Похвала лудости 2

Похвала лудости

11 Пре свега, шта може бити слађе и драгоценије од живота? А у рађању живих бића ко више суделује од мене? Ни копље Паладе, кћери моћнога оца, ни егида Јупитера који скупља облаке не утичу на оплођавање и расплођавање људскога рода. Чак и сам отац богова и краљ људи, који једним мигом затресе цео Олимп, мора — о, јадника — да одложи своју трозубу муњу и да ублажи свој титански поглед којим, ако му се свиди, застрашује све богове, па да, по глумачком обичају, узме туђ лик, ако понекад захте да ради оно што ради увек, тј. да прави мале богове!
Стоици сматрају да су најближи боговима. А покажите ми само једнога, па ма он био и три, и четири, и хиљаду пута стоик, који не би, ако не своју браду, знамење мудрости (које, уосталом, носи и јарац), а оно свакако уклонио строгост с лица, изгладио боре на челу, одбацио своја челично тврда начела и за кратко време почео правити лудости и будалаштине; укратко, мене, тврдим, мене мора позвати добри мудрац ако хоће да постане отац! А зашто ја не бих, по свом обичају, говорила с вама отвореније? Питам ја вас, зар богове или људе рађају удови као што су: глава, лице, груди, руке, уши, који се сматрају као угледни удови тела? Не бих рекла! Уд који продужава људски род тако је глуп и тако смешан да му ни име не можеш изрећи без кикотања. Он је онај свети извор из кога све црпе живот и поузданији је од познате Питагорине четворке.
Који ће човек, молим вас, навући брачни јарам себи на врат, ако само, као што обично чине филозофи, претходно процени незгоде заједничког живота? Или, која ће жена пристати на брачне дужности, ако сазна или промисли како је опасан порођај и како је тешко васпитање детета? Према томе, ако за живот дугујете захвалност браку, а за брак дугујете захвалност мојој слушкињи Лакомислености, помислите онда колико ли тек захвалности дугујете мени! Па даље, која би жена хтела, кад је већ једном све искусила, да поч-не изнова ако поред ње не би стајало божанство заборава? А ни сама Венера не може порећи, па нека Лукретије говори шта хоће, да њена моћ није јалова и узалудна без моје помоћи и заштите.
Из те моје пијане и веселе игре рађају се, дакле, велики филозофи и њихови садашњи наследници монаси и краљеви у пурпуру и побожни свештеници и трипут свете папе; и, најзад, читава чета песничких божанстава чији је број тако голем да Олимп, који је врло простран, једва може да их прими.

12 Али би било премало да ми људи дугују захвалност само за клицу и извор живота; због тога хоћу да покажем да су све животне пријатности настале од моје дарежљивости. Јер шта је живот и да ли је уопште вредан тога имена, ако из њега избациш уживање? Ви пљескате, што значи да је тако. Ја сам знала да међу вама није нико тако паметан, или, боље, тако луд — не, радије ћу рећи паметан — да заступа такво мишљење. Па чак ни стоичари не презиру уживања; само то они вешто прикривају, и пред светом жестоко нападају забаве, тек да би заплашили друге и онда сами уживали још необузданије. Али нека ми кажу, тако им Јупитера, који то дан живота не би био жалостан, брижан, досадан, будаласт, тежак ако га људи не би засладили уживањем, тј. зачином Лудости? За ту истину може бити добар доказ онај никад довољно хваљен Софокле који је написао најлепшу похвалу у моју почаст: живот је пријатан кад се не мисли ништа. Али, хајде, објаснимо целу ту ствар подробније.

