Ромео и Јулија/Први чин - Сцена четврта

←Први чин/Сцена трећа

Ромео и Јулија  (1597)  Писац: Виљем Шекспир

Први чин/Сцена пета→

Верона. Улица.

(Долазе Ромео, Меркуцио, Бенволио, са пет-шест других маски,

носиоцима буктиња и другима.)

РОМЕО

Да ли да се говором извинимо,

или да уђемо и без избињења?^[1]

БЕНВОЛИО

Таква многоглгољивост није

више у моди. За улазак наш

не треба ни Амор^[2] везаних очију,

с лажним татарским луком од прутића,

што плаши госпе као страшило,

ни пролог, учен напамет, а речен

тихо за шаптачем. Нека нас оцене

како им драго; ми ћемо отмено

поиграти с њима и отићи.

РОМЕО

Дај ми буктињу; нисам за играње,

јер сам невесео; бићу лучоноша.^[3]

МЕРКУЦИО

Не, врли Ромео, мораш играти.

РОМЕО

Одиста не могу. Ви сте лаке ћуди

ко лаке обуће, а моја је душа

од олова, па ме за земљу прикива,

те не могу маћи.

МЕРКУЦИО

Ти си заљубљен.

Позајми од Амора крила, па се вини

ван обичног скока.

РОМЕО

Сувише ме тешко

рани његова стрела да бих мого

узлетети му на лаким крилима;

окован сам, не могу да се дигнем

над својим јадом, већ тонем под тешким

бременом љубави.

МЕРКУЦИО

Потонеш ли у њу,

оптеретићеш је; сувише си тежак

за тако нежну ствар.

РОМЕО

Је л’ љубав нежна?

Она је прегруба, пресурова,

одвећ осиона, боде ко трн.

МЕРКУЦИО

Ако је љубав груба према теби,

буди и ти тако спрам љубави груб;

боди је кад боде, па ћеш је тад ти

свладати. Дај маску да сакријем лик.

(Узима маску од пратиоца и ставља је на лице.)

Маска на маску!^[4] Не. мари кад око

радознало спази ругобу, јер ће тад

уместо мене маска да црвени.

БЕНВОЛИО

Хајд, закуцајмо, уђимо унутра,

и нек’ свак’ сместа заигра од нас.

РОМЕО

Дајте ми буктињу. Нека ветрогоње

лака срца милују нехатну

рогозину^[5] својим петама, а ја ћу

држати се старинске пословице:

Ко држи светиљку, тај једино види.

Најпаметније је напустити игру

кад буде у јеку.

МЕРКУЦИО

Ех, пандурова је реч:

Буди мудар и невидљив као миш.

Ако си заглибљен, ми ћемо те већ

извући из кала ил’ да простиш ти,

из љубави, где си запо до ушију.

Хајдемо, горимо свеће и по дану.

РОМЕО

Није тако.

МЕРКУЦИО

Мислим, господине,

да оклевајући трошимо начисто

буктиње своје, а то ти је исто

као да их неко ни дању не штеди.

Добру нам мисао схвати; то ти среди

пет пута више но пет чула сад.

РОМЕО

Добра је и моја мисо била тад,

да одемо на маскараду само;

па ипак, није мудро ићи тамо.

МЕРКУЦИО

А што, сме ли се питати?

РОМЕО

Сањао сам

један сан прошле ноћи.

МЕРКУЦИО

Па и ја сам.

РОМЕО Шта?

МЕРКУЦИО

Да сањач често истину не мари.

РОМЕО

Док спава и сања истините ствари.

МЕРКУЦИО

Видим да је краљица Маб била

код тебе.^[6] Она је вилинска бабица,

не већа но ахат прстена на прсту

одборника; спрега ситних патуљака

вози је преко носева спавача.

