Pohvala ludosti 5

Pohvala ludosti

41 A šta drugo ljudi traže od svetaca ako ne ono što spada u moj delokrug? Među tolikim zavetovanim darovima koje vidite kako ispunjavaju sve zidove i svod mnogih crkava, jeste li ikad ugledali jedan za ozdravljenje od ludosti ili da je ko postao za dlaku pametniji? Jedan je nepovređen isplivao iz vode, drugoga je probo neprijatelj, ali je još živ; jedan je strugnuo iz bitke dok su se drugi borili, ne samo srećno već i junački; ovaj je bio osuđen na vešala, ali je neki svetac, prijatelj lopova, naredio da mu se preseče omča, te se i dalje trudi da rasterećuje svoje bližnje koji su pretovareni bogatstvom; ovaj je pobegao obivši zatvor, onaj se izlečio od groznice na žalost lekara; jednome je otrov bio lek, a ne smrt, jer ga je dobro pročistio, i to nipošto na radost njegove žene koju je to stalo muka i para; drugome se prevrnula kola, ali je konje doterao kući nepovređene; trećega je zatrpala ruševina, ali se ipak spasao; četvrtoga je muž uhvatio na delu, ali se izvukao. Niko se još živi nije zahvalio za oslobođenje od Ludosti. Toliko je prijatna stvar živeti bez razuma da se ljudi više mole za oslobođenje od svega drugog samo ne od Ludosti. Ali zašto se navozim na to more praznoverja?
Sto jezika da imam, sto usta i glas od gvožđa,
luđake bih vam svih vrsta uzalud htela da nabrojim
jer nisam kadra da vam sve ludosti preletiim poimence!
I tako život svih hrišćana prosto vri od praznovernih ludosti, koje čak i sami sveštenici olako propuštaju i pothranjuju, jer znaju koliki prihod obično donose. Ako bi se podigao koji omraženi mudrac i počeo govoriti istinu: nećeš rđavo završiti ako budeš živeo pošteno; grehe ćeš okajati ako novčiću pridružiš mržnju prema rđavim delima, suze pokajnice i bdenje, molitve i post, i ako promeniš ceo način života; sveci će ti biti naklonjeni, ako budeš podražavao njihovu životu; ako bi, velim, neki mudrac izgovorio ovu ili koju sličnu istinu, zamislite iz kolike bi sreće iznenada istrgao ljudske duše i u kakvu bi ih zabunu uvalio!
Ovom društvu pripadaju i oni koji još za života smisle s kakvom svečanošću žele biti sahranjeni: tako marljivo sračunavaju i poimence (propisuju koliko buktinja, koliko crnih odela, koliko pevača, koliko pogrebnih statista žele da imaju na sahrani, kao da bi svaki lično hteo da vidi taj prizor, i kao da se mrtvi stide ako leš nije veličanstveno sahranjen. Brinu se toliko kao da su proizvedeni za edile, pa treba da se postaraju za igre i javne gozbe.

42 Iako žurim, ne mogu ćutke da pređem preko onih budala koje se ni po čemu ne razlikuju od poslednjeg drvodelje, pa ipak laskavim rečima govore o svom plemićkom rodu. Jedan izvodi poreklo od Ajneja, drugi od Bruta, treći od Arkura. Svuda postavljaju kipove i vešaju slike svojih predaka, nabrajaju pradede i čukundede i prisećaju se njihovih negdašnjih nadimaka, a sami se mnogo ne razlikuju od tih nemih statua, pa su čak i gori od njih. Život njihov ipak teče vrlo srećno, zahvaljujući ljubaznoj Samoljubivosti, a tu su i ostali luđaci koji u te životinje pilje kao u bogove.
