Romeo i Julija

Romeo i Julija  (1597)  Pisac: Viljem Šekspir

Prolog→

Romeo i Julija (engl. Romeo and Juliet ), u ranijim prevodima Romeo i Đulijeta (ital. ), jedna je od tragedija engleskog pisca Viljema Šekspira. To je njegovo najpoznatije delo. Radnja se odvija u italijanskom gradu Veroni. Jedna od kultnih rečenica iz ovog dela je Julijina: O, Romeo, zašto si Romeo?

LIKOVI

• Vladarska loza Verone
  • Knez Eskalo je vladar Verone
  • Grof Paris je knežev rođak koji želi da se oženi Julijom
  • Merkucio je takođe knežev rođak i Romeov prijatelj

• Porodica Kapulet
  • Kapulet je starešina porodice Kapulet
  • Grofica Kapulet je matrijarh porodice Kapulet
  • Julija je ćerka Kapuleta i glavni ženski lik
  • Tibalt je nećak gospođe Kapulet i Julijin rođak
  • Dadilja je Julijina pomoćnica i služavka
  • Rozalina je Kapuletova nećaka i s početka Romeova ljubav
  • Petar, Samson i Gregorio su sluge Kapuleta

• Porodica Montagi
  • Montagi je starešina porodice Montagi
  • Grofica Montagi je matrijarh porodice Montagi
  • Romeo je Montagijev sin i glavni muški lik
  • Benvolio je Romeov rođak i najbolji prijatelj
  • Avram i Valtazar su sluge Montagijeve

• Ostali
  • Otac Lavrentije je redovnik franjevačkog reda
  • Otac Jovan nosi Romeu pismo od Lavrentija
  • Apotekar prodaje otrov Romeu
  • Hor peva prologe prvog i drugog čina

PRVI ČIN

PROLOG

(Ulazi Hor.)

HOR

Dve kuće istog ugleda u toj

lepoj Veroni, gde se radnja zbiva,

iz drevne mržnje počinju nov boj,

te građanska ruka građansku krv liva.

Nesrećne utrobe tih neprijatelja

rodiše kobno zaljubljenih dvoje,

koji sahraniše mržnju roditelja

samo preko bolne, tužne smrti svoje.

Strašni tok ove ljubavi što gine,

koju gnev njihovih roditelja prati,

što se najzad gasi smrću dece njine,

u dvočasovnoj igri ćemo dati.

Slušajte nas s pažnjom, ne smetnite s uma

da će greške drame popraviti gluma.

(Ode.)

SCENA PRVA

Verona. Trg.

(Dolaze Samson i Gregorio. Kapuletove sluge, s mačevima i

štitovima.)

SAMSON

Vala, Gregorio, nećemo dopustiti da nas nagarave.

GREGORIO

Nećemo, jer bismo tada bili ocrnjeni.

SAMSON

Ako nas naljute, kažem, potegnućemo mačeve.

GREGORIO

Dok si živ, gledaj da vazda izvučeš vrat iz omče.

SAMSON

Brz sam na udarcu, kad me neko pokrene na to.

GREGORIO

Ali te nije lako pokrenuti u borbu.

SAMSON

Pokrenuće me kakav Montagijev pas.

GREGORIO

Pokrenuti se znači krenuti nekud, a biti hrabar

znači stajati na megdanu; pa zato, ako kreneš, može

značiti da bežiš.

SAMSON

Neki pas iz te kuće izazvaće me da stanem čvrsto

da svaki Montagijev momak ili devojka naiđe na zid.

GREGORIO

To će reći da si slabić, jer se najslabiji drže zida.

SAMSON

Tako je; i zato se žene, kao slabije,^[1] uvek pritiska-

ju uza zid; stoga ću ja Montagijeve momke odbacivati

zida, a njegove devojke pritiskivati uza zid.

GREGORIO

Ali svađa je samo između naših gospodara i nas, nji-

hovih ljudi.^[2]

SAMSON

Svejedno; biću tiranin: pošto podelim megdan s lju-

dima, biću svirep prema devojkama; njih ću opljačkati.

GREGORIO

Opljačkati devojke?

SAMSON

Da, opljačkaću device, ili im uzeti njihovo najveće

blago. Shvati to u kom hoćeš smislu.

GREGORIO

One će to shvatiti u smislu u kom budu osetile.

SAMSON

Osećaće one mene dokle god budem mogao da stojim, a

zna se da sam ja priličan komad mesa.

GREGORIO

Dobro je što nisi riba^[3], a da si to, bio bi suv i ne-

ukusan oslić. Izvadi svoju alatku; evo dvojice iz Mon-

tagijeve kuće.

(Dolaze Avram i Valtazar.)

SAMSON

Go mač mi je u desnici; zametni kavgu, a ja ću ti za-

štiti leđa.

GREGORIO

Kako! Okrenućeš leđa i pobeći?

SAMSON

Ne boj se za mene.

GREGORIO

Doista neću; ali se bojim zbog sebe.

SAMSON

Postarajmo se da zakon bude na našoj strani; neka

oni počnu.

GREGORIO

Namrštiću se kad prođem pored njih, pa neka shvate

kako im je volja.

SAMSON

Ne, već kako smeju. Ja ću im pokazati šipak; i to će,

ako otrpe, biti sramota za njih.

AVRAM

Pokazujete li vi nama šipak, gospodine?

SAMSON

Ja zaista pokazujem šipak, gospodine.

AVRAM

Pokazujete li vi nama šipak, gospodine?

SAMSON (tiho Gregoriju)

Je li zakon na našoj strani ako kažem da?

GREGORIO (tiho Samsonu)

Ne.

SAMSON

Ne, gospodine, ja ne pokazujem šipak vama, gospodi-

ne; ali ja pokazujem nšpak, gospodine.

GREGORIO

Tražite li vi svađu, gospodine?

AVRAM

Svađu, gospodine! Ne, gospodine.

SAMSON

Ako je tražite, gospodine, spreman sam za vas: ja slu-

žim isto tako dobrog gospodara kao i vi.

AVRAM

Ali ne boljeg.

SAMSON

Pa, gospodine.

(Dolazi Benvolio.)

GREGORIO (tiho Samsonu)

Reci „boljega“; evo jednog rođaka našeg gospodara.

SAMSON

Da, boljega, gospodine.

AVRAM

Lažete!

SAMSON

Vadite mačeve ako ste ljudi! Gregorio, ne zaboravi

onaj svoj udarac.

(Bore se.)

BENVOLIO (udara po njihovim mačevima)

Razdvojite se budale!

(Prilazi Tibalt.)

TIBALT

Šta, mačuješ se s plašljivim slugama?

Okreni ce. Benvolio, vidi

svoju smrt.

BENVOLIO

Ja samo održavam mir.

Vrati mač, ili ga upotrebi sad

da zajedio ove ljude razvadimo.

TIBALT

Zamahuješ mačem, a pričaš o miru!

Mrzim tu reč kao što mrzim pakao,

Montagije, tebe. Drž se, kukavico!

(Bore se. Pojavljuje se nekoliko njih iz obe kuće;

umešaju se u okršaj: zatim tri-četiri građana.

sa tojagama i kopljima, i jedan oficir.)

OFICIR

Budže, koplja, ubojne sekire!

Udarajte! Udrite po njima

Dole Kapuleti, dole Montagiji!

(Dolazi stari Kapulet, u sobnom ogrtaču.

i grofica Kapulet.)

KAPULET

Kakva je to graja? Dajte mi moj mač!

Hej!

GROFICA KAPULET

Štaku. štaku! Zašto tražiš mač!

KAPULET

Mač, kažem! Montagi stari vitla mačem i prkosi mi.

(Dolazi stari Montagi i grofica Montagi.)

MONTAGI

Nitkove Kapulete!

Što me držiš? Pusti me da idem.

GROFICA MONTAGI

Ni koraka dalje; tražiš đavola.

(Dolazi knez Eskalus sa pratnjom.)

KNEZ

Buntovni podanici, dušmani našeg mira,

što susedskom krvlju čelik skrnavite!

‐ Zar neće da čuju! Hej! ljudi, zverovi,

što gasite vatru kobnog besa svog

crvenim izvorom iz sopstvenih vena,

stavljam vas na muke ako ne bacite

iz krvavih ruku to oružje zlo.

Sad presudu čujte gnevnog kneza svog.

Tri okršaja građanska, začeta

tvojim uvredama, stari Kapulete,

i tvojim, Montagi, tri puta su već

narušavala mir naših ulica

i nagnala stare građane veronske

da odbace svoje krasno dostojanstvo

i, zavedeni vašom zlobnom mržnjom,

da starim rukama vitlaju sa starim

mačevima što je rđa popala.

Ako joj jedanput pokvarite red

ulicama našim, vi ćete platiti

životom svojim narušeni mir.

Raziđite se, a ti, Kapulete,

pođi sa mnom; ti, Montagi, dođi

po podne u Stari grad,^[4] sedište našeg

suda, da saznaš dalju nam odluku.

Još jednom, pod pretnjom smrću, odlazite.

(Odlaze svi sem Montagija, grofice Montagi i Benvolija.)

MONTAGI

Ko opet zametnu staru kavgu tu?

Reci mi, sinovče, jesi l' bio tu

kad je to počelo?

BENVOLIO

Ovde su se sluge

vaše i vašeg protivnika tukle

kad stigoh, te trgoh mač da ih razdvojim.

Tog trenutka dođe plahoviti Tibalt

sa golim mačem, pa mi zasu uši,

izazivanjima, i zavitla njim

iznad glave, sekuć vazduh, što mu tad,

nepovređen time, prezrivo zazvižda.

Dok smo se borili, sve je više njih

prilazilo u boj obema stranama;

al' tad knez stiže i razdvoji nas.

GROFICA MONTAGI

Vide li Romea? Vrlo mi je milo

što njega u toj gužvi nije bilo.

BENVOLIO

Na jedan čas, gospo, pre no sveto sunce

izviri kroz zlatni prozor istoka,

nemirni duh me izagna u šetnju

poljem, i tamo, u gaju javorovom,

na zapadnoj strani grada, videh vašeg

sina u ranoj šetnji. Psfoh njemu;

ali me on spazi, zamače u čestar;

a ja, mereći želju njegovu

sopstvenom željom da ostanem sam

na nekom mestu gde nikoga nema,

jer i setnom sebi bio sam suvišan,^[5]

pođoh svojim putem. ali ne za njim.

I tako se rado uklonih od onog

koji je rado pobego od mene.

MONTAGI

Često je jutrom viđan kako tamo

suzama rosu zore povećava,

dodajući svojim uzdasima

oblacima nove oblake. Al' čim bi

sunce što sve vedri počelo da sklanja

zavese tamne s odra Aurore,^[6]

tužni sin mi beži od svetlosti kući,

zaključava se sam u svojoj sobi,

zatvara prozorske kapke i pretvara

lepu svetlost dana u veštačku noć.

Crn i koban biće ishod ove sete,

ako joj zdrav savet uzrok ne omete.

BENVOLIO

Plemeniti striče, znaš li uzrok taj?

MONTAGI

Niti znam nit' mogu od njega da doznam.

BENVOLIO

Jesi li ga ikad iskušavo ti?

MONTAGI

I ja i mnogi moji prijatelji.

Al' on je jedini savetnik svog srca,

i, koliko je to dobro, ja ne znam.

Sasvim je tajanstven, zakopčan; za svako

ispitivanje i svako otkriće

nepristupačan kao pupoljak

nagrižen crvom pre no što je svoje

mirisno lišće širio vazduhu,

i lepotu svoju posvetio suncu.

Da mi je da doznam otkud tuga ta,

kako bih je rado izlečio ja.

(Dolazi Romeo.)

BENVOLIO

Evo ga. Molim vas uklonte se sada,

a ja ću doznati uzrok toga jada.

MONTAGI

Srećan ti ostanak, da bi jednom dospo

do istine prave. Hajdemo sad, gospo.

(Montagi i njegova žena odlaze.)

BENVOLIO

Dobroj'tro, rođače.

ROMEO

Je l' dan tako mlad?

BENVOLIO

Tek izbi devet.

ROMEO

Čase duži jad.

Da l' to moj otac ode tako brzo?

BENVOLIO

Da. A kakav jad to duži časove

Romeu?

ROMEO

Nemam to što ih skraćuje.

BENVOLIO

U ljubavi si?

ROMEO

Van‐

BENVOLIO

Van ljubavi?

ROMEO

Van milosti sam one koju volim.

BENVOLIO

Vaj, što je ljubav, mada nežna vida,

tiranska i gruba kad je okusimo?

ROMEO

Vaj, zašto ljubav, mada slepa luta,

u naša srca uvek nađe puta!

Gde ćemo ručati? ‐ Kakav je to boj

bio ovde? Ali ćuti, znam već sve.

To je delo mržnje, a ljubavi više.

O, ti kavgadžijska ljubavi, o, mržnjo

prožeta ljubavlju! O, sve što si prvo

iz ničega stvoreno! O, setno lakoumlje,

lakrdijo tužna, bezlični haose

na izgled lepih oblika! Olovno

pero, blistavi dime, hladna vatro,

bolesno zdravlje, stalno budni sne,

i sve što nije ali ipak jeste.^[7]

Pa i ja osećam ljubavi u sebi,

mada tim na ljubav naišao ne bi'.^[8]

Smeješ li se?

BENVOLIO

plakao.

Ne, rođače, pre bih

ROMEO

Dobro srce moje, zašto?

BENVOLIO

Zbog potištenosti dobrog srca tvog.

ROMEO

I to je zločin ljubavi. Zbog mog

jada u grudima osećam bol loš,

a ti ga tom tugom uvećavaš još;

ljubav koju imaš prema meni sad

čini da je veći moj prevelik jad.

Ljubav je dim stvoren parom uzdisaja;

ali, podstaknuta,^[9] ona ima sjaja

vatre u očima zaljubljenih; ali

ucveljena kad je, to su suza vali.

I još? Umna ludost, slasti koje znače

život, smrtonosnu žuč. Zbogom, rođače.

BENVOLIO

Polako, i ja ću poći kuda i ti.

Ako me ostaviš, uvređen ću biti.

