Јерусалим
Проклети ми смо народ изабрани.
И наш Јехова у крви нас куне
И наше »Напред!« у блату се храни
И наших жеља прљаве су круне.
Кô суманути, у рођеном зноју,
Дижемо своје престоле на блату.
Погнутих глава, у скерлетном кроју,
Слични смо увек задоцнелом свату.
Цареви ми смо без царства и власти,
Свештеници смо срушених кумира,
Љубавници смо оскрвњене части,
Песници ми смо напукнутих лира.
Потмуло звижди Вавилон начела!
А зора наша — вече је без циља.
Прште нам главе и мождина бела.
Проклети ми смо народ Израиља!
Наш Јерусалим, грознији од грозног,
Над самим собом Пакс Вобискум пева.
Храмови плачу. Звук кајања гзозног
С подсмехом гута безизразна врева.
Будућност дршће и слепа и гола,
Циљ од нас тражи, вођу и одело:
Прошлост јој очи и срце избола;
А ми јој химну певамо — опело.
У празно небо поглед нам се креће,
С ког кишом Ума болови су спрани,
Месија, знамо, никад доћи неће.
Проклети ми смо народ изабрани.
(Без датума)
