Похвала лудости 6

Похвала лудости

51 Међу научним позивима прво место присвајају познаваоци права. Нема бића под сунцем које је тако само собом задовољно као правник. У ствари, њихов је рад обичан Сизифов посао, јер у једном даху истресу силесију закона, без обзира на то да ли се односе на одређену ствар, и слажу глосе на глосе, мишљења на мишљења и тако стварају уверење да је правна наука најтежа од свих. Они мисле да је све оно за шта је потребан труд већ самим тим славно.
Њима додајмо дијалектичаре и софисте, нарочиту врсту људи од којих је сваки брбљивији од додонске бронзе: ма који од њих би се могао свађати с двадесет нарочито изабраних брбљивих жена! Ипак би били срећнији кад би имали само дуг језик и кад не би били тако свадљиви да се чак упорно кољу око козје длаке и да у жестоком претеривању већином заборављају на истину. Али и њих усрећује њихово самољубље: наоружани трима силогизмима, без оклевања отпочињу бој ма због чега и ма с ким. У својој тврдоглавости су непобедни и неће одступити па да им и Стентора ставиш насупрот!

52 За овима долазе поштовани филизофи с брадом и огртачем. Хвале се да су једино они паметни, а сви остали смртници су само лепршаве сенке. Како забавно трабуњају кад граде безбројне светове, кад палцем или концем мере Сунце, Месец, звезде и њихове путање, кад без снебивања тумаче постанак громова, ветрова, помрачења и других необјашњивих појава, као да су тајни саветници створитеља света, или као да су к нама дошли са скупштине богова. Међутим, природа се њима и њиховим закључцима руга с висине. Довољан доказ да не разумеју ништа је то што о појединим стварима воде вечите препирке. Они који заиста не знају ништа, хвале се да знају све, а често не знају ни за себе! Колико пута не виде пред собом јарак или камен, или зато што их је већина крмељивих очију или зато што им дух лута ко зна куда; али тврде да виде идеје, свеопште појмове, посебне облике, првобитну материју, квидитете, екцеитете, тананости какве, мислим, чак ни Линкеј не би могао да утуви. Нарочито у математици презиру обичан свет. Троугли, четвороугли, кругови и сличне геометријске слике заплећу се и преплећу правећи лавиринт; исто је то и са словима која су поредана као одред војника, па се појављују једно за другим у овом или оном реду и тако заслепљују неуком свету очи! У ту врсту спадају и они који проричу будућност из звезда и наговештавају немогућна чуда и проналазе — срећни људи — дружину која им верује.

53 Могло би се рећи да ћу преко теолога прећи ћутке и да нећу дирати камаринску бару и нећу дотицати анагирску траву, јер је та врста људи врашки озбиљна и раздражљива. Напали би ме у гомилама хиљадом закључака и присилили на порицање; ако бих се опирала, одмах би ме прогласили за јеретичарку. Јер они обично изнебуха плаше том муњом све оне који им нису баш по вољи. Заиста, нема људи који би теже признали моје доброчинство, иако су ми они из важних разлога обавезни; јер их самољубивост, по мојем наређењу, чини срећним становницима трећега неба, одакле с висине гледају на све остале људе као на животиње које пузе по земљи и према којима осећају сажаљење. Окружени читавом војском учених дефиниција, конклузија, короларија, експлицитних и имплицитних пропозиција, они умеју вешто да се извлаче и бране, тако да их ни Вулканова мрежа не би могла заплести у толикој мери да се не би извукли из ње дистинкцијама, којима секу све чворове тако да чак ни тенедска секира не би могла боље. Исто се тако бране и својим недавно измишљеним изразима и речима које једва ко разуме. Сем тога, на своју руку тумаче тајне мистерија: како је постао свет и како је уређен; каквим је каналима грех стигао до Адамових потомака; на који начин, у којој мери и за које време је Христ сазрео у Маријиној утроби; на који начин у сакраменту битише акциденција без материје.
Али то су обична, свакодневна питања. Та су питања достојна само великих теолога, теолога просветитеља, како их називају. Чим наиђу на њих, одмах се прену. Поставе се, на пример, оваква питања: треба ли времена за божанско стварање? Да ли у Христу има више него једно синство? Је ли могућно претпоставити да бог отац мрзи сина? Да ли би бог могао да узме облик жене, ђавола, магарца, тикве или камена? Ако би био тиква, како би онда она проповедала божју реч, чинила чуда и била распета на крсту? Шта би посветио св. Петар да је вршио посвећивања док је Христ висио на крсту? Да ли се у том тренутку још могло рећи да је Христ човек? Да ли ће људи после ускрснућа смети да једу и пију? Унапред се наша господа брину како ће толити глад и жеђ.
Има доста и трна таквих цепидлачких бљутавости, али су много тананија питања о сазнању, о односима, о формалитетима, квидитетима, екцеитетима, које би могао разликовати само Линкеј, па и он би морао имати врло оштре очи да би могао у најгушћој тами видети ствари које уопште не постоје. Додајте овамо и оне гноме, тако парадоксалне да су познатистоички парадокси у поређењу с њима незграпни и отрцани. На пример: мањи је грех заклати хиљаду људи неголи у недељу закрпити обућу сиромаху; или: боље је да пропадне цео свет са свим оним што се налази у њему него да једном извалиш најневинију лаж!
