Похвала лудости 5

Похвала лудости

41 А шта друго људи траже од светаца ако не оно што спада у мој делокруг? Међу толиким заветованим даровима које видите како испуњавају све зидове и свод многих цркава, јесте ли икад угледали један за оздрављење од лудости или да је ко постао за длаку паметнији? Један је неповређен испливао из воде, другога је пробо непријатељ, али је још жив; један је стругнуо из битке док су се други борили, не само срећно већ и јуначки; овај је био осуђен на вешала, али је неки светац, пријатељ лопова, наредио да му се пресече омча, те се и даље труди да растерећује своје ближње који су претоварени богатством; овај је побегао обивши затвор, онај се излечио од грознице на жалост лекара; једноме је отров био лек, а не смрт, јер га је добро прочистио, и то нипошто на радост његове жене коју је то стало мука и пара; другоме се преврнула кола, али је коње дотерао кући неповређене; трећега је затрпала рушевина, али се ипак спасао; четвртога је муж ухватио на делу, али се извукао. Нико се још живи није захвалио за ослобођење од Лудости. Толико је пријатна ствар живети без разума да се људи више моле за ослобођење од свега другог само не од Лудости. Али зашто се навозим на то море празноверја?
Сто језика да имам, сто уста и глас од гвожђа,
луђаке бих вам свих врста узалуд хтела да набројим
јер нисам кадра да вам све лудости прелетиим поименце!
И тако живот свих хришћана просто ври од празноверних лудости, које чак и сами свештеници олако пропуштају и потхрањују, јер знају колики приход обично доносе. Ако би се подигао који омражени мудрац и почео говорити истину: нећеш рђаво завршити ако будеш живео поштено; грехе ћеш окајати ако новчићу придружиш мржњу према рђавим делима, сузе покајнице и бдење, молитве и пост, и ако промениш цео начин живота; свеци ће ти бити наклоњени, ако будеш подражавао њихову животу; ако би, велим, неки мудрац изговорио ову или коју сличну истину, замислите из колике би среће изненада истргао људске душе и у какву би их забуну увалио!
Овом друштву припадају и они који још за живота смисле с каквом свечаношћу желе бити сахрањени: тако марљиво срачунавају и поименце (прописују колико буктиња, колико црних одела, колико певача, колико погребних статиста желе да имају на сахрани, као да би сваки лично хтео да види тај призор, и као да се мртви стиде ако леш није величанствено сахрањен. Брину се толико као да су произведени за едиле, па треба да се постарају за игре и јавне гозбе.

42 Иако журим, не могу ћутке да пређем преко оних будала које се ни по чему не разликују од последњег дрводеље, па ипак ласкавим речима говоре о свом племићком роду. Један изводи порекло од Ајнеја, други од Брута, трећи од Аркура. Свуда постављају кипове и вешају слике својих предака, набрајају прадеде и чукундеде и присећају се њихових негдашњих надимака, а сами се много не разликују од тих немих статуа, па су чак и гори од њих. Живот њихов ипак тече врло срећно, захваљујући љубазној Самољубивости, а ту су и остали луђаци који у те животиње пиље као у богове.
Али зашто да говорим о овој или оној врсти лудости, као да Самољубивост на чудан начин не ствара свуда многе срећне људе? Један је ружнији од сваког мајмуна, а себи изгледа као Ниреј; други, чимје повукао шестаром три линије, одмах мисли да је Еуклид; трећи верује да је Хермоген, а разуме се у музику као магарац у кантар и крешти горе него кокошка кад је кљуца петао као законити муж. Постоји и једна врло забавна врста луђака који се хвастају особинама својих слугу као да су њихове. Како је у Сенеке био двоструко срећан онај богаташ који је, кад би хтео да исприча какву причицу, имао при руци робове да му дошаптавају имена; није оклевао да прими и борбу на шаке, иако је био слаб и с душом у носу, али се ослањао на то што код куће има гомилу изврсних и снажних робова!