ROMEO

Eh, ja sam izgubljen, nisam ovde ja

Romeo, on je negde ko to zna!

BENVOLIO

Reci mi pravo koju voliš.

ROMEO

Što,

zar da ti moram projecati to?

BENVOLIO

Ne, ali reci zbiljski ko je ona?

ROMEO

Traži zbiljski da ti piše zaveštanje

bolesnik, pa mu pogoršavaš stanje.

Al' zbiljski, rsfače, volim jednu ženu.

BENVOLIO

Pogodio sam da si ti zaljubljen.

ROMEO

Dobar si strelac! A lepa je ona

koju volim.

BENVOLIO

Lepa meta se, rođače,

pogodi najbrže.

ROMEO

Pogodio nisi.

Amorove^[10] strele ne mogu da rane

onu koja ima svu pamet Dijane,^[11]

i naoružana neprobojnim štitom

čednosti. živi neranjena tim

slabim, dečjim lukom.^[12] Ona ne podleže

opsadi ljubavnih reči, nit' dopušta

susret s nasrtljivim okom, nit' razgrće

nedra zlatu što i svetice zavede.

Bogata lepotom, ona je sirota,

jer će s njom umreti i njena lepota.

BENVOLIO

To znači na večnu čednost se zarekla.

ROMEO

Da, i štedeći je, traći što je stekla.

Zbog strogosti njene kada tako radi

lepota će njena umreti od gladi,

na potomstvo neće biti prenesena.

Lepa je to, mudra, mudro lepa žena.

Da blaženstvo steče, u očaj me baca;

neće ljubav, ja sam lik živog mrtvaca.

Zbog zaveta tog, kad već moram reći.

BENVOLIO

Čuj me, zaboravi da misliš na nju.

ROMEO

Nauči me da zaboravim misliti.

BENVOLIO

Pa daj slobode svojim očima;

posmatraj druge lepote.

ROMEO

Tako bih

još više cenio krasotu njenu ovu.

Srećne maske što ljube lik lepih

dama, crninom svojom više još

na belinu što kriju podsećaju.

"Oslepljeni nikad ne zaboravlja

dragoceno blago izgubljenog vida.

Pokaži mi damu lepu neizmerno?"

pa će me njena lepota podsećati

na onu koja lepotom nadmaša

i tu lepoticu. Zbogom ostaj sad;

zaboravu se naučiti neću.

BENVOLIO

Naučićeš, il' ti ko dužnik umreću.

(Odlaze.)

SCENA DRUGA

Verona. Ulica.

(Dolaze Kapulet, Paris i sluga.)

KAPULET

Ali Montagi je pod istom obavezom

i pod pretnjom iste kazne ko i ja;

a smatram da za starce kao mi

nije tako teško da održe mir.

PARIS

Obojica ste časni i ugledni;

šteta što ste dugo živeli u kavzi.

Ali sad, moj grofe, šta mislite vi

o mojoj prosidbi?

KAPULET

Ono što sam reko:

Moja kći je tuđa još za svet, još nije

napunila četrnaest godina.

Neka još dva leta u ponosu svenu

dok vidimo da je sazrela za ženu.

PARIS

I mlađe od nje već su srećne majke.

KAPULET

Prerano udate prerano su stare.

Zemlja mi proguta moje nade sve

sem nje, koja mi je poslednje potomče.

Ali joj priđite, Parise, pa neka

zavoli vas; moja volja će da čeka

na ono samo što je drago njoj;

njen izbor će biti i blagoslov moj.

Večeras dajem davnašnje veselje

i gozbu za svoje mile prijatelje,

pa dođite da im uvećate broj;

od onih najdražih bićete gost moj.

U mom skromnom domu videćete zvezde

lepše od nebeskih svetiljki da jezde.

Slast koju bujni mladići osete

kad gizdavi april nagazi na pete

hrome zime, i vi imaćete tamo,

okruženi ženskim pupoljcima samo.

Čujte sve, vidite, zavolite vi

od njih mnogih, gde će biti mi i kći,

najzaslužniju što će za vas biti

i jedina. Hajte sa mnom.

(Sluzi.)

A sad i ti,

momče, po lepoj Veroni svud zađi

pa svakog što je zabeležen nađi,

i reci svima još u spisku tom

da su dobrodošli u moj dom.

(Kapulet i Paris odlaze.)

SLUGA (okreće cedulju)

Da nađem one čija su imena tu zapisana. Zapisano je

da obućar treba da posluje sa svojim rifom, krojač sa

svojim kalupom, ribar sa svojom kičicom, a slikar sa

svojom mrežom. Ali mene šalju da nađem one čija su

imena tu zapisana, a nikad ne mogu pronaći čija je ime‐

na pisar zapisao tu. Moram ići učenima. U dobri čas!

(Ulaze Benvolio i Romeo.)

BENVOLIO

Pa, čoveče, jedan plamen drugi guta,

jedan bol se samo drugim bolom sputa;

ako te vrtenje u krug onesvesti,

obratno se vrti, da dođeš do svesti.

Spas od jednog drugi jad nam nagovesti;

oko nekom drugom bolešću zarazi,

pa otrova starog iščeznuće trazi.

ROMEO

Bokvičin je list izvrstan za to.

BENVOLIO

Za šta, molim te?

ROMEO

Za slomljenu gnjat.

BENVOLIO

Romeo, jesi li ti lud?

ROMEO

Nisam lud,

ali sam vezan čvršće od ludaka,

u tamnicu strpan, zatvoren bez hrane,

šiban i mučen.^[13] ‐ Dobro veče, momče.

SLUGA

Dobro veče. Molim, gospodine, znate l'

čitati?

ROMEO

Da, svoj udes u svom jadu.

SLUGA

Možda ste to naučili i bez knjige. Ali, molim vas,

možete li pročitati sve što vidite?

ROMEO

Mogu, ako znam slova i jezik.

SLUGA

Pošteno ste rekli; zbogom da ste.

(Okrene se da pođe.)

ROMEO

Čekaj, momče, umem da čitam.

(Čita.)

„Sinjor Martino i njegova žena i kćeri; grof An‐

selmo i njegove lepe sestre; gospođa udova od Vitruvi‐

ja; sinjor Plaćencio i njegove lepe sinovice; Merku‐

cio i njegov brat Valentin; moj stric Kapulet, njegova

žena i kćeri; moja lepa sinovica Rozalina; Livija; si‐

njor Valenco i njegov rođak Tibalt; Lucio i vesela Je‐

lena." Lepa družina. Kuda je pozvana?

SLUGA

Gore.

ROMEO

Gde?

SLUGA

Na večeru u našoj kući.

ROMEO

U čijoj kući?

SLUGA

Moga gospodara.

ROMEO

Zaista to je trebalo prvo da te pitam.

SLUGA

Pa kazaću vam i bez pitanja. Moj gospodar je veliki,

bogati Kapulet, i ako niste od Montagijeve kuće, izvo‐

lite doći i ispiti pehar vina. Ostajte mi veselo.

(Ode.)

BENVOLIO

Na Kapuletovoj staroj gozbi toj

sa obožavanim lepoticama svim

iz Verone večeraće ona

koju ti voliš, lepa Rozalina.

Idi tamo, i nepristrasna oka

sravni njeno lice sa licima drugim

na koja ti budem ukazao ja,

i videćeš da ti, kad zajedno stanu,

labudica tvoja naliči na vranu.

ROMEO

Kad pobožna vera mog vida izreče

tu laž, nek mi vatra od suza ispeče

oči, te sjajne krivoverke prave,

koje suze nisu mogle da udave.

Lepše od moje drage? Svevideće

sunce nikad ravne njoj videti neće.

BENVOLIO

Eh, izgledala ti lepa kad u tom

času ni jedne nije bilo s njom,

pa si s oba oka njom merio nju.

Al, na tim kristalnim terazijama tu

izmeri dragu s drugom što ti ja

pokažem kako na toj gozbi sja,

pa će ta što ti je sad tako vanredna

biti lepuškasta devojčica jedna.

ROMEO

Ići ću, ali ne radi te ocene,

već da čar drage ushićava mene.

(Odlaze.)

SCENA TREĆA

Verona. Odaja u Kapuletovom domu.

(Ulaze grofica Kapulet i dadilja.)

GROFICA KAPULET

Dadiljo, gde mi je kći? Pozovi je.

DADILjA

Devičanstva mi od dvanajst godina,

rekoh joj da dođe. Hej, jagnje! Bubamaro!

Pobogu, gde je ta deva? Julija!

(Ulazi Julija.)

JULIJA

Šta je? Ko zove?

DADILjA

Tvoja majka.

JULIJA

Majko,

evo me; šta hoćeš?

GROFICA KAPULET

Evo šta. Dadiljo,

iziđi za časak, moramo nasamo

da govorimo. Dadiljo, vrati se,

predomislih se, čućeš i ti naš

razgovor. Ti znaš da mi je kći već

lepo stasala.

DADILjA

Znam joj godine u sat.

GROFICA KAPULET

Još nema četrnajst.

DADILjA

Ja ću se kladiti

u mojih četrnaest zuba - mada imam,

na moju žalost, samo četiri -

da nema još četrnaest. Kol’ko je

do Ivanjdana?

GROFICA KAPULET

Dan il’ dva više od dve nedelje.

DADILjA

Pa, više il’ manje; od svih dana baš

uoči samog Ivanjdana puni

četrnaestu. Suzana i ona

- bog da prosti sve hrišćanske duše -

behu vršnjake; ali Suzanu mi

uze bog; bila je predobra za mene;

ali, ko što rekoh, uoči Ivanjdana

napuniće ona četrnaest,

pamtim dobro. Sad je jedanajst godina

od zemljotresa, kad sam je odbila

od sise - neću zaboraviti to -

baš onog dana od svih u godini.

Sisu sam pelenom bila namazala

i sela na sunce pod golubarnikom.

Gospodar i vi ste bili u Mantovi -

dobro se sećam. Al’ kao što rekoh,

kad ona oceti na mojoj bradavici

pelen, i okusi njegovu gorčinu,

slatka se ludica - da ste je videli! -

namršti tad i razgnevi na sisu.

Golubarnik se u taj mah zatrese,

i nepotrebno bi kazati: beži!

Od tog vremena je jedanajst godina.

Tada je već mogla da stoji sasvim sama,

pa, krsta mi, da trčkara i geguca

unaokolo. Baš dan ranije

razbila je čelo, i tad je moj muž

- bog da ga prosti,bio je veseljak -

podiže i reče: „Sad padaš na lice,

je li? A kad budeš pametnija,

padaćeš na leđa; hoćeš li, Julijice?”

A na to, tako mi bogorodice,

lepo vragolče prestade da plače

i odgovori: „Da.” I gle, sad se

eto ta šala već obistinjava.

Vere mi, da živim hiljad’ godina

pamtiću to: „Hoćeš li, Julijice?”

Kako je upita, a lepa ludica

prestade da plače i odgovori: „Da.”

GROFICA KAPULET

Ta, dosta s time, molim te, ućuti.

DADILjA

Dobro, gospo, al’ se moram nasmejati

kad pomislim da je prestala da plače

i rekla: „Da.” A, bogme, imala je

na čelu čvorugu ko mlade koke jaje;

jako se udarila i plakala je gorko;

a kad joj muž reče: „Sad padaš na lice,

je li? A kad sazreš, padaćeš na leđa;

hoćeš li, Julijice?” ona presta s plačem

i reče: „Da.”

JULIJA

Prestani i ti jednom,

molim te, dado.

DADILjA

Ućutaću, svrših.

Bog te blagoslovio! Bila si, najlepša

beba koju sam ikad dojila.

Da doživim da te vidim udatu,

pa drugo ništa ne bih želela.

GROFICA KAPULET

O toj udaji sam baš i htela sad

da govorim. Reci mi, kćeri Julija,

da li bi volela da se udaš već?

JULIJA

To je čast o kojoj i ne sanjam ja.

DADILjA

Čast! Da te nisam samo ja dojila.

rekla bih da si s mlekom posisala

i svu mudrost.

GROFICA KAPULET

Razmisli o udaji sad.

I mlađe od tebe ovde u Veroni,

ugledne gospe, postale su majke.

Po mom računu, bila sam baš tvojih

godina kad sam te rodila.^[14] I kratko,

viteški Paris traži tvoju ruku.

DADILjA

Čovek je, mlada gospo! Takav čovek

kakvog u svetu - ko od voska lik.

GROFICA KAPULET

Veronsko leto nema takav cvet.

DADILjA

On jeste cvet; vere mi, pravi cvet.

GROFICA KAPULET

Šta ti kažem? Bi li mogla voleti

plemića ovog? Videćeš ga sad,

večeras na gozbi. Pročitaj mu knjigu

lica, pronađi zadovoljstvo što je

perom lepote ispisano tu;

osmotri na njemu skladne crte ove

kako jedna drugoj daju čari nove;

a što u toj knjizi ne bude ti jasno,

njegove će oči izraziti glasno.

Savršenstvu sveske te ljubavi jakom,

tog divnog mladića nevezanog brakom

treba samo povez. Ribi treba voda,

a lepom da se lepa ćena doda.

U očima mnogih knjiga slavu stiče

kad joj zlatne kopče stežu zlatne priče.

Ti ćeš s njim deliti sve čari što ima,

i s njim, umanjena nećeš biti njima.

DADILjA

Ne manja, no veća; svaka žena raste

od muža.

GROFICA KAPULET

Da l’ ti se dopada, pre svega,

Parisova ljubav?

JULIJA

Ja ću rado njega

gledati, vidim li da me baš široka

naklonost takne. Al’ strele mog oka

nikada neće odleteti dalje

od mesta kuda ih tvoj pristanak šalje.

(Ulazi sluga.)

SLUGA

Gospo, gosti su došli, večera je na stolu, bas zobu,

pitaju za mladu gospođicu, dadilju pcuju i grde u kuhi-

nji,^[15] sve je kao bez glave. Moram ići da poslužujem; mo-

lim vas dođite odmah.

GROFICA

Da!

(Sluga odlazi.)

Paris te čeka.

DADILjA

Ti ćeš, dete, moći

danima srećnim dati srećne noći.

(Odlaze.)

SCENA ČETVRTA

Verona. Ulica.