Ali zašto da govorim o ovoj ili onoj vrsti ludosti, kao da Samoljubivost na čudan način ne stvara svuda mnoge srećne ljude? Jedan je ružniji od svakog majmuna, a sebi izgleda kao Nirej; drugi, čimje povukao šestarom tri linije, odmah misli da je Euklid; treći veruje da je Hermogen, a razume se u muziku kao magarac u kantar i krešti gore nego kokoška kad je kljuca petao kao zakoniti muž. Postoji i jedna vrlo zabavna vrsta luđaka koji se hvastaju osobinama svojih slugu kao da su njihove. Kako je u Seneke bio dvostruko srećan onaj bogataš koji je, kad bi hteo da ispriča kakvu pričicu, imao pri ruci robove da mu došaptavaju imena; nije oklevao da primi i borbu na šake, iako je bio slab i s dušom u nosu, ali se oslanjao na to što kod kuće ima gomilu izvrsnih i snažnih robova!
A šta vredi govoriti o umetnicima od poziva? Svaki ima vlastito samoljublje i svaki bi se pre odrekao očevine nego svoga dara. Naročito su sujetni glumci, pevači, besednici i pesnici. Ukoliko je ko od njih veća neznalica, utoliko je uobraženiji, utoliko se više busa u grudi i šepuri. Ali svi nađu činiju za svoju salatu, i, ukoliko je ko budalastiji, osvaja utoliko više obožavalaca; ono najgore se uvek većini najviše svidi, jer je najveći broj ljudi, kao što sam rekla, u službi Ludosti. Zatim, ukoliko je ko veća neznalica, utoliko je sam sobom zadovoljniji, a i svet mu se divi. Zašto bi, onda, više voleo pravo obrazovanje? Prvo, ono čoveka mnogo staje; drugo, svi ga zbog njega izbegavaju i on izbegava sve i, najzad, biće vrlo malo ljudi kojima će se dopadati.

43 Ja vidim da je Priroda zaista usadila Samoljubivost kako u svakog čoveka tako i u sve narode, skoro i u svaki grad. Došlo je do toga da Britanci, na primer, prisvajaju lepotu, muzički dar i dobru trpezu; Škoti se hvale svojim plemstvom, srodstvom s kraljevskom lozom i misle da su oštroumni dijalektičari; Francuzi su ponosni na uglađeno držanje: Parižani potpuno prisvajaju hvalu za teološku nauku; Italijani zahtevaju prvenstvo u književnosti i govorništvu, i svi laskaju sebi da jedino oni na svetu nisu varvari; u toj vrsti srećne prostodušnosti prvo mesto drže Rimljani, koji još i danas s velikim uživanjem sanjaju o slavi negdašnjeg Rima; Mlečani se tope od miline zbog tobožnje plemenitosti svoga roda; Grci smatraju da su pronašli nauku i hvale se slavnim imenima starih heroja; Turci, i čitava hrpa ostalih pravih varvara, prisvajaju preimućstvo u veri i ismejavaju hrišćane kao praznoverne. Najsmešniji su Jevreji koji neprestano očekuju svoga Mesiju, ali se još i danas grčevito drže svoga Mojsija; Španci ne priznaju ratnu slavu nikom drugom do sebi; Nemci se ponose vitkim rastom i pronalaskom magije.

44 Neću da se upuštam u pojedinosti. Vi, mislim, vidite koliko uživanja stvara Samoljubivost svuda u pojedinačnim i opštim slučajevima. Samoljubivost, pak, ima sestru, Lasku, koja joj je vrlo slična. Samoljubivost nije ništa drugo nego kad se neko sam sebi ulaguje; a ako to isto čini drugome, onda je to laska. A ta jadna laska je i dan-danji izvikana, ali samo u ljudi kojima je više stalo do reči nego do dela. Oni smatraju da se laska slabo slaže s odanošću; ali da to nije tako, mogu nam potvrditi primeri nerazumnih životinja. Koja se životinja više ulaguje od psa? S druge strane, koja je životinja vernija od psa? Šta je umiljatije od pripitomljene veverice? Pa je li zato manje prijatna ljudima? Ili vam se čini da su za ljudski život korisniji divlji lavovi, krvoločni tigrovi i besni leopardi? Ja priznajem da postoji neka vrsta i štetnog laskanja kojim se pojedine varalice i podsmevači služe da privuku budale u mrežu. Ali to nije moja Samoljubivost; moja dolazi od izvesne dobrodušnosti i iskrenosti i manje je bliža vrlini nego njena suparnica osornost i namrštenost, nezgrapna i glomazna, kao što kaže Horatije. Ona podiže malodušne ljude, teši žalosne, podstiče lene, oživljuje otupele, isceljuje bolesne, smiruje pomamne, združuje zaljubljene i drži ih u slozi; ona, isto tako, primamljuje omladinu da uči, razgaljuje starce i, u oblikupohvale, bez vređanja, opominje i poučava vladare. Uopšte, Samoljubivost deluje tako da svako samom sebi biva draži i prijatniji, što je vrlo važno za ličnu sreću. Jer ima li veće uslužnosti nego ,kad mazga češe mazgu? Da i ne govorim, uostalom, o tome kako Laska ima velikog udela u slavnom govorništvu, još većeg u medicini i najvećeg u pesništvu. Jednom rečju, ona je med i začin celokupnog društvenog života.

