Ромео и Јулија

Ромео и Јулија  (1597)  Писац: Виљем Шекспир

Пролог→

Ромео и Јулија (енгл. Romeo and Juliet ), у ранијим преводима Ромео и Ђулијета (итал. ), једна је од трагедија енглеског писца Виљема Шекспира. То је његово најпознатије дело. Радња се одвија у италијанском граду Верони. Једна од култних реченица из овог дела је Јулијина: О, Ромео, зашто си Ромео?

ЛИКОВИ

• Владарска лоза Вероне
  • Кнез Ескало је владар Вероне
  • Гроф Парис је кнежев рођак који жели да се ожени Јулијом
  • Меркуцио је такође кнежев рођак и Ромеов пријатељ

• Породица Капулет
  • Капулет је старешина породице Капулет
  • Грофица Капулет је матријарх породице Капулет
  • Јулија је ћерка Капулета и главни женски лик
  • Тибалт је нећак госпође Капулет и Јулијин рођак
  • Дадиља је Јулијина помоћница и служавка
  • Розалина је Капулетова нећака и с почетка Ромеова љубав
  • Петар, Самсон и Грегорио су слуге Капулета

• Породица Монтаги
  • Монтаги је старешина породице Монтаги
  • Грофица Монтаги је матријарх породице Монтаги
  • Ромео је Монтагијев син и главни мушки лик
  • Бенволио је Ромеов рођак и најбољи пријатељ
  • Аврам и Валтазар су слуге Монтагијеве

• Остали
  • Отац Лаврентије је редовник фрањевачког реда
  • Отац Јован носи Ромеу писмо од Лаврентија
  • Апотекар продаје отров Ромеу
  • Хор пева прологе првог и другог чина

ПРВИ ЧИН

ПРОЛОГ

(Улази Хор.)

ХОР

Две куће истог угледа у тој

лепој Верони, где се радња збива,

из древне мржње почињу нов бој,

те грађанска рука грађанску крв лива.

Несрећне утробе тих непријатеља

родише кобно заљубљених двоје,

који сахранише мржњу родитеља

само преко болне, тужне смрти своје.

Страшни ток ове љубави што гине,

коју гнев њихових родитеља прати,

што се најзад гаси смрћу деце њине,

у двочасовној игри ћемо дати.

Слушајте нас с пажњом, не сметните с ума

да ће грешке драме поправити глума.

(Оде.)

СЦЕНА ПРВА

Верона. Трг.

(Долазе Самсон и Грегорио. Капулетове слуге, с мачевима и

штитовима.)

САМСОН

Вала, Грегорио, нећемо допустити да нас нагараве.

ГРЕГОРИО

Нећемо, јер бисмо тада били оцрњени.

САМСОН

Ако нас наљуте, кажем, потегнућемо мачеве.

ГРЕГОРИО

Док си жив, гледај да вазда извучеш врат из омче.

САМСОН

Брз сам на ударцу, кад ме неко покрене на то.

ГРЕГОРИО

Али те није лако покренути у борбу.

САМСОН

Покренуће ме какав Монтагијев пас.

ГРЕГОРИО

Покренути се значи кренути некуд, а бити храбар

значи стајати на мегдану; па зато, ако кренеш, може

значити да бежиш.

САМСОН

Неки пас из те куће изазваће ме да станем чврсто

да сваки Монтагијев момак или девојка наиђе на зид.

ГРЕГОРИО

То ће рећи да си слабић, јер се најслабији држе зида.

САМСОН

Тако је; и зато се жене, као слабије,^[1] увек притиска-

ју уза зид; стога ћу ја Монтагијеве момке одбацивати

зида, а његове девојке притискивати уза зид.

ГРЕГОРИО

Али свађа је само између наших господара и нас, њи-

хових људи.^[2]

САМСОН

Свеједно; бићу тиранин: пошто поделим мегдан с љу-

дима, бићу свиреп према девојкама; њих ћу опљачкати.

ГРЕГОРИО

Опљачкати девојке?

САМСОН

Да, опљачкаћу девице, или им узети њихово највеће

благо. Схвати то у ком хоћеш смислу.

ГРЕГОРИО

Оне ће то схватити у смислу у ком буду осетиле.

САМСОН

Осећаће оне мене докле год будем могао да стојим, а

зна се да сам ја приличан комад меса.

ГРЕГОРИО

Добро је што ниси риба^[3], а да си то, био би сув и не-

укусан ослић. Извади своју алатку; ево двојице из Мон-

тагијеве куће.

(Долазе Аврам и Валтазар.)

САМСОН

Го мач ми је у десници; заметни кавгу, а ја ћу ти за-

штити леђа.

ГРЕГОРИО

Како! Окренућеш леђа и побећи?

САМСОН

Не бој се за мене.

ГРЕГОРИО

Доиста нећу; али се бојим због себе.

САМСОН

Постарајмо се да закон буде на нашој страни; нека

они почну.

ГРЕГОРИО

Намрштићу се кад прођем поред њих, па нека схвате

како им је воља.

САМСОН

Не, већ како смеју. Ја ћу им показати шипак; и то ће,

ако отрпе, бити срамота за њих.

АВРАМ

Показујете ли ви нама шипак, господине?

САМСОН

Ја заиста показујем шипак, господине.

АВРАМ

Показујете ли ви нама шипак, господине?

САМСОН (тихо Грегорију)

Је ли закон на нашој страни ако кажем да?

ГРЕГОРИО (тихо Самсону)

Не.

САМСОН

Не, господине, ја не показујем шипак вама, господи-

не; али ја показујем ншпак, господине.

ГРЕГОРИО

Тражите ли ви свађу, господине?

АВРАМ

Свађу, господине! Не, господине.

САМСОН

Ако је тражите, господине, спреман сам за вас: ја слу-

жим исто тако доброг господара као и ви.

АВРАМ

Али не бољег.

САМСОН

Па, господине.

(Долази Бенволио.)

ГРЕГОРИО (тихо Самсону)

Реци „бољега“; ево једног рођака нашег господара.

САМСОН

Да, бољега, господине.

АВРАМ

Лажете!

САМСОН

Вадите мачеве ако сте људи! Грегорио, не заборави

онај свој ударац.

(Боре се.)

БЕНВОЛИО (удара по њиховим мачевима)

Раздвојите се будале!

(Прилази Тибалт.)

ТИБАЛТ

Шта, мачујеш се с плашљивим слугама?

Окрени це. Бенволио, види

своју смрт.

БЕНВОЛИО

Ја само одржавам мир.

Врати мач, или га употреби сад

да заједио ове људе развадимо.

ТИБАЛТ

Замахујеш мачем, а причаш о миру!

Мрзим ту реч као што мрзим пакао,

Монтагије, тебе. Држ се, кукавицо!

(Боре се. Појављује се неколико њих из обе куће;

умешају се у окршај: затим три-четири грађана.

са тојагама и копљима, и један официр.)

ОФИЦИР

Буџе, копља, убојне секире!

Ударајте! Удрите по њима

Доле Капулети, доле Монтагији!

(Долази стари Капулет, у собном огртачу.

и грофица Капулет.)

КАПУЛЕТ

Каква је то граја? Дајте ми мој мач!

Хеј!

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Штаку. штаку! Зашто тражиш мач!

КАПУЛЕТ

Мач, кажем! Монтаги стари витла мачем и пркоси ми.

(Долази стари Монтаги и грофица Монтаги.)

МОНТАГИ

Ниткове Капулете!

Што ме држиш? Пусти ме да идем.

ГРОФИЦА МОНТАГИ

Ни корака даље; тражиш ђавола.

(Долази кнез Ескалус са пратњом.)

КНЕЗ

Бунтовни поданици, душмани нашег мира,

што суседском крвљу челик скрнавите!

‐ Зар неће да чују! Хеј! људи, зверови,

што гасите ватру кобног беса свог

црвеним извором из сопствених вена,

стављам вас на муке ако не баците

из крвавих руку то оружје зло.

Сад пресуду чујте гневног кнеза свог.

Три окршаја грађанска, зачета

твојим увредама, стари Капулете,

и твојим, Монтаги, три пута су већ

нарушавала мир наших улица

и нагнала старе грађане веронске

да одбаце своје красно достојанство

и, заведени вашом злобном мржњом,

да старим рукама витлају са старим

мачевима што је рђа попала.

Ако јој једанпут покварите ред

улицама нашим, ви ћете платити

животом својим нарушени мир.

Разиђите се, а ти, Капулете,

пођи са мном; ти, Монтаги, дођи

по подне у Стари град,^[4] седиште нашег

суда, да сазнаш даљу нам одлуку.

Још једном, под претњом смрћу, одлазите.

(Одлазе сви сем Монтагија, грофице Монтаги и Бенволија.)

МОНТАГИ

Ко опет заметну стару кавгу ту?

Реци ми, синовче, јеси л' био ту

кад је то почело?

БЕНВОЛИО

Овде су се слуге

ваше и вашег противника тукле

кад стигох, те тргох мач да их раздвојим.

Тог тренутка дође плаховити Тибалт

са голим мачем, па ми засу уши,

изазивањима, и завитла њим

изнад главе, секућ ваздух, што му тад,

неповређен тиме, презриво зазвижда.

Док смо се борили, све је више њих

прилазило у бој обема странама;

ал' тад кнез стиже и раздвоји нас.

ГРОФИЦА МОНТАГИ

Виде ли Ромеа? Врло ми је мило

што њега у тој гужви није било.

БЕНВОЛИО

На један час, госпо, пре но свето сунце

извири кроз златни прозор истока,

немирни дух ме изагна у шетњу

пољем, и тамо, у гају јаворовом,

на западној страни града, видех вашег

сина у раној шетњи. Псфох њему;

али ме он спази, замаче у честар;

а ја, мерећи жељу његову

сопственом жељом да останем сам

на неком месту где никога нема,

јер и сетном себи био сам сувишан,^[5]

пођох својим путем. али не за њим.

И тако се радо уклоних од оног

који је радо побего од мене.

МОНТАГИ

Често је јутром виђан како тамо

сузама росу зоре повећава,

додајући својим уздасима

облацима нове облаке. Ал' чим би

сунце што све ведри почело да склања

завесе тамне с одра Ауроре,^[6]

тужни син ми бежи од светлости кући,

закључава се сам у својој соби,

затвара прозорске капке и претвара

лепу светлост дана у вештачку ноћ.

Црн и кобан биће исход ове сете,

ако јој здрав савет узрок не омете.

БЕНВОЛИО

Племенити стриче, знаш ли узрок тај?

МОНТАГИ

Нити знам нит' могу од њега да дознам.

БЕНВОЛИО

Јеси ли га икад искушаво ти?

МОНТАГИ

И ја и многи моји пријатељи.

Ал' он је једини саветник свог срца,

и, колико је то добро, ја не знам.

Сасвим је тајанствен, закопчан; за свако

испитивање и свако откриће

неприступачан као пупољак

нагрижен црвом пре но што је своје

мирисно лишће ширио ваздуху,

и лепоту своју посветио сунцу.

Да ми је да дознам откуд туга та,

како бих је радо излечио ја.

(Долази Ромео.)

БЕНВОЛИО

Ево га. Молим вас уклонте се сада,

а ја ћу дознати узрок тога јада.

МОНТАГИ

Срећан ти останак, да би једном доспо

до истине праве. Хајдемо сад, госпо.

(Монтаги и његова жена одлазе.)

БЕНВОЛИО

Доброј'тро, рођаче.

РОМЕО

Је л' дан тако млад?

БЕНВОЛИО

Тек изби девет.

РОМЕО

Часе дужи јад.

Да л' то мој отац оде тако брзо?

БЕНВОЛИО

Да. А какав јад то дужи часове

Ромеу?

РОМЕО

Немам то што их скраћује.

БЕНВОЛИО

У љубави си?

РОМЕО

Ван‐

БЕНВОЛИО

Ван љубави?

РОМЕО

Ван милости сам оне коју волим.

БЕНВОЛИО

Вај, што је љубав, мада нежна вида,

тиранска и груба кад је окусимо?

РОМЕО

Вај, зашто љубав, мада слепа лута,

у наша срца увек нађе пута!

Где ћемо ручати? ‐ Какав је то бој

био овде? Али ћути, знам већ све.

То је дело мржње, а љубави више.

О, ти кавгаџијска љубави, о, мржњо

прожета љубављу! О, све што си прво

из ничега створено! О, сетно лакоумље,

лакрдијо тужна, безлични хаосе

на изглед лепих облика! Оловно

перо, блистави диме, хладна ватро,

болесно здравље, стално будни сне,

и све што није али ипак јесте.^[7]

Па и ја осећам љубави у себи,

мада тим на љубав наишао не би'.^[8]

Смејеш ли се?

БЕНВОЛИО

плакао.

Не, рођаче, пре бих

РОМЕО

Добро срце моје, зашто?

БЕНВОЛИО

Због потиштености доброг срца твог.

РОМЕО

И то је злочин љубави. Због мог

јада у грудима осећам бол лош,

а ти га том тугом увећаваш још;

љубав коју имаш према мени сад

чини да је већи мој превелик јад.

Љубав је дим створен паром уздисаја;

али, подстакнута,^[9] она има сјаја

ватре у очима заљубљених; али

уцвељена кад је, то су суза вали.

И још? Умна лудост, сласти које значе

живот, смртоносну жуч. Збогом, рођаче.

БЕНВОЛИО

Полако, и ја ћу поћи куда и ти.

Ако ме оставиш, увређен ћу бити.

РОМЕО

Ех, ја сам изгубљен, нисам овде ја

Ромео, он је негде ко то зна!

БЕНВОЛИО

Реци ми право коју волиш.

РОМЕО

Што,

зар да ти морам пројецати то?

БЕНВОЛИО

Не, али реци збиљски ко је она?

РОМЕО

Тражи збиљски да ти пише завештање

болесник, па му погоршаваш стање.

Ал' збиљски, рсфаче, волим једну жену.

БЕНВОЛИО

Погодио сам да си ти заљубљен.

РОМЕО

Добар си стрелац! А лепа је она

коју волим.

БЕНВОЛИО

Лепа мета се, рођаче,

погоди најбрже.

РОМЕО

Погодио ниси.

Аморове^[10] стреле не могу да ране

ону која има сву памет Дијане,^[11]

и наоружана непробојним штитом

чедности. живи нерањена тим

слабим, дечјим луком.^[12] Она не подлеже

опсади љубавних речи, нит' допушта

сусрет с насртљивим оком, нит' разгрће

недра злату што и светице заведе.