(Dolaze Romeo, Merkucio, Benvolio, sa pet-šest drugih maski,

nosiocima buktinja i drugima.)

ROMEO

Da li da se govorom izvinimo,

ili da uđemo i bez izbinjenja?^[16]

BENVOLIO

Takva mnogoglgoljivost nije

više u modi. Za ulazak naš

ne treba ni Amor^[17] vezanih očiju,

s lažnim tatarskim lukom od prutića,

što plaši gospe kao strašilo,

ni prolog, učen napamet, a rečen

tiho za šaptačem. Neka nas ocene

kako im drago; mi ćemo otmeno

poigrati s njima i otići.

ROMEO

Daj mi buktinju; nisam za igranje,

jer sam neveseo; biću lučonoša.^[18]

MERKUCIO

Ne, vrli Romeo, moraš igrati.

ROMEO

Odista ne mogu. Vi ste lake ćudi

ko lake obuće, a moja je duša

od olova, pa me za zemlju prikiva,

te ne mogu maći.

MERKUCIO

Ti si zaljubljen.

Pozajmi od Amora krila, pa se vini

van običnog skoka.

ROMEO

Suviše me teško

rani njegova strela da bih mogo

uzleteti mu na lakim krilima;

okovan sam, ne mogu da se dignem

nad svojim jadom, već tonem pod teškim

bremenom ljubavi.

MERKUCIO

Potoneš li u nju,

opteretićeš je; suviše si težak

za tako nežnu stvar.

ROMEO

Je l’ ljubav nežna?

Ona je pregruba, presurova,

odveć osiona, bode ko trn.

MERKUCIO

Ako je ljubav gruba prema tebi,

budi i ti tako spram ljubavi grub;

bodi je kad bode, pa ćeš je tad ti

svladati. Daj masku da sakrijem lik.

(Uzima masku od pratioca i stavlja je na lice.)

Maska na masku!^[19] Ne. mari kad oko

radoznalo spazi rugobu, jer će tad

umesto mene maska da crveni.

BENVOLIO

Hajd, zakucajmo, uđimo unutra,

i nek’ svak’ smesta zaigra od nas.

ROMEO

Dajte mi buktinju. Neka vetrogonje

laka srca miluju nehatnu

rogozinu^[20] svojim petama, a ja ću

držati se starinske poslovice:

Ko drži svetiljku, taj jedino vidi.

Najpametnije je napustiti igru

kad bude u jeku.

MERKUCIO

Eh, pandurova je reč:

Budi mudar i nevidljiv kao miš.

Ako si zaglibljen, mi ćemo te već

izvući iz kala il’ da prostiš ti,

iz ljubavi, gde si zapo do ušiju.

Hajdemo, gorimo sveće i po danu.

ROMEO

Nije tako.

MERKUCIO

Mislim, gospodine,

da oklevajući trošimo načisto

buktinje svoje, a to ti je isto

kao da ih neko ni danju ne štedi.

Dobru nam misao shvati; to ti sredi

pet puta više no pet čula sad.

ROMEO

Dobra je i moja miso bila tad,

da odemo na maskaradu samo;

pa ipak, nije mudro ići tamo.

MERKUCIO

A što, sme li se pitati?

ROMEO

Sanjao sam

jedan san prošle noći.

MERKUCIO

Pa i ja sam.

ROMEO Šta?

MERKUCIO

Da sanjač često istinu ne mari.

ROMEO

Dok spava i sanja istinite stvari.

MERKUCIO

Vidim da je kraljica Mab bila

kod tebe.^[21] Ona je vilinska babica,

ne veća no ahat prstena na prstu

odbornika; sprega sitnih patuljaka

vozi je preko noseva spavača.

Prazna lešnikova ljuska su joj kola

što ih napravi veverica ili

stari crv - ti vilinski kolari

od nezapamćenih vremena; paoci

točkova su od paukovih nogu,

arnjevi su od krila skakavčevih,

štrange tanka vlakna paukove mreže,

amovi providni zraci mesečine;

bičalje joj od popčeva rebarca,

a bič od tanke žice svilene.

Njen je kočijaš majušni komarac

u sivoj livreji, ni pola toliki

ko okrugli crvić iglom izvađen

iz kakvog lenjog prsta devojačkog.^[22]

I u toj divoti iz noći u noć

ona kroz mozak zaljubljenih juri,

i oni sanjaju o ljubavi tad;

ili preko kolena dvorana,

te odmah počnu sanjati klanjanje;

il’ preko prstiju advokata koji

stane sanjati o šićaru svom;

il’ gospama preko usana, te one

sanjaju poljupce; al’ im gnevna Mab

često unakazi usta, jer im dah

zaudara na slatkiše. Katkad

pretrči preko nosa dvoraninu,

te sanja da njuši neku molbu dvoru.

Dođe, i repom barskog praseta

zaspalom parohu zagolica nos,

te on sanja onda novu parohiju.

Nekad se vozi vajnikovim vratom

i on sanja seču protivničkih glava,

prodore, zasede, i španske mačeve,^[23]

i pehare duboke ko bunari.

A tad mu ona ušima zabubnja;

on se na to trgne, probudi, opsuje

uplašen jednu molitvu il’ dve,^[24]

pa opet zaspi. I ta ista Mab

noću plete konjske grive, a prljavu,

čupavu kosu prsi u čvorove

vilinske, pa kad se oni razmrse,

to sluti neku veliku nesreću.^[25]

To je ta veštica što gnjavi devojke

kad na leđima leže, i prva ih

uči da lako nose decu kada

postanz žene i zatrudne. Ona -

ROMEO

Ćuti, ćuti, Merkucio, ćuti!

Govoriš koješta.

MERKUCIO

Da, jer govorim

o snovima, deci dokonoga mozga,

rođenoj iz tašte uobrazilje,

nesuštastvene kao vazduh sam,

i nestalnije od vetra što časom

miluje ledne grudi severa,

a časom, rasrđen, dune otuda

i okrene svoje lice rosnom jugu.

BENVOLIO

Taj će vetar kanda oduvati nas

od našeg smera, gozba je u toku,

i, čini mi se, stići ćemo dockan.

ROMEO

Bojim se prerano, jer mi duša sluti

da će neki ishod, u zvezdama skriven,

kobno početi s današnjim veseljem

i bednom životu u mojim grudima

prevremenom smrću okončati rok.

Al’ onaj što drži krmu mog života

neka upravlja i mojom sudbinom.

Napred, orni momci!

BENVOLIO

U doboše sad!

(Marširaju u kuću.)

SCENA PETA

Verona. Dvorana u Kapuletovom domu.

(Muzikanti čekaju. Maske ulaze, prelaze preko dvorane i

stanu u stranu. Ulaze sluge noseći ubruse.)

PRVI SLUGA

Gde je Popara da nam pomogne u spremanju? Suviše se

pogordio za nošenje drvenih tanjira.^[26] Zar on da briše

drvenu činiju!

DRUGI SLUGA

Kad se dobro ponašanje stavi u ruke jednog ili dva

čoveka, pa još u neoprane, onda je to prljava stvar.

PRVI SLUGA

Nosi te stolice preklapuše, skloni ormanče za po-

suđe,^[27] pazi na srebrnariju. Druškane, sačuvaj za mene

parče kolača od badema i, ako me voliš, kaži vrataru da

pusti unutra Suzanu Tocilo i Nelu. Antonio, Poparo!

TREĆI SLUGA^[28]

Evo nas, druže gotovi smo.

PRVI SLUGA

Očekuju vas i zovu vas, pitaju za vas i traže vas u ve-

likoj sobi.

ČETVRTI SLUGA

Pa ne možemo biti i ovde i tamo u isto vreme. Ve-

selo, momci; radite i veselite se, jer je život kratak.

(Sluge odlaze. Ulaze Kapulet i Julija sa svima zvanicima,

idući u susret maskama.)

KAPULET

Zdravo, gospodo! Gospe čije prste

ne peku žuljevi igraće s vama.

Ha, ha, moje gospe! Koja će od vas

odreći da igra? Za onu što bude

oklevala ja ću se zakleti

da ima žuljeve. Ulovih vas, a?

Dobro mi došli, gospodo!^[29] Nekad sam

i ja nosio masku i umeo

šaputati uvu lepe gospe ono

što joj je godilo. Ali to je prošlo;

beše mu, beše! Dobro ste mi došli,

gospodo! Zasvirajte muzikanti sad.

Mesta, mesta! Napravite mesta;

igrajte, devojke!

(Muzika. Igra.)

Svetlosti još momci!

Dignite stolove, ugasite vatru

u dvorani je pretoplo. No, ova

zabava nenadno dobro ispade.

Dè sedi, sedi, dobri rođače

Kapulete, za tebe i mene

prohujali su dani igranja.

Koliko je otkako smo ti

i ja poslednji put bili pod maskom?

DRUGI KAPULET

Bogorodice mi, trideset godina.

KAPULET

Šta, čoveče! Nema toliko, ne, nema

toliko. Od Lućentijeve svadbe,

ma koliko da su blizu Duhovi,

ima tek nekih dvadeset pet leta,

a tada smo bili pod maskama.

DRUGI KAPULET

Više, više; sin mu je stariji,

gospodine, ima mu i trideset već.

KAPULET

Ma, šta mi pričaš? Njegov sin je bio

nepunoletan pre dve-tri godine.

ROMEO (sluzi iz svoje pratnje)

Ko je ona gospa koja krasi ruku

onoga viteza?

SLUGA

Ne znam, gospodine.

ROMEO (za sebe)

O, buktinju uči da pojača plamen!

U noći blista kao dragi kamen

o uvu Arapke. Da postane čija

odveć je lepa; iznad sveta sija

visoko. Kao golubica snežna

u jatu vrana, i ona je nežna

međ’ drugama svojim. Kada se povuku

od igre, gledaću da dodirom rýku,

moju ruku njenom posvetim. Jesam li

voleo? Vide, oporeci sâm,

jer pravu lepotu tek od noćas znam.

TIBALT

Ovaj je, po glasu, nekakav Montagi.

Donesi mi mač moj.

(Njegov paž odlazi.)

Zar je ovaj rob

smeo, skriven fantastičnom maskom,

da dođe ovamo i da se podsmeva

i ruga našoj svečanosti, je l’?

Tako mi časti i porekla mog,

ne smatram grehom da ubijem tog

nitkova.

KAPULET

Šta je! Što praskaš, šuračiću?

TIBALT

Ovo je dušmanin Montagi, moj tečo.

Ta hulja je došla iz prkosa amo,

da se ruga našoj svečanosti samo.

KAPULET

Je li to mladi Romeo?

TIBALT

Dâ, onaj

nitkov Romeo.

KAPULET

Umiri se, vrli

šuračiću, ostavi ga na miru.

On se ponaša ko ispravan plemić;

i, pravo reći, Verona ga hvali

kao dobroga, učtivog mladića.

Ne bih ni za blago celog ovog grada

da mu se ma kakva uvreda nanese,

u mome domu. Zato budi strpljiv,

ne obziri se na nj. To mi je volja,

pa ako je poštuješ, ostani

uljudan, prestani sa prštenjem tim,

jer to se na ovoj gozbi ne pristoji.

TIBALT

Pristoji se kad je takav nitkov gost.

Neću ga ovde trpeti.

KAPULET

Al, moraš.

Šta, drski derane? Moraš, kažem ja.

Jesam ja gospodar ovde ili ti?

Nećeš ga trpeti? Šta ti pada na um?

Zar međ’ gostima da dižeš uzbunu?

Nuto delije da zameće kavgu.

TIBALT

Pa, tečo, to je sramota.

KAPULET

Gle, gle.

Dà drska derana! Sramota je, je li?

Ta igra te može opeći. Znam ja

šta ću s tobom. Meni se protiviš!

Zaista je vreme da te opametim.

- Bravo, bravo, deco!^[30] - Bezobrazniče, idi,

smiri se, ili - Još sveća, još sveća!

Sram te bilo! Ja ću umiriti tebe. -

Veselo, mladeži!

TIBALT

Prinudno strpljenje

i gnev moj u meni vode borbu, te mi

celo telo drhti. Ja ću ići; ali

to što je uljezu tome slatko sad

pretvoriće se u najgori jad.

(Ode.)

ROMEO (uzima Juliju za ruku)

Ako mi tu svetu ikonu skrnavi

nedostojna ruka, ja ću rado znati

da otkajem; kao poklonici pravi,

usne će poljupcem grešni dodir sprati.

JULIJA

Hadžijo dobri^[31] ruka kriva nije,

jer to je znak samo pobožnosti mirne,

i poljubac je svetoga hadžije

kad svojom rukom ruku sveca dirne.

ROMEO

Zar hadžija, svetac nema usne svoje?

JULIJA

Ima ih, al’ da se molitvi privode.

ROMEO

Pa nek se usne od ruku ne dvoje,

svetice mila. One te sad mole

dopusti im ovo, da se vera prava

u očajanje gorko ne uputi.

JULIJA

Ikona ćuti i kad uslišava.

ROMEO

Plod molbe svoje berem onda; ćuti,

usna tvoja skida greh sa usta moji’.

(Poljubi je.^[32])

JULIJA

Greh usana tvojih sad na mojim stoji.^[33]

ROMEO

Greh s usana mojih! Da prestupa slatka!

Vrati mi greh moj.

(Poljubi je.)

JULIJA

Kako ljubiš divno.

DADILjA

Gospođice, majka vas na jednu reč zove.

ROMEO

Ko je njena majka?

DADILjA

Gospa kuće ove,

momče. Dobra gospa, mudra i čestita.

Kćer sam joj dojila, tu s kojom ste baš

razgovarali. Ko je uzme, kažem,

dobiće veliki miraz.

ROMEO

Je li ona

Kapuletova? Cena preterana!

Moj život će biti u ruci dušmana.

BENVOLIO

Hajdemo drugovi, zabavi je kraj.

ROMEO

Tim mi je, na žalost, veći nemir taj.

KAPULET

Ne, gospodo, nemojte još ići;

Malu zakusku spremićemo sad.

(Maske mu se izvinjavaju šapatom na uvo.)

Je li baš tako? Onda hvala svima.