Многи методи сколастичара чине те танане тананости још из закукуљености реалиста, номиналиста, томиста, албертиста, окамиста, скотиста, мада још нисам навела све, но само најважније. Њихово образовање је велико, али тако тешко да би, мислим, и апостолима био потребан други св. Дух, ако би били присиљени да о тим стварима расправљају с данашњим теолозима. Нема шта, св. Павле се могао истицати у вери, али оно своје тврђење: »Вера је битност онога у што ко верује и доказ за ствари које се не виде« није дефинисао мајсторски. Он се највише одликовао милосрђем, али у првом писму Коринћанима, у 13. глави, није га ни поделио ни одредио по правилима логике. Апостоли су знали да побожно посвећују хлеб и вино, али ако бисте их запитали откуда благослов и докле траје, како се врши транссусптанција, како може исто тело да буде у исто време на разним местима, каква је разлика између Христова тела на небу, на крсту и у сакраменту, у којем се тренутку изврши претварање хлеба и вина, јер говор којим се то постиже траје извесно време — њихови би одговори, по мом мишљењу, били мање оштроумни него што су расправе данашњих скотиста.
Апостоли су познавали Исусову матер, али ко је од њих доказао тако филозофски као наши теолози да је она била сачувана од Адамова греха? Петар је примио кључеве, и од Онога ко их не би поверио недостојноме; али ја ипак не знам да ли је апостол схватио (бар се те тананости нигде не дотиче) како кључ сазнања може имати онај који ни сам не зна шта је сазнање! Апостоли су крштавали по целом свету, па ипак нису нигде учили шта је формални, материјални, ефицијентни и финални узрок крштења; исто тако у њих нема спомена о знацима који се могу или не могу избрисати. Они су се молили богу само у духу и по речима Јеванђеља: »Бог је дух и они који га моле морају га молити у духу и истини.« Не види се је ли им тада било јасно да ли се треба истом молитвом као и Христу молити свецу који је угљеном нацртан на зиду, само ако има испружена два прста, дугу косу и ореол с три колута иза главе. Ко би то могао схватити ако није утрошио знојећи се тридесет шест година на Аристотелову и Скотову физику и математику?
Апостоли исто тако истичу учење о милости, али не праве разлике у томе шта је gratia gratis data или gratia gratificans. Они подстичу на добра дела, али не разликују шта је опус, опус operans и opus operatum. Они свуда проповедају љубав, али не разликују да ли је она урођена или стечена и не објашњавају да ли је акциденција или супстанција створена или нестворена ствар. Мрзе грех, али нека ме ђаво однесе, ако су научно могли дефинисати шта називамо грехом! Недостајало им је образовање скотиста! Јер нико ме не може уверити да би св. Павле (а према његову знању смемо ценити знање и осталих апостола) толико пута осудио питања, расправе, родослове и, како сам то назива, празно наклапање да је знао као што ваља све те вештине. Све беседе и препирке онога времена изгледале би неотесане и просте ако би се проредиле с тананостима наших мајстора које превазилазе и мудровања једног Хрисипа!
Морам, додуше, признати да су они пажљиви људи, јер ако су апостоли случајно написали понешто површније и не баш мајсторски, они не проклињу, него благонаклоно тумаче таква места, а то очевидно чине делом из поштовања према старини, делом према апостолском имену. И не би, богме, било право тражити од апостола ствари о којима од свога Учитеља нису никад чули ни речи. Али ако на сличне ствари наиђу у Златоустога, Базилија или Хијеронима, онда само напишу са стране: није тачно! Ови су стари учитељи побијали паганске филозофе и по природи врло тврдоглаве Јевреје, али више примерним животом и чудима него силогизмима; ти примитивни противници хришћанства не би разумели ниједно једино Скотово quodlibet. А који паганин, који јеретик не би данас одмах положио оружје пред таквим оштроумним цепидлачењем, сем ако не би био толико туп да их не би могао схватити, или толико бестидан да би се шегачио с њима, или тако образован у дијалектици да би борба била равноправна, баш као кад бисмо пустили чаробњака на чаробњака, или као кад би се неко борио зачараним мачем с противником чији је мач такође зачаран: то би онда била сушта слика Пенелопејина ткања и парања!