Богата лепотом, она је сирота,

јер ће с њом умрети и њена лепота.

БЕНВОЛИО

То значи на вечну чедност се зарекла.

РОМЕО

Да, и штедећи је, траћи што је стекла.

Због строгости њене када тако ради

лепота ће њена умрети од глади,

на потомство неће бити пренесена.

Лепа је то, мудра, мудро лепа жена.

Да блаженство стече, у очај ме баца;

неће љубав, ја сам лик живог мртваца.

Због завета тог, кад већ морам рећи.

БЕНВОЛИО

Чуј ме, заборави да мислиш на њу.

РОМЕО

Научи ме да заборавим мислити.

БЕНВОЛИО

Па дај слободе својим очима;

посматрај друге лепоте.

РОМЕО

Тако бих

још више ценио красоту њену ову.

Срећне маске што љубе лик лепих

дама, црнином својом више још

на белину што крију подсећају.

"Ослепљени никад не заборавља

драгоцено благо изгубљеног вида.

Покажи ми даму лепу неизмерно?"

па ће ме њена лепота подсећати

на ону која лепотом надмаша

и ту лепотицу. Збогом остај сад;

забораву се научити нећу.

БЕНВОЛИО

Научићеш, ил' ти ко дужник умрећу.

(Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА

Верона. Улица.

(Долазе Капулет, Парис и слуга.)

КАПУЛЕТ

Али Монтаги је под истом обавезом

и под претњом исте казне ко и ја;

а сматрам да за старце као ми

није тако тешко да одрже мир.

ПАРИС

Обојица сте часни и угледни;

штета што сте дуго живели у кавзи.

Али сад, мој грофе, шта мислите ви

о мојој просидби?

КАПУЛЕТ

Оно што сам реко:

Моја кћи је туђа још за свет, још није

напунила четрнаест година.

Нека још два лета у поносу свену

док видимо да је сазрела за жену.

ПАРИС

И млађе од ње већ су срећне мајке.

КАПУЛЕТ

Прерано удате прерано су старе.

Земља ми прогута моје наде све

сем ње, која ми је последње потомче.

Али јој приђите, Парисе, па нека

заволи вас; моја воља ће да чека

на оно само што је драго њој;

њен избор ће бити и благослов мој.

Вечерас дајем давнашње весеље

и гозбу за своје миле пријатеље,

па дођите да им увећате број;

од оних најдражих бићете гост мој.

У мом скромном дому видећете звезде

лепше од небеских светиљки да језде.

Сласт коју бујни младићи осете

кад гиздави април нагази на пете

хроме зиме, и ви имаћете тамо,

окружени женским пупољцима само.

Чујте све, видите, заволите ви

од њих многих, где ће бити ми и кћи,

најзаслужнију што ће за вас бити

и једина. Хајте са мном.

(Слузи.)

А сад и ти,

момче, по лепој Верони свуд зађи

па сваког што је забележен нађи,

и реци свима још у списку том

да су добродошли у мој дом.

(Капулет и Парис одлазе.)

СЛУГА (окреће цедуљу)

Да нађем оне чија су имена ту записана. Записано је

да обућар треба да послује са својим рифом, кројач са

својим калупом, рибар са својом кичицом, а сликар са

својом мрежом. Али мене шаљу да нађем оне чија су

имена ту записана, а никад не могу пронаћи чија је име‐

на писар записао ту. Морам ићи ученима. У добри час!

(Улазе Бенволио и Ромео.)

БЕНВОЛИО

Па, човече, један пламен други гута,

један бол се само другим болом спута;

ако те вртење у круг онесвести,

обратно се врти, да дођеш до свести.

Спас од једног други јад нам наговести;

око неком другом болешћу зарази,

па отрова старог ишчезнуће трази.

РОМЕО

Боквичин је лист изврстан за то.

БЕНВОЛИО

За шта, молим те?

РОМЕО

За сломљену гњат.

БЕНВОЛИО

Ромео, јеси ли ти луд?

РОМЕО

Нисам луд,

али сам везан чвршће од лудака,

у тамницу стрпан, затворен без хране,

шибан и мучен.^[13] ‐ Добро вече, момче.

СЛУГА

Добро вече. Молим, господине, знате л'

читати?

РОМЕО

Да, свој удес у свом јаду.

СЛУГА

Можда сте то научили и без књиге. Али, молим вас,

можете ли прочитати све што видите?

РОМЕО

Могу, ако знам слова и језик.

СЛУГА

Поштено сте рекли; збогом да сте.

(Окрене се да пође.)

РОМЕО

Чекај, момче, умем да читам.

(Чита.)

„Сињор Мартино и његова жена и кћери; гроф Ан‐

селмо и његове лепе сестре; госпођа удова од Витруви‐

ја; сињор Плаћенцио и његове лепе синовице; Мерку‐

цио и његов брат Валентин; мој стриц Капулет, његова

жена и кћери; моја лепа синовица Розалина; Ливија; си‐

њор Валенцо и његов рођак Тибалт; Луцио и весела Је‐

лена." Лепа дружина. Куда је позвана?

СЛУГА

Горе.

РОМЕО

Где?

СЛУГА

На вечеру у нашој кући.

РОМЕО

У чијој кући?

СЛУГА

Мога господара.

РОМЕО

Заиста то је требало прво да те питам.

СЛУГА

Па казаћу вам и без питања. Мој господар је велики,

богати Капулет, и ако нисте од Монтагијеве куће, изво‐

лите доћи и испити пехар вина. Остајте ми весело.

(Оде.)

БЕНВОЛИО

На Капулетовој старој гозби тој

са обожаваним лепотицама свим

из Вероне вечераће она

коју ти волиш, лепа Розалина.

Иди тамо, и непристрасна ока

сравни њено лице са лицима другим

на која ти будем указао ја,

и видећеш да ти, кад заједно стану,

лабудица твоја наличи на врану.

РОМЕО

Кад побожна вера мог вида изрече

ту лаж, нек ми ватра од суза испече

очи, те сјајне кривоверке праве,

које сузе нису могле да удаве.

Лепше од моје драге? Свевидеће

сунце никад равне њој видети неће.

БЕНВОЛИО

Ех, изгледала ти лепа кад у том

часу ни једне није било с њом,

па си с оба ока њом мерио њу.

Ал, на тим кристалним теразијама ту

измери драгу с другом што ти ја

покажем како на тој гозби сја,

па ће та што ти је сад тако ванредна

бити лепушкаста девојчица једна.

РОМЕО

Ићи ћу, али не ради те оцене,

већ да чар драге усхићава мене.

(Одлазе.)

СЦЕНА ТРЕЋА

Верона. Одаја у Капулетовом дому.

(Улазе грофица Капулет и дадиља.)

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Дадиљо, где ми је кћи? Позови је.

ДАДИЉА

Девичанства ми од дванајст година,

рекох јој да дође. Хеј, јагње! Бубамаро!

Побогу, где је та дева? Јулија!

(Улази Јулија.)

ЈУЛИЈА

Шта је? Ко зове?

ДАДИЉА

Твоја мајка.

ЈУЛИЈА

Мајко,

ево ме; шта хоћеш?

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Ево шта. Дадиљо,

изиђи за часак, морамо насамо

да говоримо. Дадиљо, врати се,

предомислих се, чућеш и ти наш

разговор. Ти знаш да ми је кћи већ

лепо стасала.

ДАДИЉА

Знам јој године у сат.

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Још нема четрнајст.

ДАДИЉА

Ја ћу се кладити

у мојих четрнаест зуба - мада имам,

на моју жалост, само четири -

да нема још четрнаест. Кол’ко је

до Ивањдана?

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Дан ил’ два више од две недеље.

ДАДИЉА

Па, више ил’ мање; од свих дана баш

уочи самог Ивањдана пуни

четрнаесту. Сузана и она

- бог да прости све хришћанске душе -

беху вршњаке; али Сузану ми

узе бог; била је предобра за мене;

али, ко што рекох, уочи Ивањдана

напуниће она четрнаест,

памтим добро. Сад је једанајст година

од земљотреса, кад сам је одбила

од сисе - нећу заборавити то -

баш оног дана од свих у години.

Сису сам пеленом била намазала

и села на сунце под голубарником.

Господар и ви сте били у Мантови -

добро се сећам. Ал’ као што рекох,

кад она оцети на мојој брадавици

пелен, и окуси његову горчину,

слатка се лудица - да сте је видели! -

намршти тад и разгневи на сису.

Голубарник се у тај мах затресе,

и непотребно би казати: бежи!

Од тог времена је једанајст година.

Тада је већ могла да стоји сасвим сама,

па, крста ми, да трчкара и гегуца

унаоколо. Баш дан раније

разбила је чело, и тад је мој муж

- бог да га прости,био је весељак -

подиже и рече: „Сад падаш на лице,

је ли? А кад будеш паметнија,

падаћеш на леђа; хоћеш ли, Јулијице?”

А на то, тако ми богородице,

лепо враголче престаде да плаче

и одговори: „Да.” И гле, сад се

ето та шала већ обистињава.

Вере ми, да живим хиљад’ година

памтићу то: „Хоћеш ли, Јулијице?”

Како је упита, а лепа лудица

престаде да плаче и одговори: „Да.”

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Та, доста с тиме, молим те, ућути.

ДАДИЉА

Добро, госпо, ал’ се морам насмејати

кад помислим да је престала да плаче

и рекла: „Да.” А, богме, имала је

на челу чворугу ко младе коке јаје;

јако се ударила и плакала је горко;

а кад јој муж рече: „Сад падаш на лице,

је ли? А кад сазреш, падаћеш на леђа;

хоћеш ли, Јулијице?” она преста с плачем

и рече: „Да.”

ЈУЛИЈА

Престани и ти једном,

молим те, дадо.

ДАДИЉА

Ућутаћу, сврших.

Бог те благословио! Била си, најлепша

беба коју сам икад дојила.

Да доживим да те видим удату,

па друго ништа не бих желела.

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

О тој удаји сам баш и хтела сад

да говорим. Реци ми, кћери Јулија,

да ли би волела да се удаш већ?

ЈУЛИЈА

То је част о којој и не сањам ја.

ДАДИЉА

Част! Да те нисам само ја дојила.

рекла бих да си с млеком посисала

и сву мудрост.

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Размисли о удаји сад.

И млађе од тебе овде у Верони,

угледне госпе, постале су мајке.

По мом рачуну, била сам баш твојих

година кад сам те родила.^[14] И кратко,

витешки Парис тражи твоју руку.

ДАДИЉА

Човек је, млада госпо! Такав човек

каквог у свету - ко од воска лик.

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Веронско лето нема такав цвет.

ДАДИЉА

Он јесте цвет; вере ми, прави цвет.

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Шта ти кажем? Би ли могла волети

племића овог? Видећеш га сад,

вечерас на гозби. Прочитај му књигу

лица, пронађи задовољство што је

пером лепоте исписано ту;

осмотри на њему складне црте ове

како једна другој дају чари нове;

а што у тој књизи не буде ти јасно,

његове ће очи изразити гласно.

Савршенству свеске те љубави јаком,

тог дивног младића невезаног браком

треба само повез. Риби треба вода,

а лепом да се лепа ћена дода.

У очима многих књига славу стиче

кад јој златне копче стежу златне приче.

Ти ћеш с њим делити све чари што има,

и с њим, умањена нећеш бити њима.

ДАДИЉА

Не мања, но већа; свака жена расте

од мужа.

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Да л’ ти се допада, пре свега,

Парисова љубав?

ЈУЛИЈА

Ја ћу радо њега

гледати, видим ли да ме баш широка

наклоност такне. Ал’ стреле мог ока

никада неће одлетети даље

од места куда их твој пристанак шаље.

(Улази слуга.)

СЛУГА

Госпо, гости су дошли, вечера је на столу, бас зобу,

питају за младу госпођицу, дадиљу пцују и грде у кухи-

њи,^[15] све је као без главе. Морам ићи да послужујем; мо-

лим вас дођите одмах.

ГРОФИЦА

Да!

(Слуга одлази.)

Парис те чека.

ДАДИЉА

Ти ћеш, дете, моћи

данима срећним дати срећне ноћи.

(Одлазе.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА

Верона. Улица.

(Долазе Ромео, Меркуцио, Бенволио, са пет-шест других маски,

носиоцима буктиња и другима.)

РОМЕО

Да ли да се говором извинимо,

или да уђемо и без избињења?^[16]

БЕНВОЛИО

Таква многоглгољивост није

више у моди. За улазак наш

не треба ни Амор^[17] везаних очију,

с лажним татарским луком од прутића,

што плаши госпе као страшило,

ни пролог, учен напамет, а речен

тихо за шаптачем. Нека нас оцене

како им драго; ми ћемо отмено

поиграти с њима и отићи.

РОМЕО

Дај ми буктињу; нисам за играње,

јер сам невесео; бићу лучоноша.^[18]

МЕРКУЦИО

Не, врли Ромео, мораш играти.

РОМЕО

Одиста не могу. Ви сте лаке ћуди

ко лаке обуће, а моја је душа

од олова, па ме за земљу прикива,

те не могу маћи.

МЕРКУЦИО

Ти си заљубљен.

Позајми од Амора крила, па се вини

ван обичног скока.

РОМЕО

Сувише ме тешко

рани његова стрела да бих мого

узлетети му на лаким крилима;

окован сам, не могу да се дигнем

над својим јадом, већ тонем под тешким

бременом љубави.

МЕРКУЦИО

Потонеш ли у њу,

оптеретићеш је; сувише си тежак

за тако нежну ствар.

РОМЕО

Је л’ љубав нежна?

Она је прегруба, пресурова,

одвећ осиона, боде ко трн.

МЕРКУЦИО

Ако је љубав груба према теби,

буди и ти тако спрам љубави груб;

боди је кад боде, па ћеш је тад ти

свладати. Дај маску да сакријем лик.

(Узима маску од пратиоца и ставља је на лице.)

Маска на маску!^[19] Не. мари кад око

радознало спази ругобу, јер ће тад

уместо мене маска да црвени.

БЕНВОЛИО

Хајд, закуцајмо, уђимо унутра,

и нек’ свак’ сместа заигра од нас.

РОМЕО

Дајте ми буктињу. Нека ветрогоње

лака срца милују нехатну

рогозину^[20] својим петама, а ја ћу

држати се старинске пословице:

Ко држи светиљку, тај једино види.