Hvala vam, čestita gospodo; laku noć.

Buktinja još dajte. - A sad u postelju.

(Sluge donose buktinje da isprate maske.)

Duše mi, dockan je; ići ću da legnem.

(Odlaze svi sem Julije i dadilje.)

JULIJA

Hodi amo, dado. Ko je onaj plemić?

DADILjA

Sin i naslednik starog Tiberija.

JULIJA

Ko je onaj što baš sada izlazi?

DADILjA

To je, mislim, mladi Petručio.

JULIJA

A onaj za njim što ne hte igrati?

DADILjA

Ne znam.

JULIJA

Idi, pitaj za njegovo ima.

(Za sebe.)

Ako je oženjen, onda mi je grob

postelja bračna.

DADILjA

Ime mu Romeo,

on je Montagi, jedinac je sin

vašega velikog neprijatelja.

JULIJA (za sebe)

Ljubav mi iz mržnje moje niče jasno!

Prerano ga videh i poznadoh kasno.

Koban će biti ljubavi mi plod,

jer moram voleti dušmaninov rod.

DADILjA

Šta je to, šta je?

JULIJA

Stih koji naučih

maločas od jednog igrača - oprosti.

(Iznutra se čuje: „Julija!”)

DADILjA

Sad će, sad će. - Hajd’mo, otišli su gosti.

(Odlaze.)

DRUGI ČIN

PROLOG

(Ulazi Hor.)

HOR^[34]

Sad stara čežnja na postelji mre,

nova ljubav njeno nasledstvo sad traži;

ona za koju htede mreti pre

kraj Julije nema više svoje draži.

Sad Romeo opet voljen je i voli,

oboje očima opčinjeni sjajnim;

za dušmankom vajnom njega žudnja boli,

ona slast ljubavi kuša putem tajnim.

Smatran dušmaninom, on nema zgodu tu

da joj svoj ljubavni zavet javno kaže;

a njoj što voli njega ko on nju

zaludu oči svog dragana traže.

Strast im daje moći, a vreme pomaže

da krajnji bol samo krajnjom slašću blaže.

(Ode.)

SCENA PRVA

Verona. Kapuletov vrt. Na jednoj strani spoljni zid pored

koga ide uličica; na drugoj Kapuletova kuća na kojoj se vidi

gornji prozor.

(Dolazi Romeo.)

ROMEO

Kuda dalje, kad mi je srce tu?

Tužna zemljo, idi, traži svoje sunce.^[35]

(Penje se na zid i skače u vrt. Benvolio i Merkucio odlaze

u uličicu. Romeo osluškuje iza zida.)

BENVOLIO

Romeo moj, rođače Romeo!

MERKUCIO

Mudar je on, pa se, života mi mog,

iskrao kući da legne.

BENVOLIO

Ovuda

otrčao je i preskočio

baštenski zid. Zovi ga, Merkucio.

MERKUCIO

Zvaću ga ko da prizivam duhove.

Romeo! ćudi! ludo! ljubavniče! strasti!

Pojavi se u vidu uzdaha;

reci samo jedan slik, i ja ću biti

zadovoljan; uzviknu „vaj meni!”

Prozbori „ljubavi”, „golubice!” reci

torokuši Veneri lepu reč

za slepog joj sina, naslednika,

mladog, golišavog Kupidona^[36] što je

tako vešto pogodio strelom

kralja Koufetjua,^[37] da se zaljubio

u devojku koja je procila.

Ne čuje, ne miče se, niti se odziva.

Taj jadnik je mrtav, moram ga prizvati

bajalicom. Zaklinjem te svetlim

Rozalininim očima i njenim

visokim čelom i rumenom usnom,

majušnim stopalom ili pràvom nogom,

drhtavom butinom i obližnjim mestom,

pojavi nam se u obličju svom!^[38]

BENVOLIO

Ako te čuje, biće ljut na tebe.

MERKUCIO

To ga ne može ljutiti. Ja bih ga

razdražio kad bih prizivao

u krug njegove. dame neki duh

čudan, pa da stoji tamo dok ga ona

ne položi i on ne klone od njenih

čini; to bi zbilja sušta pakost bila.

Moje prizivanje časno je, pošteno;

u ime njegove drage je ga samo

prizivam da se pojavi.

BENVOLIO

Hajdemo!

On se sakrio u ovo drveće

i hoće da bude vlažnoj noći drug.

Ljubav mu je slepa, voli tamu kletu.

MERKUCIO

Slepa ljubav nikad ne pogađa metu.

Sad on sedi pod nekom mušmulom

i želi da mu draga ono voće

što devojke uz smeh zovu mušmulom,

pa da mu u krilo padne. O, Romeo,

da je naprsla, i tako dalje još,

a ti šiljat poščić! Laku noć,

Romeo. Idem ja u svoj krevetac.

Ova poljska mi je postelja prehladna

za spavanje. Hoćemo li?

BENVOLIO

Hajd’mo.

Zalud je tražit onog što ne želi

da pronađen bude ni od svoga druga.

(Odlaze.)

SCENA DRUGA

Verona. Kapuletov vrt.

(Romeo stupa napred.)

ROMEO

Ko ranjen nije ranjenom se ruga.^[39]

(Gore, na prozoru, pojavljuje se Julija.)

Al’ tiho! Šta svetli to kroz prozor taj?

Gle, to je istok, a Julija sunce.

Ustani, lepo sunce, i dotuci

zavidljivu lunu, već bledu od jeda

što si ti, njena deva,^[40] mnogo lepša.

Nemoj joj više biti pratilja,

jer je zavidljiva. Odežda je njenih

vestalki zelene, bolešljive boje.^[41]

Samo je lỳde^[42] nose: odbaci je

Evo mi, drage,^[43] evo ljubavi.

O kad bi to znala! Ona govori,

al’ ne kaže nhšta. No šta mari!

Oko joj govori, njemu odgovaram.

Drzak sam, ona ne govori meni.

Dve najlepše zvezde na nebeskom svodu,

Odlazeć nekud, mole oči njene

da trepere u njinim sferama

do njinog povratka. Šta bi bilo da su

te oči tamo, a one u njenoj

glavi? Sjaj bi njenog lica postideo

te zvezde onako kao sveću dan.

Njene bi oči zračile s nebesa

kroz prostor tako da bi ptice sve

zapevale misleć da je prošla noć.

Gle kako obraz naslanja na ruku!

Da sam rukavica da dirnem obraz taj!

JULIJA

Vaj!

ROMEO(za sebe)

Ona govori. O, govori opet,

anđele svetli, jer blistaš nada mnom

u ovoj noći ko krilati glasnik

zadivljenim očima smrtnika,

što ga zaturene glave posmatraju

kad uzjaše na spore oblake

i jedri grudima vazduha.

JULIJA

Romeo,

o, Romeo! Zašto si Romeo?

Odreci se oca i odbaci ime;

il’, ako nećeš, budi mi zakleti

dragan, pa ja neću biti više

Kapuletova.

ROMEO(za sebe)

Da l’ da slušam još

il’ da odgovorim?

JULIJA

Neprijatelj moj

to je tvoje ime. Ti bi bio ti

i kad ne bi bio Montagi. O budi

neko drugo ime! Šta je to Montagi?

To nije ruka, noga, ni mišica,

ni lice, niti ma šta od čoveka.

Šta sadrži ime? Ruža bi davala

slatki miris, pa ma kako je mi zvali.

I Romeo bi, i da se ne zove

tako, zadržao svoje savršenstvo

i bez tog imena. Romeo, odbaci

to ime što nije deo tebe sama,

pa sam sva tvoja.

ROMEO

Hvatam te za reč.

Nazovi me dragim, i biću ponovo

kršten; odsada nisam Romeo.

JULIJA

Ko si ti što si, skriven plaštom noći,

dokučio mojih tajnih misli tok?

ROMEO

Ne znam kako ću se imenom kazati,

svetiteljko mila. Ime je to mrsko

meni, jer je ono neprijatelj tvoj.

Da je napisano, ja bih ga pocepo.

JULIJA

Moje uši nisu ulice ni sto

reči s tvog jezika, a već mu znam zvuk.

Zar nisi Romeo i Montagi ti?

ROMEO

Ni jedno, lepa, ako su ti mrski.

JULIJA

Reci kako si došao ovamo,

i zašto? Zidovi vrta su visoki,

teški za prelaz, a s obzirom ko si,

za tebe je ovo mesto sama smrt,

ako te tu hađe kakav rođak moj.

ROMEO

Na lakim krilima ljubavi sam zid

preleteo; jer kamene međe

ne mogu nikad zadržati ljubav;

a što ljubav može, ona to i sme.

Rođaci tvoji prepreka mi nisu.

JULIJA

Ako te oni vide, ubiće te.

ROMEO

Vaj, veća opasnost u oku je tvom

nego u dvadeset njihovih mačeva.

Pogledaj me milo, pa me mržnja njina

ne može raniti.

JULIJA

Ne bih za sav svet

volela da te spaze.

ROMEO

Noćni plašt

skriva me dobro od oka njihovog.

Ako me ne voliš, nek’ me nađu tu;

bolje da me njina mržnja ubije

no da me bez tvoje ljubavi smrt štedi.

JULIJA

Ko ti je ovamo pokazao put?

ROMEO

Ljubav; ona me je podstakla da tragam.

Dala mi je savet, a ja oči njoj.

Nisam moreplovac, al’ da si daleko

ko obala koju zapljuskuje

najdalje more, ja bih zaplovio

na sreću radi takvog blaga.

JULIJA

Znaš,

da mi na lice masku stavlja noć,

inače bi mi devojačka rumen

oblila obraze što si čuo šta sam

govorila noćas. Rado bih se ja

držala navike, rado reč porekla.

Al’ zbogom naviko! Boliš li me? Znam,

reći ćeš: „Da”, i primiću tu reč.

Al’ i zaklet možeš postati neveran.

Na ljubavnička krivokletstva, kažu,

dobroćudno se smeje Jupiter.^[44]

Plemeniti Romeo, iskreno

reci da l’ me voliš. Ako misliš da sam

brzo osvojena, mrštiću se, pa ću

jogunasto, kad me prosiš, reći: „Ne”,

mada inače ne bih za sav svet.

Da, lepi Montagi, ja sam zaljubljena

isuviše, pa bi mogao misliti

da sam lokoumna; al’ veruj, plemiću,

vernija ću biti od tih što se bolje

prave uzdržljivim. Bila bih i ja

uzdržljivija, priznajem, da nisi

pre nego primentih čuo ovu strasnu

ispovest moje verne ljubavi.

Oprosti, i lakom zanosu ne pridaj

predaju što ti tamna otkri noć.

ROMEO

Kunem se, gospo, blaženim mesecom

što srebrom krasi sve krune drveća...

JULIJA

O, ne kuni se nestalnim mesecom

što mesečno menja svoj okrugli lik,

da i tvoja ljubav ne postane takva.

ROMEO

Čime da se kunem?

JULIJA

Nemoj se ni kleti;

il’, akko hoćeš, zakuni se svojim

divotnim bićem koje mi je bog

obožavanja, pa ću verovati.

ROMEO

Ako ikad mila ljubav crca mog...

JULIJA

Ne, ne kuni se. Mada se radujem

tebi, ova me noćašnja veridba

ne raduje; suviše je nagla,

nepromišljena odveć, mnogo brza,

suviše slična munji koja mine

pre no što čovek može reći: „Seva”.

Laku noć, mili. Ovaj pupoljak

ljubavi će možda, na dahu leta tog

što vodi zrenju, biti divan cvet

za naš idući susret. Laku noć,

laku noć! Neka slatki mir i pokoj

budu u tvom srcu ko što su u mom.

ROMEO

O, ostavljaš me nezadovoljenog.

JULIJA

Šta bi te noćas zadovoljilo?

ROMEO

Veran zavet tvoje ljubavi za moj.

JULIJA

Pre sam ga dala no što si tražio,

a volela bih da još nije dât.

ROMEO

Zar bi ga povukla. Zašto, mila moja?

JULIJA

Samo da ga opet od svet srca dam.

Al’ ipak želim samo to što imam.^[45]

Darežljivost mi beskrajna ko more,

a moja ljubav duboka ko ono,

pa što više dajem, sve to više imam,

jer su beskonačne. Čujem neki šum.

Ljubavi mila, zbogom...

(Dadilja zove iznutra.)

Sad ću, dâdo!

- Mili Montagi, budi vazda veran.

Ostani još malo, vratiću se sad.

(Julija odlazi unutra.)

ROMEO

O blažena, blažena noći! Strepim,

kad je noć, da je sve to samo san,

odveć lep da bi stvarno postojao.

(Julija se pojavljuje na prozoru.)

JULIJA

Tri reči, mili Romeo, pa onda

laku noć zbilja. Ako ti je ljubav

časna, a namera brak, javi mi sutra,

po onome koga budem poslala,

gde i kad hoćeš da se obred svrši,

pa u tvoje ruke sudbinu predajem

i idem s tobom, gospodaru moj,

i na kraj sveta.

DADILjA(iznutra)

Gospođice, hej!

JULIJA

Dolazim odmah. Ali, ako ti

ne misliš časno, preklinjem te...

DADILjA

Hej,

gospođice!

JULIJA

Sad ću doći. - Prekini

veridbu, i pusti me samu jadu mom.

Sutra ga šaljem tebi.

ROMEO

Duše mi...

JULIJA

Hiljadu puta laku noć!

(Odlazi u kuću.)

ROMEO

Hiljadu

puta je ona bez tvog sjaja gora.

Dragi dragoj svojoj žurno ići mora

ko đaci od knjige, a od drage lika

tužna ko u školu lica učenika

(Romeo polazi. Julija se vraća prozoru.)

JULIJA

Pst, Romeo, pst! O da mi je glas

sokolarev, da domamim natrag

mog plemenitog sokola! Ali je

sužanjstvo promuklo, pa ne može glasno

dozvati ga; inače bih ja

razvalila pećinu gde Eho^[46]

leži i stvorila da joj vazdušasti

glas promukne više nego moj

ponavljajući moje „Romeo!”

ROMEO

To moja duša šapće moje ime.

Kako srebrno, kako zvonko, milo

zbuči u noći govor zaljubljenih,

ko najnežnija muzika.