Како ја судим, хришћани би добро урадили кад би место оних незграпних чета војника, које се већ одавно боре без успеха у крсташким ратовима, послали против Турака и Сарацена бучне скотисте, тврдоглаве окамисте и непобедне албертисте са читавом софистичком згадијом. Мислим да би то био најзабавнији сукоб и победа какву још нико није видео. Јер ко је тако хладан да га не би захватила ватра њихових расправа? Ко је тако неосетљив да га не би раздражиле њихове жаоке? Ко има тако бистре очи да му их они не би прекрили непрозирним мраком"? Ви, можда, мислите да ја све ово говорим из спрдње. Не би збиља ни било чудно, јер и међу теолозима има врло учених људи којима се згадило то фриволно оштроумље, као што сами веле. Они проклињу као богохуљење и сматрају као највећу безбожност што се неко усуђује да прљавим устима изговара те тајне ствари којима се пре треба молити него их објашњавати, што се усуђује да расправља о њима с тако профаним и паганским мудријашењем, што се усуђује да поставља тако дрске дефиниције и да тако леденим или чак и прљавим речима и изразима скрнави достојанство божанске теологије! Али су ти људи тако срећни у свом самољубљу и тако занети својим пријатним лакрдијама да се њима баве и дању и ноћу, па им не преостаје чак ни толико времена да једанпут прелистају Јеванђеље или Павлова писма. Међутим, док у школама траће време на те лудорије, уображавају да васколику цркву подупиру стубовима својих силогизама и да би се она без њих срушила као и небески свод у песника да га Атлас не држи на својим раменима.
Шта мислите, колика је срећа за њих кад до миле воље могу да месе и размесују свете списе као да су од воска; кад својим закључцима, које су потписали многи сколастици, приписују већи значај него Соломоновим законима и траже да имају преимућства чак и над папским декретима; кад се читавом свету намећу као моралне судије и захтевају да се одбаци све оно што се до танчина не слаже с њиховим непосредним и посредним закључцима; кад говоре баш као с Питијина троношца: ова је реченица саблажњива, у овој нема довољно поштовања, ова мирише на јерес, ова рђаво звучи, укратко, ни крштење ни јеванђеље, ни Павле ни Петар, ни Јероним ни Августин, па чак ни велики аристотеловац Тома — нису прави хришћани ако њихова учења не потврде бакалореати; тако су оштроумни у просуђивању! Ко би мислио да није прави хришћанин онај који се усуди рећи да ове две реченице »ноћна посудо, смрдиш« и »ноћна посуда смрди« или, пак, »у лонцу ври« и »лонац ври« имају исто значење, сем ако их томе нису научили ти мудраци? Ко би ослободио цркву толиких мрачних заблуда, које нико никада не би ни уочио да их они нису обелоданили под великим печатима универзитета?
Па зар они нису срећни кад тако раде? Тако уверљиво описују све што се дешава у паклу као да су више година били становници те државе, Сем тога, стварају нове светове по милој вољи, створили су најзад и десето небо, најпространије и најлепше, да би блажене душе имале где да се шетају безбрижно, да приређују гозбе и да се играју лопте. Њихове су главе од те и од две хиљаде сличних глупости тако претрпане и набијене да ваљда ни Јупитеров мозак није био тако оптерећен кад је захтевао Вулканову секиру у, помоћ да би родио Паладу. Зато се немојте чудити ако на јавним расправама видите како су завојима марљиво умотали главе, јер би им се иначе, свакако, распрсле!
И сама понекад не могу да се уздржим од смеха кад видим како теолози изгледају себи најсавршенији: говоре некако веома варварски, управо одвратно латински; муцају да би их могао разумети само неки муцавац, а као врхунац оштроумља сматрају оно што прост човек не може да прати. Тврде да се умањује достојанство светих списа ако се они подвргавају законима граматике. Чудна је та величанственост теолога који мисле да је само њима допуштено да говоре неправилно, мада ту повластицу деле с многим обућарским крпама. Најзад, сматрају да су врло блиски боговима када их људи скоро побожно поздрављају рецима magistri nostri; они у том називу виде оно неизрециво име састављено од четири слова које Јевреји толико поштују. И стога се, кажу они, magister noster може писати само великим словима; ако би се, пак, неко усудио да обрне ред речи и каже ностер магистер, тај би одједанпут уништио сву величанственост теолошког имена.

54 Теолозима су, с обзиром на њихову срећу најближи они који се општим именом називају редовницима монасима. И једно и друго име је сасвим погрешно, јер је добар део тих људи врло далеко од религије, и нигде нећеш чешће наилазити ни на кога него на монахе. Не видим ко би на свету био беднији од њих да им ја не помажем на много начина. Та врста људи је тако омражена свима да је, по општем мишљењу, случајан сусрет с монахом рђав знак. Али су, ипак, неисказано пуни самољубља. Пре свега, сматрају да је круна побожности ако се нису ни дотакли науке, па чак не знају ни читати. Затим, кад у цркви магарећим гласовима певају своје псалме, које памте по броју, али их не разумеју, мисле да задивљују и усхићују уши светаца. Много је међу њима таквих који навелико продају своју прљавштину и просјачки штап, дрско просјаче пред вратима хлеб као да ишту дуг, досађују у свим крчмама, путничкимколима и лађама и заиста наносе велику штету правим просјацима. И тако ти прељубазни људи мисле да нам својом нечистоћом, незнањем, суровошћу и бестидношћу дочаравају прави апостолски живот, као што сами веле.