Најпаметније је напустити игру

кад буде у јеку.

МЕРКУЦИО

Ех, пандурова је реч:

Буди мудар и невидљив као миш.

Ако си заглибљен, ми ћемо те већ

извући из кала ил’ да простиш ти,

из љубави, где си запо до ушију.

Хајдемо, горимо свеће и по дану.

РОМЕО

Није тако.

МЕРКУЦИО

Мислим, господине,

да оклевајући трошимо начисто

буктиње своје, а то ти је исто

као да их неко ни дању не штеди.

Добру нам мисао схвати; то ти среди

пет пута више но пет чула сад.

РОМЕО

Добра је и моја мисо била тад,

да одемо на маскараду само;

па ипак, није мудро ићи тамо.

МЕРКУЦИО

А што, сме ли се питати?

РОМЕО

Сањао сам

један сан прошле ноћи.

МЕРКУЦИО

Па и ја сам.

РОМЕО Шта?

МЕРКУЦИО

Да сањач често истину не мари.

РОМЕО

Док спава и сања истините ствари.

МЕРКУЦИО

Видим да је краљица Маб била

код тебе.^[21] Она је вилинска бабица,

не већа но ахат прстена на прсту

одборника; спрега ситних патуљака

вози је преко носева спавача.

Празна лешникова љуска су јој кола

што их направи веверица или

стари црв - ти вилински колари

од незапамћених времена; паоци

точкова су од паукових ногу,

арњеви су од крила скакавчевих,

штранге танка влакна паукове мреже,

амови провидни зраци месечине;

бичаље јој од попчева ребарца,

а бич од танке жице свилене.

Њен је кочијаш мајушни комарац

у сивој ливреји, ни пола толики

ко округли црвић иглом извађен

из каквог лењог прста девојачког.^[22]

И у тој дивоти из ноћи у ноћ

она кроз мозак заљубљених јури,

и они сањају о љубави тад;

или преко колена дворана,

те одмах почну сањати клањање;

ил’ преко прстију адвоката који

стане сањати о шићару свом;

ил’ госпама преко усана, те оне

сањају пољупце; ал’ им гневна Маб

често унакази уста, јер им дах

заудара на слаткише. Каткад

претрчи преко носа дворанину,

те сања да њуши неку молбу двору.

Дође, и репом барског прасета

заспалом пароху заголица нос,

те он сања онда нову парохију.

Некад се вози вајниковим вратом

и он сања сечу противничких глава,

продоре, заседе, и шпанске мачеве,^[23]

и пехаре дубоке ко бунари.

А тад му она ушима забубња;

он се на то тргне, пробуди, опсује

уплашен једну молитву ил’ две,^[24]

па опет заспи. И та иста Маб

ноћу плете коњске гриве, а прљаву,

чупаву косу прси у чворове

вилинске, па кад се они размрсе,

то слути неку велику несрећу.^[25]

То је та вештица што гњави девојке

кад на леђима леже, и прва их

учи да лако носе децу када

постанз жене и затрудне. Она -

РОМЕО

Ћути, ћути, Меркуцио, ћути!

Говориш којешта.

МЕРКУЦИО

Да, јер говорим

о сновима, деци доконога мозга,

рођеној из таште уобразиље,

несуштаствене као ваздух сам,

и несталније од ветра што часом

милује ледне груди севера,

а часом, расрђен, дуне отуда

и окрене своје лице росном југу.

БЕНВОЛИО

Тај ће ветар канда одувати нас

од нашег смера, гозба је у току,

и, чини ми се, стићи ћемо доцкан.

РОМЕО

Бојим се прерано, јер ми душа слути

да ће неки исход, у звездама скривен,

кобно почети с данашњим весељем

и бедном животу у мојим грудима

превременом смрћу окончати рок.

Ал’ онај што држи крму мог живота

нека управља и мојом судбином.

Напред, орни момци!

БЕНВОЛИО

У добоше сад!

(Марширају у кућу.)

СЦЕНА ПЕТА

Верона. Дворана у Капулетовом дому.

(Музиканти чекају. Маске улазе, прелазе преко дворане и

стану у страну. Улазе слуге носећи убрусе.)

ПРВИ СЛУГА

Где је Попара да нам помогне у спремању? Сувише се

погордио за ношење дрвених тањира.^[26] Зар он да брише

дрвену чинију!

ДРУГИ СЛУГА

Кад се добро понашање стави у руке једног или два

човека, па још у неопране, онда је то прљава ствар.

ПРВИ СЛУГА

Носи те столице преклапуше, склони орманче за по-

суђе,^[27] пази на сребрнарију. Друшкане, сачувај за мене

парче колача од бадема и, ако ме волиш, кажи вратару да

пусти унутра Сузану Тоцило и Нелу. Антонио, Попаро!

ТРЕЋИ СЛУГА^[28]

Ево нас, друже готови смо.

ПРВИ СЛУГА

Очекују вас и зову вас, питају за вас и траже вас у ве-

ликој соби.

ЧЕТВРТИ СЛУГА

Па не можемо бити и овде и тамо у исто време. Ве-

село, момци; радите и веселите се, јер је живот кратак.

(Слуге одлазе. Улазе Капулет и Јулија са свима званицима,

идући у сусрет маскама.)

КАПУЛЕТ

Здраво, господо! Госпе чије прсте

не пеку жуљеви играће с вама.

Ха, ха, моје госпе! Која ће од вас

одрећи да игра? За ону што буде

оклевала ја ћу се заклети

да има жуљеве. Улових вас, а?

Добро ми дошли, господо!^[29] Некад сам

и ја носио маску и умео

шапутати уву лепе госпе оно

што јој је годило. Али то је прошло;

беше му, беше! Добро сте ми дошли,

господо! Засвирајте музиканти сад.

Места, места! Направите места;

играјте, девојке!

(Музика. Игра.)

Светлости још момци!

Дигните столове, угасите ватру

у дворани је претопло. Но, ова

забава ненадно добро испаде.

Дè седи, седи, добри рођаче

Капулете, за тебе и мене

прохујали су дани играња.

Колико је откако смо ти

и ја последњи пут били под маском?

ДРУГИ КАПУЛЕТ

Богородице ми, тридесет година.

КАПУЛЕТ

Шта, човече! Нема толико, не, нема

толико. Од Лућентијеве свадбе,

ма колико да су близу Духови,

има тек неких двадесет пет лета,

а тада смо били под маскама.

ДРУГИ КАПУЛЕТ

Више, више; син му је старији,

господине, има му и тридесет већ.

КАПУЛЕТ

Ма, шта ми причаш? Његов син је био

непунолетан пре две-три године.

РОМЕО (слузи из своје пратње)

Ко је она госпа која краси руку

онога витеза?

СЛУГА

Не знам, господине.

РОМЕО (за себе)

О, буктињу учи да појача пламен!

У ноћи блиста као драги камен

о уву Арапке. Да постане чија

одвећ је лепа; изнад света сија

високо. Као голубица снежна

у јату врана, и она је нежна

међ’ другама својим. Када се повуку

од игре, гледаћу да додиром рýку,

моју руку њеном посветим. Јесам ли

волео? Виде, опореци сâм,

јер праву лепоту тек од ноћас знам.

ТИБАЛТ

Овај је, по гласу, некакав Монтаги.

Донеси ми мач мој.

(Његов паж одлази.)

Зар је овај роб

смео, скривен фантастичном маском,

да дође овамо и да се подсмева

и руга нашој свечаности, је л’?

Тако ми части и порекла мог,

не сматрам грехом да убијем тог

ниткова.

КАПУЛЕТ

Шта је! Што праскаш, шурачићу?

ТИБАЛТ

Ово је душманин Монтаги, мој течо.

Та хуља је дошла из пркоса амо,

да се руга нашој свечаности само.

КАПУЛЕТ

Је ли то млади Ромео?

ТИБАЛТ

Дâ, онај

нитков Ромео.

КАПУЛЕТ

Умири се, врли

шурачићу, остави га на миру.

Он се понаша ко исправан племић;

и, право рећи, Верона га хвали

као доброга, учтивог младића.

Не бих ни за благо целог овог града

да му се ма каква увреда нанесе,

у моме дому. Зато буди стрпљив,

не обзири се на њ. То ми је воља,

па ако је поштујеш, остани

уљудан, престани са прштењем тим,

јер то се на овој гозби не пристоји.

ТИБАЛТ

Пристоји се кад је такав нитков гост.

Нећу га овде трпети.

КАПУЛЕТ

Ал, мораш.

Шта, дрски деране? Мораш, кажем ја.

Јесам ја господар овде или ти?

Нећеш га трпети? Шта ти пада на ум?

Зар међ’ гостима да дижеш узбуну?

Нуто делије да замеће кавгу.

ТИБАЛТ

Па, течо, то је срамота.

КАПУЛЕТ

Гле, гле.

Дà дрска дерана! Срамота је, је ли?

Та игра те може опећи. Знам ја

шта ћу с тобом. Мени се противиш!

Заиста је време да те опаметим.

- Браво, браво, децо!^[30] - Безобразниче, иди,

смири се, или - Још свећа, још свећа!

Срам те било! Ја ћу умирити тебе. -

Весело, младежи!

ТИБАЛТ

Принудно стрпљење

и гнев мој у мени воде борбу, те ми

цело тело дрхти. Ја ћу ићи; али

то што је уљезу томе слатко сад

претвориће се у најгори јад.

(Оде.)

РОМЕО (узима Јулију за руку)

Ако ми ту свету икону скрнави

недостојна рука, ја ћу радо знати

да откајем; као поклоници прави,

усне ће пољупцем грешни додир спрати.

ЈУЛИЈА

Хаџијо добри^[31] рука крива није,

јер то је знак само побожности мирне,

и пољубац је светога хаџије

кад својом руком руку свеца дирне.

РОМЕО

Зар хаџија, светац нема усне своје?

ЈУЛИЈА

Има их, ал’ да се молитви приводе.

РОМЕО

Па нек се усне од руку не двоје,

светице мила. Оне те сад моле

допусти им ово, да се вера права

у очајање горко не упути.

ЈУЛИЈА

Икона ћути и кад услишава.

РОМЕО

Плод молбе своје берем онда; ћути,

усна твоја скида грех са уста моји’.

(Пољуби је.^[32])

ЈУЛИЈА

Грех усана твојих сад на мојим стоји.^[33]

РОМЕО

Грех с усана мојих! Да преступа слатка!

Врати ми грех мој.

(Пољуби је.)

ЈУЛИЈА

Како љубиш дивно.

ДАДИЉА

Госпођице, мајка вас на једну реч зове.

РОМЕО

Ко је њена мајка?

ДАДИЉА

Госпа куће ове,

момче. Добра госпа, мудра и честита.

Кћер сам јој дојила, ту с којом сте баш

разговарали. Ко је узме, кажем,

добиће велики мираз.

РОМЕО

Је ли она

Капулетова? Цена претерана!

Мој живот ће бити у руци душмана.

БЕНВОЛИО

Хајдемо другови, забави је крај.

РОМЕО

Тим ми је, на жалост, већи немир тај.

КАПУЛЕТ

Не, господо, немојте још ићи;

Малу закуску спремићемо сад.

(Маске му се извињавају шапатом на уво.)

Је ли баш тако? Онда хвала свима.

Хвала вам, честита господо; лаку ноћ.

Буктиња још дајте. - А сад у постељу.

(Слуге доносе буктиње да испрате маске.)

Душе ми, доцкан је; ићи ћу да легнем.

(Одлазе сви сем Јулије и дадиље.)

ЈУЛИЈА

Ходи амо, дадо. Ко је онај племић?

ДАДИЉА

Син и наследник старог Тиберија.

ЈУЛИЈА

Ко је онај што баш сада излази?

ДАДИЉА

То је, мислим, млади Петручио.

ЈУЛИЈА

А онај за њим што не хте играти?

ДАДИЉА

Не знам.

ЈУЛИЈА

Иди, питај за његово има.

(За себе.)

Ако је ожењен, онда ми је гроб

постеља брачна.

ДАДИЉА

Име му Ромео,

он је Монтаги, јединац је син

вашега великог непријатеља.

ЈУЛИЈА (за себе)

Љубав ми из мржње моје ниче јасно!

Прерано га видех и познадох касно.

Кобан ће бити љубави ми плод,

јер морам волети душманинов род.

ДАДИЉА

Шта је то, шта је?

ЈУЛИЈА

Стих који научих

малочас од једног играча - опрости.

(Изнутра се чује: „Јулија!”)

ДАДИЉА

Сад ће, сад ће. - Хајд’мо, отишли су гости.

(Одлазе.)

ДРУГИ ЧИН

ПРОЛОГ

(Улази Хор.)

ХОР^[34]

Сад стара чежња на постељи мре,

нова љубав њено наследство сад тражи;

она за коју хтеде мрети пре

крај Јулије нема више своје дражи.

Сад Ромео опет вољен је и воли,

обоје очима опчињени сјајним;

за душманком вајном њега жудња боли,

она сласт љубави куша путем тајним.

Сматран душманином, он нема згоду ту

да јој свој љубавни завет јавно каже;

а њој што воли њега ко он њу

залуду очи свог драгана траже.

Страст им даје моћи, а време помаже

да крајњи бол само крајњом слашћу блаже.

(Оде.)

СЦЕНА ПРВА

Верона. Капулетов врт. На једној страни спољни зид поред

кога иде уличица; на другој Капулетова кућа на којој се види

горњи прозор.

(Долази Ромео.)

РОМЕО

Куда даље, кад ми је срце ту?

Тужна земљо, иди, тражи своје сунце.^[35]

(Пење се на зид и скаче у врт. Бенволио и Меркуцио одлазе

у уличицу. Ромео ослушкује иза зида.)

БЕНВОЛИО

Ромео мој, рођаче Ромео!

МЕРКУЦИО

Мудар је он, па се, живота ми мог,

искрао кући да легне.

БЕНВОЛИО

Овуда

отрчао је и прескочио

баштенски зид. Зови га, Меркуцио.

МЕРКУЦИО

Зваћу га ко да призивам духове.

Ромео! ћуди! лудо! љубавниче! страсти!

Појави се у виду уздаха;

реци само један слик, и ја ћу бити

задовољан; узвикну „вај мени!”

Прозбори „љубави”, „голубице!” реци

торокуши Венери лепу реч

за слепог јој сина, наследника,

младог, голишавог Купидона^[36] што је

тако вешто погодио стрелом

краља Коуфетјуа,^[37] да се заљубио

у девојку која је процила.