JULIJA

Romeo!

ROMEO

Mila moja!

JULIJA

U koji čas sutra

da pošljem?

ROMEO

U devet.

JULIJA

Neću odocniti.

Al, dotle ima dvadeset godina.

Zaboravih zašto te pozvah natrag.

ROMEO

Stajaću ovde dok se ne setiš.

JULIJA

A da bi i dalje ti ostao tu,

neću se setiti, jer volim da sam s tobom.

ROMEO

A ja ću i dalje da ostanem tu,

da se ti ne bi setila, i tako

zaboraviću drugi dom sem ovog.

JULIJA

Bliži se jutro. Htela bih da odeš,

ali ne dalje no ptić vragolanke

što ga pusti da joj s ruke odskakuće

ko jadni sužalj u bukagijama,

pa ga iz ljubavi i iz ljubomore

na tu slobodu opet natrag vuče.

ROMEO

Voleo bih da sam i ja tvoje ptiče.

JULIJA

I ja, al’ bih te grljenjem ubila.

Laku noć, laku noć! Rastanak taj

slatka je tuga, pa ću ti, to znaj,

laku noć šaptati dok ne svane dan.

ROMEO

Mir grudima tvojim, a očima san!

Da sam san i mir taj, slatko bih počivao.

(Julija ode.)

U ćeliju svoga duhovnika živo

idem sad da pomoć zatražim od njega

i moj dragi udes ispričam pre svega.

(Odlazi.)

SCENA TREĆA

Verona. Ćelija monaha Lavrentija.

(Ulazi Lavrentije s kotaricom.)

LAVRENTIJE

Na mrgodnu noć se smeši jutro siva

oka, i oblake s istoka protkiva

zracima. Pegavi mrak ko pijan gega

s puta Titanovih^[47] kola iza njega.

Pre i osuši vlažnu rosu, želim

da naberem punu ovu korpu trava

otrovnih i cveća čiji sok spasava.

Zemlja je i grob i ta majka rodna

prirode; taj grob je i utroba plodna;

raznovrsnu decu te utrobe svoje

prirodine grudi bez prestanka doje.

Neka su izvrsna s mnogo lepih strana,

a sva različita, nisu sva od mana.

O, korisno, moćno dejstvo uvek spava

u bilju, kamenju i svojstvima trava.

Ništa na zemlju nije tako bedno

da ne pruži katkad i po dobro jedno,

nit je išta dobro toliko da neće

od prirode svoje ponekad da skreće

i šo u zlo neko neće da zabasa.

I vrlina sama ponekog se časa

rđavo primeni, te će porok biti;

a porok se katkad dobrim dѐlom kiti.

(Ulazi Romeo, ali ga Lavrentije još ne primećuje.)

U nežnom cvetu ovog mladog tkiva

i lek i otrov zajedno počiva.

Kad se pomiriše, krepi naše telo,

a kad se okusi, ustvlja zacelo

privremeno^[48] srce i rad čula sviju.

Zlo se i dobro ko dva kralja biju

u nama i bilju, pa kad zlo nadvlada,

crv smrti biljku rastočava tada.

ROMEO

Dobro jutro, oče.

LAVRENTIJE

Blagosloven bio!

Čiji me to rani glas pozdravlja mio?

S posteljom se rani rastanci ne čine

kad nam je u glavi sve u redu, sine.

Briga u oku svakog starca bdije;

a gde briga stoji, tu odmora nije.

No tamo gde mladost laka mozga, mlada

tela se pruži, tu zlatan san vlada.

Tvoj uranak mi taj govori stoga

da te briga diže iz kreveta tvoga.

Il’ ako to nije onda imam právo

reći da Romeo noćas nije spavo.

ROMEO

Tačno. Drugi mi je odmor više mio.

LAVRENTIJE

Bog da prosti grehe! A jesi li bio

sa Rozalinom?

ROMEO

S Rozalinom sad?

Zaboravih oče, to ime, taj jad.

LAVRENTIJE

Tako, dragi sine! Al’ reci mi ovo:

Gde si bio?

ROMEO

Noćas na gozbi sam provo

kod dušmana svojih; tu mi jedan zada

ranu, i ja njemu. I naš spas je sada

u tvojoj moći i tvom svetom leku.

Ja ne gajim, sveti oče, mržnju preku,

i molim te za svog dušmanina časno.

LAVRENTIJE

Budi jasan sine, i govori jasno.

Kad se ne zna tačno šta ispovest znači,

ona i nejasan oproštaj povlači.

ROMEO

Znaj načisto onda: ljubav je srca mog

lepa kći bogatog Kapuleta tog.

Što je ona meni, i ja sam njoj eto;

naša ljubav čeka još venčanje sveto.

Kada smo, kako i gde smo se sreli,

isprosili se i zaverili, je li,

pričaću ti uz put; al’ primi na znanje

molbu da pristaneš na naše venčanje.

LAVRENTIJE

O, sveti Franjo! Zar da tako mine

brzo tvoja ljubav naspram Rozaline,

za kojom si čežnju osećo duboku.

Mladićka je ljubav, to znači, u oku,

a ne u srcu. Isuse, Marijo,

koliko si slane vode prolio

za Rozalinom, koliko si soli

dao da začiniš ljubav kad se voli,

da ti ta ljubav najzad obljutavi!

Još nebo pod suncem ne može da plavi

od uzdaha tvojih;^[49] još mi uva stara

tvoj skorašnji vapaj zbog ljubavi para.

I gle, na obrazu i sada ti stoji

neobrisani trag od suza tvoji’.

Ako si ti ikad bio ti, a jad

ovaj tvoj bio, vi ste oba tad

pripadali samo Rozalini, znaj.

Pa zar je takav sad preokret taj?

Sudi da li grešnoj ženi treba prići

s oproštajem kad su i ljudi slabići.

ROMEO

Ti si me koreo baš zbog Rozaline.

LAVRENTIJE

Ne što voliš, nego što luduješ, sine.

ROMEO

Želio si da ta ljubav u grob stigne.

LAVRENTIJE

Ne zato da druga iz groba se digne.

ROMEO

Molim te, nek’ me tvoja reč ne kara:

ona koju sada volim odgovara

na milost i ljubav, a prva to vala

činila nije.

LAVRENTIJE

Jer je dobro znala

za tvoju ljubav da su samo priče

da ona čita, a ne zna da sriče.

Al’ hajde, mladi prevrtljivče, hajde,

biću ti pomoćnik ovde, nije vajde,

da bi vam se mržnja kuća ovim brakom

ljubavlju možda zamenila jakom.

ROMEO

Hajdemo odavde, jer meni se žuri.

LAVRENTIJE

Polako. Onaj se spotakne ko juri.

(Odlaze.)

SCENA ČETVRTA

Verona. Ulica.

(Dolaze Benvolio i Merkucio.)

MERKUCIO

Gde li je, do vraga, ovaj Romeo?

Je li bar noćas dolazio kući?

BENVOLIO

Očevoj nije; pitao sam slugu.

MERKUCIO

Ona bleda, tvrda srca cura,

ona Rozalina muči ga toliko

da će posigurno poludeti već.

BENVOLIO

Tibalt, sinovac starog Kapuleta,

posla pismo domu oca njegovog.

MERKUCIO

Poziva na dvoboj, tako mi života.

BENVOLIO

Romeo će mu već odgovoriti.

MERKUCIO

Svaki pismen čovek može da odgovori na pismo.

BENVOLIO

Da, ali on će piscu pisma, na njegovo izazivanje,

izazivački odgovoriti.

MERKUCIO

Vaj, jadni Romeo, pa on je već mrtav: proboden crnim

okom bele cure, ustreljen ljubavnom pesmom kroz uvo,

pogođen posred srca strelom onoga slepog derana; pa je

li to čovek što će izaći na megdan Tibaltu?

BENVOLIO

Zašto da ne, šta je Tibalt?

MERKUCIO

Pa nije mačji kašalj. On je hrabar borac viteškog

ponašanja. Mačuje se kao što ti pevaš po notama - pa‑

zi na takt, intervale, ritam. Pauze su kod njega mini‑

malne: jedan, dva, a na tri ti sjuri mač u grudi. Pravi je

kasapin svilene dugmadi, megdandžija nad megdandžijama,

odžakovih najplemenitijeg soja, veliki znalac prvog i

drugog povoda^[50] za dvoboj. Ah, onaj besmrtni passado, pa

punto riverso, pa hai!^[51]

BENVOLIO

Šta?

MERKUCIO

Do vraga s tim budalastim, tepavim, uobraženim gi‑

zdavcima, s tim majstorima naglaska! „Isusa mi, izvan‑

redno dobar mač! Izvanredno krupan čovek! Izvanred‑

no dobra bludnica!” Zar nije žalosno, moj stari, kad

nam toliko dosađuju te tuđinske mušice, ti pomodari,

ti pardonnez‑moi‑ci, što se toliko drže novotarija da

ne mogu ugodno sedeti na starim klupama. O, njihove ko‑

sti, njihove kosti!

(Ulazi Romeo.)

BENVOLIO

Evo Romea, evo Romea!

MERKUCIO

Bez svoje ikre, kao osušena haringa. O meso, meso,

kako si se poribilo!^[52] Sad je on za one pesme kojima je

Petrarka^[53] bio pun. Laura je prema njegovoj gospi obič‑

na sudopera - mada je imala boljeg ljubavnika da je ope‑

va: Didona je aljkuša, Kleopatra ciganka, Jelena i He‑

ra prostakuše i bludnice, a Tizba^[54] je bila sivooka,^[55]

ili tako nešto, ali ništa naročito. Sinjor Romeo,

bonžur! Evo francuskog pozdrava za tvoje francuske

klundre.^[56] Ti si nas noćas lepo nasamario.

ROMEO

Dobro jutro obojici. Kako sam vas nasamario?

MERKUCIO

Šta se praviš da ne znaš? Pobegao si od nas, gospo‑

dine, pobegao.

ROMEO

Oprosti, dobri Merkucio, imao sam važna posla; a

u slučaju kao što je bio moj, čovek je prinuđen da zane‑

mari učtivost.

MERKUCIO

To je isto kao da se kaže da je, u slučaju kao što je

tvoj, čovek prinuđen da savije kolena.

ROMEO

Hoćeš da kažem radi poklona?

MERKUCIO

Dobro si pogodio.

ROMEO

Najučtivije objašnjenje.

MERKUCIO

Pa ja sam cvet učtivosti.

ROMEO

Koji cvet?

MERKUCIO

Ruža.

ROMEO

Onda je moja sandala zakićena dobrim cvetom.

MERKUCIO

Dosetljiv si, nije vajde. Produži s tom dosetkom

dok sandalu ne iznosiš, pa kad joj podereš đon, osta‑

ćeš prosto‑naprosto bos.

ROMEO

O, da proste šale, prosto izvrsne zbog svoje prostote!

MERKUCIO

Stani između nas, dobri Benvolio; umorila mi se

duhovitost.

ROMEO

Šibaj je i mamuzaj, šibaj i mamuzaj, ili objavljujem

da si pobeđen.

MERKUCIO

Pa ako naše duhovnosti treba da se jure kao divlje

guske u lovu, onda sam ja propao, jer u tvojoj pameti ima

pet puta više od divlje guske no u mojoj. Jesam li ikad

išao s tobom na guske?

ROMEO

Nikad nisi bio sa mnom ni radi čega osim radi

guske.

MERKUCIO

Uješću te zbog te dosetke za uvo.

ROMEO

Ne, ne ujedaj, dobri gusane.

MERKUCIO

Tvoja duhovitost je gorka kao jabuka kiseljača; ona je

preopor sos.

ROMEO

Pa zar sos od jabuka ne ide sa slatkim gusanom kao

što si ti?

MERKUCIO

O, tvoja je dosetljivost rastegljiva ko jareća koža,

što se od jednog palca rasteže na čitav lakat.

ROMEO

Voleo bih da svoju duhovitost rastegnem do reči

„nepristojan”, pa da tu reč pridenem gusanu i dokažem

da si ti nepristojan gusan.

MERKUCIO

Pa zar to nije bolje no jadikovanje zbog ljubavi? Sad

si druževan, sad si Romeo; sad si ono što si i po biću

i po ophođenju, jer ona plačevna ljubav je kao neka bu‑

dalčina što ispružena jezika trči gore-dole da bi

svoju kratku ludačku palicu zabila u kakvu rupu.

BENVOLIO

Dosta! Dosta!

MERKUCIO

Želiš da prestanem s pričom i protiv svoje volje?

BENVOLIO

inače bi ti se priča odužila.

MERKUCIO

O, varaš se! Skratio bih je, jer sam već dogurao do

dna i nisam mislio da idem dublje u njenu sadržinu.

(Vidi se dadilja kako dolazi u svojoj najlepšoj opremi, sa

svojim slugom Petrom.)

ROMEO

Gle, dobre brodske opreme! Jedro! Jedro!

MERKUCIO

Dva, dva! pelengiri i kecelja.

DADILjA

Petre!

PETAR

Izvol’te.

DADILjA

Moju lepezu, Petre.

MERKUCIO(za sebe)

Daj joj, dobri Petre, da sakrije lice, jer lepezino je

lice lepše.

DADILjA

Bog vam dao dobro jutro, gospodo.

MERKUCIO

Bog ti dao dobar dan, lepa gospo.

DADILjA

Je li već dan?

MERKUCIO

Uveliko, kažem vam; bludnička kazaljka sunčanika

sada je tačno na podnevnoj zaresci.

DADILjA

Sram vas bilo! Kakav ste vi čovek?

ROMEO

Čovek, plemenita gospo, koga je bog stvorio da kva‑

ri samog sebe.

DADILjA

Vere mi, dobro. „Da kvari samog sebe”, rekoste? Go‑

spodo, može li mi ko od vas reći gde ću naći mladoga

Romea?

ROMEO

Mogu vam ja reći; ali će mladi Romeo biti stariji

kad ga nađete no kad ste ga počeli tražiti. Ja sam naj‑

mlađi čovek s tim imenom, u nedostatku gorega.^[57]

DADILjA

Dobro ste rekli.