Има ли чега смешнијег него кад они раде све по одређеним прописима? Грех је ако се пређе преко строгих математичких прорачуна: колико петљи има сандала, какве је боје ремен, из колико је делова скрпљено одело, од каква је (материјала и колико је широк појас, каква је облика и колика је кукуљица, колико палаца треба да буде широка тонзура, колико часова треба спавати. Ко не увиђа колико се та једнообразност не може сложити с толиком разноврсношћу телесних и духовних особина? И они због свих тих глупости гледају с висине на друге људе, па се чак и међу собом мрзе: људи који проповедају апостолско милосрђе готови су да направе велику заваду због друкчије опасане хаљине или мало тамније боје! Међу њима ћеш наћи и .тако строго побожних који озго носе увек грубу вунену одећу, али под њом имају ланену кошуљу; други, напротив, озго носе платно а оздо вуну. Поједини би се пре дотакли отровне траве него новца, али вино и женско друштво не избегавају. Најзад, чудно је како се сви упињу да се међу собом не слажу у начину живота; труде се да се што више разликују једни од других; чак и не хају да се угледају на Христа.
Велик део њихове среће лежи у надимцима: једни се радују што носе име фрањеваца, а међу њима су колетанци, мала браћа, најмања браћа, булисти; други су бенедиктинци, бернардинци, бригитинци, аугустинци, вилхелмити и јакобити, као да је премало само име хришћанин. Велик се део тих људи толико ослања на своје обреде и ситна људска предања да им чак и небо изгледа мало достојна награда за њихове заслуге; при том и не мисле да се Христ на судњи дан неће обазирати на те ствари и да ће их само питати јесу ли вршили његову заповест о љубави. Тада ће један показивати свој стомак пун разних врста риба, други ће просути сто мерица псалама, трећи ће набројити хиљаде постова и израчунати колико му је пута, и поред једног оброка дневно, скоро пукао стомак, четврти ће изнети толико верских вежби да би се једва могле натоварити на седам теретних лађа. Један ће се хвалити да за шездесет година није никада дотакао новац друкчије него у двоструким рукавицама, други ће бити у тако прљавој и масној кукуљици да је ниједан обалски радник не би хтео метнути на главу, трећи ће се разметати да је више од педесет пет година живео као сунђер прирастао увек за исто место, четврти ће показивати свој глас промукао од вечитог певања, пети ће тврдити да је од велике усамљености постао дремљив, шести да му се од дугог ћутања одузео језик. А Христ ће прекинути та хвалисања без краја и рећи ће: »Одакле ово ново племе јеврејско? Један закон само признајем за свој, али о њему не чујем ни речи. Некада сам јавно и незавијено обећао наследство свога оца, али не за кукуљице, молитве и постове, него за вршење хришћанске љубави. Не признајем оне који сувише добро познају своје заслуге и који хоће да изгледају светији од мене. Нека они иду на Абраксасова небеса, ако им се свиди, или нека нареде да им се направи нови рај, кад нека своја предања претпостављају мојим заповестима!« Кад монаси буду чули и видели да се од њих више цене морнари и кочијаши, шта мислите, с каквим ли ће се запрепашћењем гледати ?
Међутим, они су срећни у својој лудој нади, и то углавном захваљујући мојем доброчинству. Иако су одвојени од јавног живота, нико се не усуђује да их презире, нарочито не монахе, обичне просјаке, јер они при такозваним исповестима држе у својим рукама све тајне овога света. Сматрају за грех да их одају, али шта све не избрбљају кад се напију, па хоће да се разоноде пријатним згодама! Разуме се, причају с извесним околишењем и не спомињу имена. Ако, пак, неко раздражи те стршљене, онда му се они ваљано свете на јавним проповедима и пакосним речима опауче непријатеља таквом тачношћу да је сваком отпрве јасно куд су заошијали, сем ако није најобичнији тикван. И њихову лајању нема краја док год им не стрпаш у уста мало маснији залогај.
Нека ми ко каже којега комедијаша, којега шарлатана више воли да гледа него те смешне говорнике који се труде да у својим проповедима подражавају, смешно али врло забавно, правилима која су ретори поставили за вештину говорништва? Боже мој, како само млатарају рукама, како спретно мењају глас, како ћурличу, како се разбацују, како навлаче на лице најразноврсније изразе и како се само дерњају! И тај се рецепт за говорништво преноси по манастирима као тајна са брата на брата. Иако мени, као жени, није допуштено да то знам, ипак ћу изнети што сам запазила.