Не чује, не миче се, нити се одзива.

Тај јадник је мртав, морам га призвати

бајалицом. Заклињем те светлим

Розалининим очима и њеним

високим челом и руменом усном,

мајушним стопалом или прàвом ногом,

дрхтавом бутином и оближњим местом,

појави нам се у обличју свом!^[38]

БЕНВОЛИО

Ако те чује, биће љут на тебе.

МЕРКУЦИО

То га не може љутити. Ја бих га

раздражио кад бих призивао

у круг његове. даме неки дух

чудан, па да стоји тамо док га она

не положи и он не клоне од њених

чини; то би збиља сушта пакост била.

Моје призивање часно је, поштено;

у име његове драге је га само

призивам да се појави.

БЕНВОЛИО

Хајдемо!

Он се сакрио у ово дрвеће

и хоће да буде влажној ноћи друг.

Љубав му је слепа, воли таму клету.

МЕРКУЦИО

Слепа љубав никад не погађа мету.

Сад он седи под неком мушмулом

и жели да му драга оно воће

што девојке уз смех зову мушмулом,

па да му у крило падне. О, Ромео,

да је напрсла, и тако даље још,

а ти шиљат пошчић! Лаку ноћ,

Ромео. Идем ја у свој креветац.

Ова пољска ми је постеља прехладна

за спавање. Хоћемо ли?

БЕНВОЛИО

Хајд’мо.

Залуд је тражит оног што не жели

да пронађен буде ни од свога друга.

(Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА

Верона. Капулетов врт.

(Ромео ступа напред.)

РОМЕО

Ко рањен није рањеном се руга.^[39]

(Горе, на прозору, појављује се Јулија.)

Ал’ тихо! Шта светли то кроз прозор тај?

Гле, то је исток, а Јулија сунце.

Устани, лепо сунце, и дотуци

завидљиву луну, већ бледу од једа

што си ти, њена дева,^[40] много лепша.

Немој јој више бити пратиља,

јер је завидљива. Одежда је њених

весталки зелене, болешљиве боје.^[41]

Само је лỳде^[42] носе: одбаци је

Ево ми, драге,^[43] ево љубави.

О кад би то знала! Она говори,

ал’ не каже нхшта. Но шта мари!

Око јој говори, њему одговарам.

Дрзак сам, она не говори мени.

Две најлепше звезде на небеском своду,

Одлазећ некуд, моле очи њене

да трепере у њиним сферама

до њиног повратка. Шта би било да су

те очи тамо, а оне у њеној

глави? Сјај би њеног лица постидео

те звезде онако као свећу дан.

Њене би очи зрачиле с небеса

кроз простор тако да би птице све

запевале мислећ да је прошла ноћ.

Гле како образ наслања на руку!

Да сам рукавица да дирнем образ тај!

ЈУЛИЈА

Вај!

РОМЕО(за себе)

Она говори. О, говори опет,

анђеле светли, јер блисташ нада мном

у овој ноћи ко крилати гласник

задивљеним очима смртника,

што га затурене главе посматрају

кад узјаше на споре облаке

и једри грудима ваздуха.

ЈУЛИЈА

Ромео,

о, Ромео! Зашто си Ромео?

Одреци се оца и одбаци име;

ил’, ако нећеш, буди ми заклети

драган, па ја нећу бити више

Капулетова.

РОМЕО(за себе)

Да л’ да слушам још

ил’ да одговорим?

ЈУЛИЈА

Непријатељ мој

то је твоје име. Ти би био ти

и кад не би био Монтаги. О буди

неко друго име! Шта је то Монтаги?

То није рука, нога, ни мишица,

ни лице, нити ма шта од човека.

Шта садржи име? Ружа би давала

слатки мирис, па ма како је ми звали.

И Ромео би, и да се не зове

тако, задржао своје савршенство

и без тог имена. Ромео, одбаци

то име што није део тебе сама,

па сам сва твоја.

РОМЕО

Хватам те за реч.

Назови ме драгим, и бићу поново

крштен; одсада нисам Ромео.

ЈУЛИЈА

Ко си ти што си, скривен плаштом ноћи,

докучио мојих тајних мисли ток?

РОМЕО

Не знам како ћу се именом казати,

светитељко мила. Име је то мрско

мени, јер је оно непријатељ твој.

Да је написано, ја бих га поцепо.

ЈУЛИЈА

Моје уши нису улице ни сто

речи с твог језика, а већ му знам звук.

Зар ниси Ромео и Монтаги ти?

РОМЕО

Ни једно, лепа, ако су ти мрски.

ЈУЛИЈА

Реци како си дошао овамо,

и зашто? Зидови врта су високи,

тешки за прелаз, а с обзиром ко си,

за тебе је ово место сама смрт,

ако те ту хађе какав рођак мој.

РОМЕО

На лаким крилима љубави сам зид

прелетео; јер камене међе

не могу никад задржати љубав;

а што љубав може, она то и сме.

Рођаци твоји препрека ми нису.

ЈУЛИЈА

Ако те они виде, убиће те.

РОМЕО

Вај, већа опасност у оку је твом

него у двадесет њихових мачева.

Погледај ме мило, па ме мржња њина

не може ранити.

ЈУЛИЈА

Не бих за сав свет

волела да те спазе.

РОМЕО

Ноћни плашт

скрива ме добро од ока њиховог.

Ако ме не волиш, нек’ ме нађу ту;

боље да ме њина мржња убије

но да ме без твоје љубави смрт штеди.

ЈУЛИЈА

Ко ти је овамо показао пут?

РОМЕО

Љубав; она ме је подстакла да трагам.

Дала ми је савет, а ја очи њој.

Нисам морепловац, ал’ да си далеко

ко обала коју запљускује

најдаље море, ја бих запловио

на срећу ради таквог блага.

ЈУЛИЈА

Знаш,

да ми на лице маску ставља ноћ,

иначе би ми девојачка румен

облила образе што си чуо шта сам

говорила ноћас. Радо бих се ја

држала навике, радо реч порекла.

Ал’ збогом навико! Болиш ли ме? Знам,

рећи ћеш: „Да”, и примићу ту реч.

Ал’ и заклет можеш постати неверан.

На љубавничка кривоклетства, кажу,

доброћудно се смеје Јупитер.^[44]

Племенити Ромео, искрено

реци да л’ ме волиш. Ако мислиш да сам

брзо освојена, мрштићу се, па ћу

јогунасто, кад ме просиш, рећи: „Не”,

мада иначе не бих за сав свет.

Да, лепи Монтаги, ја сам заљубљена

исувише, па би могао мислити

да сам локоумна; ал’ веруј, племићу,

вернија ћу бити од тих што се боље

праве уздржљивим. Била бих и ја

уздржљивија, признајем, да ниси

пре него приментих чуо ову страсну

исповест моје верне љубави.

Опрости, и лаком заносу не придај

предају што ти тамна откри ноћ.

РОМЕО

Кунем се, госпо, блаженим месецом

што сребром краси све круне дрвећа...

ЈУЛИЈА

О, не куни се несталним месецом

што месечно мења свој округли лик,

да и твоја љубав не постане таква.

РОМЕО

Чиме да се кунем?

ЈУЛИЈА

Немој се ни клети;

ил’, акко хоћеш, закуни се својим

дивотним бићем које ми је бог

обожавања, па ћу веровати.

РОМЕО

Ако икад мила љубав црца мог...

ЈУЛИЈА

Не, не куни се. Мада се радујем

теби, ова ме ноћашња веридба

не радује; сувише је нагла,

непромишљена одвећ, много брза,

сувише слична муњи која мине

пре но што човек може рећи: „Сева”.

Лаку ноћ, мили. Овај пупољак

љубави ће можда, на даху лета тог

што води зрењу, бити диван цвет

за наш идући сусрет. Лаку ноћ,

лаку ноћ! Нека слатки мир и покој

буду у твом срцу ко што су у мом.

РОМЕО

О, остављаш ме незадовољеног.

ЈУЛИЈА

Шта би те ноћас задовољило?

РОМЕО

Веран завет твоје љубави за мој.

ЈУЛИЈА

Пре сам га дала но што си тражио,

а волела бих да још није дâт.

РОМЕО

Зар би га повукла. Зашто, мила моја?

ЈУЛИЈА

Само да га опет од свет срца дам.

Ал’ ипак желим само то што имам.^[45]

Дарежљивост ми бескрајна ко море,

а моја љубав дубока ко оно,

па што више дајем, све то више имам,

јер су бесконачне. Чујем неки шум.

Љубави мила, збогом...

(Дадиља зове изнутра.)

Сад ћу, дâдо!

- Мили Монтаги, буди вазда веран.

Остани још мало, вратићу се сад.

(Јулија одлази унутра.)

РОМЕО

О блажена, блажена ноћи! Стрепим,

кад је ноћ, да је све то само сан,

одвећ леп да би стварно постојао.

(Јулија се појављује на прозору.)

ЈУЛИЈА

Три речи, мили Ромео, па онда

лаку ноћ збиља. Ако ти је љубав

часна, а намера брак, јави ми сутра,

по ономе кога будем послала,

где и кад хоћеш да се обред сврши,

па у твоје руке судбину предајем

и идем с тобом, господару мој,

и на крај света.

ДАДИЉА(изнутра)

Госпођице, хеј!

ЈУЛИЈА

Долазим одмах. Али, ако ти

не мислиш часно, преклињем те...

ДАДИЉА

Хеј,

госпођице!

ЈУЛИЈА

Сад ћу доћи. - Прекини

веридбу, и пусти ме саму јаду мом.

Сутра га шаљем теби.

РОМЕО

Душе ми...

ЈУЛИЈА

Хиљаду пута лаку ноћ!

(Одлази у кућу.)

РОМЕО

Хиљаду

пута је она без твог сјаја гора.

Драги драгој својој журно ићи мора

ко ђаци од књиге, а од драге лика

тужна ко у школу лица ученика

(Ромео полази. Јулија се враћа прозору.)

ЈУЛИЈА

Пст, Ромео, пст! О да ми је глас

соколарев, да домамим натраг

мог племенитог сокола! Али је

сужањство промукло, па не може гласно

дозвати га; иначе бих ја

развалила пећину где Ехо^[46]

лежи и створила да јој ваздушасти

глас промукне више него мој

понављајући моје „Ромео!”

РОМЕО

То моја душа шапће моје име.

Како сребрно, како звонко, мило

збучи у ноћи говор заљубљених,

ко најнежнија музика.

ЈУЛИЈА

Ромео!

РОМЕО

Мила моја!

ЈУЛИЈА

У који час сутра

да пошљем?

РОМЕО

У девет.

ЈУЛИЈА

Нећу одоцнити.

Ал, дотле има двадесет година.

Заборавих зашто те позвах натраг.

РОМЕО

Стајаћу овде док се не сетиш.

ЈУЛИЈА

А да би и даље ти остао ту,

нећу се сетити, јер волим да сам с тобом.

РОМЕО

А ја ћу и даље да останем ту,

да се ти не би сетила, и тако

заборавићу други дом сем овог.

ЈУЛИЈА

Ближи се јутро. Хтела бих да одеш,

али не даље но птић враголанке

што га пусти да јој с руке одскакуће

ко јадни сужаљ у букагијама,

па га из љубави и из љубоморе

на ту слободу опет натраг вуче.

РОМЕО

Волео бих да сам и ја твоје птиче.

ЈУЛИЈА

И ја, ал’ бих те грљењем убила.

Лаку ноћ, лаку ноћ! Растанак тај

слатка је туга, па ћу ти, то знај,

лаку ноћ шаптати док не сване дан.

РОМЕО

Мир грудима твојим, а очима сан!

Да сам сан и мир тај, слатко бих почивао.

(Јулија оде.)

У ћелију свога духовника живо

идем сад да помоћ затражим од њега

и мој драги удес испричам пре свега.

(Одлази.)

СЦЕНА ТРЕЋА

Верона. Ћелија монаха Лаврентија.

(Улази Лаврентије с котарицом.)

ЛАВРЕНТИЈЕ

На мргодну ноћ се смеши јутро сива

ока, и облаке с истока проткива

зрацима. Пегави мрак ко пијан гега

с пута Титанових^[47] кола иза њега.

Пре и осуши влажну росу, желим

да наберем пуну ову корпу трава

отровних и цвећа чији сок спасава.

Земља је и гроб и та мајка родна

природе; тај гроб је и утроба плодна;

разноврсну децу те утробе своје

природине груди без престанка доје.

Нека су изврсна с много лепих страна,

а сва различита, нису сва од мана.

О, корисно, моћно дејство увек спава

у биљу, камењу и својствима трава.

Ништа на земљу није тако бедно

да не пружи каткад и по добро једно,

нит је ишта добро толико да неће

од природе своје понекад да скреће

и шо у зло неко неће да забаса.

И врлина сама понеког се часа

рђаво примени, те ће порок бити;

а порок се каткад добрим дѐлом кити.

(Улази Ромео, али га Лаврентије још не примећује.)

У нежном цвету овог младог ткива

и лек и отров заједно почива.

Кад се помирише, крепи наше тело,

а кад се окуси, уствља зацело

привремено^[48] срце и рад чула свију.

Зло се и добро ко два краља бију

у нама и биљу, па кад зло надвлада,

црв смрти биљку расточава тада.

РОМЕО

Добро јутро, оче.

ЛАВРЕНТИЈЕ

Благословен био!

Чији ме то рани глас поздравља мио?

С постељом се рани растанци не чине

кад нам је у глави све у реду, сине.

Брига у оку сваког старца бдије;

а где брига стоји, ту одмора није.

Но тамо где младост лака мозга, млада

тела се пружи, ту златан сан влада.

Твој уранак ми тај говори стога

да те брига диже из кревета твога.

Ил’ ако то није онда имам прáво

рећи да Ромео ноћас није спаво.

РОМЕО

Тачно. Други ми је одмор више мио.

ЛАВРЕНТИЈЕ

Бог да прости грехе! А јеси ли био

са Розалином?

РОМЕО

С Розалином сад?

Заборавих оче, то име, тај јад.

ЛАВРЕНТИЈЕ

Тако, драги сине! Ал’ реци ми ово:

Где си био?

РОМЕО

Ноћас на гозби сам прово

код душмана својих; ту ми један зада

рану, и ја њему. И наш спас је сада

у твојој моћи и твом светом леку.