MERKUCIO

Pa zar je ono što je najgore dobro? Vrlo dobro shva‑

ćeno, bogami! Mudro, mudro!

DADILjA

Ako ste vi on, gospodine, želim da govorim pover‑

ljivo s vama.

BENVOLIO

Pozvaće ga na neku večeru.

MERKUCIO(za sebe)

Podvodačica, podvodačica, podvodačica!

Držt’te je!

ROMEO

Na kakvu si to divljač nabasao?

MERKUCIO

Ne na zeca, gospodine, već na zečicu u posnoj piti,

gospodine, koja se ubajatila i ubuđala pre no što je po‑

jedena.^[58]

(Šeta pored njih i peva.)

Zečice stare,

zečice sede

u piti se dobro vare.

Al’ zečice sede

ni pare ne vrede

kad se pre ukvare.

Romeo hoćeš li doći očevoj kući? Mi ćemo tamo na

ručak.

ROMEO

Eto me odmah za vama.

MERKUCIO

Zbogom, stara gospo, zbogom.

(Peva.)

„Gospo, gospo, gospo.”^[59]

(Merkucio i Benvolio odlaze.)

DADILjA

Idi do vraga! Molim vas, gospodine, ko je taj bezo‑

braznik što je tako natučen obešenjaklucima?

ROMEO

On je, dadiljo, gospodin koji voli da čuje svoj govor,

i više će ispričati za jedan minut no što će od drugo‑

ga čuti za mesec dana.

DADILjA

Ako ma šta kaže protiv mene, naučiću ga pameti, pa

da je ne znam koliko puta jači, da je i dvadeset takvih

klipana; a ako ne mognem ja, naći ću ko će moći. Šuga‑

vi nevaljalac! Nisam ja neka njegova namiguša, neka od

njegove lakoumne bagre. (Petru) I ti stojiš tu i pu‑

štaš da svaki radi sa mnom šta hoće.

PETAR

Nisam video nikoga da radi s vama šta hoće. A da je‑

sam, smesta bih isukao mač. Jamčim da smem potrgnuti

mač, brzo kao ma ko drugi, kad mi dobra kavga da prili‑

ku i kad je zakon na mojoj strani.

DADILjA

Tako mi boga, toliko sam ljuta da sve drhti na meni.

Šugavi nevaljalac! Molim vas na jednu reč, gospodine.

Kao što sam vam rekla, moja mlada gospođica mi je na‑

redila da vas nađem. ono što mi je naredila da vam ka‑

žem zadržaću za sebe. Ali, prvo, dopustite da vam ka‑

žem, ako mislite da je, što no kažu, vučete za nos, to

bi, velim, bilo zazor i sramota jer je ona mlada devoj‑

ka; i zato, ako biste bili dvolični prema njoj, to bi

bio vrlo ružan postupak prema takvoj plemićki i vr‑

lo nevaljala stvar.

ROMEO

Dadiljo, preporuči me svojoj gospođici i gospodari‑

ci. Reci joj da izjavljujem -

DADILjA

Slatko srceLj Zbilja ću joj reći. Bože, bože, kako će

se obradovati!

ROMEO

Šta ćeš joj reći? Ti me i ne slušaš!

DADILjA

Reći ću joj, gospodine, da vi izjavljujete, a to je, ka‑

ko ja razumem, časna plemićka ponuda.

ROMEO

Reci joj neka nađe načina

da na ispovest dođe posle podne,

pa će je otac Lavrentije tad

ispovediti u svojoj ćeliji

i venčati nas. Evo ti za trud.

DADILjA

Ne, zaista, ni pare, gospodine.

ROMEO

Dede, kad kažem, moraš to uzeti.

DADILjA

Ovo posle podne, gospodine; dobro, biće tamo.

ROMEO

I, dobra dado, ti sačekaj samo

iza opatijskog zida. Sluga moj

doneće ti u toku ovog časa

lestvice od užeta, koje će me

u tajnoj noći odvesti vrhuncu

radosti moje. Zbogom. Budi verna,

i ja ću ti zato nagraditi trud.

Zbogom. Pozdravi mi tvoju gospodaricu.

DADILjA

Bog na nebu nek vas blagoslovi!

Čujte, gospodine.

ROMEO

Šta hoćeš da kažem,

dadiljo mila?

DADILjA

Je li čovek vaš

pouzdan? Jeste l’ čuli kako kažu:

„Dvoje još mogu da čuvaju tajnu

kad uklone trećeg?”

ROMEO

Jemčim da je moj

čovek tvrde vere kao čelik sam.

DADILjA

Dobro, gospodine. Moja gospodarica je najslađa go‑

spođica. Bože, bože, kad je bila malo, brbljivo stvo‑

renje - O, ima u gradu jedan plemić, neki Paris, koji bi

sve uradio da je dobije; ali ona, dobra dušica, mari za

njega koliko za žapca, pravog žapca. Ponekad je zadir‑

kujem i kažem joj da je Paris lepši; ali, duše mi, čim

to kažem, ona pobledi kao najbolje platno na svetu. Zar

ruzmarin i Romeo ne počinju istim slovom?

ROMEO

Da, pa šta je s tim? Oba počinju sa r.

DADILjA

Ah, podrugljivče, to je pseće ime,^[60] r je za - Ne; znam

da vaše ime počinje drugim slovom; i ona je spevala ta‑

ko divne stihove o tome, o vama i ruzmarinu, da bi vam

milina bila da ih čujete.

ROMEO

Pozdravite mi vašu gospođicu.

DADILjA

Hoću, hiljadu puta.

(Romeo odlazi.)

Petre!

PETAR

Izvol’te.

DADILjA

Brzo napred!

(Odu.)

SCENA PETA

Verona. Kapuletov vrt.

(Ulazi Julija.)

JULIJA

Devet je izbilo kada poslah dadu;

Za pola časa, reče biće tu.

Možda ga ne može da nađe. Al’ nije.

Hroma je! Glasnici ljubavi ko misli

treba da idu deset puta brže

no sunčani zraci kada gone senke

preko tamnih gora. Zato lakokrili

golubovi voze ljubav, zato Amor,

brz kao vetar, ima krila svoja.

Sunce je sada na najvišem vrhu

svog današnjeg puta, a od devet sati

do dvanaest je tri dugačka časa,

a nje još nema. Da ima ljubavi

i mladalačku toplu krv, ona bi,

brza kao lopta, moje reči dragom

dobacivala, a meni njegove.

Al’ stari svet je kao mrtav stvor

težak, ko olovo bled, nezgrapan, spor.

(Ulazi dadilja i Petar.)

Evo je! Bože! O, medena dado,

šta je novo? Reci, jesi bila s njim?

Pošlji slugu.

DADILjA

Petre, idi na kapiju.

(Petar odlazi.)

JULIJA

Sad, dobra dado - bože, što si setna?

Ma vest bila tužna, izreci je vedro;

a ako je dobra, sramotiš muziku

slatkih vesti kad mi je odsviraš

s tim kiselim licem.

DADILjA

Umorna sam, pusti

da odahnem. Uh, bole me kosti!

Kakvu sam samo trku imala!

JULIJA

Volela bih da imaš moje kosti,

a ja tvoje vesti. Hajde, molim te,

govori, dobra dado moja.

DADILjA

Isuse, kolika žurba! Zar ne možeš

da pričekaš malo? Zar ne vidiš

da sam bez daha?

JULIJA

Otkud si bez daha

kad imaš daha da mi kažeš to?

Izvinjenje tvoje duže je od vesti

koju njim odlažeš. Je li tvoja vest

dobra il’ rđava? Na to odgovori.

Jedno il’ drugo, a pojedinosti

sačekaću. Je li dobra ili zla?

DADILjA

Eh, napravila si naivan izbor; ti ne umeš da izbe‑

reš muža. Romeo! Ne, ne. Mada mu je lice lepše no u

drugih, ipak... noga mu nadmaša noge drugih ljudi, a što

se tiče ruke, stopala i stasa, oni su, iako o njima ne

vredi govoriti, nenadmašni. On nije cvet učtivosti,

ali jemčim da je blag kao jagnje. Idi svojim putem, de‑

vojko, i moli se bogu. Šta, jeste li vi već ručali?

JULIJA

Ne. Al, sve to znala sam i pre.

Šta o venčanju kaže, reci šta?

DADILjA

Bože kako me boli glava! Kakvu

glavu to imam? Lupa kao da će

u dvadeset komada prsnuti.

A leđa s druge strane,^[61] oh, ta leđa,

ta leđa moja! Na dušu ti greh

što me posla da dohakam sebi

jureći gore-dole.

JULIJA

Vere mi,

žao mi je što ti nije dobro.

Slatka dado, reci šta kaže moj dragi?

DADILjA

Tvoj dragi kaže, kao častan gospodin, i učtiv, i lju‑

bazan, i lep, i zaista dobar - Gde je tvoja mati?

JULIJA

Gde je moja majka? Ona je u kući.

Gde bi mogla biti? Kako mi to čudno

odgovaraš: „Tvoj dragi kaže, kao

častan gospodin - gde je tvoja majka?”

DADILjA

O, bogorodice! Gle kako je ona

plahovita! Je li to melem za moje

bolne kosti? Odsad sama nsi svoje

poruke.

JULIJA

Dokle ćeš zapetljavati!

Šta kaže Romeo?

DADILjA

Jesu li ti danas

dopustili da na ispovest otideš?

JULIJA

Jesu.

DADILjA

Onda požuri ćeliji

oca Lavrentija; tu te čeka muž

da te za ženu uzme. Sad ti grešna

krv obliva lice, al’ na drugu vest

ono će biti još rumenije.

Idi u crkvu; ja moram drugim putem,

da donesem ovamo lestvice

kojima će dragi tvoj, čim padne mrak,

popeti se u gnezdo ptičije.^[62]

Dirinčim, mučim se, cilj mi tvoja sreća;

al’ noćas će teret i na tvoja pleća.

Ja ću na ručak, ti ćeliji, jado.

JULIJA

Žurim divnoj sreći! Zbogom, dobra dado.

(Odlaze.)

SCENA ŠESTA

Verona. Ćelija monaha Lavrentija.

(Ulaze Lavrentije i Romeo.)

LAVRENTIJE

Nebo, nasmeši se na sveti čin tako

da potonji dani ne kore nas tugom.

ROMEO

Amin, neka tako bude! Al’ ma kakva

tuga došla, ona neće prevagnuti

uzajamnu radost kratkoga trenutka

prevedenog s njome. ti nam samo spoj

ruke svetom rečju, pa onda nek smrt

što proždire ljubav učini što sme;

meni je dovoljno nazvati je svojom.

LAVRENTIJE

Nagle se sreće naglo i završe

i umru u svom trijumfu ko vatra

i barut što se u poljupcu nište.

I najslađi med nam ogadi zbog slasti

i prohtev nam svojim ukusom ugasi.

Voli umereno; tako čini ljubav

koja dugo traje.^[63] Prebrz ko i spor

kasno stiže. - Evo gospođice.

(Ulazi Julija.)

O, tako laka noga nikad neće

istrti škriljac na stazi života!

Zaljubljeni može jahati na svili

što dokono lebdi po letnjem vazduhu,

bez pada. Tako je laka taština.

JULIJA

Dobro veče, oče.

LAVRENTIJE

Romeo će, kćeri,

zahvaliti tebi za obojicu.

JULIJA

I njemu dobro veče, jer inače

na čemu bi mi bio zahvalan?

(Romeo i Julija se zagrle.)

ROMEO

Ah, Julija, ako je mera sreće tvoje

prevršena tako kao moja što je,

i ako je bolje ukrasiti znaš

rečju, nek’ bogata muzika glasa tvog

otkrije blaženstvo što nam pruža sad

ovaj mili susret.

JULIJA

Srce, bogatije

sadržinom nego rečju, ponosi se

suštinom svojom, a ne ukracima.

Samo prosjaci mogu izbrojati

svoj imetak, a moja je ljubav

toliko bogata, da nisam u stanju

da saberem ni pola blaga svog.

LAVRENTIJE

Hajdete sa mnom. Požuriću s činom;

jer sami ne smete ostati zajedno

dok vas sveta crkva ne spoji u jedno.

(Odlaze.)

TREĆI ČIN

SCENA PRVA

Verona. Trg.

(Dolaze Merkucio, Benvolio i njihovi ljudi.)

BENVOLIO

Molim te, dobri Merkucio, hajd’mo

unutra; dan je vreo, Kapuleti

van kuće su; ako se sretnemo,

biće okršaja, jer na toj vrućini

mahnita krv se uzburkava lako.

MERKUCIO

Ti si kao ona delija što ulazeći u krčmu tresne

mač na sto i uzvikne: „Da ne da bog da mi zatrebaš!” i

pod dejstvom drugoga pehara potegne njim na krčmara

bez ikakvoga stvarnog razloga.

BENVOLIO

Zar sam takav?

MERKUCIO

Dabome, kad si ljut, od tebe nema goreg kavgadžije u

Italiji; isto te je tako lako razbeseliti kad se razja‑

riš kao razjariti kad se razbesniš.

BENVOLIO

Na šta?

MERKUCIO

Da vas je dva takva, ne bi bilo ni jednoga, jer bi jedan

drugog ubili. Ti? Pa ti bi se posvađao sa čovekom zato

što ima dlaku više ili manje u bradi nego ti. Posvađao

bi se s nekim zato što krcka lešnike, a tvoje su

oči lešnikove boje. Koje bi oko, sem tvoga, videlo u to‑

me povod za kavgu. Glava ti je puna svađe kao jaje žuman‑

ceta, iako su ti glavu toliko izlupali da je postala mu‑

ćak. Svađao s se s čovekom što se nakašljao na ulici

i probudio tvog psa koji je spavao na suncu. Zar se nisi

posvađao s krojačem zato što je nosio svoj novi prsnik

pre Uskrsa? I s drugim što je nove cipele vezivao sta‑

rim uzicama? I opet hoćeš da mi popuješ protiv kavge.

BENVOLIO

Da sam ja gotov na svađu kao ti, ne vredelo kladiti

se u moj život ni za sat i četvrt.

MERKUCIO

O, žalosne šale!

(Ulaze Tibalt i drugi.)