А шта вреди говорити о уметницима од позива? Сваки има властито самољубље и сваки би се пре одрекао очевине него свога дара. Нарочито су сујетни глумци, певачи, беседници и песници. Уколико је ко од њих већа незналица, утолико је уображенији, утолико се више буса у груди и шепури. Али сви нађу чинију за своју салату, и, уколико је ко будаластији, осваја утолико више обожавалаца; оно најгоре се увек већини највише свиди, јер је највећи број људи, као што сам рекла, у служби Лудости. Затим, уколико је ко већа незналица, утолико је сам собом задовољнији, а и свет му се диви. Зашто би, онда, више волео право образовање? Прво, оно човека много стаје; друго, сви га због њега избегавају и он избегава све и, најзад, биће врло мало људи којима ће се допадати.

43 Ја видим да је Природа заиста усадила Самољубивост како у сваког човека тако и у све народе, скоро и у сваки град. Дошло је до тога да Британци, на пример, присвајају лепоту, музички дар и добру трпезу; Шкоти се хвале својим племством, сродством с краљевском лозом и мисле да су оштроумни дијалектичари; Французи су поносни на углађено држање: Парижани потпуно присвајају хвалу за теолошку науку; Италијани захтевају првенство у књижевности и говорништву, и сви ласкају себи да једино они на свету нису варвари; у тој врсти срећне простодушности прво место држе Римљани, који још и данас с великим уживањем сањају о слави негдашњег Рима; Млечани се топе од милине због тобожње племенитости свога рода; Грци сматрају да су пронашли науку и хвале се славним именима старих хероја; Турци, и читава хрпа осталих правих варвара, присвајају преимућство у вери и исмејавају хришћане као празноверне. Најсмешнији су Јевреји који непрестано очекују свога Месију, али се још и данас грчевито држе свога Мојсија; Шпанци не признају ратну славу ником другом до себи; Немци се поносе витким растом и проналаском магије.

44 Нећу да се упуштам у појединости. Ви, мислим, видите колико уживања ствара Самољубивост свуда у појединачним и општим случајевима. Самољубивост, пак, има сестру, Ласку, која јој је врло слична. Самољубивост није ништа друго него кад се неко сам себи улагује; а ако то исто чини другоме, онда је то ласка. А та јадна ласка је и дан-дањи извикана, али само у људи којима је више стало до речи него до дела. Они сматрају да се ласка слабо слаже с оданошћу; али да то није тако, могу нам потврдити примери неразумних животиња. Која се животиња више улагује од пса? С друге стране, која је животиња вернија од пса? Шта је умиљатије од припитомљене веверице? Па је ли зато мање пријатна људима? Или вам се чини да су за људски живот кориснији дивљи лавови, крволочни тигрови и бесни леопарди? Ја признајем да постоји нека врста и штетног ласкања којим се поједине варалице и подсмевачи служе да привуку будале у мрежу. Али то није моја Самољубивост; моја долази од извесне добродушности и искрености и мање је ближа врлини него њена супарница осорност и намрштеност, незграпна и гломазна, као што каже Хоратије. Она подиже малодушне људе, теши жалосне, подстиче лене, оживљује отупеле, исцељује болесне, смирује помамне, здружује заљубљене и држи их у слози; она, исто тако, примамљује омладину да учи, разгаљује старце и, у обликупохвале, без вређања, опомиње и поучава владаре. Уопште, Самољубивост делује тако да свако самом себи бива дражи и пријатнији, што је врло важно за личну срећу. Јер има ли веће услужности него ,кад мазга чеше мазгу? Да и не говорим, уосталом, о томе како Ласка има великог удела у славном говорништву, још већег у медицини и највећег у песништву. Једном речју, она је мед и зачин целокупног друштвеног живота.

