Смех

Милутин Бојић

Смех Писац: Милутин Бојић

Смех

Колико пута хоћу у самоћи

Да знам шта туга, бол и патња значи.

Питам се увек хоћу ли ја моћи

Остати човек кад се небо мрачи.

И зато радо ја бих патње хтео,

Хоћу болове све веће и веће,

Да бих бар после, поносан и смео,

Знао шта значи сваки тренут среће,

Да знам да сваки час исплатих часно.

Но свест поносно рече ми: О стани,

Што никад ниси заплакао гласно,

Никад не рече ни о једној рани,

Што о патњама мучао си муком?

Значи ли све то да у твом животу

Не беше бола праћена јауком,

Да не осети очаја страхоту?

О, патио си. Но с поносом холим

Од човека си сузе своје крио,

Јер суза увек значи једно молим

А ти поносан у болу си био.

Што више бола, више има свести,

Сам у свом болу човек бива Богом.

Смејао си се не стежући пести

А страсти своје газио си ногом.

Смеј се; пун жучи смехом бол угуши.

Кад живот прети, смехом се узвиси

И бићеш свестан у срцу и души

Да никад срамно поклекнуо ниси.

О, смејаћу се смехом који чини

Да цепти лишће и јаблани голи,

Смехом да Господ плаче на висини

И свет раздражен куне ме и моли.

Да. Целом свету смејаћу се дрско.

У лудом смеху мудрост ћу му рећи.

А када умрем, пљуваће ме мрско,

Ко проклет лудак ја ћу у гроб лећи.

Над гробом мојим, ко мог смеха сенка,

Водиће буре бесна теревенка.

Извори

• Сабрана дела Милутина Бојића, Књига прва - Поезија, Народна књига 1978., страна 106, 107.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.