BENVOLIO

Glave mi, evo dolaze Kapuleti.

MERKUCIO

Pete mi, baš me briga.

TIBALT

Budite pored mene; hoću da ih oslovim. Gospodo, do‑

bar dan, hteo bih jednu reč sa jednim od vas.

MERKUCIO

Samo jednu reč sa jednim od nas? Dodaj još nešto, pa

da bude reč i udarac.

TIBALT

Videćeš, gospodine, da sam dovoljno spreman na to

ako mi pružiš povoda.

MERKUCIO

Zar ne bi mogao naći povoda i kad ti se ne pruži?

TIBALT

Merkucio, ti sviraš istu sviralu s Romeom -

MERKUCIO

Sviram? Šta, da nećeš da napraviš svirače od nas?

ako to učiniš, očekul muziku koja će ti zaparati uši.

Evo moga gudala;^[64] ono će te naterati da poigraš. Neba

mu! Svirači!

BENVOLIO

Govorimo ovde svetu na vidiku,

ili se povuc’te na skrovito mesto,

pa tamo hladno raspravite spor;

ili se raziđ’te. Ovde oči sve

bulje u vas.

MERKUCIO

Ljudske oči su stvorene

da gledaju, pa nek bulje ako hoće.

Neću da se sklanjam ni za čiji ćef.

(Ulazi Romeo.)

TIBALT

Ostavljam te na miru, gospodine,

jer evo mog čoveka.^[65]

MERKUCIO

Gospodine

obesiću se, ako nosi on

tvoju livreju.^[66] Al’ pođi na megdan,

pa će ti onda biti pratilac!

U tome smislu vaše blagorodstvo

zaista ga može nazvati čovekom.^[67]

TIBALT

Romeo, ljubav što gajim za tebe

ne dopušta mi bolji izraz: ti si

nitkov.

ROMEO

Tibalte, razlog što te volim

umnogome pravda što na pozdrav taj

ne odgovaram gnevom. Nisam nitkov.

Stoga zbogom; vidim da me ne poznaješ.

TIBALT

Dečače, sve to ne pravda uvrede

što si mi naneo; zato se okreni

i vadi mač.

ROMEO

Ja izjavljujem

da te nikada uvredio nisam,

i da te volim više no što ti

možeš i misliti dok razlog ne doznaš.

Stog se zadovolji, dobri Kapulete,

ime mi je tvoje drago ko i moje.

MERKUCIO

O, da mirne, nečasne, i gnusne

potčinjenosti te! „Alla stoccata”^[68]

odnosi pobedu.

(Vadi mač.)

Tibalte, pacolovče,

hoćeš li da se mačuješ?

TIBALT

Šta ćeš sa mnom?

MERKUCIO

Dobri kralju mačaka, neću ništa sem jedan od tvojih

devet života, koji ću odmah uzeti; a zatim, prema tome

kako se budeš ponašao prema meni, ostalih osam ti

oprostiti, ili te tući dok ih sve ne izgubiš. Izvuci

za uši svoj mač iz korita! Požuri, da ti moj ne zafi‑

juče oko ušiju pre no što ga trgneš.

TIBALT

Stojim ti na megdanu.

(Vadi mač.)

ROMEO

Dobri Merkucio, uvuci svoj mač.

MERKUCIO

De, gospodine, da vidim tvoj passado.

(Bore se.)

ROMEO

Potegni, Benvolio, obori im te

mačeve! Gospodo, neka vas je stid!

Prestanite sa tim izgredima.

Tibalte, Merkucio, knez je izrično

zabranio tuču ulicama

Verone. Tibalte, dobri Merkucio!

(Tibalt probode Merkucija ispod Romeove ruke

i beži sa svojim ljudima.)

MERKUCIO

Ranjen sam. Kuga na obe vam kuće!

Gotov sam. Je li neokrznut osto?

BENVOLIO

Šta, jesi ranjen?

MERKUCIO

Da, ogrebotina,

ogrebotina, al’ bome dovoljna.

Gde je paž? Požuri, huljo, po ranare.

(Paž odlazi.)

ROMEO

Hrabro, rana nije duboka, čoveče.

MERKUCIO

Nije duboka kao bunar ni široka ko crkvene dveri,

ali je dovoljna, taman da svrši posao. pitajte za mene

sutra, pa ćete čuti da sam u grobu. Za ovaj svet mi je od‑

zvonilo, jemčim vam. Kuga vam spopala obe kuće! Krsta

mu! Taj pas, pacov, mačor, miš može čoveka smrtno da

ogrebe! Taj razmetljivac, lupež, nitkov bori se po pra‑

vilima aritmetike: jedan, dva, tri! Kog si đavola dola‑

zio među nas? Ranjen sam ispod tvoje ruke.

ROMEO

Mislio sam samo sve najbolje.

MERKUCIO

Pomozi mi do neke kuće sad,

Benvolio, il’ ću se onesvestiti.

Kuga na vaše obe kuće! One

napraviše hranu za crve od mene.

Dobio sam, i to dobro. Ah, te vaše

kuće!

(Benvolio mu pomogne da ode.)

ROMEO

Ovaj plemić, bliski rođak knežev,

moj prijatelj prisni, dobi smrtnu ranu

zbog mene a čast mi okleveta Tibalt

- Tibalt, moj rođak od pre jednog časa.

O, mila Julijo, tvoja me lepota

poženstvenila i u duhu mom

smekšala čelik hrabrosti.

(Benvolio se vraća)

BENVOLIO

Romeo,

o, Romeo, hrabri Merkucio naš

mrtav je. Taj smeli duh je uzleteo

oblacima rano prezirući svet.

ROMEO

Kob ovoga dana preti nam budućim.

Jad što je počeo toga dana samo

drugih ćemo dana tek da okončamo.

(Tibalt se vraća)

BENVOLIO

Evo nam se vraća besni Tibalt.

ROMEO

Opet!

U trijumfu, a Merkucio mrtav!

Odleti nebu, krotka strpljivosti,

gnev plamena oka nek’ me vodi sad.

Vrati reč „nitkov” kojom me uvredi,

jer je Merkucijev duh nad nama tu

i čeka da mu društvo pravi tvoj.

Il’ ti, il ja, il’ oba ćemo s njim.

TIBALT

Skim si ovde bio, budi tamo drug.

ROMEO

Ovo će samo odlučiti to.

(Borba. Tibalt pada.)

BENVOLIO

Romeo, idi, beži! Građani se

digli, a Tibalt mrtav leži tu.

Ne stoj u čudu. Knez će te na smrt

osuditi, ako te uhvati.

Što brže odavde!

ROMEO

O, ja sam igračka sudbine.

BENVOLIO

Šta čekaš?

(Romeo odlazi. Ulaze građani.)

GRAĐANIN

Kud pobeže taj što ubi Merkucija?

Tibalt, ubica, kud je pobegao?

BENVOLIO

Tibalt tu leži.

GRAĐANIN

Ustaj, gospodine

ded, hajde sa mnom; ja ti naređujem

u ime kneza da se pokoravaš.

(Ulazi knez s pratnjom, Montagi, Kapulet, njihove

žene i ostali.)

KNEZ

Gde su začetnici ovog okršaja?

BENVOLIO

Plemeniti kneže, ispričaću ti sve

kako se zbila ta zlokobna kavga.

Tu leži čovek koga je Romeo

pogubio zato što je on ubio

rođaka tvoga, hrabrog Merkucija.

GROFICA KAPULET

Tibalt, moj bratanac, čedo brata mog!

O kneže! O mužu! prosuta je krv

mog milog bratanca. Kneže, duše ti,

nek’ se za našu krv prolije krv

Montagija. Bratanče, bratanče!

KNEZ

Ko poče krvavi lom taj, Benvolio?

BENVOLIO

Počeo je Tibalt kog Romeo ubi.

Romeo mu je lepo govorio,

uveravajući da je ceo spor

beznačajan, i ističući tvoje

negodovanje zbog tih postupaka.

Sve ovo - rečeno blagim rečima,

pogleda mirna, svijenih kolena,

ne mogade da stiša sukob taj

s neobuzdanom, vatrenom žučnošću

Tibalta, koji osta gluv za mir,

i koji oštrim čelikom nasrnu

na hrabroga Merkucija.^[69] Ovaj,

razjaren, stavi protiv mača mač,

i s preziranjem ratničkim je jednom

rukom odbijao hladnu smrt u stranu,

a drugom je vraćao Tibaltu,

čija je veština odbijala nju.^[70]

Romeo povika: „Stan’ te prijatelji!

Razdvojte se!” i brže no jezik

okretna mu ruka obori vrhove

mačeva, zatim on jurnu međ’ njih.

Tad mu ispod ruke udarac Tibaltov

pogodi život hrabrog Merkucija;

pa pobeže; al’ se opet brzo vrati

Romeu u kome tek osveta planu.

Pa jurnuše jedan na drugog ko munje,

i pre no potegoh mač da ih razdvojim,

hrabri Tibalt pade; a kad on pogibe,

Romeo se okrete, pobeže.

Ako tako nije dogodilo sve se,

nek i Benvolija samog smrt odnese.

GROFICA KAPULET

On je rod Montagu, a ljubav nalaže

pristrasnost, i on istinu ne kaže.

u toj crnoj borbi dvadeset je njih

borilo se tako da dvadeset tih

ubiju jednog. Ja te molim, kneže,

za pravdu što deliš i koja te veže:

Romeo za smrt Tibalta je kriv,

Romeo više ne sme biti živ.

KNEZ

Romeo njega, on Merkucija smlati;

ko će Merkucija krv onda da plati?

MONTAGI

Romeo ne, kneže; on je vazda bio

prijatelj njegov, uvek drag i mio,

i učinio je što i pravni lek,

okončao samo Tibaltov je vek.

KNEZ

Za taj zločin ja ga progonim odavde.

Zbog vaše sam mržnje i ja lišen pravde;

u lomovima vaše borbe zle

i moja krv^[71] je poprskala tle.

Ali će vas sve to preskupo da staje,

da će svaki moći gorko da se kaje

što ste me dovei do ovoga stanja.

Biću gluv za vaše molbe, opravdanja;

jadikovka, suza neće moći više

da prestupe vaše iskupi i zbriše;

stoga i ne traž’te za to neke zgode.

Nek’ Romeo odmah sad odavde ode;

jer ako ga nađu da se ovde mota,

to će mu posldnji čas biti života.

Nosite to telo, vršite mi volju;

smrt je za nas milost onima što kolju.

(Odlaze.)

SCENA DRUGA

Verona. Kapuletov dom.^[72]

(Ulazi Julija)

JULIJA

Kasajte brzo, vatronogi konji,

konačištu Feba.^[73] Kočijaš Faeton^[74]

šibao bi vas do zapada sve,

i nastala bi odmah tamna noć.

O noći, jatače ljubavi, raširi

svoj gusti veo, da se skloni oko

neba,^[75] pa da mi Romeo neviđen

i neogovaran u zagrljaj padne.

Ljubavnici vide pri svetlosti svoje

lepote da vrše ljubavne obrede;

a ako je ljubav slepa, tad najbolje

pristaje noći. Dođi, lepa noći,

ozbiljna gospo u crnini sva,

i nauči me kako da izgubim

i time dobijem utakmicu što se

igra za čiste nevinosti dve.

Obavi svojim crnim plaštom moju

na čoveka nenaviknutu krv,

u obrazima koja mi leprša

dok se plašljiva ljubav ne osmeli

da u činu istinske ljubavi

vidi samo čistu smernost.^[76] Dođi noći!

Romeo, dođi! Ti, dane u noći!

Jer ćeš na njenim krilima ležati

belji no na leđima gavranovim sneg.

Dođi, mila noći, dođi, zaljubljena

crnoveđa noći, daj Romea mog.

A kad umre, ti ga uzmi i istroši

u zvezdice,^[77] pa će samoga neba lik

zablistati tako da će ceo svet

zaljubiti se u noć i prestati

da obožava prejako sunce to.

O, kupila sam dvorac ljubavi,

ali se nisam uselila još;

i prodana sam, al’ nepreuzeta.

Dug mi je dan ovaj ko detetu noć

pretpraznička, kad za novo ruho zna,

ali ga ne sme oblačiti još.

O, evo moje dadilje, dolazi

(Ulazi dadilja sa lestvicama od užeta.)

i donosi vesti; a svaki mi jezik

što samo kaže ime Romeo

govori nebeskom rečitošću nekom.

Oh, dado, kakve su vesti! Šta je to?

Lestvice što ti je Romeo rekao

da doneseš?

DADILjA

Da, da, lestvice.

(Baci ih na pod.)

JULIJA

Jao meni, šta je? Zašto kršiš ruke?

DADILjA

Da kobna dana! On je mrtav, mrtav!

Gospođice, mi smo propali, propali.

O, nesrećna dana, njega nema, on je

ubijen, mrtav!

JULIJA

Zar može nebo biti tako zlobno?

DADILjA

Romeo može ako nebo ne.

Romeo! Ko bi pomislio to?

JULIJA

Koji si đavo kad me mučiš tako?

Od takve muke u paklu se riče.

Je li Romeo sam sebe ubio?

Reci „da” samo, pa će i to „da”

kratko za mene biti otrovnije

od smrtonosnog oka baziliska.^[78]

Ja nisam ja ako postoji to „da”

il’ ako su za uvek sklopljene

oči^[79] zbog kojih moraš reći „da”.

Je l’ mrtav, reci „da”; nije li, „ne”.

Kratkom ćeš rečju odlučiti tom

o propasti mojoj ili spasu mom.

DADILjA

Videh ranu, videh svojim očima

(sakloni bože!) ovde, na njegovim

grudima muškim. O, taj jadan leš,

jadan leš, krvav, bled, ko krpa bled.

ogrezo u krvi, u krvi zgrušanoj!

na taj sam prizor izgubila svest.

JULIJA

O svisni, srce! Siroto jadniče,

presvisni odmah! U tamnicu, oči,

da slobodu nikad više ne vidite!

Bedna zemljo, zemlji opet se povrati,

prekini dah, pa nek’ s Romeom me taku

nosila ista ponesu u raku.

DADILjA

O, Tibalte, Tibalte, prijatelju!