45 Несрећа је, кажу, бити варан, али је још већа не бити варан. У великој су заблуди они који мисле да човекова срећа лежи у стварности; не, она зависи од мишљења. Због тога у животу има толико тамних и разнородних ствари да је просто немогућно пронаћи једну поуздану истину, што су правилно нагласили моји академици, који су међу филозофима најмање охоли; па чак ако се и пронађе каква истина, она често иде на штету животне среће. Најзад, човек је створен тако да га више привлачи лаж него истина. Ако неко жели јасан и приступачан доказ за то, нека оде на проповед у цркву. Док се говори о истинитим стварима, сви дремају, зевају и чаме. Али ако који громовник (ох, преварила сам се: хтела сам рећи говорник), што се често догађа, развеже какву бапску причу, одједном се сви тргну иза сна, испрсе се и слушају отворених уста! Исто тако, ако је у питању неки баснословнљи и песничкији светац (на пример, св. Ђорђе, св. Кристоф или света Варвара), видећете да њих славе много побожније него св. Петра и Павла, или чак и Христа. Али овде томе није место. Даље, како мало стаје такво приступање срећи! Да би дошао до правих вредности, мораш запети поштено па чак и за најнезнатнију ствар као што је граматика. А машта се остварује врло лако и доводи до среће бар као и стварност, ако не и више. Баш да видимо. Неко воли да једе смрдљиве усољене рибе; други не може да поднесе њихов смрад а ономе су укусне као амброзија. Питам вас, зар он није при том срећан? Супротно томе, ако некога кечига дражи на повраћање, где је онда његова срећа? Ако неки муж има страховито ружну жену, па му се ипак чини да се она по лепоти може мерити и с Венером, зар то за њ није исто као да је она одистински лепа? Ако неко има слику, какву ништавну брљотину, у црвеној и жутој боји, па је загледа и диви јој се мислећи да је оригинал Апела и Зеуксида, зар неће бити срећнији од онога који је за скупе паре купио права дела тих сликара, а можда не ужива толико у њима? Ја познајем човека који има част да носи моје име и који је поклонио својој младој жени неколико лажних дијаманата, уверавајући је — духовити лакрдијаш каква га дао бог — да су не само прави и природни већ изванредне и непроцењиве вредности. Питам вас, шта се то тицало жене која је на стаклу исто тако пријатно напасала очи и дух и играчку без вредности чувала под кључем као неко велико благо? Муж је, међутим, уштедио издатак и уживао у жениној заблуди, а она му није била ништа мање одана него да јој је поклонио не знам какву драгоценост.
Шта мислите, да ли се разликују становници Платонове Пећине, који се у њој диве сенкама и привидним сликама различитих ствари и не жуде више ни за чим и задовољни су својом судбином, од онога мудраца који је изишао из пећине и посматрао истиниту стварност? Да је онај Лукијанов крпа могао вечно да сања раскошне и богате снове, не би му било потребно да жели другу срећу. Између мудраца и луђака, дакле, нема разлике; ако ли је има, положај луђака је пријатнији: прво, јер их њихова срећа стаје врло мало, па им је довољна само машта о срећи; друго, јер је уживају у друштву с већим бројем људи.

46 Никакво богатство није пријатно уживати без друштва. Мудраци су, као што свако зна, у великој мањини, ако их уопште има. Грци су их, за толико векова, набројили свега седам; али да и њих, богме, неко боље прорешета, нека ме ђаво однесе ако међу њима пронађе једног јединог који би залегао за половину, какву половину — за трећину паметна човека ! Међу многим похвалама које Бах с правом ужива прва је та што одстрањује душевне бриге; али, разуме се, само за кратко време, јер чим се проспава мамурлук, бриге се брзо враћају »на белом четворопрегу«, како каже пословица. Колико је потпуније и трајније добро које ја делим кад, као у некакву вечном пијанству, испуњавам срца радошћу, уживањем и весељем, и нико при том не мора за њих да се мучи! Ја никога под небом не искључујем из својих дарова, а остала божанства деле своју наклоност час једнима час другима. Не успева свуда племенито и слатко вино које растерује бриге и улева наду у срце. Малом броју људи пада у део лепота, дар Венерин; још мањем — речитост, дар Меркуров. Исто их тако нема много који су стекли богатство по милости Херкуловој. Хомеров Јупитер не поставља кога било на престо. Марс често не пружа помоћ ни једној ни другој непријатељској војсци. Многи одлазе покуњени од Аполонова троношца. Сатурнов син често удара громом и муњом, а Феб понекад шаље кужне клице. Нептун више људи прогута него што их спасе, да и не спомињем оне Вејове, Плутоне, Ате, Казне, Грознице и њима сличне, који су више крвници него богови. Само сам ја, Лудост, таква да обухватам читав свет подједнаком Ијубазношћу и увек сам спремна да делим доброчинства.

