приближавају кући, а старају се да назад не иду истим путем, сватови шаљу два момка да јаве да су близу. Ова претходница (мјуџеџије), као и у невестиној кући, дарује се са по пешкиром, а на капију излази чауш са ситом пуним јечма. Док се сватови поздрављају са тек венчаним младожењом, који стоји на капији, и улазе у кућу, чауш баца на њих шаке јечма на тај начин изражавајући жељу да млада има порода.
     Улазећи кроз капију, млада прелази преко прага десном ногом, да би јој сви послови у кући били ваљани. Ту јој скидају дувак при чему се пева следећа песма:

     Када потом младу доведу до средине дворишта; приносе јој дечака; најчешће то буде синовац њеног мужа. Она га пољуби у руку и да му чарапе. Ова епизода с дететом назива се „накоњче"; највероватније зато што су у ранија времена младу водили на коњу до свекрове куће, па када стигну стављали су јој дете у крило да би га пољубила у руку. Тај обичај се у дебарским селима сачувао до данас.
     После тога; снаху доведу до кухињских врата и приносе јој мало меда на тањиру. Она врх кажипрста и средњег прста умочи у мед да би затим трипут дотакла довратак; изражавајући тако жељу свих укућана да им буде увек мила и љубазна. Одмах после тога на послужавнику се износи сладак колач и ставља јој се на главу. Присутни млади момци покушавају један преко друтог да дохвате комадић тог колача не би ли се ускоро оженили пре других. И мајке покушавају да уграбе који комадић колача за своје кћери с истом намером, да се ускоро удају.
     Увевши младу у кујну, укућани јој дају да додирне вериге да би била привезана за кућу као тај ланац и да не скита беспослена по комшилуку. Затим је доведу до сланика. Она узме мало соли и баци по прстохват на сваки лонац с јелом које се спрема на огњишту, такође да би била према свима мила, као укусна храна умерено посољена.
     У међувремену, док нова млада ради све како обича) налаже, свекрва седа на троножац насред кујне. Млада јој прилази, љуби је у руку и дарује је кошуљом, а свекрва моментално узвраћа као дар сребрни прстен. Омладина притом изводи уобичајену лакрдију која нема у од учтивости. Шале ради неко од момака пролије воду испод троношца уз повике: „свекрва се умокрила" (од среће!).
     Након тога момци покупе мушке фесове па, убацивши их у врећу, терају младу да три пута приседне на њу да би рађала децу мушког пола.
     Пошто млади више ништа не преостане да ради, ставе је у угао да гове, тј. да стоји како је јуче стајала код мајке кад су је обукли у хаљине које јој је послао младожења.
     Она притом свакога ко прође покрај ње треба да пољуби у руку. Крај младе непрекидно стоји једна од младица. Она се назива момковица (другарица).
     Када су попили кафу, сватови се разилазе кућама. На ручку остају кум са својом пратњом, девер, чауш и све жене.
     Млада с момковицом већи део времена двори у соби у којој је кум. За то време жене певају следећу песму:

     Када се на средини собе постави сто да кум и кума ручају, младожења њих и све друге госте који су остали у кући послужује ракијом у коју су додати шећер и црвена боја. Сви без изузетка морају попити ову ракију таман да неки никад нису окусили алкохолни напитак. Слатка црвена ракија се даје да би младенци били здрави и весели, стално румени.
     Док кума руча, младе жене из куће, као и гошће и младожењине рођаке, дворе и служе певајући следеће песме:

Пева се и следећа песма:

     После ручка кум и кума са својом пратњом излазе на трем или у предсобље; онде седну да попију још по чашу-две вина. Утом младу изводе да пољуби у руку све који се налазе око кума. Овога пута кум је дарива златником (турски червонец) од 20-30 пијастера, а она њему дарује кошуљу. Остали гости и гошће даривају младу са по 3-5 пијастера. Затим кум устаје и излази; сви укућани га испраћају с музиком до капије.
     Овим се завршава свадба за госте са стране, а најближи младожењини рођаци и њихове породице остају до сутрадан да би се још целу ноћ веселили.
     Око поноћи се своде младенци у за њих опредељену собу уколико у понедељак није неки празник и ако Усековање Јована Претече не пада у понедељак.
     Свођење младенаца се изводи на следећи начин:
     Момковица (младина другарица) заједно с младим удатим женама које су младожењина својта, припрема постељу у соби, а ако ње нема услед сиромаштва младожењиног оца, онда у подруму или остави. Крај постеље се стави вино и слаткиш за младенце. Младожења у међувремену љуби своје родитеље у руку[19] и старије у кући и затим с младожењским момком одлази у ту собу односно оставу да му он дадне одређене инструкције. Исто тако и млада све присутне љуби у руку па је момковица одводи код мужа с тим што је претходно и она добила инструкције од момковице.
     На уласку у собу или оставу млада љуби мужа у руку као знак да је он старији од ње у кући. Затим му помаже да се свуче, али и он њу мора да скине јер се млада стиди да се разодене пред мушкарцем кога види први пут у животу иако се с њим венчала.
     Младе жене које су младожењине рођаке најчешће саветују младу да му те ноћи не одговара ни на каква питања и да уопште не проговара ни речи.
     Раније је, приликом свођења младенаца, младожењина родбина давала себи за право да чини разне дрскости: безобразно су лупали младенцима на врата, разбијали судове, лонце. Међутим, сада се такво непристојно понашање из дана у дан искорењује.
     У зору момковица куца на врата просторије у којој су младенци, дајући им тако знак да је време да се устаје и да се мужу дарује „бошчалук", што млада и чини под руководством момковице. Муж њој дарује, у зависности од имовног стања, од 1 до 30 златних новчића (5-10 пијастера). Млада затим облачи одећу коју је донела у мираз и спрема се да свима како ко устаје полива воду из бокала за умивање.
     За то време момковица с другим женама хита у брачну ложу да на постељи види знак девојачке невиности. И растуже се ако не виде тај знак, не зато што сумњају у невестино девичанство, већ пре зато што су убеђене да је неко „свезао" младожењу враџбином и мађијама па није могао извршити „велику тајну" брака.
     Док сујеверне жене тугују и жале, млада веселог лица сипа воде из бокала сваком ко јој приђе да се умије и узгред од свих њих добија поклоне. Они убацују у леђен новчиће и прстење. Омладина брзо поведе коло уз следећу песму:

     Након тога на сцену излази девер с огледалом и чешљем и реже млади део косе који јој пада на образе па се тако добијају такозвани зулуфи, које ће носити до старости а које ће заденути иза ушију само у случају мужевљеве смрти.

     У исто време жене које стоје у дворишту младине куће са своје стране певају следећу песму:

Првич уреди

     Првич је прва узајамна посета родбине младенаца после свадбе. Одвија се такође уз својеврсну церемонију.
     Ако је младожења од сиромашнијих, он шаље младожењског момка са „здравицом", тј. с чутуром вина у родитељску кућу своје младе, да их позовеу посеилу. Ако младожења пак припада имућнијим људима, онда женину родбину позива на вечеру.
     Таст или ташта с неколико рођака и најближих пријатеља (мушкарци и жене) иду у посету односно на вечеру. Води се рачуна да број гостију буде непаран. На изласку из куће младенаца, младина родбина дарује младу са по којом паром.
     У зависности од тога да ли је младина родбина поводом првича у зетову кућу била позвана у посету или на вечеру, и зетова родбина се позива или на вечеру или само у посету. На изласку из тастове куће, ташта и њене рођаке дају зету кошуљу на дар; те чарапе. Он враћа уздар]е; 10-15 пијастара.