13 Прво, ко не зна да је детињство највеселије и најпријатније доба у човекову животу? А шта је то код деце због чега их тако волимо, због чега их тако негујемо и мазимо да се чак и непријатељ разне-жи на њих и пружа им помоћ — ако није примамљива чар лудости? Мудра природа је утиснула намерно деци извесну драж, једну црту лудости, да би њоме могла да засладе муке оних који их подижу и да би улагивањем заслужила заштиту која им се даје.
Затим, после овог доба долази младост. Како је она свима мила, како сви желе да јој буду од користи, како воле да је уздижу, како услужно пружају руке да би јој помогли! А одакле, молим вас, младим бићима та привлачност што очарава? Од мене. Због моје доброте немају она ни трунке памети и због тога су врло безбрижна. Нека будем лажљивица ако та деца, чим поодрасту, чим их школа упути у свакидашњи живот и почну да мудрују као маторци, не почну губити цвет своје лепоте, ако не ослаби њихова живахност, ако им се не угаси веселост и не спласне њихова чилост. И што се човек више удаљује од мене, све мање има од живота, док не дође мрзовољна старост, која је на терету не само другима већ и самој себи. Старост би, додуше, била несносна свим људима да ја, из самилости према толиким тешкоћама, не станем уз њу. Као што обично богови код песника неком метаморфозом ублажују смрт онима који умиру, исто тако и ја, колико сам кадра, позовем човека који је сасвим близу гроба да се врати у детињство. И тако свет с правом за старе људе каже да су по-детињили.
Ако би ко, можда, хтео да сазна како ја вршим тај преображај, лепо, ни то нећу сакрити. Поведем их на извор наше Лете, а она извире на Срећним острвима (кроз доњи свет тече само рукавац ове реке), да се тамо напију »дугог заборава«, па кад им постепено одмину бриге, поново постају деца.
Па они, чујем приговоре, блебећу, говоре глупости. Добро, знам ја то. Али баш то и значи подмлађење. Зар бити дете значи нешто друго него бесмислено блебетати и говорити глупости? И зар није најлепша драж детињства у томе што нема памети? Ко не би пред дететом које говори као зрео човек осетио, као пред страшилом, мржњу и одвратност! То потврђује исто тако народна пословица која каже: Мрзим дете чија памет сазри пре времена. Ко би, пак, издржао да има свакодневно посла. са старцем који би сјединио у себи велико животно искуство, живахност духа и бистрину суда? Због тога ми човек дугује захвалност што у старости подетињи. Тако се бар мој излапели чича ослободи непријатних брига које муче паметнога; често је забаван друг у пићу; не осећа досаду живота коју мужевно доба једва подноси; каткад се врати оним трима злогласним словима, као онај старац у Плаута, због чега би био врло несрећан да је при памети. Овако је, мојом милошћу, блажен, драг пријатељима, па чак ни у друштву није несносан. Тако и у Хомера из Несторових уста тече беседа »слађа од меда«, док је Ахилејева пуна горчине; и зар у истог песника не чујемо како се старци ратници, седећи на зиду, »јављају пријатним брбљањем«! У том погледу, рекло би се, старост надмашује детињство, јер је оно, иако срећно, ипак детињасто и лишено посебне животне посластице, правог брбљања.
Додајте томе да старци силно воле децу и да су деца исто тако привржена старцима (сличан се радује сличном). И, заиста, та два доба имају много сличности: само старци имају више бора на лицу и више рођендана за собом. Иначе се све подудара: седа коса, безуба уста, неугледно тело, жеља да се пије млеко, муцање, брбљивост, лудорије, заборавност, лакомис-леност — једном речју: све! И уколико дубље залазе у старост, утолико им се више враћа сличност са де-тињством, док једном као деца не оду са овога света без гађења према животу и без страха од смрти.

14 Па хајде, нека сад неко, ко хоће, упореди ову моју доброту с метаморфозама других богова! Нема смисла да износим овде шта они раде у бесу, мислим сад на оне којима су највише наклоњени, па их обично претварају у дрво, у птицу, у цврчка, чак и у змију: као да није исто постати нешто друго или умрети! Ја, пак, истога човека враћам у најбоље и најсрећније доба његова живота. Кад би се људи, укратко, уздржавали од сваке везе с мудрошћу и стално са мном проводили век, не би уопште знали ни за какву бригу и срећно би уживали у трајној младости. Зар не видите оне беднике што су се задубили у студије филозофије, или у друга тешка и озбиљна питања, како већином остаре пре него што су и окусили младост, јер им сталне бриге и оштри душевни напори постепено исцрпљују дух и сишу животне сокове! И, супротно томе, погледајте моје будале како су утовљене и округле, добро затегнуте коже, прави акарнански прасци, као што се каже, који скоро никад не би осећали незгоде старости, кад се не би каткад заразили у додиру с паметним људима, што се дешава. Али шта ћемо, свет је тако уређен да човек не може бити потпуно срећан.
Уз ово још иде као важан доказ позната пословица која каже да једино лудост може, с једне стране, задржати младост која брзо одлази и, с друге, зауставити неугодну старост. И није неосновано оно што се прича о Брабантима, тј. да старост другим људима обично доноси мудрост, а они, уколико се више приближавају старости, постају све луђи; па ипак, не постоји племе које би умело да живи веселије или које би мање осећало пустош старости. Њихови суседи су и по месту становања и по начину живота моји Холанђани; јер зашто да их не назовем својима, кад су тако верни моји поштоваоци да су заслужили чак надимак изведен од мога имена! Они га се не стиде; напротив, и поносе се њиме.
Па сад нека иду глупи и будаласти и нека траже разне Медеје, Кирке, Венере, Ауроре и још не знам какве изворе да би себи повратили младост, мада је могу давати само ја, па је свакодневно и дајем! Ја имам онај чудотворни сок којим је Мемнонова кћи продужила младост својем деду Титону; ја сам она Венера чијом се милостивом помоћу подмладио и Фаон, тако да се Сапфо смртно заљубила у њ; моје су чаробне травке, моје су басне, ако их уопште има, мој је онај извор који не само што враћа изгубљену младост већ је, што је много привлачније, чува заувек.
Ако се, дакле, сви ви слажете с мојим мишљењем да ништа није љупкије од младости ни мрскије од старости, мислим, господо, да сами треба да увидите како вам дајем непроцењиво добро и како вас удаљујем од неизмерног зла.