47 Ја не очекујем никакве завете, не љутим се и не тражим жртве покајнице, ако се нешто пропусти при неком обреду. Не узбуњујем небо и земљу, ако неко позове друге богове на гозбу, а мене остави код куће и не да ми да уживам у диму жртвених животиња. Други богови су у тим стварима такве цепидлаке да се скоро више исплати, па је и безопасније, оставити их неопажено на миру него их поштовати, баш као што су и многи људи несносни и готови на свађу, тако да их је боље сматрати непријатељима него пријатељима. Али нико, чујем како говоре, Лудости не приноси жртве и не подиже храм! То је тачно, и таква ме незахвалност, као што сам већ рекла, помало чуди. Али, по природи доброћудна, ја то узимам у добром смислу: заиста могу и без тих ствари. Шта ће ми тамјан, или жртвено брашно, јарац или свиња, кад ме цео свет поштује на начин који и теолози признају као ванредан! О, баш нимало не завидим Дијани што јој жртвују људску крв! Ја сматрам да ме врло побожно поштују ако ме у свим крајевима, као што и чине сви људи, носе у срцу, ако својим обичајима изражавају мој дух и својим животом моју личност. Такав начин поштовања светаца је и код хришћана врло редак. Већина људи пали Матери божјој свеце, и то усред бела дана, кад баш није потребно. С друге стране, како је мало оних који се труде да им подражавају у чистом животу, у скромности и љубави према небу! То је баш прави начин поштовања и небесницима најдражи.
А зашто, уосталом, да желим храм, кад је читав овај свет моје светилиште и, ако се не варам, најлепше? Верника немам једино тамо где нема људи. А нисам толико луда да тражим кипове и слике; то хи било само на штету моме култу, јер луђаци и тупоглавци обожавају често слике место светаца. У том случају би се и мени догодило што се догађа онима које су њихови заменици истиснули. Ја мислим да је мени подигнуто онолико кипова колико има људи на свету који су, хтели-не хтели, моја жива слика. И због тога немам разлога да завидим другим боговима, јер сваки у свом куту на земљи има своје светилиште, и то у одређене дане: на пример, Феб на Роду, Венера на Кипру, Јунона у Аргосу, Минерва у Атини, Јупитер на Олимпу, Нептун у Таренту, Пријап у Лампсаку, али само мени цео свет непрестано нуди много драго цен и је дарове.

48 Ако се коме чини да у мојим речима има више дрскости него истине, хајде да завиримо мало у људски живот, па ће свима бити јасно колико ми дугују и како ме поштују у подједнакој мери сви људи, највећи као и најмањи. Али нећемо моћи да претресемо све до краја, то би нас одвело далеко, него .ћемо се задржати само на најважнијима, па ће према њима бити лако да се процене и остали. Зашто бих, на пример, говорила о јадном припростом свету, кад је он, без поговора, сав на мојој страни? Он тако обилује свим врстама лудости и сваког дана измишља толико врста нових да не би ни хиљаду Демокрита било довољно да то исмеје, а онда би тек био потребан још један Демокрит да се наруга оној хиљади пре себе. Нико не би веровао колико прилика за смех и колико разоноде свакодневно пружају боговима ти сићушни земаљски створови! Они, тј. богови, у преподневним часовима, док су још трезни, проводе време у већању и свађама и слушају молитве смртника; доцније кад се добро наквасе нектаром и нису за озбиљнији посао, скупљају се на најузвишенијим местима неба, тамо поседају и нагнутих глава посматрају шта људи раде. Нема у њих пријатније забаве.