Празна лешникова љуска су јој кола

што их направи веверица или

стари црв - ти вилински колари

од незапамћених времена; паоци

точкова су од паукових ногу,

арњеви су од крила скакавчевих,

штранге танка влакна паукове мреже,

амови провидни зраци месечине;

бичаље јој од попчева ребарца,

а бич од танке жице свилене.

Њен је кочијаш мајушни комарац

у сивој ливреји, ни пола толики

ко округли црвић иглом извађен

из каквог лењог прста девојачког.^[7]

И у тој дивоти из ноћи у ноћ

она кроз мозак заљубљених јури,

и они сањају о љубави тад;

или преко колена дворана,

те одмах почну сањати клањање;

ил’ преко прстију адвоката који

стане сањати о шићару свом;

ил’ госпама преко усана, те оне

сањају пољупце; ал’ им гневна Маб

често унакази уста, јер им дах

заудара на слаткише. Каткад

претрчи преко носа дворанину,

те сања да њуши неку молбу двору.

Дође, и репом барског прасета

заспалом пароху заголица нос,

те он сања онда нову парохију.

Некад се вози вајниковим вратом

и он сања сечу противничких глава,

продоре, заседе, и шпанске мачеве,^[8]

и пехаре дубоке ко бунари.

А тад му она ушима забубња;

он се на то тргне, пробуди, опсује

уплашен једну молитву ил’ две,^[9]

па опет заспи. И та иста Маб

ноћу плете коњске гриве, а прљаву,

чупаву косу прси у чворове

вилинске, па кад се они размрсе,

то слути неку велику несрећу.^[10]

То је та вештица што гњави девојке

кад на леђима леже, и прва их

учи да лако носе децу када

постанз жене и затрудне. Она -

РОМЕО

Ћути, ћути, Меркуцио, ћути!

Говориш којешта.

МЕРКУЦИО

Да, јер говорим

о сновима, деци доконога мозга,

рођеној из таште уобразиље,

несуштаствене као ваздух сам,

и несталније од ветра што часом

милује ледне груди севера,

а часом, расрђен, дуне отуда

и окрене своје лице росном југу.

БЕНВОЛИО

Тај ће ветар канда одувати нас

од нашег смера, гозба је у току,

и, чини ми се, стићи ћемо доцкан.

РОМЕО

Бојим се прерано, јер ми душа слути

да ће неки исход, у звездама скривен,

кобно почети с данашњим весељем

и бедном животу у мојим грудима

превременом смрћу окончати рок.

Ал’ онај што држи крму мог живота

нека управља и мојом судбином.

Напред, орни момци!

БЕНВОЛИО

У добоше сад!

(Марширају у кућу.)

НАПОМЕНЕ

1. Маскирани и прерушени младићи одлазе непозвани на Капулетов бал. У Шекспирово време такве непозване групне посете сматране су ласкавим. Маске су понекад претходно слале свога гласника да одржи уобичајени говор, а понекад улазиле заједно с њим. Говор је обично садржавао поздрав домаћину, или комплименте госпођама, ии извињење што долазе непозвани. Затим су маске позивале госпође да играју с њима, забављајући се и ашикујући.
2. Маске је обично оглашавао или представљао дечак прерушен у Амора.
3. Лучоноше су били пратиоци који су посматрали игранку и забављање.
4. И лице је маска.
5. У оно доба под је био покривен рогозином.
6. Сада се не зна ништа више о краљици Маб од онога што се налази у овом говору. Само име Маб изгледа да је пореклом из келтског фолклора: Шекспир га је први употребио у књижевности. Краљица Маб је вилинска краљица и нека врста мòре. Она је вилинска бабица, али не бабица која помаже при порођају вила, већ бабица која помаже при порођају снова - деце сна.
7. Веровало се да се лењим девојкама коте црви у прстима.
8. Шпански мачеви, нарочито из Толеба, били су чувени.
9. Да би одвратио зло од себе.
10. Замршеност косе прљавих особа приписивала се вилама, које се расрде и учине још веће зло ако се коса размрси.