15 А шта сада да говорим даље о људима? Погледајте цело небо, а ја ћу поднети да се и моје име извргне поругама, ако неко уопште пронађе једног јединог бога који не би био омрзнут и презрен да му није помогло моје божанство! Зашто је Бах вечити младић коврџаве косе? Свакако зато што је увек махнит и пијан, што му живот тече у гозбама, у игри, песми и шали и што с Паладом не долази баш ни у какав додир. Најзад, не пада му ни на ум да тражи да га сматрају за мудраца; напротив, радује се кад га поштују у лакрдијама и лудостима. И не обазире се на пословицу која му је подарила надимак будале и која каже да је луђи од Мориха. Тај надимак су му дали зато што седи пред вратима храма и што га сељаци за време бербе из обести мажу широм и свежим смоквама. А каквим га све поругама није обасипала стара комедија! Луди бог је, кажу, и заслужио да се роди из бедра!
Међутим, ко не би више волео да буде лакрдијаш, обесни луђак, увек расположен, вечито млад, који увек свима доноси разоноду и уживање, него, рецимо, притворни Јупитер, који задаје страх целоме свету, или стари Пан, који свуда ствара пометњу својом буком, или гадни Вулкан, увек страшно изгарављен од рада у ковачници, или чак сама Палада, која застрашује својом Горгоном и копљем и увек мрко гледа?
Зашто је Купидон увек дечак? Зашто? Зато што је шаљивчина, што не ради и што не мисли никад ништа паметно! Зашто се лепота златне Венере увек подмлађује? Баш зато што је са мном у сродству; отуда и носи на лицу боју мога оца, и стога је Хомер и назива златном Афродитом. Сем тога, стално се смешка, ако само поверујемо песницима или њиховим такмацима кипарима. Које су божанство Римљани икад побожније обожавали од Флоре, матере свих уживања?
Исто тако, буде ли неко испитивао живот срдитих богова у Хомера и осталих песника, пронаћи ће да је све пуно лудости. Што да говорим о делима осталих богова, поменућу Јупитера, громовника чије су љубавне пустоловине свима вама добро познате. Строга Дијана је заборавила на свој пол и ништа друго није радила него ловила, па ипак није мање лудовала за својим Ендимионом! И заиста би ми било милије да богови слушају своје грехе од самога Мома, од кога су их некад слушали врло често. Али су га они недавно, у бесу, бацили на земљу заједно са Атом, јер богови више нису могли да подносе да им он безобзирно мути срећу својом памећу. И нико од људи не прима тога изгнаника под свој кров, а најмање места за њега има на владарским дворовима, где главну улогу игра Ласка, моја следбеница; она с Момом има везе колико и вук с јагњетом.
Пошто су се богови тако ослободили Мома, још много слободније се упуштају у шале и весеље, јер се не плаше никаква тутора и проводе безбрижан живот, како каже Хомер. Какве све шале не збија онај смоквасти Пријап! Какав смех изазива Меркур својим лоповлуцима и преварама! Штавише, и Вулкан обично игра улогу лакрдијаша на гозбама богова и забавља друштво својим бангавим ходом, заједљивим шалама и веселим досеткама. Силен, стари заљубљени луђак, обично изводи кордак с Полифемом, који тресе сељачко коло, и с босоногим нимфама које играју балет. Сатири, полујарци, играју ателанске игре, Пан изазива смех у свих неким неукусним песмама, али богови ипак више воле да слушају њега неголи музе, особито кад нектар већ почне да им навире у главу. Зар сада треба да набрајам шта све чине пијани богови после гозбе! Чине, богами, такве глупости да каткад и сама не могу да се уздржим од смеха. Али ће бити боље да метнем прст на уста као Харпократ, јер не знам да ли ме случајно не прислушкује неки боговски Корикејац како причам нешто што чак ни Мом није смео да брбља некажњено!