О боже мој, што је то позориште, што је то шаролика тишина луђака! (Ја и сама понекад седим у кругу песничких богова.) Један је смртно заљубљен и уколико му девојка мање .узвраћа љубав, он је све луђе воли. Други се жени миразом а не женом. Трећи живи од проституције своје жене. Четврти љубоморно мотри на жену, као Арг. А какве тек глупости, авај — говори и чини у жалости пети! Плаћа чак и неке глумце који изводе комедију жалости. Шести, опет, плаче на гробу своје маћехе. Седми потрпа у желудац све што је са свих страна напљачкао, из страха да сутрадан не умре од глади. Осми види врхунац своје среће у спавању и нераду. Има људи који се непрестано брину о туђим стварима, а своје занемарују. Један мисли да је богат, јер има одакле да позајми и живи од дугова, али ће ускоро пропасти. Други веру је да нема веће среће него да, и сам сиромашан, обогати свога наследника. Један због незнатне, често неизвесне добити, прокрстари сва мора и преда таласима и ветровима живот, који му ни сва блага овога света не би могла повратити. Други више воли да тражи срећу у рату него да води миран живот на дому. Има их који лове старце без наследника и мисле да ће тако најлакше доћи до богатства. А има и таквих који радо вребају богате старице жељне љубави. И једни и други изазивају у небеских посматрача највећи смех када се сами ухвате у мреже које постављају жртвама.
Али су трговци, најлуђи и најпокваренији сој. Они обављају најпрљавији посао, и то на најподлији начин. Они су редовно лажљивци, кривоклетници, лопови, обмањивачи и подвалаџије, а ипак сматрају да су најугледнији, јер су им прсти оковани златом. И увек су окружени ласкавцима који им се диве и обасипају их јавном хвалом; разуме се, да би и они дошли до које паре од неправедно стечена имања. На другоме месту видиш некакве питагорејце који су, тако рећи, присталице заједничке својине, па мирне душе покупе што год нађу без чувара, као да је њихово законито наслеђе. Има и таквих који богатство стварају искључиво у сновима, и ти пријатни снови су им довољни да буду срећни. Неки су задовољни што их свет сматра богатим, мада код куће цркавају гладни. Један се труди да што пре проћерда што има, а други згрће на гомилу, не гледајући да ли је поштено или није. Један јури тражећи гласове за какву јавну службу, а други ужива да седи иза пећи. Добар део људи се заплиће у парнице без краја и конца, па се и једна и друга страна упињу што игда могу, као да желе да обогате судију који одуговлачи пресуду и адвоката који им одмаже, иако изгледа да им помаже. Један се труди да уведе нови друштвени поредак, други има у глави неке велике планове, а трећи напусти жену и децу, па крене у Јерусалим, Рим или Св. Јаков, где нема баш никаква посла. Укратко, ако бисте могли тај бескрајан вашар да посматрате с Месеца као некада Менип, изгледало би вам као да гледате рој мува или комараца који се свађају, туку, један другом копају јаму, пљачкају, играју се, шале, падају, умиру. И не може се скоро веровати колико вреве и трагедија могу да изазову тако ситна и тако кратковечна створења, јер их понекад вихор брзог рата или куге уграби одједном много хиљада и растера рој!

49 А била бих највећа будала, и заслуживала бих да ми се Демокрит грохотом смеје ако бих и даље хтела да набрајам све врсте људске лудости и глупости. Прећи ћу стога на оне људе који међу смртним чувају изглед мудрости и, што се каже, грамзе за златном граном.
