Симпатија и антипатија/8
- II ДЕЈСТВО
- II
- (Агница, пређашњи)
АГНИЦА: Ах, слатка мамице, што учини!
МАРТА: Кћера моја, ти си била болесна.
АГНИЦА: То осећам, јер канда ми све нешто по срцу ходи.
ЦРНОКРАВИЋ: Али кажи ми, ћерко, како да ти у такву болест паднеш?
АГНИЦА: Ја не знам, слатки татице, нити да ми је било зло, ни да сам у болест пала. Толико знам, да ми се нешто пред очима засветлило, те сам морала на столицу сести. Даље што је било, не опомињем се.
ЦРНОКРАВИЋ: Ти си нашега доктора јако увредила.
АГНИЦА: Ах, то ми је врло жао! Добри доктор, ја ћу га за опроштење молити.
МАРТА: Доктор је добар, лако ће ти опростити, особито што зна, каква је то болест. Али, ћерко, Димитрија онако да осрамотиш, пак и то при чистој свести! Шта ће човек о теби говрити, а он је дошо тебе ради, јер смо га ми звали.
АГНИЦА (мазећи се): Њега не могу да трпим, мамо.
МАРТА: Истина, он нас је јако увредио. Ти добро памтиш, кад нашем прасету одсеко реп. То не би тако страшно ни било, али твој отац у љутини ћуши оца његовог, и избије му три зуба. Истина, зуби му нису ни ваљали, ал' су тек зуби били, и тако се роди парница, гди смо доста изгубили. Добро памтиш, но опет, као девојка, треба да му се показујеш притворно, да те на глас не изнесе.
АГНИЦА: Грозим се, кад га само видим.
МАРТА: Ја знам, да си се ти много пута на балу лепо с њиме разговарала, а неки су ми казивали, да сте и заљубљени. Но, ја ово не верујем, доста, ми смо га звали, и он је дошо, не треба човека вреñати. Како си му у болести лепо говорила, како си га називала својим љубезним.
АГНИЦА: Ах, је л' истина, да сам то учинила?
МАРТА: Још си му казала, да доñе опет у пола пет.
АГНИЦА: Нипошто, нипошто! Не знате ли ви, да ми је он прстен с руке украо?
ЦРНОКРАВИЋ: Шта?
АГНИЦА: Прстен, који не би дала за цео свет. Знате, мамо, што сте ми лане купили.
ЦРНОКРАВИЋ: Кад је то било?
АГНИЦА: Пре подне, кад нисам знала од себе ништа.
МАРТА: То није истина, ми смо сви ту били.
АГНИЦА: Ја сам му у руци видела. Ваљда хоће што да враћа њиме.
ЦРНОКРАВИЋ: Ако је тако, неће ми више у кућу ступити...
МАРТА: Ћути, молим те, док не проñе ова ватра, па онда чини, што ти је драго.
АГНИЦА: Молим вас, татице, не пуштајте га к нама.
МАРТА: Нека протолкује ово чудо ко може, у буни љубав, а на јави мрзост.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|