Simpatija i antipatija/8
- II DEJSTVO
- II
- (Agnica, pređašnji)
AGNICA: Ah, slatka mamice, što učini!
MARTA: Kćera moja, ti si bila bolesna.
AGNICA: To osećam, jer kanda mi sve nešto po srcu hodi.
CRNOKRAVIĆ: Ali kaži mi, ćerko, kako da ti u takvu bolest padneš?
AGNICA: Ja ne znam, slatki tatice, niti da mi je bilo zlo, ni da sam u bolest pala. Toliko znam, da mi se nešto pred očima zasvetlilo, te sam morala na stolicu sesti. Dalje što je bilo, ne opominjem se.
CRNOKRAVIĆ: Ti si našega doktora jako uvredila.
AGNICA: Ah, to mi je vrlo žao! Dobri doktor, ja ću ga za oproštenje moliti.
MARTA: Doktor je dobar, lako će ti oprostiti, osobito što zna, kakva je to bolest. Ali, ćerko, Dimitrija onako da osramotiš, pak i to pri čistoj svesti! Šta će čovek o tebi govriti, a on je došo tebe radi, jer smo ga mi zvali.
AGNICA (mazeći se): Njega ne mogu da trpim, mamo.
MARTA: Istina, on nas je jako uvredio. Ti dobro pamtiš, kad našem prasetu odseko rep. To ne bi tako strašno ni bilo, ali tvoj otac u ljutini ćuši oca njegovog, i izbije mu tri zuba. Istina, zubi mu nisu ni valjali, al' su tek zubi bili, i tako se rodi parnica, gdi smo dosta izgubili. Dobro pamtiš, no opet, kao devojka, treba da mu se pokazuješ pritvorno, da te na glas ne iznese.
AGNICA: Grozim se, kad ga samo vidim.
MARTA: Ja znam, da si se ti mnogo puta na balu lepo s njime razgovarala, a neki su mi kazivali, da ste i zaljubljeni. No, ja ovo ne verujem, dosta, mi smo ga zvali, i on je došo, ne treba čoveka vreñati. Kako si mu u bolesti lepo govorila, kako si ga nazivala svojim ljubeznim.
AGNICA: Ah, je l' istina, da sam to učinila?
MARTA: Još si mu kazala, da doñe opet u pola pet.
AGNICA: Nipošto, nipošto! Ne znate li vi, da mi je on prsten s ruke ukrao?
CRNOKRAVIĆ: Šta?
AGNICA: Prsten, koji ne bi dala za ceo svet. Znate, mamo, što ste mi lane kupili.
CRNOKRAVIĆ: Kad je to bilo?
AGNICA: Pre podne, kad nisam znala od sebe ništa.
MARTA: To nije istina, mi smo svi tu bili.
AGNICA: Ja sam mu u ruci videla. Valjda hoće što da vraća njime.
CRNOKRAVIĆ: Ako je tako, neće mi više u kuću stupiti...
MARTA: Ćuti, molim te, dok ne proñe ova vatra, pa onda čini, što ti je drago.
AGNICA: Molim vas, tatice, ne puštajte ga k nama.
MARTA: Neka protolkuje ovo čudo ko može, u buni ljubav, a na javi mrzost.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|