Ја не гајим, свети оче, мржњу преку,

и молим те за свог душманина часно.

ЛАВРЕНТИЈЕ

Буди јасан сине, и говори јасно.

Кад се не зна тачно шта исповест значи,

она и нејасан опроштај повлачи.

РОМЕО

Знај начисто онда: љубав је срца мог

лепа кћи богатог Капулета тог.

Што је она мени, и ја сам њој ето;

наша љубав чека још венчање свето.

Када смо, како и где смо се срели,

испросили се и заверили, је ли,

причаћу ти уз пут; ал’ прими на знање

молбу да пристанеш на наше венчање.

ЛАВРЕНТИЈЕ

О, свети Фрањо! Зар да тако мине

брзо твоја љубав наспрам Розалине,

за којом си чежњу осећо дубоку.

Младићка је љубав, то значи, у оку,

а не у срцу. Исусе, Маријо,

колико си слане воде пролио

за Розалином, колико си соли

дао да зачиниш љубав кад се воли,

да ти та љубав најзад обљутави!

Још небо под сунцем не може да плави

од уздаха твојих;^[49] још ми ува стара

твој скорашњи вапај због љубави пара.

И гле, на образу и сада ти стоји

необрисани траг од суза твоји’.

Ако си ти икад био ти, а јад

овај твој био, ви сте оба тад

припадали само Розалини, знај.

Па зар је такав сад преокрет тај?

Суди да ли грешној жени треба прићи

с опроштајем кад су и људи слабићи.

РОМЕО

Ти си ме корео баш због Розалине.

ЛАВРЕНТИЈЕ

Не што волиш, него што лудујеш, сине.

РОМЕО

Желио си да та љубав у гроб стигне.

ЛАВРЕНТИЈЕ

Не зато да друга из гроба се дигне.

РОМЕО

Молим те, нек’ ме твоја реч не кара:

она коју сада волим одговара

на милост и љубав, а прва то вала

чинила није.

ЛАВРЕНТИЈЕ

Јер је добро знала

за твоју љубав да су само приче

да она чита, а не зна да сриче.

Ал’ хајде, млади превртљивче, хајде,

бићу ти помоћник овде, није вајде,

да би вам се мржња кућа овим браком

љубављу можда заменила јаком.

РОМЕО

Хајдемо одавде, јер мени се жури.

ЛАВРЕНТИЈЕ

Полако. Онај се спотакне ко јури.

(Одлазе.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА

Верона. Улица.

(Долазе Бенволио и Меркуцио.)

МЕРКУЦИО

Где ли је, до врага, овај Ромео?

Је ли бар ноћас долазио кући?

БЕНВОЛИО

Очевој није; питао сам слугу.

МЕРКУЦИО

Она бледа, тврда срца цура,

она Розалина мучи га толико

да ће посигурно полудети већ.

БЕНВОЛИО

Тибалт, синовац старог Капулета,

посла писмо дому оца његовог.

МЕРКУЦИО

Позива на двобој, тако ми живота.

БЕНВОЛИО

Ромео ће му већ одговорити.

МЕРКУЦИО

Сваки писмен човек може да одговори на писмо.

БЕНВОЛИО

Да, али он ће писцу писма, на његово изазивање,

изазивачки одговорити.

МЕРКУЦИО

Вај, јадни Ромео, па он је већ мртав: прободен црним

оком беле цуре, устрељен љубавном песмом кроз уво,

погођен посред срца стрелом онога слепог дерана; па је

ли то човек што ће изаћи на мегдан Тибалту?

БЕНВОЛИО

Зашто да не, шта је Тибалт?

МЕРКУЦИО

Па није мачји кашаљ. Он је храбар борац витешког

понашања. Мачује се као што ти певаш по нотама - па‑

зи на такт, интервале, ритам. Паузе су код њега мини‑

малне: један, два, а на три ти сјури мач у груди. Прави је

касапин свилене дугмади, мегданџија над мегданџијама,

оџакових најплеменитијег соја, велики зналац првог и

другог повода^[50] за двобој. Ах, онај бесмртни passado, па

punto riverso, па hai!^[51]

БЕНВОЛИО

Шта?

МЕРКУЦИО

До врага с тим будаластим, тепавим, уображеним ги‑

здавцима, с тим мајсторима нагласка! „Исуса ми, изван‑

редно добар мач! Изванредно крупан човек! Изванред‑

но добра блудница!” Зар није жалосно, мој стари, кад

нам толико досађују те туђинске мушице, ти помодари,

ти pardonnez‑moi‑ci, што се толико држе новотарија да

не могу угодно седети на старим клупама. О, њихове ко‑

сти, њихове кости!

(Улази Ромео.)

БЕНВОЛИО

Ево Ромеа, ево Ромеа!

МЕРКУЦИО

Без своје икре, као осушена харинга. О месо, месо,

како си се порибило!^[52] Сад је он за оне песме којима је

Петрарка^[53] био пун. Лаура је према његовој госпи обич‑

на судопера - мада је имала бољег љубавника да је опе‑

ва: Дидона је аљкуша, Клеопатра циганка, Јелена и Хе‑

ра простакуше и блуднице, а Тизба^[54] је била сивоока,^[55]

или тако нешто, али ништа нарочито. Сињор Ромео,

бонжур! Ево француског поздрава за твоје француске

клундре.^[56] Ти си нас ноћас лепо насамарио.

РОМЕО

Добро јутро обојици. Како сам вас насамарио?

МЕРКУЦИО

Шта се правиш да не знаш? Побегао си од нас, госпо‑

дине, побегао.

РОМЕО

Опрости, добри Меркуцио, имао сам важна посла; а

у случају као што је био мој, човек је принуђен да зане‑

мари учтивост.

МЕРКУЦИО

То је исто као да се каже да је, у случају као што је

твој, човек принуђен да савије колена.

РОМЕО

Хоћеш да кажем ради поклона?

МЕРКУЦИО

Добро си погодио.

РОМЕО

Најучтивије објашњење.

МЕРКУЦИО

Па ја сам цвет учтивости.

РОМЕО

Који цвет?

МЕРКУЦИО

Ружа.

РОМЕО

Онда је моја сандала закићена добрим цветом.

МЕРКУЦИО

Досетљив си, није вајде. Продужи с том досетком

док сандалу не износиш, па кад јој подереш ђон, оста‑

ћеш просто‑напросто бос.

РОМЕО

О, да просте шале, просто изврсне због своје простоте!

МЕРКУЦИО

Стани између нас, добри Бенволио; уморила ми се

духовитост.

РОМЕО

Шибај је и мамузај, шибај и мамузај, или објављујем

да си побеђен.

МЕРКУЦИО

Па ако наше духовности треба да се јуре као дивље

гуске у лову, онда сам ја пропао, јер у твојој памети има

пет пута више од дивље гуске но у мојој. Јесам ли икад

ишао с тобом на гуске?

РОМЕО

Никад ниси био са мном ни ради чега осим ради

гуске.

МЕРКУЦИО

Ујешћу те због те досетке за уво.

РОМЕО

Не, не уједај, добри гусане.

МЕРКУЦИО

Твоја духовитост је горка као јабука кисељача; она је

преопор сос.

РОМЕО

Па зар сос од јабука не иде са слатким гусаном као

што си ти?

МЕРКУЦИО

О, твоја је досетљивост растегљива ко јарећа кожа,

што се од једног палца растеже на читав лакат.

РОМЕО

Волео бих да своју духовитост растегнем до речи

„непристојан”, па да ту реч приденем гусану и докажем

да си ти непристојан гусан.

МЕРКУЦИО

Па зар то није боље но јадиковање због љубави? Сад

си дружеван, сад си Ромео; сад си оно што си и по бићу

и по опхођењу, јер она плачевна љубав је као нека бу‑

далчина што испружена језика трчи горе-доле да би

своју кратку лудачку палицу забила у какву рупу.

БЕНВОЛИО

Доста! Доста!

МЕРКУЦИО

Желиш да престанем с причом и против своје воље?

БЕНВОЛИО

иначе би ти се прича одужила.

МЕРКУЦИО

О, вараш се! Скратио бих је, јер сам већ догурао до

дна и нисам мислио да идем дубље у њену садржину.

(Види се дадиља како долази у својој најлепшој опреми, са

својим слугом Петром.)

РОМЕО

Гле, добре бродске опреме! Једро! Једро!

МЕРКУЦИО

Два, два! пеленгири и кецеља.

ДАДИЉА

Петре!

ПЕТАР

Извол’те.

ДАДИЉА

Моју лепезу, Петре.

МЕРКУЦИО(за себе)

Дај јој, добри Петре, да сакрије лице, јер лепезино је

лице лепше.

ДАДИЉА

Бог вам дао добро јутро, господо.

МЕРКУЦИО

Бог ти дао добар дан, лепа госпо.

ДАДИЉА

Је ли већ дан?

МЕРКУЦИО

Увелико, кажем вам; блудничка казаљка сунчаника

сада је тачно на подневној заресци.

ДАДИЉА

Срам вас било! Какав сте ви човек?

РОМЕО

Човек, племенита госпо, кога је бог створио да ква‑

ри самог себе.

ДАДИЉА

Вере ми, добро. „Да квари самог себе”, рекосте? Го‑

сподо, може ли ми ко од вас рећи где ћу наћи младога

Ромеа?

РОМЕО

Могу вам ја рећи; али ће млади Ромео бити старији

кад га нађете но кад сте га почели тражити. Ја сам нај‑

млађи човек с тим именом, у недостатку горега.^[57]

ДАДИЉА

Добро сте рекли.

МЕРКУЦИО

Па зар је оно што је најгоре добро? Врло добро схва‑

ћено, богами! Мудро, мудро!

ДАДИЉА

Ако сте ви он, господине, желим да говорим повер‑

љиво с вама.

БЕНВОЛИО

Позваће га на неку вечеру.

МЕРКУЦИО(за себе)

Подводачица, подводачица, подводачица!

Држт’те је!

РОМЕО

На какву си то дивљач набасао?

МЕРКУЦИО

Не на зеца, господине, већ на зечицу у посној пити,

господине, која се убајатила и убуђала пре но што је по‑

једена.^[58]

(Шета поред њих и пева.)

Зечице старе,

зечице седе

у пити се добро варе.

Ал’ зечице седе

ни паре не вреде

кад се пре укваре.

Ромео хоћеш ли доћи очевој кући? Ми ћемо тамо на

ручак.

РОМЕО

Ето ме одмах за вама.

МЕРКУЦИО

Збогом, стара госпо, збогом.

(Пева.)

„Госпо, госпо, госпо.”^[59]

(Меркуцио и Бенволио одлазе.)

ДАДИЉА

Иди до врага! Молим вас, господине, ко је тај безо‑

бразник што је тако натучен обешењаклуцима?

РОМЕО

Он је, дадиљо, господин који воли да чује свој говор,

и више ће испричати за један минут но што ће од друго‑

га чути за месец дана.

ДАДИЉА

Ако ма шта каже против мене, научићу га памети, па

да је не знам колико пута јачи, да је и двадесет таквих

клипана; а ако не могнем ја, наћи ћу ко ће моћи. Шуга‑

ви неваљалац! Нисам ја нека његова намигуша, нека од

његове лакоумне багре. (Петру) И ти стојиш ту и пу‑

шташ да сваки ради са мном шта хоће.

ПЕТАР

Нисам видео никога да ради с вама шта хоће. А да је‑

сам, сместа бих исукао мач. Јамчим да смем потргнути

мач, брзо као ма ко други, кад ми добра кавга да прили‑

ку и кад је закон на мојој страни.

ДАДИЉА

Тако ми бога, толико сам љута да све дрхти на мени.

Шугави неваљалац! Молим вас на једну реч, господине.

Као што сам вам рекла, моја млада госпођица ми је на‑

редила да вас нађем. оно што ми је наредила да вам ка‑

жем задржаћу за себе. Али, прво, допустите да вам ка‑

жем, ако мислите да је, што но кажу, вучете за нос, то

би, велим, било зазор и срамота јер је она млада девој‑

ка; и зато, ако бисте били дволични према њој, то би

био врло ружан поступак према таквој племићки и вр‑

ло неваљала ствар.

РОМЕО

Дадиљо, препоручи ме својој госпођици и господари‑

ци. Реци јој да изјављујем -

ДАДИЉА

Слатко срцеЉ Збиља ћу јој рећи. Боже, боже, како ће

се обрадовати!

РОМЕО

Шта ћеш јој рећи? Ти ме и не слушаш!

ДАДИЉА

Рећи ћу јој, господине, да ви изјављујете, а то је, ка‑

ко ја разумем, часна племићка понуда.

РОМЕО

Реци јој нека нађе начина

да на исповест дође после подне,

па ће је отац Лаврентије тад

исповедити у својој ћелији

и венчати нас. Ево ти за труд.

ДАДИЉА

Не, заиста, ни паре, господине.

РОМЕО

Деде, кад кажем, мораш то узети.

ДАДИЉА

Ово после подне, господине; добро, биће тамо.

РОМЕО

И, добра дадо, ти сачекај само

иза опатијског зида. Слуга мој

донеће ти у току овог часа

лествице од ужета, које ће ме

у тајној ноћи одвести врхунцу

радости моје. Збогом. Буди верна,

и ја ћу ти зато наградити труд.

Збогом. Поздрави ми твоју господарицу.

ДАДИЉА

Бог на небу нек вас благослови!

Чујте, господине.

РОМЕО

Шта хоћеш да кажем,

дадиљо мила?

ДАДИЉА

Је ли човек ваш

поуздан? Јесте л’ чули како кажу:

„Двоје још могу да чувају тајну

кад уклоне трећег?”

РОМЕО

Јемчим да је мој

човек тврде вере као челик сам.

ДАДИЉА

Добро, господине. Моја господарица је најслађа го‑

спођица. Боже, боже, кад је била мало, брбљиво ство‑

рење - О, има у граду један племић, неки Парис, који би

све урадио да је добије; али она, добра душица, мари за

њега колико за жапца, правог жапца. Понекад је задир‑

кујем и кажем јој да је Парис лепши; али, душе ми, чим

то кажем, она побледи као најбоље платно на свету. Зар

рузмарин и Ромео не почињу истим словом?

РОМЕО

Да, па шта је с тим? Оба почињу са р.