45 Nesreća je, kažu, biti varan, ali je još veća ne biti varan. U velikoj su zabludi oni koji misle da čovekova sreća leži u stvarnosti; ne, ona zavisi od mišljenja. Zbog toga u životu ima toliko tamnih i raznorodnih stvari da je prosto nemogućno pronaći jednu pouzdanu istinu, što su pravilno naglasili moji akademici, koji su među filozofima najmanje oholi; pa čak ako se i pronađe kakva istina, ona često ide na štetu životne sreće. Najzad, čovek je stvoren tako da ga više privlači laž nego istina. Ako neko želi jasan i pristupačan dokaz za to, neka ode na propoved u crkvu. Dok se govori o istinitim stvarima, svi dremaju, zevaju i čame. Ali ako koji gromovnik (oh, prevarila sam se: htela sam reći govornik), što se često događa, razveže kakvu bapsku priču, odjednom se svi trgnu iza sna, isprse se i slušaju otvorenih usta! Isto tako, ako je u pitanju neki basnoslovnlji i pesničkiji svetac (na primer, sv. Đorđe, sv. Kristof ili sveta Varvara), videćete da njih slave mnogo pobožnije nego sv. Petra i Pavla, ili čak i Hrista. Ali ovde tome nije mesto. Dalje, kako malo staje takvo pristupanje sreći! Da bi došao do pravih vrednosti, moraš zapeti pošteno pa čak i za najneznatniju stvar kao što je gramatika. A mašta se ostvaruje vrlo lako i dovodi do sreće bar kao i stvarnost, ako ne i više. Baš da vidimo. Neko voli da jede smrdljive usoljene ribe; drugi ne može da podnese njihov smrad a onome su ukusne kao ambrozija. Pitam vas, zar on nije pri tom srećan? Suprotno tome, ako nekoga kečiga draži na povraćanje, gde je onda njegova sreća? Ako neki muž ima strahovito ružnu ženu, pa mu se ipak čini da se ona po lepoti može meriti i s Venerom, zar to za nj nije isto kao da je ona odistinski lepa? Ako neko ima sliku, kakvu ništavnu brljotinu, u crvenoj i žutoj boji, pa je zagleda i divi joj se misleći da je original Apela i Zeuksida, zar neće biti srećniji od onoga koji je za skupe pare kupio prava dela tih slikara, a možda ne uživa toliko u njima? Ja poznajem čoveka koji ima čast da nosi moje ime i koji je poklonio svojoj mladoj ženi nekoliko lažnih dijamanata, uveravajući je — duhoviti lakrdijaš kakva ga dao bog — da su ne samo pravi i prirodni već izvanredne i neprocenjive vrednosti. Pitam vas, šta se to ticalo žene koja je na staklu isto tako prijatno napasala oči i duh i igračku bez vrednosti čuvala pod ključem kao neko veliko blago? Muž je, međutim, uštedio izdatak i uživao u ženinoj zabludi, a ona mu nije bila ništa manje odana nego da joj je poklonio ne znam kakvu dragocenost.