На прво место долази инвокација коју су позајмили од песника. Ако хоће да говоре, рецимо, о љубави, узимају увод чак из Египта, с реке Нила; ако хоће да причају о тајни крста, срећно почињу са вавилонским змајем Белом; ако желе да расправљају о постовима, почињу са дванаест знакова Зодијака, а на почетку говора о вери нашироко везу о квадратури круга. Својим сам ушима чула једног изврсног луђака, хтедох рећи мудраца, који је у једној врло значајној беседи желео да објасни тајну св. Тројице: да би показао, с једне стране, своју несвакидашњу ученост и да би, с друге стране, задовољио теолошке уши, изабрао је сасвим нов пут и кренуо од гласова, слогова и врста речи, па онда прешао на слагање подмета с прироком и именице с придевом. Већ су се сви чудили и многи мрмљали у себи познате Хорацијеве речи: »Куда смерају те бесмислице?« Најзад је тако извео ствар да је елементима граматике изразио симбол св. Тројице, и то тако вешто да се ту не би снашао ниједан математичар са својим фигурама у песку. Над том проповеди је велики теолог провео осам месеци у зноју лица свога, па је данас слеп као кртица, јер му је сва оштрина вида прешла у оштрину духа. Некаје се што је слеп и сматра човек да је јефтино купио славно име.
Слушала сам и једног другог осамдесетогодишњака, таква теолога да мислиш да је Скот оживео у њему. Он се латио задатка да објасни тајну имена Исус (Језус). И збиља је чудном оштроумношћу доказао да у самим словима лежи све што се може рећи о Спаситељу. Реч има само три падежа, што је јасан знак св. Тројице, међутим, неисказана је тајна у томе што се први падеж Језус свршава на с, четврти Језум на м, а трећи Језу на у. Та три слова показују да је Исус summus, medius, ultimus (почетак, средина и крај) Још је дубљу тајну открио говорник математичким путем. Поделио је име Језус на две половине, тако да пресек пролази кроз средину и даје слово с. Затим је објаснио да се то слово хебрејски пише w и изговара шyн, а сyн на шкотском језику, ако се не варам, значи грех: чиме је тај мудрац доказао да Спаситељ искупљује грехе света!
Сви су зинули од запрепашћења над тим, чудноватим уводом, нарочито теолози; мало је требало да се окамене као некада Ниоба. Чак се и мени десило скоро исто што и оном Пријапу од смоквина дрвета кад је, на своју велику несрећу, посматрао ноћне чаролије Канидије и Сагане. И с правом. Јер кад је сличну инсинуацију измислио Демостен у Грка и Кикерон у Римљана? У њих се сматрало да је погрешан увод који није у вези с предметом. Чак се и свињари држе тога правила, јер их је тако научила Природа. Али наши мудри монаси сматрају да ће њихова преамбула, како називају увод, бити тек онда изврсно реторско дело ако с осталом материјом не буде имала ничег заједничког, тако да слушалац зачуђено мрмља у себи: куда ли овај срља?
На трећем месту, као у нарацији, тумаче понешто из јеванђеља, али површно и узгред, мада би им то морао бити главни задатак. У четвртом делу већ мењају улогу и покрећу неко теолошко питање које већином нема ни репа ниглаве; јер и то, по њихову мишљењу, спада у уметност. Тада узимају свечани израз и пуне уши слушаоцима величанственим називима којима крсте своје учитеље: они су свечана, оштроумни, најоштроумнији, серафимски, свети, неприкосновени; при том истресају пред неук народ мноштво силогизама, премиса, конклузија, короларија, врло ледених супозиција и осталих сколастичких лакрдија.
Преостаје још пети чин у коме се треба показати као изванредан мајстор. Овде ти они извлаче на светлост дана, на пример, из Speculum historiale или Gesta Romanorum какву глупу и недуховиту причу, па је тумаче алегорично, тропологично и анагогично. И на тај начин употпуњују своју аветињску Химеру, какву чак ни сам Хоратије није могао постићи кад је писао: Људској глави итд.
Чули су, не знам од кога, да почетак говора мора бити тих и без најмањег шума. Зато у почетку говоре тако тихо да не чују ни сопствени глас, као да има неког смисла причати нешто што нико не разуме! Они су научили правило да овде-онде ваља употребити узвик ради стварања расположења; стога у почетку говоре уздржано, па им глас одједном пређе у дивљи врисак, чак и тамо где нема никакве потребе. Заиста би требало дати чемерике такву шашавку који виче само да би викао. Како су чули да говор бива све ватренији у току излагања, почетке,појединих одељака говоре како-тако мирно, али ускоро снажно подижу глас и, најзад, завршавају тако да ти се чини као да су изгубили дах, чак и кад говоре о најледенијој ствари. Кад изгурају до краја, мислиш да су изгубили дах. И како су, најзад, научили да је смех реторичко средство, труде се и сами да своје говоре зачине шалама. О, драга Афродите, какве ли шале! Тако су духовите и тако умесне да би рекао човек као да магарац свира у цитру! Понекад и они уједу, али више голицају него што рањавају. И никад више не лисице него кад се труде да својим говорима привидно дају највећу слободу. Укратко, читав њихов рад је такавда бих се заклела да су у вашарских лакрдијала ишли у школу, али им нису ни принети. Иначе тако личе једни на друге да нико и не сумња да су или ови од оних или они од ових научили своју говорничку вештину.