16 Али је већ време да, по угледу на Хомера, поново сиђемо на земљу остављајући небеса и увидимо да људи уживају само онолико среће и весеља колико им ја допуштам. Погледајте с колико се смотрености побринула природа, мајка и створитељка људског рода, да се све свуда зачини лудошћу. По стоичкој дефиницији, мудрост се састоји у томе да се управљамо према разуму; а лудост, напротив, значи подати се самовољи страсти. Из страха да људски живот не буде тужан и страшан, Јупитер је доделио човеку много више страсти него разума, и то у односу пола унције према асу (24 :1)! Сем тога, сабио му мозак у уски кутак главе, а читаво тело препустио страстима. Најзад је ставио усамљеном разуму насупрот, рекла бих, два врло моћна непријатеља: први је срџба, која господари у грудној тврђави и у срцу, извору живота; други је пожуда, која себи врло широко присваја власт, сасвим доле до препона. А шта може разум против те две удружене силе, довољно јасно показује свакидашњи људски живот. Он једино може да виче до промуклости и да даје моралне поуке. Ти се, пак, поданици буне против свога краља и ружно га надвикују, те он најзад, уморан, мора да се повуче и дигне руке.

17 Уосталом, пошто је човек рођен за вођење јавних послова, требало му је дати и мало више од тог комадића (унчице) разума. Јупитер је, пак, да би му помогао као што ваља, мене упитао за савет, као и више пута у сличним приликама. Ја сам му заиста одмах дала савет достојан мене: нека мушкарцу придружи жену; она је, додуше, лудо и глупо створење, али је шаљива и мила, па ће, у домаћем животу, својом лудошћу умањивати и блажити духовне муке свога мужа. А што изгледа да је Платон у недоумици да ли да жену стави у ред разумних или глупих бића, треба схватити тако као да је хтео да нагласи изразиту лудост њена пола. Па кад једна жена случајно хоће да је сматрају паметном, она тиме само удвостручује своју глупост, баш као кад би неко хтео да намаже вола машћу којом се мажу атлете, против воље и уз негодовање Минерве, као што се обично каже. Јер греши двоструко сваки онај који ради против природе, па се маже белилом врлине и труди се да преокрене свој природни дар. И као што, како каже грчка пословица, мајмун остаје увек мајмун, па макар био одевен у скерлет, исто тако и жена остаје увек жена, тј. луда, ма какву маску метнула на себе.
Ја свакако не мислим да је женски пол толико будаласт да би ми замерио што му приписујем лудост, јер сам и сама жена и уз то оличење Лудости. Па ако се ствар правично прорачуна, жене имају да захвале Лудости што су у много чему срећније од мушкараца. У првом реду због лепоте коју оне с правом уздижу изнад свих ствари, јер помоћу ње могу ти-ранисати и саме тиране! Одакле иначе у мушкараца она страшна спољашњост: храпава кожа, густа брада што га чини старијим — ако не од штетне мудрости? Жене, пак, увек имају глатка лица, умилан глас, нежну кожу као да увек подражавају вечној младости. Затим, шта оне друго желе у животу него да се што више допадају мушкарцима? То је једини циљ оном пустом удешавању, мазању, купању, чешљању, мирисању; с тим циљем употребљавају многа вештачка средства да улепшају лице, да обоје обрве и да негују кожу. Чиме се уопште могу више умилити људима него лудошћу! Јер нема на свету ствари коју мушкарчине би допустили женама. И то за какву другу награду ако не за уживање! Ниједном другом ствари их не забављају тако као глупошћу! Нико неће порећи ту истину, ако се само сети какве све будалаштине муж брбља са женом и какве глупости прави кад год хоће да му жена пружи уживање.
Ту имате прву и нарочиту насладу у животу и извор из кога она истиче.

18 Признајем да има људи, особито стараца пијаница, којима је више стало до боце него до женице и који највише уживања налазе у пијанкама. Да ли се уопште може приредити каква сјајна гозба без жена, о томе нека суде други; али је извесно да баш ништа не може бити пријатно ако се не зачини лудошћу. Ако нико међу гостима није луд, или ако бар не изгледа да би их могао увесељавати, доводе за паре каква лакрдијаша или узимају каква смешна паразита који умеју смешним, тј. будаластим досеткама да отерају тајац и мртвило са стола. Јер каква би смисла имало оптерећивати желудац толиким јелима, тако скупоценим и тако бираним посластицама, ако не би у исти мах и очи, и уши, и сва душа уживали у смеху, шалама и досеткама? Све оне уобичајене навике при гозбама: бирање краља гозбе, играње коцке, наздрављање, обређивање истом чашом, певање с миртином гранчицом у руци, игра и пантомима — све то није измислило седам грчких мудраца, већ сам пронашла ја, на срећу људског рода. Природа је свих тих ствари таква да, уколико имају више лудости, утолико имају више чари за људски живот, који не би требало ни да се назива животом]] ако би био тужан; а свакако би морао бити тужан ако том врстом разоноде не бисте растерали досаду која као да је рођена с вама!