Прво место међу њима држе граматичари) сорта људи од које заиста не би било ништа несрећније, ништа тако смућено ни тако мрско боговима кад ја не бих блажила незгоде њихова бедног позива неком врстом пријатне сулудости. И на њима не лежи само петоструко проклетство, као што каже грчка пословица, него сто пута петоструко: увек гладни и прљави, у својим учионицама (у учионицама, рекох) — не, него мучионицама или ступицама, у гомили дечурлије, старе у раду, глухну од вике и пропадају од смрада и нечистоће; али ја им ипак у својој доброти помажем, те им се чини да су најзначајнији на свету. Они тако уживају у себи кад плашљивом чопору деце утерају страх у кости погледом и гласом пуним претње, кад туку јаднике штапом, шибом и каишем и кад, према сопственом признању, бесне на све могућне начине као онај кумијски магарац. Тада им се нечистоћа у којој живе чини као ванредна чистоћа, а смрад им мирише на мајоран; то своје чемерно ропство замишљају као краљевство, тако да своју власт не би никад заменили влашћу Фаларида или Дионизија.
Најнесрећнији су због неког високог уверења о својој учености. Иако деци трпају у главу шуште будалаштине, ипак, о добри богови, презиру Палемона и Доната као да нису ништа према њима. Само не знам каквим опсенама успевају да их луде мајке и глупи очеви виде у истој оној слави коју себи приписују сами. Додајте томе и ретко уживање кад неко од њих пронађе на какву избледелом пергаменту име Анхизове матере или какву неуобичајену реч, на пример: говедар, врдалама, џепарош; или кад однекуд ишчепрка одломак старога камена с окрњеним натписом: о, Јупитеру, какво скакање од среће, какав тријумф, какве славопојке! Као да су у најмању руку освојили Африку или савладали Вавилон! А какво ли тек гануће настане за њих кад свуда читају своје хладне и неукусне песмице и налазе људе који им се диве — онда су уверени да је Маронов дух прешао у њих! Али им је најпријатније од свега кад се узајамно хвале, кад се један другом диве и кад један другом честитају. Ако, пак, који од њих направи макар и ситну погрешку, па ако то случајно ухвати неки који има оштрије очи, о, Херкуле, каква трагедија, каква препирка, какве псовке, какве грдње! Нека ми стрпају на грбачу све граматичаре, ако лажем!
Познајем једног човека који зна све: грчки, латински, математику, филозофију, медицину и који је у свему томе изврстан; има шездесет година, а већ је двадесета како је занемарио све, па се мучи и злопати с граматиком и сматра да ће бити срећан ако буде могао да проживи докле год поуздано не утврди на који начин треба разликовати осам врста речи, што досад није успешно ресио ниједан Грк ни Римљанин. Заиста би настао прави рат ако би ко бркао свезу с придевом! Захваљујући томе, има онолико граматика колико и граматичара, чак и више. Само је мој пријатељ Алд издао више од пет граматика, а наш мозак не пропушта баш ниједну; без обзира на то да ли је писана варварски и досадно, све он испреврће и испита до краја. Завиди сваком ко ради на истом предмету, ма како глупо, и увек јадник цепти да му неко не преотме славу и да му дугогодишњи рад непропадне. Одлучите сами да ли је то махнитост или лудост. Мени је свеједно, ако признате да је та животињица, .много беднија од свих, мојом добротом испливала на врхунац среће и да своју срећу не би хтела мењати ни с персијским шахом.