Šta mislite, da li se razlikuju stanovnici Platonove Pećine, koji se u njoj dive senkama i prividnim slikama različitih stvari i ne žude više ni za čim i zadovoljni su svojom sudbinom, od onoga mudraca koji je izišao iz pećine i posmatrao istinitu stvarnost? Da je onaj Lukijanov krpa mogao večno da sanja raskošne i bogate snove, ne bi mu bilo potrebno da želi drugu sreću. Između mudraca i luđaka, dakle, nema razlike; ako li je ima, položaj luđaka je prijatniji: prvo, jer ih njihova sreća staje vrlo malo, pa im je dovoljna samo mašta o sreći; drugo, jer je uživaju u društvu s većim brojem ljudi.

46 Nikakvo bogatstvo nije prijatno uživati bez društva. Mudraci su, kao što svako zna, u velikoj manjini, ako ih uopšte ima. Grci su ih, za toliko vekova, nabrojili svega sedam; ali da i njih, bogme, neko bolje prorešeta, neka me đavo odnese ako među njima pronađe jednog jedinog koji bi zalegao za polovinu, kakvu polovinu — za trećinu pametna čoveka ! Među mnogim pohvalama koje Bah s pravom uživa prva je ta što odstranjuje duševne brige; ali, razume se, samo za kratko vreme, jer čim se prospava mamurluk, brige se brzo vraćaju »na belom četvoropregu«, kako kaže poslovica. Koliko je potpunije i trajnije dobro koje ja delim kad, kao u nekakvu večnom pijanstvu, ispunjavam srca radošću, uživanjem i veseljem, i niko pri tom ne mora za njih da se muči! Ja nikoga pod nebom ne isključujem iz svojih darova, a ostala božanstva dele svoju naklonost čas jednima čas drugima. Ne uspeva svuda plemenito i slatko vino koje rasteruje brige i uleva nadu u srce. Malom broju ljudi pada u deo lepota, dar Venerin; još manjem — rečitost, dar Merkurov. Isto ih tako nema mnogo koji su stekli bogatstvo po milosti Herkulovoj. Homerov Jupiter ne postavlja koga bilo na presto. Mars često ne pruža pomoć ni jednoj ni drugoj neprijateljskoj vojsci. Mnogi odlaze pokunjeni od Apolonova tronošca. Saturnov sin često udara gromom i munjom, a Feb ponekad šalje kužne klice. Neptun više ljudi proguta nego što ih spase, da i ne spominjem one Vejove, Plutone, Ate, Kazne, Groznice i njima slične, koji su više krvnici nego bogovi. Samo sam ja, Ludost, takva da obuhvatam čitav svet podjednakom Ijubaznošću i uvek sam spremna da delim dobročinstva.

47 Ja ne očekujem nikakve zavete, ne ljutim se i ne tražim žrtve pokajnice, ako se nešto propusti pri nekom obredu. Ne uzbunjujem nebo i zemlju, ako neko pozove druge bogove na gozbu, a mene ostavi kod kuće i ne da mi da uživam u dimu žrtvenih životinja. Drugi bogovi su u tim stvarima takve cepidlake da se skoro više isplati, pa je i bezopasnije, ostaviti ih neopaženo na miru nego ih poštovati, baš kao što su i mnogi ljudi nesnosni i gotovi na svađu, tako da ih je bolje smatrati neprijateljima nego prijateljima. Ali niko, čujem kako govore, Ludosti ne prinosi žrtve i ne podiže hram! To je tačno, i takva me nezahvalnost, kao što sam već rekla, pomalo čudi. Ali, po prirodi dobroćudna, ja to uzimam u dobrom smislu: zaista mogu i bez tih stvari. Šta će mi tamjan, ili žrtveno brašno, jarac ili svinja, kad me ceo svet poštuje na način koji i teolozi priznaju kao vanredan! O, baš nimalo ne zavidim Dijani što joj žrtvuju ljudsku krv! Ja smatram da me vrlo pobožno poštuju ako me u svim krajevima, kao što i čine svi ljudi, nose u srcu, ako svojim običajima izražavaju moj duh i svojim životom moju ličnost. Takav način poštovanja svetaca je i kod hrišćana vrlo redak. Većina ljudi pali Materi božjoj svece, i to usred bela dana, kad baš nije potrebno. S druge strane, kako je malo onih koji se trude da im podražavaju u čistom životu, u skromnosti i ljubavi prema nebu! To je baš pravi način poštovanja i nebesnicima najdraži.