ДАДИЉА

Ах, подругљивче, то је псеће име,^[60] р је за - Не; знам

да ваше име почиње другим словом; и она је спевала та‑

ко дивне стихове о томе, о вама и рузмарину, да би вам

милина била да их чујете.

РОМЕО

Поздравите ми вашу госпођицу.

ДАДИЉА

Хоћу, хиљаду пута.

(Ромео одлази.)

Петре!

ПЕТАР

Извол’те.

ДАДИЉА

Брзо напред!

(Оду.)

СЦЕНА ПЕТА

Верона. Капулетов врт.

(Улази Јулија.)

ЈУЛИЈА

Девет је избило када послах даду;

За пола часа, рече биће ту.

Можда га не може да нађе. Ал’ није.

Хрома је! Гласници љубави ко мисли

треба да иду десет пута брже

но сунчани зраци када гоне сенке

преко тамних гора. Зато лакокрили

голубови возе љубав, зато Амор,

брз као ветар, има крила своја.

Сунце је сада на највишем врху

свог данашњег пута, а од девет сати

до дванаест је три дугачка часа,

а ње још нема. Да има љубави

и младалачку топлу крв, она би,

брза као лопта, моје речи драгом

добацивала, а мени његове.

Ал’ стари свет је као мртав створ

тежак, ко олово блед, незграпан, спор.

(Улази дадиља и Петар.)

Ево је! Боже! О, медена дадо,

шта је ново? Реци, јеси била с њим?

Пошљи слугу.

ДАДИЉА

Петре, иди на капију.

(Петар одлази.)

ЈУЛИЈА

Сад, добра дадо - боже, што си сетна?

Ма вест била тужна, изреци је ведро;

а ако је добра, срамотиш музику

слатких вести кад ми је одсвираш

с тим киселим лицем.

ДАДИЉА

Уморна сам, пусти

да одахнем. Ух, боле ме кости!

Какву сам само трку имала!

ЈУЛИЈА

Волела бих да имаш моје кости,

а ја твоје вести. Хајде, молим те,

говори, добра дадо моја.

ДАДИЉА

Исусе, колика журба! Зар не можеш

да причекаш мало? Зар не видиш

да сам без даха?

ЈУЛИЈА

Откуд си без даха

кад имаш даха да ми кажеш то?

Извињење твоје дуже је од вести

коју њим одлажеш. Је ли твоја вест

добра ил’ рђава? На то одговори.

Једно ил’ друго, а појединости

сачекаћу. Је ли добра или зла?

ДАДИЉА

Ех, направила си наиван избор; ти не умеш да избе‑

реш мужа. Ромео! Не, не. Мада му је лице лепше но у

других, ипак... нога му надмаша ноге других људи, а што

се тиче руке, стопала и стаса, они су, иако о њима не

вреди говорити, ненадмашни. Он није цвет учтивости,

али јемчим да је благ као јагње. Иди својим путем, де‑

војко, и моли се богу. Шта, јесте ли ви већ ручали?

ЈУЛИЈА

Не. Ал, све то знала сам и пре.

Шта о венчању каже, реци шта?

ДАДИЉА

Боже како ме боли глава! Какву

главу то имам? Лупа као да ће

у двадесет комада прснути.

А леђа с друге стране,^[61] ох, та леђа,

та леђа моја! На душу ти грех

што ме посла да дохакам себи

јурећи горе-доле.

ЈУЛИЈА

Вере ми,

жао ми је што ти није добро.

Слатка дадо, реци шта каже мој драги?

ДАДИЉА

Твој драги каже, као частан господин, и учтив, и љу‑

базан, и леп, и заиста добар - Где је твоја мати?

ЈУЛИЈА

Где је моја мајка? Она је у кући.

Где би могла бити? Како ми то чудно

одговараш: „Твој драги каже, као

частан господин - где је твоја мајка?”

ДАДИЉА

О, богородице! Гле како је она

плаховита! Је ли то мелем за моје

болне кости? Одсад сама нси своје

поруке.

ЈУЛИЈА

Докле ћеш запетљавати!

Шта каже Ромео?

ДАДИЉА

Јесу ли ти данас

допустили да на исповест отидеш?

ЈУЛИЈА

Јесу.

ДАДИЉА

Онда пожури ћелији

оца Лаврентија; ту те чека муж

да те за жену узме. Сад ти грешна

крв облива лице, ал’ на другу вест

оно ће бити још руменије.

Иди у цркву; ја морам другим путем,

да донесем овамо лествице

којима ће драги твој, чим падне мрак,

попети се у гнездо птичије.^[62]

Диринчим, мучим се, циљ ми твоја срећа;

ал’ ноћас ће терет и на твоја плећа.

Ја ћу на ручак, ти ћелији, јадо.

ЈУЛИЈА

Журим дивној срећи! Збогом, добра дадо.

(Одлазе.)

СЦЕНА ШЕСТА

Верона. Ћелија монаха Лаврентија.

(Улазе Лаврентије и Ромео.)

ЛАВРЕНТИЈЕ

Небо, насмеши се на свети чин тако

да потоњи дани не коре нас тугом.

РОМЕО

Амин, нека тако буде! Ал’ ма каква

туга дошла, она неће превагнути

узајамну радост краткога тренутка

преведеног с њоме. ти нам само спој

руке светом речју, па онда нек смрт

што прождире љубав учини што сме;

мени је довољно назвати је својом.

ЛАВРЕНТИЈЕ

Нагле се среће нагло и заврше

и умру у свом тријумфу ко ватра

и барут што се у пољупцу ниште.

И најслађи мед нам огади због сласти

и прохтев нам својим укусом угаси.

Воли умерено; тако чини љубав

која дуго траје.^[63] Пребрз ко и спор

касно стиже. - Ево госпођице.

(Улази Јулија.)

О, тако лака нога никад неће

истрти шкриљац на стази живота!

Заљубљени може јахати на свили

што доконо лебди по летњем ваздуху,

без пада. Тако је лака таштина.

ЈУЛИЈА

Добро вече, оче.

ЛАВРЕНТИЈЕ

Ромео ће, кћери,

захвалити теби за обојицу.

ЈУЛИЈА

И њему добро вече, јер иначе

на чему би ми био захвалан?

(Ромео и Јулија се загрле.)

РОМЕО

Ах, Јулија, ако је мера среће твоје

превршена тако као моја што је,

и ако је боље украсити знаш

речју, нек’ богата музика гласа твог

открије блаженство што нам пружа сад

овај мили сусрет.

ЈУЛИЈА

Срце, богатије

садржином него речју, поноси се

суштином својом, а не украцима.

Само просјаци могу избројати

свој иметак, а моја је љубав

толико богата, да нисам у стању

да саберем ни пола блага свог.

ЛАВРЕНТИЈЕ

Хајдете са мном. Пожурићу с чином;

јер сами не смете остати заједно

док вас света црква не споји у једно.

(Одлазе.)

ТРЕЋИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Верона. Трг.

(Долазе Меркуцио, Бенволио и њихови људи.)

БЕНВОЛИО

Молим те, добри Меркуцио, хајд’мо

унутра; дан је врео, Капулети

ван куће су; ако се сретнемо,

биће окршаја, јер на тој врућини

махнита крв се узбуркава лако.

МЕРКУЦИО

Ти си као она делија што улазећи у крчму тресне

мач на сто и узвикне: „Да не да бог да ми затребаш!” и

под дејством другога пехара потегне њим на крчмара

без икаквога стварног разлога.

БЕНВОЛИО

Зар сам такав?

МЕРКУЦИО

Дабоме, кад си љут, од тебе нема горег кавгаџије у

Италији; исто те је тако лако разбеселити кад се разја‑

риш као разјарити кад се разбесниш.

БЕНВОЛИО

На шта?

МЕРКУЦИО

Да вас је два таква, не би било ни једнога, јер би један

другог убили. Ти? Па ти би се посвађао са човеком зато

што има длаку више или мање у бради него ти. Посвађао

би се с неким зато што крцка лешнике, а твоје су

очи лешникове боје. Које би око, сем твога, видело у то‑

ме повод за кавгу. Глава ти је пуна свађе као јаје жуман‑

цета, иако су ти главу толико излупали да је постала му‑

ћак. Свађао с се с човеком што се накашљао на улици

и пробудио твог пса који је спавао на сунцу. Зар се ниси

посвађао с кројачем зато што је носио свој нови прсник

пре Ускрса? И с другим што је нове ципеле везивао ста‑

рим узицама? И опет хоћеш да ми попујеш против кавге.

БЕНВОЛИО

Да сам ја готов на свађу као ти, не вредело кладити

се у мој живот ни за сат и четврт.

МЕРКУЦИО

О, жалосне шале!

(Улазе Тибалт и други.)

БЕНВОЛИО

Главе ми, ево долазе Капулети.

МЕРКУЦИО

Пете ми, баш ме брига.

ТИБАЛТ

Будите поред мене; хоћу да их ословим. Господо, до‑

бар дан, хтео бих једну реч са једним од вас.

МЕРКУЦИО

Само једну реч са једним од нас? Додај још нешто, па

да буде реч и ударац.

ТИБАЛТ

Видећеш, господине, да сам довољно спреман на то

ако ми пружиш повода.

МЕРКУЦИО

Зар не би могао наћи повода и кад ти се не пружи?

ТИБАЛТ

Меркуцио, ти свираш исту свиралу с Ромеом -

МЕРКУЦИО

Свирам? Шта, да нећеш да направиш свираче од нас?

ако то учиниш, очекул музику која ће ти запарати уши.

Ево мога гудала;^[64] оно ће те натерати да поиграш. Неба

му! Свирачи!

БЕНВОЛИО

Говоримо овде свету на видику,

или се повуц’те на скровито место,

па тамо хладно расправите спор;

или се разиђ’те. Овде очи све

буље у вас.

МЕРКУЦИО

Људске очи су створене

да гледају, па нек буље ако хоће.

Нећу да се склањам ни за чији ћеф.

(Улази Ромео.)

ТИБАЛТ

Остављам те на миру, господине,

јер ево мог човека.^[65]

МЕРКУЦИО

Господине

обесићу се, ако носи он

твоју ливреју.^[66] Ал’ пођи на мегдан,

па ће ти онда бити пратилац!

У томе смислу ваше благородство

заиста га може назвати човеком.^[67]

ТИБАЛТ

Ромео, љубав што гајим за тебе

не допушта ми бољи израз: ти си

нитков.

РОМЕО

Тибалте, разлог што те волим

умногоме правда што на поздрав тај

не одговарам гневом. Нисам нитков.

Стога збогом; видим да ме не познајеш.

ТИБАЛТ

Дечаче, све то не правда увреде

што си ми нанео; зато се окрени

и вади мач.

РОМЕО

Ја изјављујем

да те никада увредио нисам,

и да те волим више но што ти

можеш и мислити док разлог не дознаш.

Стог се задовољи, добри Капулете,

име ми је твоје драго ко и моје.

МЕРКУЦИО

О, да мирне, нечасне, и гнусне

потчињености те! „Alla stoccata”^[68]

односи победу.

(Вади мач.)

Тибалте, пацоловче,

хоћеш ли да се мачујеш?

ТИБАЛТ

Шта ћеш са мном?

МЕРКУЦИО

Добри краљу мачака, нећу ништа сем један од твојих

девет живота, који ћу одмах узети; а затим, према томе

како се будеш понашао према мени, осталих осам ти

опростити, или те тући док их све не изгубиш. Извуци

за уши свој мач из корита! Пожури, да ти мој не зафи‑

јуче око ушију пре но што га тргнеш.

ТИБАЛТ

Стојим ти на мегдану.

(Вади мач.)

РОМЕО

Добри Меркуцио, увуци свој мач.

МЕРКУЦИО

Де, господине, да видим твој passado.

(Боре се.)

РОМЕО

Потегни, Бенволио, обори им те

мачеве! Господо, нека вас је стид!

Престаните са тим изгредима.

Тибалте, Меркуцио, кнез је изрично

забранио тучу улицама

Вероне. Тибалте, добри Меркуцио!

(Тибалт прободе Меркуција испод Ромеове руке

и бежи са својим људима.)

МЕРКУЦИО

Рањен сам. Куга на обе вам куће!

Готов сам. Је ли неокрзнут осто?

БЕНВОЛИО

Шта, јеси рањен?

МЕРКУЦИО

Да, огреботина,

огреботина, ал’ боме довољна.

Где је паж? Пожури, хуљо, по ранаре.

(Паж одлази.)

РОМЕО

Храбро, рана није дубока, човече.

МЕРКУЦИО

Није дубока као бунар ни широка ко црквене двери,

али је довољна, таман да сврши посао. питајте за мене

сутра, па ћете чути да сам у гробу. За овај свет ми је од‑

звонило, јемчим вам. Куга вам спопала обе куће! Крста

му! Тај пас, пацов, мачор, миш може човека смртно да

огребе! Тај разметљивац, лупеж, нитков бори се по пра‑

вилима аритметике: један, два, три! Ког си ђавола дола‑

зио међу нас? Рањен сам испод твоје руке.

РОМЕО

Мислио сам само све најбоље.

МЕРКУЦИО

Помози ми до неке куће сад,

Бенволио, ил’ ћу се онесвестити.

Куга на ваше обе куће! Оне

направише храну за црве од мене.

Добио сам, и то добро. Ах, те ваше

куће!

(Бенволио му помогне да оде.)

РОМЕО

Овај племић, блиски рођак кнежев,

мој пријатељ присни, доби смртну рану

због мене а част ми оклевета Тибалт

- Тибалт, мој рођак од пре једног часа.

О, мила Јулијо, твоја ме лепота

поженственила и у духу мом

смекшала челик храбрости.

(Бенволио се враћа)

БЕНВОЛИО

Ромео,

о, Ромео, храбри Меркуцио наш

мртав је. Тај смели дух је узлетео

облацима рано презирући свет.

РОМЕО

Коб овога дана прети нам будућим.

Јад што је почео тога дана само

других ћемо дана тек да окончамо.

(Тибалт се враћа)

БЕНВОЛИО

Ево нам се враћа бесни Тибалт.

РОМЕО

Опет!

У тријумфу, а Меркуцио мртав!

Одлети небу, кротка стрпљивости,

гнев пламена ока нек’ ме води сад.

Врати реч „нитков” којом ме увреди,

јер је Меркуцијев дух над нама ту

и чека да му друштво прави твој.

Ил’ ти, ил ја, ил’ оба ћемо с њим.

ТИБАЛТ

Ским си овде био, буди тамо друг.