Свадбени обичаји и песме у Пећи уреди

Просидба уреди

     Већ сам казао да су обичаји у Старој Србији свуда исти. Ако се у њима примећују мале разлике, до њих је дошло најпре због економских разлога и рачунице. У Призрену се већ изоставља оно што изискује велике расходе; а у Пећи се још придржава старинског обичаја премда су хришћани и сами почели схватати потребу да следе пример Призренаца.
     Стога ћемо овде изнети само разлике у обичајима.
     Када наводаџија; на молбу родитеља момка који је за женидбу; оде код познатог му човека у намери да испроси његову кћер; улазећи у собу; он треба да затвори врата за собом; али да се не окрене лицем према вратима и не затвара их рукама или ногама него задњицом.
     Добивши пристанак родитеља да удају своју кћи за момка са чије је стране послат наводаџија, он сутрадан носи један дукат родитељима испрошене девојке. Они га дочекују предусретљиво и поново се изјаснивши да су сагласни дати своју кћер за његовог момка, часте га ракијом заслађеном медом. Затим наводаџија и домаћин куће устају и; прекрстивши се три пута пред иконама и целивајући их[20] пољубе се међусобно. У тај час; наводаџија даје дукат који је донео девојчином родитељу, ставља га пред иконе. А девојчина мајка уручује наводаџији везени пешкир и струк босиљка. Церемонија ове размене назива се церемонија „малог белега".
     На повратку у момкову кућу, наводаџија лупа на врата из све снаге, као знак да је срећно извршио своју мисију. Тада сви укућани и пријатељи које су позвали излазе да га дочекају са следећом песмом:

Референце уреди

  1. ↑ Српско издање
  2. ↑ Исто то раде и жене Ђаковског округа, само не 23. него 24. децембра ујутру. Оне месе неколико колача за децу и неколико за прве посетиоце из фамилија са којима су у роду. Ти колачи се праве с разноврсним украсима од теста. Сем тога, месе један велики колач, а на њему праве, како која домаћица уме, фигуру бика с плугом, тор с овцама и пастиром, домаћина куће на коњу с дуванкесом, или рој пчела или младића и девојку испред свештеника као да су у цркви на венчању. Овај хлеб се износи за вечеру, и то је свуда обичај.
  3. ↑ Двадесетак година.
  4. ↑ У Тетову се на Лазара и Лазарицу у кући прска свежом водом да би те године било летине. Цвеће на лазарицама се сматра за нешто свето, магично па зато док Лазар и Лазарица играју, сви покушавају да се домогну макар једног цветића. Чак и попови сматрају да је то цвеће због нечега важно. У Хочи неки скидају мараму и бришу њоме руке да им се не би знојиле цело лето.
  5. ↑ Преп. В. С. Р.
  6. ↑ Исто.
  7. ↑ Исто.
  8. ↑ Прев В. С. Р.
  9. ↑ Ова реч је, највероватније, настала од грчког „меситис" - посредник.
  10. ↑ Червонец - руски златник; назив за инострану или домаћу крупнију златну монету - нап. прев.
  11. ↑ Има се у виду да се боја шаље у недељу ако дан Усековања главе Јована Крститеља не пада у недељу, иначе се, у том случају, боја шаље у понедељак.
  12. ↑ Ако Усековање главе Јована Претече пада у среду, боја се на невестину главу ставља у понедељак да не остане без главе, тј. да не остане удовица.
  13. ↑ Или само „момак". Он треба да је млад и недавно ожењен. У већини слтчајева младожењски момак буде младожењин зет. „Момкова" обавеза је да укаже младожењи како се спроводе поједини обичаји и да послужује у кући. Његова жена - момковица - у обавези је да стоји крај невесте ако је и сама недавно удата, иначе је обавезна да послужује у кући с осталим женама на свадби.
  14. ↑ Ако је свадба лети, и лети се огрћу ћурковима. То највероватније потиче нз старих времена када су се плашили да носе здравицу. Код хришћана је и данас присутна бојазан од Турака. Иначе нема другачијег објашњења за облачење зимске одеће лети.
  15. ↑ Пре тридесет година на хришћанским свадбама није било музике. Девојке и жене су играле оро уз песму.
  16. ↑ У оригиналу „гужни девер"; ипак, будући да тај израз није заступљен у сродној литератури, а да из текста произилази поклапање са звањем „ручни девер" чију је улогу играо најчешће најмлађи младожењин брат, претпостављамо да је дошло до грешке словослагача - нап. прев.
  17. ↑ Исто
  18. ↑ По селима да би се избегла оваква несрећа, ако неко с паром волова сретне сватове, треба да се устави и пусти волове из јарма док сватови не прођу.
  19. ↑ Том ириликом неке мајке плачу скоро на сав глас, вероватно зато што се од тог тренутка њен син морално раздваја од ње и везује за своју жену.
  20. ↑ Хришћани у Пећи сматрају се најпобожнијим народом у целој Старој Србији.
Преузето из „https://sr.wikisource.org/w/index.php?title=Јастребов:_Обичаји_и_песме_турских_Срба&oldid=133959”