A zašto, uostalom, da želim hram, kad je čitav ovaj svet moje svetilište i, ako se ne varam, najlepše? Vernika nemam jedino tamo gde nema ljudi. A nisam toliko luda da tražim kipove i slike; to hi bilo samo na štetu mome kultu, jer luđaci i tupoglavci obožavaju često slike mesto svetaca. U tom slučaju bi se i meni dogodilo što se događa onima koje su njihovi zamenici istisnuli. Ja mislim da je meni podignuto onoliko kipova koliko ima ljudi na svetu koji su, hteli-ne hteli, moja živa slika. I zbog toga nemam razloga da zavidim drugim bogovima, jer svaki u svom kutu na zemlji ima svoje svetilište, i to u određene dane: na primer, Feb na Rodu, Venera na Kipru, Junona u Argosu, Minerva u Atini, Jupiter na Olimpu, Neptun u Tarentu, Prijap u Lampsaku, ali samo meni ceo svet neprestano nudi mnogo drago cen i je darove.

48 Ako se kome čini da u mojim rečima ima više drskosti nego istine, hajde da zavirimo malo u ljudski život, pa će svima biti jasno koliko mi duguju i kako me poštuju u podjednakoj meri svi ljudi, najveći kao i najmanji. Ali nećemo moći da pretresemo sve do kraja, to bi nas odvelo daleko, nego .ćemo se zadržati samo na najvažnijima, pa će prema njima biti lako da se procene i ostali. Zašto bih, na primer, govorila o jadnom priprostom svetu, kad je on, bez pogovora, sav na mojoj strani? On tako obiluje svim vrstama ludosti i svakog dana izmišlja toliko vrsta novih da ne bi ni hiljadu Demokrita bilo dovoljno da to ismeje, a onda bi tek bio potreban još jedan Demokrit da se naruga onoj hiljadi pre sebe. Niko ne bi verovao koliko prilika za smeh i koliko razonode svakodnevno pružaju bogovima ti sićušni zemaljski stvorovi! Oni, tj. bogovi, u prepodnevnim časovima, dok su još trezni, provode vreme u većanju i svađama i slušaju molitve smrtnika; docnije kad se dobro nakvase nektarom i nisu za ozbiljniji posao, skupljaju se na najuzvišenijim mestima neba, tamo posedaju i nagnutih glava posmatraju šta ljudi rade. Nema u njih prijatnije zabave.
O bože moj, što je to pozorište, što je to šarolika tišina luđaka! (Ja i sama ponekad sedim u krugu pesničkih bogova.) Jedan je smrtno zaljubljen i ukoliko mu devojka manje .uzvraća ljubav, on je sve luđe voli. Drugi se ženi mirazom a ne ženom. Treći živi od prostitucije svoje žene. Četvrti ljubomorno motri na ženu, kao Arg. A kakve tek gluposti, avaj — govori i čini u žalosti peti! Plaća čak i neke glumce koji izvode komediju žalosti. Šesti, opet, plače na grobu svoje maćehe. Sedmi potrpa u želudac sve što je sa svih strana napljačkao, iz straha da sutradan ne umre od gladi. Osmi vidi vrhunac svoje sreće u spavanju i neradu. Ima ljudi koji se neprestano brinu o tuđim stvarima, a svoje zanemaruju. Jedan misli da je bogat, jer ima odakle da pozajmi i živi od dugova, ali će uskoro propasti. Drugi veru je da nema veće sreće nego da, i sam siromašan, obogati svoga naslednika. Jedan zbog neznatne, često neizvesne dobiti, prokrstari sva mora i preda talasima i vetrovima život, koji mu ni sva blaga ovoga sveta ne bi mogla povratiti. Drugi više voli da traži sreću u ratu nego da vodi miran život na domu. Ima ih koji love starce bez naslednika i misle da će tako najlakše doći do bogatstva. A ima i takvih koji rado vrebaju bogate starice željne ljubavi. I jedni i drugi izazivaju u nebeskih posmatrača najveći smeh kada se sami uhvate u mreže koje postavljaju žrtvama.