19 Али ће можда бити људи који презиру ову врсту уживања, па се задовољавају љубављу и друговањем с пријатељима и говоре да је пријатељство једина ствар коју треба поштовати изнад свега и да је чак неопходно као ваздух, ватра и вода; с друге стране, да је тако пријатно да би онај који уништи пријатељство угасио сунце на небу; и да је оно, најзад, тако вредно поштовања — ако се тај израз уопштеможе препоручити — да се ни филозофи не плаше да га уброје међу највећа добра.
А шта ћете тек рећи ако вам докажем да сам ја и почетак и крај тога тако великог добра? Ја ћу вам то доказати, али не на начин крокодила и рогатих сорита или на начин других дијалектичких препредености, већ на тако јасан и опипљив начин да ће свако разумети. Да погледамо, дакле! Прикривати пороке пријатеља, заваравати се, бити слеп за њих, па чак волети крупне мане и дивити им се као да су врлине, зар то не личи на лудост? Ако овај љуби брадавицу своје пријатељице, ако ономе мирише полип његове миљенице, ако отац тврди да његов разроки син има Венерине очи — па шта је то ако не сушта лудост? Признајте гласно да лудост и једино лудост склапа и одржава пријатељство. Говорим овде само о људима од којих ниједан није рођен без мана и међу којима је најбољи онај који их има најмање. То не важи, међутим, за мудраце које филозофија убраја у богове. Меду њима се пријатељство или уопште не везује или је то пријатељство досадно и непријатно, и склапа се само с врло малим бројем људи (да не кажем да се не склапа ни с ким, јер би то било неправедно тврдити). А то долази отуда што је велика већина људи луда, па чак нема човека који на овај или онај начин није ударен мокром чарапом; сви личе једни на друге, а сличност је темељ пријатељства.
Ако се понекад ти строги мислиоци и повезу узајамном симпатијом, она заиста није богзна како чврста и дуготрајна; те цепидлаке су у толикој мери продорне да оштрини погледом уочавају мане пријатеља као какав орао или епидаурска змија. А како су сами, за сопствене мане, крмељиви, како не виде торбе које им висе с леђа! Кад је већ по природи тако да се не може наћи човек који није оптерећен крупним манама, па кад се томе дода још разлика у годинама и образовању, толико грешака, толико заблуда, толико недаћа у људском животу, како би могла, макар и један сат, постојати пријатељска веза међу тим Аргусима, ако јој се не би придружило оно што Грци зову дивном речју добродушност , а код нас је можеш превести како хоћеш: лудост или поводљивост карактера? Даље, зар нису у Купидона, зачетника и оца сваке нежности, везане очи, тако да не разликује ружно од лепога? Тако он делује и на вас, па сваком своје изгледа лепо, и старац је заљубљен у своју старицу баш као и дечак у своју девојчицу. Те се ствари дешавају свуда и свуда им се свет смеје; али су баш оне онај лепак што тако пријатно повезује људе.

20 Оно што сам рекла о пријатељству може у много већој мери да се примени на брак; јер је то животна веза коју може развезати само смрт. Боже мој, колико би се развода бракова дешавало свуда и још горих ствари од развода, кад кућну заједницу мужа и жене не би одржавале и потпомагале: Ласка, Шала, Попустљивост, Лукавост, Претворност — све саме моје пратилице? Ах, како би се мало бракова склопило кад би муж био паметан да испита које игре је његова млада, на изглед тако чедна и стидљива, играла већ много пре брака? И колико би се већ склопљених бракова растурило кад не би већина жениних грехова остала мужу непозната због његове немарности или лаковерности! Све се то, уосталом, приписује Лудости, и с правом, јер она заиста помаже да се жена допада мужу и да се муж допада жени; она одржава мир у кући и брине се да веза буде трајна. Мужу се ругају, називају га рогоњом, папучићем и како још не, а он нежним пољупцима пије сузе са образа своје неверне брачне другарице. А колико је тек срећнији што живи у заблуди него да допусти да га нагриза црв љубоморе и да му ствара трагичне сукобе!