Али, захваљујући највише мојој доброти, они налазе слушалаца и сви мисле да слушају праве Демостене и Кикероне. У ту врсту слушалаца спадају, пре свега, трговци и жене. Говорници се труде да задовоље њихове уши. Трговци им, ако им буду добро ласкали, дају обично мањи део свога рђаво стеченог иметка, а жене су им, сем из других разлога, наклоњене нарочито стога што су навикле да пред њих изливају невоље и јаде брачнога живота. Мислим да увиђате колико ми дугује та врста људи кад својим којекаквим обредима, смешним измотавањем и дреком кињи свет, а себе ставља у ред Павла и Антонија.

55 Заиста сам весела што остављам те незахвалне комедијаше, који исто тако вешто прикривају моју доброту као што се претварају да су побожни. Поодавно желим да говорим о својим верним поштоваоцима краљевима и кнезовима и то отворено и слободно, као што и доликује слободним духовима. Кад би они имали само пола унције соли у глави, да ли би било што жалосније и што више треба избегавати од њихова живота? Никоме не би падало на памет да плаћа круну кривоклетством или оцеубиством кад би добро размислио какав огроман терет мора носити на леђима човек који хоће уистину да влада. Онај који управља државом мора водити јавне а ,не личне послове, не сме мислити ни на шта друго до на општу корист; не сме се ни за длаку удаљити од закона које сам доноси и извршава; мора да бди над поштењем својих чиновника и власти; увек мора мислити да је изложен очима свих и да може својим чистим животом, као благотворна звезда, корисно утицати на људске послове или пак, као злокобна комета, доносити највећу несрећу. Пороци обичних људи као да се не осећају такојако и њихове последице не доспевају далеко; али владар стоји на такву месту да се његов пример као смртоносна куга простире далеко по свету, ако само мало скрене с поштеног пута. Сем тога, његов положај повлачи за собом велика искушења која га одводе с правог пута, на пример: забаве, слобода, ласкање, раскош, те се мора више трудити и марљивије бдети над собом да се не заборави и не малакше у дужности. А да не говорим о заверама, мржњи, осталим опасностима или страху; најзад, над главом му стоји онај прави краљ који ће убрзо затражити од њега рачуна за сваки, па чак и за најмањи преступ, и то утолико строже уколико је имао већу власт. Ако би, кажем, владар размишљао о тим и о многим сличним стварима (а размишљао би ако би био паметан), не би, по мом мишљењу, имао мирног сна, а залогај би му запињао у грлу. Али ја им помажем да све те бриге оставе боговима, па да се одају безбрижном животу и слушају само оне људе који пријатним гласом умеју да им развеселе уши, како нечим не би пореметили душевни мир. Верују да ваљано испуњавају све владарске дужности ако су непрестано у лову, ако негују лепе коње, ако цара ради продају звања и положаје, ако свакодневно измишљају нове начине помоћу којих би искамчили иметак од својих поданика и пренели га у своју благајну; и то, разуме се, вешто, под добрим изговорима, да би се ипак показао неки вид правичности, па ма како то било неправично. Своме пословању увек додају ласкање, како би ма на који начин привезали душу народа уза се.
Замислите човека на престолу (а има таквих) који не познаје закон, који је скоро непријатељ општих интереса, коме је много стало до своје личне користи, који је одан страстима и забавама, који мрзи знање, који презире истину и слободу, који на све мисли више него на благостање државе и све мери по својој пожудности и себичности! Обесите му, затим, златну огрлицу која означава чврсто јединство свих врлина, метните му на главу круну украшену драгим камењем, која би га опомињала да се мора међу свима другима одликовати јуначким врлинама! Сем тога, дајте му у руке жезло, знак правичности и сасвим неискварена срца! Огрните му, најзад, пурпурни плашт, знак изванредне оданости држави! Ако би сад владар упоредио те знаке достојанства са својим животом, уверена сам да би се постидео што их носи и плашио би се да се не пронађе какав подругљивац који би све то позоришно одело извргао смеху и шали.

56 А шта сада да кажем о дворанима? Од већине њих заиста није ништа пузавије, ропскије, досадније и подлије, а ипак хоће свуда да играју главну улогу. Само су у једном врло скромни: задовољавају се да на себи носе злато, драго камење, пурпур и разна друга знамења врлине и мудрости, а бригу за стицање врлине и мудрости воле да остављају другима. Сву своју срећу виде у томе што краља могу да зову господарем, што су научили да поздрављају с три речи, што умеју свуда да утрпају званичне титуле: ваша преузвишености, ваше височанство, ваше величанство; што знају да дотерују своје лице према потреби и да се љубазно улагују. Јер то је уметност која заиста доликује племићу и дворанину!