Ali su trgovci, najluđi i najpokvareniji soj. Oni obavljaju najprljaviji posao, i to na najpodliji način. Oni su redovno lažljivci, krivokletnici, lopovi, obmanjivači i podvaladžije, a ipak smatraju da su najugledniji, jer su im prsti okovani zlatom. I uvek su okruženi laskavcima koji im se dive i obasipaju ih javnom hvalom; razume se, da bi i oni došli do koje pare od nepravedno stečena imanja. Na drugome mestu vidiš nekakve pitagorejce koji su, tako reći, pristalice zajedničke svojine, pa mirne duše pokupe što god nađu bez čuvara, kao da je njihovo zakonito nasleđe. Ima i takvih koji bogatstvo stvaraju isključivo u snovima, i ti prijatni snovi su im dovoljni da budu srećni. Neki su zadovoljni što ih svet smatra bogatim, mada kod kuće crkavaju gladni. Jedan se trudi da što pre proćerda što ima, a drugi zgrće na gomilu, ne gledajući da li je pošteno ili nije. Jedan juri tražeći glasove za kakvu javnu službu, a drugi uživa da sedi iza peći. Dobar deo ljudi se zapliće u parnice bez kraja i konca, pa se i jedna i druga strana upinju što igda mogu, kao da žele da obogate sudiju koji odugovlači presudu i advokata koji im odmaže, iako izgleda da im pomaže. Jedan se trudi da uvede novi društveni poredak, drugi ima u glavi neke velike planove, a treći napusti ženu i decu, pa krene u Jerusalim, Rim ili Sv. Jakov, gde nema baš nikakva posla. Ukratko, ako biste mogli taj beskrajan vašar da posmatrate s Meseca kao nekada Menip, izgledalo bi vam kao da gledate roj muva ili komaraca koji se svađaju, tuku, jedan drugom kopaju jamu, pljačkaju, igraju se, šale, padaju, umiru. I ne može se skoro verovati koliko vreve i tragedija mogu da izazovu tako sitna i tako kratkovečna stvorenja, jer ih ponekad vihor brzog rata ili kuge ugrabi odjednom mnogo hiljada i rastera roj!

49 A bila bih najveća budala, i zasluživala bih da mi se Demokrit grohotom smeje ako bih i dalje htela da nabrajam sve vrste ljudske ludosti i gluposti. Preći ću stoga na one ljude koji među smrtnim čuvaju izgled mudrosti i, što se kaže, gramze za zlatnom granom.
Prvo mesto među njima drže gramatičari) sorta ljudi od koje zaista ne bi bilo ništa nesrećnije, ništa tako smućeno ni tako mrsko bogovima kad ja ne bih blažila nezgode njihova bednog poziva nekom vrstom prijatne suludosti. I na njima ne leži samo petostruko prokletstvo, kao što kaže grčka poslovica, nego sto puta petostruko: uvek gladni i prljavi, u svojim učionicama (u učionicama, rekoh) — ne, nego mučionicama ili stupicama, u gomili dečurlije, stare u radu, gluhnu od vike i propadaju od smrada i nečistoće; ali ja im ipak u svojoj dobroti pomažem, te im se čini da su najznačajniji na svetu. Oni tako uživaju u sebi kad plašljivom čoporu dece uteraju strah u kosti pogledom i glasom punim pretnje, kad tuku jadnike štapom, šibom i kaišem i kad, prema sopstvenom priznanju, besne na sve mogućne načine kao onaj kumijski magarac. Tada im se nečistoća u kojoj žive čini kao vanredna čistoća, a smrad im miriše na majoran; to svoje čemerno ropstvo zamišljaju kao kraljevstvo, tako da svoju vlast ne bi nikad zamenili vlašću Falarida ili Dionizija.