РОМЕО

Ово ће само одлучити то.

(Борба. Тибалт пада.)

БЕНВОЛИО

Ромео, иди, бежи! Грађани се

дигли, а Тибалт мртав лежи ту.

Не стој у чуду. Кнез ће те на смрт

осудити, ако те ухвати.

Што брже одавде!

РОМЕО

О, ја сам играчка судбине.

БЕНВОЛИО

Шта чекаш?

(Ромео одлази. Улазе грађани.)

ГРАЂАНИН

Куд побеже тај што уби Меркуција?

Тибалт, убица, куд је побегао?

БЕНВОЛИО

Тибалт ту лежи.

ГРАЂАНИН

Устај, господине

дед, хајде са мном; ја ти наређујем

у име кнеза да се покораваш.

(Улази кнез с пратњом, Монтаги, Капулет, њихове

жене и остали.)

КНЕЗ

Где су зачетници овог окршаја?

БЕНВОЛИО

Племенити кнеже, испричаћу ти све

како се збила та злокобна кавга.

Ту лежи човек кога је Ромео

погубио зато што је он убио

рођака твога, храброг Меркуција.

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Тибалт, мој братанац, чедо брата мог!

О кнеже! О мужу! просута је крв

мог милог братанца. Кнеже, душе ти,

нек’ се за нашу крв пролије крв

Монтагија. Братанче, братанче!

КНЕЗ

Ко поче крвави лом тај, Бенволио?

БЕНВОЛИО

Почео је Тибалт ког Ромео уби.

Ромео му је лепо говорио,

уверавајући да је цео спор

безначајан, и истичући твоје

негодовање због тих поступака.

Све ово - речено благим речима,

погледа мирна, свијених колена,

не могаде да стиша сукоб тај

с необузданом, ватреном жучношћу

Тибалта, који оста глув за мир,

и који оштрим челиком насрну

на храброга Меркуција.^[69] Овај,

разјарен, стави против мача мач,

и с презирањем ратничким је једном

руком одбијао хладну смрт у страну,

а другом је враћао Тибалту,

чија је вештина одбијала њу.^[70]

Ромео повика: „Стан’ те пријатељи!

Раздвојте се!” и брже но језик

окретна му рука обори врхове

мачева, затим он јурну међ’ њих.

Тад му испод руке ударац Тибалтов

погоди живот храброг Меркуција;

па побеже; ал’ се опет брзо врати

Ромеу у коме тек освета плану.

Па јурнуше један на другог ко муње,

и пре но потегох мач да их раздвојим,

храбри Тибалт паде; а кад он погибе,

Ромео се окрете, побеже.

Ако тако није догодило све се,

нек и Бенволија самог смрт однесе.

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Он је род Монтагу, а љубав налаже

пристрасност, и он истину не каже.

у тој црној борби двадесет је њих

борило се тако да двадесет тих

убију једног. Ја те молим, кнеже,

за правду што делиш и која те веже:

Ромео за смрт Тибалта је крив,

Ромео више не сме бити жив.

КНЕЗ

Ромео њега, он Меркуција смлати;

ко ће Меркуција крв онда да плати?

МОНТАГИ

Ромео не, кнеже; он је вазда био

пријатељ његов, увек драг и мио,

и учинио је што и правни лек,

окончао само Тибалтов је век.

КНЕЗ

За тај злочин ја га прогоним одавде.

Због ваше сам мржње и ја лишен правде;

у ломовима ваше борбе зле

и моја крв^[71] је попрскала тле.

Али ће вас све то прескупо да стаје,

да ће сваки моћи горко да се каје

што сте ме довеи до овога стања.

Бићу глув за ваше молбе, оправдања;

јадиковка, суза неће моћи више

да преступе ваше искупи и збрише;

стога и не траж’те за то неке згоде.

Нек’ Ромео одмах сад одавде оде;

јер ако га нађу да се овде мота,

то ће му послдњи час бити живота.

Носите то тело, вршите ми вољу;

смрт је за нас милост онима што кољу.

(Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА

Верона. Капулетов дом.^[72]

(Улази Јулија)

ЈУЛИЈА

Касајте брзо, ватроноги коњи,

коначишту Феба.^[73] Кочијаш Фаетон^[74]

шибао би вас до запада све,

и настала би одмах тамна ноћ.

О ноћи, јатаче љубави, рашири

свој густи вео, да се склони око

неба,^[75] па да ми Ромео невиђен

и неоговаран у загрљај падне.

Љубавници виде при светлости своје

лепоте да врше љубавне обреде;

а ако је љубав слепа, тад најбоље

пристаје ноћи. Дођи, лепа ноћи,

озбиљна госпо у црнини сва,

и научи ме како да изгубим

и тиме добијем утакмицу што се

игра за чисте невиности две.

Обави својим црним плаштом моју

на човека ненавикнуту крв,

у образима која ми лепрша

док се плашљива љубав не осмели

да у чину истинске љубави

види само чисту смерност.^[76] Дођи ноћи!

Ромео, дођи! Ти, дане у ноћи!

Јер ћеш на њеним крилима лежати

бељи но на леђима гаврановим снег.

Дођи, мила ноћи, дођи, заљубљена

црновеђа ноћи, дај Ромеа мог.

А кад умре, ти га узми и истроши

у звездице,^[77] па ће самога неба лик

заблистати тако да ће цео свет

заљубити се у ноћ и престати

да обожава прејако сунце то.

О, купила сам дворац љубави,

али се нисам уселила још;

и продана сам, ал’ непреузета.

Дуг ми је дан овај ко детету ноћ

претпразничка, кад за ново рухо зна,

али га не сме облачити још.

О, ево моје дадиље, долази

(Улази дадиља са лествицама од ужета.)

и доноси вести; а сваки ми језик

што само каже име Ромео

говори небеском речитошћу неком.

Ох, дадо, какве су вести! Шта је то?

Лествице што ти је Ромео рекао

да донесеш?

ДАДИЉА

Да, да, лествице.

(Баци их на под.)

ЈУЛИЈА

Јао мени, шта је? Зашто кршиш руке?

ДАДИЉА

Да кобна дана! Он је мртав, мртав!

Госпођице, ми смо пропали, пропали.

О, несрећна дана, њега нема, он је

убијен, мртав!

ЈУЛИЈА

Зар може небо бити тако злобно?

ДАДИЉА

Ромео може ако небо не.

Ромео! Ко би помислио то?

ЈУЛИЈА

Који си ђаво кад ме мучиш тако?

Од такве муке у паклу се риче.

Је ли Ромео сам себе убио?

Реци „да” само, па ће и то „да”

кратко за мене бити отровније

од смртоносног ока базилиска.^[78]

Ја нисам ја ако постоји то „да”

ил’ ако су за увек склопљене

очи^[79] због којих мораш рећи „да”.

Је л’ мртав, реци „да”; није ли, „не”.

Кратком ћеш речју одлучити том

о пропасти мојој или спасу мом.

ДАДИЉА

Видех рану, видех својим очима

(саклони боже!) овде, на његовим

грудима мушким. О, тај јадан леш,

јадан леш, крвав, блед, ко крпа блед.

огрезо у крви, у крви згрушаној!

на тај сам призор изгубила свест.

ЈУЛИЈА

О свисни, срце! Сирото јадниче,

пресвисни одмах! У тамницу, очи,

да слободу никад више не видите!

Бедна земљо, земљи опет се поврати,

прекини дах, па нек’ с Ромеом ме таку

носила иста понесу у раку.

ДАДИЉА

О, Тибалте, Тибалте, пријатељу!

Учтиви Тибалте, честити племићу,

што доживех да те мртва видим ја!

ЈУЛИЈА

Какав је то олуј са супротне стране?

Је л’ Ромео мртав? Је л’ Тибалт убијен?

Најмилији рођак и још дражи муж?

Онда, страшна трубо, труби судњи дан!

Јер ко живи ако мртва леже оба?

ДАДИЉА

Тибалт је мртав, а Ромео прогнан;

Ромео га уби, и прогнан је зато.

ЈУЛИЈА

О, боже! Је ли Ромеова рука

Тибалтову крв просула?

ДАДИЉА

Јесте,

јесте! Авај, тужна дана, јесте!

ЈУЛИЈА

О змијско срце цветом сакривено!

Је ли у пећини тако лепој змај

живео икад? Лепи мучитељу,

анђелски ђаволе, голубијег перја

гавране, вучки крвожедно јагње!

Гнусна суштино божанствена лика,

супротности сушта оном што изгледаш,

светитељу грешни, поштени ниткове!

О, природо, шта си имала да радиш

у паклу, кад си настанила дух

ђавола у смртни рај милога тела?

Је л’ гнуснија књига у лепшем повезу

била? Ах обмане у дивном дворцу том!

ДАДИЉА

Нема уздања, вере, ни поштења

у мушкараца; сви су они само

кривоклетници, сви лажљивци, сви

ништавила, и сви лицемери.

Ах, где је мој слуга? Дај ми ракије.

Ови јади, ове туге и жалости

остарише ме. Срам било Ромеа!

ЈУЛИЈА

Језик ти се оприштио за то!

Он није рођен за какву срамоту.

Срам се стиди да је на његовом челу,

јер је оно престо на коме се част

крунише за самодршцаземље.

О, животиња сам што сам га ружила!

ДАДИЉА

Зар можеш о оном говорити лепо

што ти рођака уби?

ЈУЛИЈА

А зар могу

рђаво да кажем што о мужу свом?

Ах, јадни мој мужу, ко ће твоје име

уздићи кад га и ја, твоја жена

од пре три сата, ружила сам већ?

Ал’ зашто, рђо, уби мог рођака?

Зли рођак је хтео убити ми мужа.

Свом извору натраг, будаласте сузе!

У капима данак ваш припада тузи

а погрешно га нудите радости.^[80]

Муж ми жив, а Тибалт га је мого

убити; Тибалт је мртав, а хтео је

убити мог мужа; све је то утешно,

па зашто плачем? Једна реч гора од смрти

Тибалтове поразила је мене.

Радо бих је заборавила, ох,

ал’ утиснута је у памћење моје

ко проклет злочин у душу грешника.

Тибалт је мртав, а Ромео прогнан.

Та једна реч „прогнан” убила је десет

хиљада Тибалта. Тибалтова смрт

довољан јад је па да буде крај.

Ил’ ако јади воле друштво с другим

јадима, зашто иза њених речи

„Тибалт је мртав” није дошло још

„и твој отац” ил’ „и твоја мати”,

ил’ обоје, јер то би обична туга била.

Ал’ кад је после Тбалтове смрти

дошло и оно: „Ромео је прогнан”,

та реч уби оца, мајку, Тибалта,

Ромеа, Јулију - сви су побијени,

сви су мртви. „Ромео је прогнан!”

У смрти коју та реч шири, стере,

нема краја, конца, границе, ни мере.

Никаквом се речју не мери тај јад.

Где су ми отац, мати, дадо, сад?

ДАДИЉА

Плачу, јадикују над Тибалтовим лешом.

Хоћеш ли к њима? Одвешћу те тамо.

ЈУЛИЈА

Перу ли му ране у својим сузама?

Али ће оне осушене бити,

а ја због Ромеа прогнаног их лити.

Носи те лестве, јадне лестве моје,

јер преварени ми смо обадвоје.

Ромео је прогнан; а он вас је плео,

јер пут до моје постеље је хтео.

Ал’ хајте лестве, хајде, дадо моја,

ко удова дева мре Јулија твоја.

Постељи ћу брачној, на њој ћу умрети;

не Ромео, смрт ће чедност ми узети!

ДАДИЉА

Иди у своју собу. Ја ћу наћи

Ромеа да те теши; добро знам

гдје је. Слушај, твој Ромео ће бити

ноћас овде. Идем њему; он се крије

у Лаврентијевој ћелији.

ЈУЛИЈА

Нађи га!

Дај овај прстен мом верном витезу.

Реци му да дође и посљедњи свој

опроштај узме.

(Одлазе.)

СЦЕНА ТРЕЋА

Ћелија монаха Лаврентија. Позади његода књижница.

(Улази Лаврентије.)

ЛАВРЕНТИЈЕ

Ходи, Ромео; плашљивче мој, ходи!

Туга се у тебе заљубила већ,

а с несрећом си венчан.

(Ромео излази из кљижнице.)

РОМЕО

Шта је ново,

оче? Шта је кнежева пресуда?

Какав јад то, који још не знам, сад тражи

познанство са мном?

ЛАВРЕНТИЈЕ

Мој мили је син

исувише присан са тим тужним друштвом!

Доносим ти вест о кнежевој пресуди.

РОМЕО

Је л’ му суд блажи од страшнога суда?

ЛАВРЕНТИЈЕ

Блажу му пресуду изрекоше уста:

не смрт телу, но изгнанство тела.

РОМЕО

Ха, изгнанство? Смилуј се, реци „смрт”,

јер изгнанство има у свом оку више

ужаса, много више него смрт.

Не реци „изгнанство”.

ЛАВРЕНТИЈЕ

Прогнан си из Вероне.

Буди стрпљив; широк и велик је свет.

РОМЕО

Ван веронских зидина није свет,

већ чистилиште, муке, пакао.

Одавде прогнан, прогнан сам из света,

а прогонство из света је смрт.

Реч „прогнан” је лош израр ра смрт.

Тиме што смрт називаш прогонством,

секиром златном одсецаш ми главу

и смешиш се ударцу смртоносном.

ЛАВРЕНТИЈЕ

Да смртна греха! љута незахвалност!

Наш закон смрћу кажњава злочин твој;

ал’ добри кнез је, тебе ради, закон

гурнуо у страну и црну реч смрт

променио је у прогонство. То је

велика милост, ал’ не видиш је ти.

РОМЕО

То је мучење, а не милост нека.

Небо је овде где Јулија живи.

Свака мачка и пас, и мишић, и свака

ништавна ствар живи ту на небу, може

да је гледа, само Ромео не сме то.

Више вредности, више достојанства

и веће право да јој се удвара

има мува него Ромео; јер она

сме да слети на белу дивоту

Јулијине руке, да краде бесмртно

блаженство с њених усана, које су

у својој чедној весталској смерности

стално црвене, као да се стиде

што се додирују и ко да је грех

и овај њихов властити пољубац.^[81]

Мува што лети сме, дакле, а ја

летети морам одавде; па сад

кажеш ли да изгнанство није смрт?

(Али Ромео не сме - он је прогнан.