Али ако дубље завириш у њихов живот, наћи ћеш у њих праве Феачане, Пенелопејине просце — ви знате шта Хомер даље говори, а муза Ехо ће вам то рећи боље него ја. Такав ти дворанин чмава до подне, а онда му плаћени свештетник, који дрежди крај постеље, на брзину очита мису, готово док он још лежи; затим доручкује; тек што заврши доручак, долази ручак; после ручка коцке, шах, лакрдијаши, будале, куртизане, неслане шале и досетке; у међувремену се попије штошта једанпут или двапут ради освежења; потом долази вечера, а после ње, богме, проводе ноћ у пићу. И тако им без икакве досаде у животу протичу часови, дани, месеци, године, столећа. И сама понекад изиђем до грла сита, кад само гледам те људе; ту свака нимфа сматра да је ближе боговима ако за собом вуче што дужи скут, ту великаш истискује лактом великаша да би био ближи Јупитеру, ту је сваки собом утолико задовољнији уколико тежи ланац носи око врата, да би показао и телесну снагу, а не само богатство!

57 С обичајима владара већ одавно се ревносно такмиче црквени поглавари, кардинали и бискупи, па се чак може рећ да су их и надмашили. Кад би који од њих само мало размислио шта друго значи његова као снег бела ланена кошуља ако не чист и невин живот; шта митра с два врха коју спаја једна веза ако не подједнако темељно познавање Новога и Старога завета; шта рукавице које му покривају руке ако не чисто и од сваког додира са светом ослобођено вршење светих тајни; шта пастирски штап ако не највећу бригу о повереном стаду; шта прелатски крст ако не победу над свим страстима; кад би наши црквени великани размислили о томе и многим другим стварима те врсте, зар њихов живот не би био жалостан и пун немира? Они, пак, раде сасвим добро што живе удобно, а бригу о овцама остављају или Христу или, како их они зову, фратрима и викарима. Не мисле чак ни на своје звање и заборављају да реч епископос значи рад, бригу, старање. Али је се сећају врло добро кад су у питању паре.

58 Исто тако би и кардинали морали мислити да су наследници апостола и да се од њих очекује исто оно што су радили апостоли; да нису господари него чувари духовних добара о којима ће морати касније да полажу најтачнији рачун. Па кад би сваки мало промозгао о свом орнату, рекао би у себи: Шта значи снежна белина наших кошуља? Зар не највећу и најпотпунију чистоту живота? Шта значи ова пурпурна мантија? Зар не казује најватренију љубав према богу? Шта значи овај огртач који је тако широк и простран да може да заогрне и целу мазгу пресветлога и који би биодовољан да прими кардинала заједно с камилом? Зар он не означава неограничену љубав према ближњему, која поправља и храбри, кара и опомиње, која уклања препирке међу народима, која се противи рђавим владарима и која радо даје не само имање већ и крв за хришћанску цркву? Јер чему служе имања оних који су на земљи заступници сиромашних апостола? Кад би, кажем, они о томе поразмислили, не би ни пожелели такав положај и радо би га напустили или би проводили живот испуњен радо и бригама, као што су живели и стари апостоли.

59 А када би врховни поглавари цркве, који су Христови намесници, тежили да се угледају на његов живот, да подносе његово сиромаштво и муку, да проучавају његову науку, да носе његов крст, да презиру све што је световно, и кад би размислили о самом имену папа — ко би на свету био несрећнији од њих? Ко би куповао тај положај свим својим имањем, а ко би покушао да га сачува мачем, отровом и свакојаким, насиљем? Они би изгубили небројена добра кад би им једног дана дошла памет у главу! Памет, рекох? Само зрнце оне соли коју спомиње Христ! Отишла би у неповрат толика богатства, почасти, власт, победе, дељење многих служби и звања, толики порези и приходи од опроштаја грахова којима тргују, толико коња, мазги, пратилаца, толико уживања! Погледајте какав сам вашар, какву жетву, какво море блага изнела пред вас у мало речи! Место тога би ваљало увести бдење, постове, сузе, молитве, проповеди, размишљања, уздахе и хиљаду мука те врсте. Не смемо при том заборавити шта би се десило с толико писара, преписивача, бележника, адвоката, надзорника, секретара, мазгара, коњушара, банкара, подводача (умало нисам ланула нешто још шкакљивије, али се бојим да не увредим ваше уши); укратко, огромно мноштво људи које представља терет (ох, погрешила сам, мислила сам рећи које представља част) за римску престоницу било би присиљено да гладује! Алиби било нечовечно, гадно и још више за презирање обесити торбу о раме и тутнути у руке пастирски штап највишим црквеним поглаварима и правој светлости овога света! И тако вам они остављају све што изискује труда св. Петру и Павлу, јер они имају довољно времена; за себе, пак, задржавају само оно што доноси сјај и уживање.
И тако се дешава, уз моју помоћ, да нема људи на земљи који живе у већем мекуштву и с мање брига него папе; они мисле да довољно раде за Христа ако своју бискупску улогу изводе с мистичним и скоро театралним поступцима, с побожним обредима, с називима: ваше блаженство, ваша преузвишености и ваша светлости, с благословима и с проклетством. Чинити чуда је застарела ствар, преостала из навике и сасвим несавремена; проучавање народа замара; тумачење Светог писма спада у школске ствари; молитве су губљење времена; проливање суза је ствар бедника и жена; бити сиромашан значи понижење; бити побеђен је срамно и недостојно њега који чак и најмоћније краљеве нагони да му љубе свете ноге; умрети, најзад, непријатна је ствар; срамота је бити распет на крсту!