Najnesrećniji su zbog nekog visokog uverenja o svojoj učenosti. Iako deci trpaju u glavu šušte budalaštine, ipak, o dobri bogovi, preziru Palemona i Donata kao da nisu ništa prema njima. Samo ne znam kakvim opsenama uspevaju da ih lude majke i glupi očevi vide u istoj onoj slavi koju sebi pripisuju sami. Dodajte tome i retko uživanje kad neko od njih pronađe na kakvu izbledelom pergamentu ime Anhizove matere ili kakvu neuobičajenu reč, na primer: govedar, vrdalama, džeparoš; ili kad odnekud iščeprka odlomak staroga kamena s okrnjenim natpisom: o, Jupiteru, kakvo skakanje od sreće, kakav trijumf, kakve slavopojke! Kao da su u najmanju ruku osvojili Afriku ili savladali Vavilon! A kakvo li tek ganuće nastane za njih kad svuda čitaju svoje hladne i neukusne pesmice i nalaze ljude koji im se dive — onda su uvereni da je Maronov duh prešao u njih! Ali im je najprijatnije od svega kad se uzajamno hvale, kad se jedan drugom dive i kad jedan drugom čestitaju. Ako, pak, koji od njih napravi makar i sitnu pogrešku, pa ako to slučajno uhvati neki koji ima oštrije oči, o, Herkule, kakva tragedija, kakva prepirka, kakve psovke, kakve grdnje! Neka mi strpaju na grbaču sve gramatičare, ako lažem!
Poznajem jednog čoveka koji zna sve: grčki, latinski, matematiku, filozofiju, medicinu i koji je u svemu tome izvrstan; ima šezdeset godina, a već je dvadeseta kako je zanemario sve, pa se muči i zlopati s gramatikom i smatra da će biti srećan ako bude mogao da proživi dokle god pouzdano ne utvrdi na koji način treba razlikovati osam vrsta reči, što dosad nije uspešno resio nijedan Grk ni Rimljanin. Zaista bi nastao pravi rat ako bi ko brkao svezu s pridevom! Zahvaljujući tome, ima onoliko gramatika koliko i gramatičara, čak i više. Samo je moj prijatelj Ald izdao više od pet gramatika, a naš mozak ne propušta baš nijednu; bez obzira na to da li je pisana varvarski i dosadno, sve on isprevrće i ispita do kraja. Zavidi svakom ko radi na istom predmetu, ma kako glupo, i uvek jadnik cepti da mu neko ne preotme slavu i da mu dugogodišnji rad nepropadne. Odlučite sami da li je to mahnitost ili ludost. Meni je svejedno, ako priznate da je ta životinjica, .mnogo bednija od svih, mojom dobrotom isplivala na vrhunac sreće i da svoju sreću ne bi htela menjati ni s persijskim šahom.

50 Pesnici mi duguju manje od gramatičara, mada očevidno pripadaju mojoj družini. Oni su slobodno pleme, kako kaže poslovica, i cilj je celokupne njihove umetnosti da uveseljava luđake pravim lakrdijama i smešnim pričama. Pa ipak se oni, iako je čudnovato, na njih oslanjaju kad sebi i drugim obećavaju besmrtnost i božanski život. Tome redu, više nego drugima, bliske su Samoljubivost i Laska i niko me od smrtnih ne poštuje iskrenije i postojanije. Učitelji govorništva, mada ponekad vrdaju i šuruju s filozofima, ipak pripadaju mojoj stranci. Za dokaz vam može poslužiti naročito to što su, pored stalnih gluposti, marljivo i opširno opisali kako se treba šaliti. Pisac, ma ko on bio, koji je napisao <i>Rhetoricam ad Herennium</i> ubraja i ludost u vrste šala. Kvintilijan, veliki majstor retorskog reda, ima celo poglavlje o smehu, opširnije od <i>Ilijade</i>; a svi pripisuju Ludosti takvu moć da se više puta šalom postiže ono što se ne može postići nikakvim razlozima. Najzad, niko, valjda, neće poreći da izazivanje veselosti smešnim dosetkama spada