Мува сме, а ја морам летети

одавде; она је слободна, ја прогнан.)^[82]

Зар немаш спремљен отров, оштар нож,

неко средство, ма како одвратно,

што брзо зада смрт, већ мораш да ме

убијаш том речју „прогнан”! Оче мој.

ту реч уз јаук казују проклете

душе у паклу. Како имаш срца

ти, духовник, добри исповедник,

прашталац греха и пријатељ мој,

да ме том речју „прогнан” још мрцвариш?

ЛАВРЕНТИЈЕ

Будаласти безумниче, чуј ме

бар мало.

РОМЕО

Ах, ти ћеш опет о изгнанству.

ЛАВРЕНТИЈЕ

Даћу ти оклоп што ће те штитити

од те речи - слатко млеко невоље,

филозофију што ће те тешити

иако си прогнан.

РОМЕО

Зар опет то „прогнан”?

До врага и с том филозофијом!

Јер ако не може та филозофија

да створи Јулију, да премести град,

да опозове кнежеву пресуду,

онда не помаже и не вреди ништа.

Не говори даље.

ЛАВРЕНТИЈЕ

О, добро видим ја

да безумници немају ушију.

РОМЕО

Кад ни мудраци немају очију.

ЛАВРЕНТИЈЕ

Да проговоримо о удецу твом.

РОМЕО

Не говори се што се не осећа.

Да си млад као ја, да је Јулија

драгана твоја, да си само сат

ожењен, а да је Тибалт погинуо,

да си заљубљен и прогнан ко ја,

могао би зборити, чупати

косе, бацити се на тле као ја,

да узмем меру за неспремљен гроб.

(Куцање споља.)

ЛАВРЕНТИЈЕ

Устани неко куца. Ромео добри мој,

сакриј се.

РОМЕО

Нећу, сем ако ме пара

уздаха из болног срца не заклони

ко магла од погледа свих.

(Опет куцање.)

ЛАВРЕНТИЈЕ

Слушај, куцају!

- Ко је тамо? - Устани, Ромео;

ухватиће те. - Причекајте мало!

- Устани; склони се у моју књижницу.

(Још гласније куцање.)

- Сад, сад! Забога, немој бити луд.

- Ево, долазим, идем.

(Опет куцање.)

Ко то лупа

толико јако? Откуд долазите?

Шта хоћете?

ДАДИЉА(споља)

Пусти ме унутра,

да чујеш поруку што носим. Долазим

од госпе Јулије.

ЛАВРЕНТИЈЕ

Онда добро дошла.

(Улази дадиља.)

ДАДИЉА

О, свети оче, реци, оче свети,

где је муж моје госпе, Ромео?

ЛАВРЕНТИЈЕ

Тамо на поду, сузама опијен.

ДАДИЉА

О, у истом стању као моја госпа,

истоветном.

ЛАВРЕНТИЈЕ

Да тужног ли стања

и саоцећања болног!

ДАДИЉА

Исто тако

и она лежи, јадикује, плаче,

плаче, јадикује. Устани, устај,

дижи се, ако си човек; ради ње,

Јулије ради, устани. Ах, зашто

западаш сад у тако дубок јад?

РОМЕО(устаје)

Дадо!

ДАДИЉА

Ах, господине, господине,

смрт је крај свему.

РОМЕО

Рече ли ти то

нешто о Јулији? Како је она сад?

Сматра ли да сам бездушни убица

када сам крвљу блиском крви њеној

упрљао нам детињство радости?

Где је? Како јој је? Шта ми тајна жена

каже о љубави нашојпоништеној?^[83]

ДАДИЉА

Не каже ништа, господине, него

плаче и плаче, па се часом баци

на постељу, часом устане, па зове

Тибалта, кука на Ромеа, па се опет сруши.

ЧЕТВРТИ ЧИН

ПЕТИ ЧИН

НАПОМЕНЕ

1. Прва посланица Петрова. III, 7: „Тако и ви, мужеви, живите, са својим женама по разуму и поштујте их као слабији женски суд.“ (Ову и све остале примедбе уз текст дали су преводиоци.)
2. Грегорио сматра да свађа обухвата само мушкарце.
3. Риба често значи блудница, те и горње речи значе: да си женско био би непривлачан.
4. Стари град је мала тврђава у близини Вероне.
5. Ово је reductio ad absurdum младићке склоности - која је у оно време била у моди - да се одаје сети, тј. меланхолији, тражећи самоћу.
6. Аурора је римска богиња зоре.
7. Овакве антитезе, кад се говорило о љубави, биле су у моди онога доба. Ромео је само површно заљубљен у Розалину и зато говори овако. Он говори сасвим друкчије кад се заљуби у Јулију.
8. Заљубљен сам, али ми на љубав није одговорено љубљвљу.
9. Кад се на љубав одговори љубављу.
10. Амор је бог љубави.
11. Дијана је богиња чедности.
12. Дечји лук је лук Амора који је увек представљен у облику детета.
13. Говорећи фигуративно о јадима несрећне љубави Ромео буквално описује начин на који се, у Шекспирово време, поступало са лудацима.
14. Пошто је Јулији четрнаест година, ово значи да грофица Капулет има око 28 година. Њен муж, међутим, имао је у то време око шездесет година.
15. Псују је и грде зато што треба да је у кухињи да им помаже.
16. Маскирани и прерушени младићи одлазе непозвани на Капулетов бал. У Шекспирово време такве непозване групне посете сматране су ласкавим. Маске су понекад претходно слале свога гласника да одржи уобичајени говор, а понекад улазиле заједно с њим. Говор је обично садржавао поздрав домаћину, или комплименте госпођама, ии извињење што долазе непозвани. Затим су маске позивале госпође да играју с њима, забављајући се и ашикујући.
17. Маске је обично оглашавао или представљао дечак прерушен у Амора.
18. Лучоноше су били пратиоци који су посматрали игранку и забављање.
19. И лице је маска.
20. У оно доба под је био покривен рогозином.
21. Сада се не зна ништа више о краљици Маб од онога што се налази у овом говору. Само име Маб изгледа да је пореклом из келтског фолклора: Шекспир га је први употребио у књижевности. Краљица Маб је вилинска краљица и нека врста мòре. Она је вилинска бабица, али не бабица која помаже при порођају вила, већ бабица која помаже при порођају снова - деце сна.
22. Веровало се да се лењим девојкама коте црви у прстима.
23. Шпански мачеви, нарочито из Толеба, били су чувени.
24. Да би одвратио зло од себе.
25. Замршеност косе прљавих особа приписивала се вилама, које се расрде и учине још веће зло ако се коса размрси.
26. У Шекспирово време дрвено посуђе је излазило из моде.
27. Орманче са сребрним посуђем.
28. Претпостављамо да овде улазе трећи и четврти слуга, тј. Антонио и Попара.
29. Овај поздрав је упућен Ромеовим маскираним пријатељима.
30. Ове речи су упућене гостима.
31. Неки мисле да се Ромео прерушио у хаџију за ову маскараду. Ромео на италијанском језику значи хаџија.
32. У Шекспирово доба није било зазорно пољубити девојку јавно.
33. Овај први разговор између Ромеа и Јулије дат је облику Шекспировог сонета. (Сонетски облик се завршава овде.)
34. Овај пролог је очевидно писан на брзину. Неки шекспиролози сматрају да га није писао Шекспир.
35. Земља је Ромеово тело, а сунце је Јулија.
36. У оригиналу стоји „Абрахам Купид”, у Шекспирово време просјаци, који су полуголи лутали по свету, просили и крали, називани су „Аврамови људи”, па отуда и наш превод: „голишави Купидон.”
37. Краљ Коуфетјуе је лице у балади „Краљ и просјакиња”. На још четири места у Шекспировим драмама налази се. алузија на ову баладу.
38. Меркуцио тобоже мисли да је Ромео мртав, па призива његов дух.
39. Ово је Ромеов одговор Меркуцију; он је у слику са последњим стихом претходне сцене. Ромео, наравно, не одлази с позорнице на крају те сцене.
40. Дијана је била богиња чедности и месеца (луне); њене пратиље су биле девојке.
41. Алузија на „зелену болест”, тј. „анемичну болест девојака у доба пубертета, услед чега оне добију блед и зеленкаст изглед”.
42. Оне које су луде, те остану неудате.
43. До сада је, вероватно, само Јулијин осветљени прозор био видљив, а сада она излази на балкон.
44. Мисао да се Јупитер смеје без негодовања на љубавничка кривоклетцтва потиче из Овидијевог дела Ars Amatoria, I, 633; и у Шекспирово доба ушла је у пословицу.
45. Своју љубав према њему.
46. Ехо је горска нимфа која је својим дивним причањем задржавала љубоморну Херу све док Зевс не оде с нимфама с којима се забављао; и тако Хера никад није могла да ухвати на делу свога мужа Зевса. Најзад Хера прозре њено лукавство и осуди је да не може никад прва проговорити нити ћутати кад други говоре. Од туге за Нарцисом, кога је узалудно волела, Ехо тако увене да од ње, напослетку, остане само глас који се чује по шумама, у урвинама и пећинама.
47. Титан је бог сунца или сунце.
48. Овде није, као што неки мисле, реч о отрову који одмах убија срце и сва чула, већ о отрову који привремено зауставља срце и чула. Зато смо ово место у оригиналу овако и превели. Отров о коме је реч не проузрокује смрт, већ привремену обамрлост. И Јулијин напитак не производи смрт но обамрлост.
49. У ондашњој књижевности често се помиње идеја да уздаси љубавника додају „облацима још више облака”.
50. У ондашњим књигама помињу с седам разлога за двобој или свађу међу племићима. Сегар, у свом делу Књига о части и оружју, своди те разлоге на две смртне увреде.
51. Passado је ударац при мачевању у ставу са ногом истуреном напред; punto riverso је ударац са искренутом руком; hai је успео ударац; hai на италијанском значи: добро си. Успореди латинско хабет гладијатору, што значи: добио га - рањен је. У овом говору Меркуцио исмева италијански начин двобоја који је у Лондону ушао у моду око 1590. године.
52. Проблудничило.
53. Франческо Петрарка (1304-1374), италијански песник, који је своје песме посветио Лаури, авињонској лепотици у коју је био заљубљен.
54. Дидона, оснивачица и краљица Картагине, била је заљубљена у Енеју. После његовог одласка она се, из туге за њим, пробола мачем на погребној ломачи. Клеопатра, мисирска краљица, била је занела својом лепотом Јулија Цезара и Марка Антонија. Јелена је жена грчког краља Менелаја, чувена са своје лепоте. Због ње је вођен тројански рат. Хера је била лепа Венерина свештеница у Сестосу и волела се са Леандром, младићем из Абидоса. Да би се састајао с њом, Леандер је сваке ноћи препливавао Дарданеле, а Хера му буктињом са врха високе куле давала знак у ком ће правцу пливати. После многих нежних састанака, Леандер се једне бурне ноћи удави, а Хера, од туге, скочи са куле у море и утопи се. Тизба је лепа Вавилонка која се тајно волела са својим суседом Приамом.
55. У оно време сиве очи су се сматрале за најлепше.
56. Пошто те ноћи није ишао у постељу, Ромео је још у оделу у коме је био на маскаради.
57. Ромео је из шале рекао „горега” уместо бољега. Дадиља то схвати озбиљно, а Меркуцио се томе подсмева.
58. На Меркуцијев ловачки узвик „Држ’те је!” Ромео поставља горње питање у које смо убацили реч „дивљач” да би било јасније. Реч зечица значи и блудница. Меркуцио овде алудира на дадиљу која је остарија жена и телесно није примамљива. Пита наравно није посна, јер је са зечјим месом, али је бајата и плеснива, јер се за време поста једе помало и кришом.
59. „Госпо, госпо, госпо” је рефрен ондашње Баладе о верној Сузани, наведене у Богојављенској ноћи, II З.
60. Римљани су слово р називали псећим словом. „Litera canina”, вероватно зато што режање пса подсећа на изговарање пласа р. У неким букварима из Шекспировог доба у горњем делу латинског слова Р нацртан је пас.
61. Дадиља се прво ухвати за чело, а затим ставља руку на леђа.
62. Птичије гнездо је Јулијина соба.
63. Алузија на пословицу: „Воли ме помало, али дуго.”
64. Мача.
65. Човека кога тражим.
66. Ако је он твој слуга.
67. Правим човеком.
68. Италијански начин мачевања.
69. Бенволио прећуткује да је Меркуцио натерао Тибалта на борбу.
70. Ако ово није само метафора, значи да су се Тибалт и Меркуцио борили с мачем у десној, а с каменом у левој руци.
71. Меркуцио је кнежев рођак
72. Многи уредници стављају да је место раднје Капулетов врт. Међутим, у овој сцени нема никаквог знака да се она дешава у врту; а изгледа најприродније да Јулија чека дадиљу у својој соби.
73. Феб је сунце, а Фебово коначиште запад.
74. Фаетон је син Хелиоса, бога сунца. Он је измолио од свога оца да један да управља ватреним сунчевим колима; али је терао коње тако брзо и невешто да су скретали с путање час горе час доле, и настала је опасност да се запале небо и земља. Да би спасао свет од пожара, Зевс убија Фаетона громом.
75. У оригиналу стоји runway’s eyes што значи „бегунчеве очи”. О тумачењу ових речи постоји читава књижевност. Али пошто је главни мотив овог Јулијиног говора: „Дођи ноћи, дођи Ромео”, ми смо тај израз превели речима „око неба”, што, наравно, значи сунце.
76. У овој реченици речи: обави, ненавикнути, лепрша и плашљива узете су из соколарства и односе се на обучавање још неприпитомљеног сокола.
77. Мисао да славне личности после постају звезде потиче још из класичне митологије. Јулија, у ствари, каже: „Ако га, мила ноћи, даш мени сад, можеш га, кад умре, имати да од њега правиш звезде”.
78. Базилиск је легендарни змај који је убијао својим погледом.
79. Ромеове очи.
80. Радости што је Ромео жив. Јулија каже сузама да не лију, јер су оне за жалост, а она је радосна што је Ромео у животу.
81. Пољубац који усне дају једна другој кад су уста затворена.
82. Неки шекспиролози сматрају да ова последња три стиха треба избацити из текста. Они мисле да је и сам Шекспир намеравао да то учини, али је заборавио. Ми смо их с тога ставили у заграду.)
83. Поништена Тибалтовом смрћу и Ромеовим изгнанством.