50 Песници ми дугују мање од граматичара, мада очевидно припадају мојој дружини. Они су слободно племе, како каже пословица, и циљ је целокупне њихове уметности да увесељава луђаке правим лакрдијама и смешним причама. Па ипак се они, иако је чудновато, на њих ослањају кад себи и другим обећавају бесмртност и божански живот. Томе реду, више него другима, блиске су Самољубивост и Ласка и нико ме од смртних не поштује искреније и постојаније. Учитељи говорништва, мада понекад врдају и шурују с филозофима, ипак припадају мојој странци. За доказ вам може послужити нарочито то што су, поред сталних глупости, марљиво и опширно описали како се треба шалити. Писац, ма ко он био, који је написао <и>Рхеторицам ад Херенниум</и> убраја и лудост у врсте шала. Квинтилијан, велики мајстор реторског реда, има цело поглавље о смеху, опширније од <и>Илијаде</и>; а сви приписују Лудости такву моћ да се више пута шалом постиже оно што се не може постићи никаквим разлозима. Најзад, нико, ваљда, неће порећи да изазивање веселости смешним досеткама спада у струку Лудости. Истој багри припадају и они који желе да стекну бесмртну славу издавањем књига. Сви су они моји дужници, а нарочито они који шврљају на хартији све саме глупости. Али ми се чини да су они који пишу углађено, по укусу малог броја учених људи, и који не одбијају критику ни Персија ни Лелија, достојнији жаљења него среће због вечитих мука које подносе, јер у својим рукописима увек додају, мењају, бришу, изостављају, понављају, проширују, траже савета и злопате се девет година док се не испили рукопис, никад задовољни! А бедну награду и хвалу незнатног броја читалаца скупо плаћају пробдевеним ноћима и сном, најслађим добром на свету, толиким жртвама, толиким знојем и мукама! Додајте томе траћење здравља, бледило, мршавост, крмељивост или чак и слепило, сиромаштво, завист, безвољност, пребрзу старост, прерану смрт и друге сличне ствари. Сва та зла, мисли наш мудрац, нису прескупа награда за признање које му одаје овај или онај дрљавко. Колико је тек срећније у својој лудости оно моје пискарало! У њега нема ноћног рада; чим му нешто падне на памет, чим му нешто дође под перо, макар били његови снови, одмах он то напише, не жртвује ништа сем хартије, јер добро зна да ће му, ако напише какве будалаштине, одобравати велики број људи, што ће рећи: сви луђаци и незналице. Па шта је с тим што га презире оно нешто учењака, ако ипак читају његова дела? Шта ће вредети критика тако малог броја људи према супротном мишљењу огромне већине?
Још паметније раде они који туђа дела издају као своја. Присвајају славу коју је неко други стекао тешким трудом, јер мисле да ће бар неко време имати користи, иако ће, најзад, бити утврђен плагијат. Ваља само видети како се шепуре кад их народ хвали, кад у гомили прстом показују на њих: Гле, то је онај велики човек! Кад књижари излажу њихова дела на видним местима, кад се на насловним странама свуда читају по три имена, понајвише страна и слична магичним именима. Шта су она друго, тако ми живога бога, него имена? И како мало људи има на овом белом свету који знају шта она значе, а колико тек мање њих који их хвале, јер су и у неуких укуси различити! А шта кажете на то што и сама имена измишљају, или их позајмљују од старих писаца? Један ужива да се зове Телемах, други Стелен или Лаертије, трећем годи име Поликрат, четвртом Тразимах. То би исто значило као кад бисмо књигу потписали именима: Камелеон или Тиква, или ако бисмо је назвали Алфа или Бета, као што обично говоре филозофи.
Али је најсмешније како се у писмима, песмама, похвалама узајамно хвале глупаци и незналице. Ви превазилазите Алкеја, каже један; а ви сте Калимах, одговара други; за једнога је други надмашио Кикерона, а други му одвраћа да је он ученији од Платона. Понекад чак траже противника да би у такмичењу повећали своју славу. А народ се, неприпремљен, поцепа у два табора, док напослетку и један и други вод у срећној борби не изиђу као победници, па обојица славе тријумф. Мудраци се томе ругају као врхунцу лудости, и с правом. Ко би то порицао? Међутим, ти луђаци, захваљујући моме доброчинству, воде срећан живот и своју славу не би мењали чак ни са Скипионовим тријумфима. Уосталом, иако учењаци исмејавају ово с великим задовољством и уживају у туђој глупости, ипак и сами поприлично дугују мени, што не могу затајити, сем ако нису сасвим незахвални.