u struku Ludosti. Istoj bagri pripadaju i oni koji žele da steknu besmrtnu slavu izdavanjem knjiga. Svi su oni moji dužnici, a naročito oni koji švrljaju na hartiji sve same gluposti. Ali mi se čini da su oni koji pišu uglađeno, po ukusu malog broja učenih ljudi, i koji ne odbijaju kritiku ni Persija ni Lelija, dostojniji žaljenja nego sreće zbog večitih muka koje podnose, jer u svojim rukopisima uvek dodaju, menjaju, brišu, izostavljaju, ponavljaju, proširuju, traže saveta i zlopate se devet godina dok se ne ispili rukopis, nikad zadovoljni! A bednu nagradu i hvalu neznatnog broja čitalaca skupo plaćaju probdevenim noćima i snom, najslađim dobrom na svetu, tolikim žrtvama, tolikim znojem i mukama! Dodajte tome traćenje zdravlja, bledilo, mršavost, krmeljivost ili čak i slepilo, siromaštvo, zavist, bezvoljnost, prebrzu starost, preranu smrt i druge slične stvari. Sva ta zla, misli naš mudrac, nisu preskupa nagrada za priznanje koje mu odaje ovaj ili onaj drljavko. Koliko je tek srećnije u svojoj ludosti ono moje piskaralo! U njega nema noćnog rada; čim mu nešto padne na pamet, čim mu nešto dođe pod pero, makar bili njegovi snovi, odmah on to napiše, ne žrtvuje ništa sem hartije, jer dobro zna da će mu, ako napiše kakve budalaštine, odobravati veliki broj ljudi, što će reći: svi luđaci i neznalice. Pa šta je s tim što ga prezire ono nešto učenjaka, ako ipak čitaju njegova dela? Šta će vredeti kritika tako malog broja ljudi prema suprotnom mišljenju ogromne većine?
Još pametnije rade oni koji tuđa dela izdaju kao svoja. Prisvajaju slavu koju je neko drugi stekao teškim trudom, jer misle da će bar neko vreme imati koristi, iako će, najzad, biti utvrđen plagijat. Valja samo videti kako se šepure kad ih narod hvali, kad u gomili prstom pokazuju na njih: Gle, to je onaj veliki čovek! Kad knjižari izlažu njihova dela na vidnim mestima, kad se na naslovnim stranama svuda čitaju po tri imena, ponajviše strana i slična magičnim imenima. Šta su ona drugo, tako mi živoga boga, nego imena? I kako malo ljudi ima na ovom belom svetu koji znaju šta ona znače, a koliko tek manje njih koji ih hvale, jer su i u neukih ukusi različiti! A šta kažete na to što i sama imena izmišljaju, ili ih pozajmljuju od starih pisaca? Jedan uživa da se zove Telemah, drugi Stelen ili Laertije, trećem godi ime Polikrat, četvrtom Trazimah. To bi isto značilo kao kad bismo knjigu potpisali imenima: Kameleon ili Tikva, ili ako bismo je nazvali Alfa ili Beta, kao što obično govore filozofi.
Ali je najsmešnije kako se u pismima, pesmama, pohvalama uzajamno hvale glupaci i neznalice. Vi prevazilazite Alkeja, kaže jedan; a vi ste Kalimah, odgovara drugi; za jednoga je drugi nadmašio Kikerona, a drugi mu odvraća da je on učeniji od Platona. Ponekad čak traže protivnika da bi u takmičenju povećali svoju slavu. A narod se, nepripremljen, pocepa u dva tabora, dok naposletku i jedan i drugi vod u srećnoj borbi ne iziđu kao pobednici, pa obojica slave trijumf. Mudraci se tome rugaju kao vrhuncu ludosti, i s pravom. Ko bi to poricao? Međutim, ti luđaci, zahvaljujući mome dobročinstvu, vode srećan život i svoju slavu ne bi menjali čak ni sa Skipionovim trijumfima. Uostalom, iako učenjaci ismejavaju ovo s velikim zadovoljstvom i uživaju u tuđoj gluposti, ipak i sami poprilično duguju meni, što ne mogu zatajiti, sem ako nisu sasvim nezahvalni.