Њима преостају као оружје само оне »благе беседе«, које спомиње св. Павле и с њима су они заиста дарежљиви: ту вам је тушта и тма забрана, свргавања с положаја, претњи проклетством, анатема, слика за застрашивање! Ту је и она страшна стрела којом се на њихов миг бацају душе смртника у најдубљи пакао! Њу свети оци ,у Христу и заменици Христови не окрећу ни против кога тако оштро као против оних који се на подстицај ђавола труде да умање и да грицкају Петрово наследство. Иако његов глас у Јеванђељу говори: »Ето, ми смо оставили све и за тобом идемо«, ипак они називају његовом дедовином њиве, градове, порезе, царине, власт. И док се за њих боре огњем и мачем у жаркој љубави према Христу, пролевајући потоке хришћанске крви, мисле да на апостолски начин бране цркву, невесту Христову, ако уништавају оне које називају непријатељима: као да црква има опаснијих непријатеља од тих безбожних папа који ћутке допуштају да свет заборавља Христа, који га окивају законима грамзљивости, који изопачавају његову науку неким присилним тумачењем и који га убијају срамним начином живота!
И како је хришћанска црква створена крвљу, крвљу се учврстила, крвљу се увећала, њени поглавари управљају и данас с мачем у руци, као да је Христ нестао, па своје вернике не може да брани на свој начин. Рат је тако свирепа ствар да више приличи дивљим зверима него људима, такво безумље да песници замишљају да долази од фурија, таква куга да за собом повлачи општу поквареност обичаја, таква неправда да га могу водити само најгори разбојници и тако безбожна ствар да нема ничег заједничког с Христом и његовим учењем; па ипак, папе губе из вида ,све то и посвећују се само рату! Међу њима видиш чак оне онемоћале старце који се понашају као ватрени младићи, који немају никаква обзира према новцу, које не замарају никакви напори, који се не плаше да изврћу законе, веру, мир и да изопачавају све људске односе! При том имају уза се и учених ласкаваца који то очигледно безумље називају ватреношћу, побожношћу, храброшћу и налазе начина да докажу да исукати мач и забости га у срце свога брата никако не значи погазити ону највишу љубав коју, према Христову учењу, дугује сваки хришћанин своме ближњему.

60 Заиста ми ни дан-дањи није јасно да ли су папе дале пример за те ствари или су га од њих узели неки немачки бискупи, који без двоумљења занемарују службу божју, благослов и друге обреде те врсте и отворено играју улогу сатрапа, тако да скоро сматрају за кукавичлук и чин недостојан бискупа ако предаду богу своју храбру душу другде а не у боју. А ниже свештенство, сматрајући да је грех да у побожности заостаје за својим прелатима, изврсно се бије за право на десетак као одистински војници мачевима, копљима, праћкама и свакојаким другим оружјем. Како су им бистре очи кад могу да ишчепркају неко место из старих писаца, па да њиме утерују народу страх у кости и доказују му да им дугује много више него десети део прихода! Међутим, не пада им ни на памет да на многим местима прочитају у тим списима да и они треба да врше своју дужност према народу. Ни тонзура их чак не опомиње да свештеник мора да буде ослобођен свих жеља овога света и да мора мислити само о небеским стварима. Они, напротив, као људи предани уживању, мисле да своју дужност ваљано врше ако измрмљају некако оне своје молитвице. Ја се, Херкула ми, дивим томе богу који их чује и разуме, кад ни сами не чују и не разумеју буку коју стварају!
Једну ствар имају свештеници заједничку са световним људима: сви се тресу над приходом и новцем и сви добро познају услове под којима се стичу. Ако је у питању какав терет, они га мудро пребацују на туђу грбачу и предају другима из руке у руку као лопту. И као што световни владари поједине делове државне управе предају министрима, а министри опет нижим чиновницима, тако и свештеници из чисте скромности остављају народу сву бригу о побожности; народ је пребацује на оне које називамо црквеним људима, као да сам са црквом нема никаква посла и као да је завет крштења био празна церемонија. Свештеници, опет, који себе називају секуларнима (као да су се посветили свету, а не Христу), сваљују своје бреме на редовнике, редовници на монахе, блажи монаси на строже, сви заједно на мендиканте, мендиканти на картузијанце у којих једино лежи скривено закопана побожност и који се тако склањају од света да се једва могу видети. Исто тако папе, који су неуморни у скупљању пара, пребацују све теже апостолске послове на бискупе, бискупи на жупнике, жупници на викаре, викари на фратре просјаке, а ови их, најзад, сваљују на оне што се разумеју у стрижењу оваца.
Али мој циљ није да претресам живот прелата и свештеника да не би коме изгледало да састављам сатиру место да певам похвалу, и да не би ко мислио да исмејавам добре владаре, а хвалим рђаве. Не, тиме што сам узгред дотакла и то — хоћу само да покажем да нема човека који би могао живети пријатно ако није посвећен у моје тајне и ако не ужива моју милост.