Učtivi Tibalte, čestiti plemiću,

što doživeh da te mrtva vidim ja!

JULIJA

Kakav je to oluj sa suprotne strane?

Je l’ Romeo mrtav? Je l’ Tibalt ubijen?

Najmiliji rođak i još draži muž?

Onda, strašna trubo, trubi sudnji dan!

Jer ko živi ako mrtva leže oba?

DADILjA

Tibalt je mrtav, a Romeo prognan;

Romeo ga ubi, i prognan je zato.

JULIJA

O, bože! Je li Romeova ruka

Tibaltovu krv prosula?

DADILjA

Jeste,

jeste! Avaj, tužna dana, jeste!

JULIJA

O zmijsko srce cvetom sakriveno!

Je li u pećini tako lepoj zmaj

živeo ikad? Lepi mučitelju,

anđelski đavole, golubijeg perja

gavrane, vučki krvožedno jagnje!

Gnusna suštino božanstvena lika,

suprotnosti sušta onom što izgledaš,

svetitelju grešni, pošteni nitkove!

O, prirodo, šta si imala da radiš

u paklu, kad si nastanila duh

đavola u smrtni raj miloga tela?

Je l’ gnusnija knjiga u lepšem povezu

bila? Ah obmane u divnom dvorcu tom!

DADILjA

Nema uzdanja, vere, ni poštenja

u muškaraca; svi su oni samo

krivokletnici, svi lažljivci, svi

ništavila, i svi licemeri.

Ah, gde je moj sluga? Daj mi rakije.

Ovi jadi, ove tuge i žalosti

ostariše me. Sram bilo Romea!

JULIJA

Jezik ti se oprištio za to!

On nije rođen za kakvu sramotu.

Sram se stidi da je na njegovom čelu,

jer je ono presto na kome se čast

kruniše za samodršcazemlje.

O, životinja sam što sam ga ružila!

DADILjA

Zar možeš o onom govoriti lepo

što ti rođaka ubi?

JULIJA

A zar mogu

rđavo da kažem što o mužu svom?

Ah, jadni moj mužu, ko će tvoje ime

uzdići kad ga i ja, tvoja žena

od pre tri sata, ružila sam već?

Al’ zašto, rđo, ubi mog rođaka?

Zli rođak je hteo ubiti mi muža.

Svom izvoru natrag, budalaste suze!

U kapima danak vaš pripada tuzi

a pogrešno ga nudite radosti.^[80]

Muž mi živ, a Tibalt ga je mogo

ubiti; Tibalt je mrtav, a hteo je

ubiti mog muža; sve je to utešno,

pa zašto plačem? Jedna reč gora od smrti

Tibaltove porazila je mene.

Rado bih je zaboravila, oh,

al’ utisnuta je u pamćenje moje

ko proklet zločin u dušu grešnika.

Tibalt je mrtav, a Romeo prognan.

Ta jedna reč „prognan” ubila je deset

hiljada Tibalta. Tibaltova smrt

dovoljan jad je pa da bude kraj.

Il’ ako jadi vole društvo s drugim

jadima, zašto iza njenih reči

„Tibalt je mrtav” nije došlo još

„i tvoj otac” il’ „i tvoja mati”,

il’ oboje, jer to bi obična tuga bila.

Al’ kad je posle Tbaltove smrti

došlo i ono: „Romeo je prognan”,

ta reč ubi oca, majku, Tibalta,

Romea, Juliju - svi su pobijeni,

svi su mrtvi. „Romeo je prognan!”

U smrti koju ta reč širi, stere,

nema kraja, konca, granice, ni mere.

Nikakvom se rečju ne meri taj jad.

Gde su mi otac, mati, dado, sad?

DADILjA

Plaču, jadikuju nad Tibaltovim lešom.

Hoćeš li k njima? Odvešću te tamo.

JULIJA

Peru li mu rane u svojim suzama?

Ali će one osušene biti,

a ja zbog Romea prognanog ih liti.

Nosi te lestve, jadne lestve moje,

jer prevareni mi smo obadvoje.

Romeo je prognan; a on vas je pleo,

jer put do moje postelje je hteo.

Al’ hajte lestve, hajde, dado moja,

ko udova deva mre Julija tvoja.

Postelji ću bračnoj, na njoj ću umreti;

ne Romeo, smrt će čednost mi uzeti!

DADILjA

Idi u svoju sobu. Ja ću naći

Romea da te teši; dobro znam

gdje je. Slušaj, tvoj Romeo će biti

noćas ovde. Idem njemu; on se krije

u Lavrentijevoj ćeliji.

JULIJA

Nađi ga!

Daj ovaj prsten mom vernom vitezu.

Reci mu da dođe i posljednji svoj

oproštaj uzme.

(Odlaze.)

SCENA TREĆA

Ćelija monaha Lavrentija. Pozadi njegoda knjižnica.

(Ulazi Lavrentije.)

LAVRENTIJE

Hodi, Romeo; plašljivče moj, hodi!

Tuga se u tebe zaljubila već,

a s nesrećom si venčan.

(Romeo izlazi iz kljižnice.)

ROMEO

Šta je novo,

oče? Šta je kneževa presuda?

Kakav jad to, koji još ne znam, sad traži

poznanstvo sa mnom?

LAVRENTIJE

Moj mili je sin

isuviše prisan sa tim tužnim društvom!

Donosim ti vest o kneževoj presudi.

ROMEO

Je l’ mu sud blaži od strašnoga suda?

LAVRENTIJE

Blažu mu presudu izrekoše usta:

ne smrt telu, no izgnanstvo tela.

ROMEO

Ha, izgnanstvo? Smiluj se, reci „smrt”,

jer izgnanstvo ima u svom oku više

užasa, mnogo više nego smrt.

Ne reci „izgnanstvo”.

LAVRENTIJE

Prognan si iz Verone.

Budi strpljiv; širok i velik je svet.

ROMEO

Van veronskih zidina nije svet,

već čistilište, muke, pakao.

Odavde prognan, prognan sam iz sveta,

a progonstvo iz sveta je smrt.

Reč „prognan” je loš izrar ra smrt.

Time što smrt nazivaš progonstvom,

sekirom zlatnom odsecaš mi glavu

i smešiš se udarcu smrtonosnom.

LAVRENTIJE

Da smrtna greha! ljuta nezahvalnost!

Naš zakon smrću kažnjava zločin tvoj;

al’ dobri knez je, tebe radi, zakon

gurnuo u stranu i crnu reč smrt

promenio je u progonstvo. To je

velika milost, al’ ne vidiš je ti.

ROMEO

To je mučenje, a ne milost neka.

Nebo je ovde gde Julija živi.

Svaka mačka i pas, i mišić, i svaka

ništavna stvar živi tu na nebu, može

da je gleda, samo Romeo ne sme to.

Više vrednosti, više dostojanstva

i veće pravo da joj se udvara

ima muva nego Romeo; jer ona

sme da sleti na belu divotu

Julijine ruke, da krade besmrtno

blaženstvo s njenih usana, koje su

u svojoj čednoj vestalskoj smernosti

stalno crvene, kao da se stide

što se dodiruju i ko da je greh

i ovaj njihov vlastiti poljubac.^[81]

Muva što leti sme, dakle, a ja

leteti moram odavde; pa sad

kažeš li da izgnanstvo nije smrt?

(Ali Romeo ne sme - on je prognan.

Muva sme, a ja moram leteti

odavde; ona je slobodna, ja prognan.)^[82]

Zar nemaš spremljen otrov, oštar nož,

neko sredstvo, ma kako odvratno,

što brzo zada smrt, već moraš da me

ubijaš tom rečju „prognan”! Oče moj.

tu reč uz jauk kazuju proklete

duše u paklu. Kako imaš srca

ti, duhovnik, dobri ispovednik,

praštalac greha i prijatelj moj,

da me tom rečju „prognan” još mrcvariš?

LAVRENTIJE

Budalasti bezumniče, čuj me

bar malo.

ROMEO

Ah, ti ćeš opet o izgnanstvu.

LAVRENTIJE

Daću ti oklop što će te štititi

od te reči - slatko mleko nevolje,

filozofiju što će te tešiti

iako si prognan.

ROMEO

Zar opet to „prognan”?

Do vraga i s tom filozofijom!

Jer ako ne može ta filozofija

da stvori Juliju, da premesti grad,

da opozove kneževu presudu,

onda ne pomaže i ne vredi ništa.

Ne govori dalje.

LAVRENTIJE

O, dobro vidim ja

da bezumnici nemaju ušiju.

ROMEO

Kad ni mudraci nemaju očiju.

LAVRENTIJE

Da progovorimo o udecu tvom.

ROMEO

Ne govori se što se ne oseća.

Da si mlad kao ja, da je Julija

dragana tvoja, da si samo sat

oženjen, a da je Tibalt poginuo,

da si zaljubljen i prognan ko ja,

mogao bi zboriti, čupati

kose, baciti se na tle kao ja,

da uzmem meru za nespremljen grob.

(Kucanje spolja.)

LAVRENTIJE

Ustani neko kuca. Romeo dobri moj,

sakrij se.

ROMEO

Neću, sem ako me para

uzdaha iz bolnog srca ne zakloni

ko magla od pogleda svih.

(Opet kucanje.)

LAVRENTIJE

Slušaj, kucaju!

- Ko je tamo? - Ustani, Romeo;

uhvatiće te. - Pričekajte malo!

- Ustani; skloni se u moju knjižnicu.

(Još glasnije kucanje.)

- Sad, sad! Zaboga, nemoj biti lud.

- Evo, dolazim, idem.

(Opet kucanje.)

Ko to lupa

toliko jako? Otkud dolazite?

Šta hoćete?

DADILjA(spolja)

Pusti me unutra,

da čuješ poruku što nosim. Dolazim

od gospe Julije.

LAVRENTIJE

Onda dobro došla.

(Ulazi dadilja.)

DADILjA

O, sveti oče, reci, oče sveti,

gde je muž moje gospe, Romeo?

LAVRENTIJE

Tamo na podu, suzama opijen.

DADILjA

O, u istom stanju kao moja gospa,

istovetnom.

LAVRENTIJE

Da tužnog li stanja

i saocećanja bolnog!

DADILjA

Isto tako

i ona leži, jadikuje, plače,

plače, jadikuje. Ustani, ustaj,

diži se, ako si čovek; radi nje,

Julije radi, ustani. Ah, zašto

zapadaš sad u tako dubok jad?

ROMEO(ustaje)

Dado!

DADILjA

Ah, gospodine, gospodine,

smrt je kraj svemu.

ROMEO

Reče li ti to

nešto o Juliji? Kako je ona sad?

Smatra li da sam bezdušni ubica

kada sam krvlju bliskom krvi njenoj

uprljao nam detinjstvo radosti?

Gde je? Kako joj je? Šta mi tajna žena

kaže o ljubavi našojponištenoj?^[83]

DADILjA

Ne kaže ništa, gospodine, nego

plače i plače, pa se časom baci

na postelju, časom ustane, pa zove

Tibalta, kuka na Romea, pa se opet sruši.

ČETVRTI ČIN

PETI ČIN

NAPOMENE

1. Prva poslanica Petrova. III, 7: „Tako i vi, muževi, živite, sa svojim ženama po razumu i poštujte ih kao slabiji ženski sud.“ (Ovu i sve ostale primedbe uz tekst dali su prevodioci.)
2. Gregorio smatra da svađa obuhvata samo muškarce.
3. Riba često znači bludnica, te i gornje reči znače: da si žensko bio bi neprivlačan.
4. Stari grad je mala tvrđava u blizini Verone.
5. Ovo je reductio ad absurdum mladićke sklonosti - koja je u ono vreme bila u modi - da se odaje seti, tj. melanholiji, tražeći samoću.
6. Aurora je rimska boginja zore.
7. Ovakve antiteze, kad se govorilo o ljubavi, bile su u modi onoga doba. Romeo je samo površno zaljubljen u Rozalinu i zato govori ovako. On govori sasvim drukčije kad se zaljubi u Juliju.
8. Zaljubljen sam, ali mi na ljubav nije odgovoreno ljubljvlju.
9. Kad se na ljubav odgovori ljubavlju.
10. Amor je bog ljubavi.
11. Dijana je boginja čednosti.
12. Dečji luk je luk Amora koji je uvek predstavljen u obliku deteta.
13. Govoreći figurativno o jadima nesrećne ljubavi Romeo bukvalno opisuje način na koji se, u Šekspirovo vreme, postupalo sa ludacima.
14. Pošto je Juliji četrnaest godina, ovo znači da grofica Kapulet ima oko 28 godina. Njen muž, međutim, imao je u to vreme oko šezdeset godina.
15. Psuju je i grde zato što treba da je u kuhinji da im pomaže.
16. Maskirani i prerušeni mladići odlaze nepozvani na Kapuletov bal. U Šekspirovo vreme takve nepozvane grupne posete smatrane su laskavim. Maske su ponekad prethodno slale svoga glasnika da održi uobičajeni govor, a ponekad ulazile zajedno s njim. Govor je obično sadržavao pozdrav domaćinu, ili komplimente gospođama, ii izvinjenje što dolaze nepozvani. Zatim su maske pozivale gospođe da igraju s njima, zabavljajući se i ašikujući.
17. Maske je obično oglašavao ili predstavljao dečak prerušen u Amora.
18. Lučonoše su bili pratioci koji su posmatrali igranku i zabavljanje.
19. I lice je maska.
20. U ono doba pod je bio pokriven rogozinom.
21. Sada se ne zna ništa više o kraljici Mab od onoga što se nalazi u ovom govoru. Samo ime Mab izgleda da je poreklom iz keltskog folklora: Šekspir ga je prvi upotrebio u književnosti. Kraljica Mab je vilinska kraljica i neka vrsta mòre. Ona je vilinska babica, ali ne babica koja pomaže pri porođaju vila, već babica koja pomaže pri porođaju snova - dece sna.
22. Verovalo se da se lenjim devojkama kote crvi u prstima.
23. Španski mačevi, naročito iz Toleba, bili su čuveni.
24. Da bi odvratio zlo od sebe.
25. Zamršenost kose prljavih osoba pripisivala se vilama, koje se rasrde i učine još veće zlo ako se kosa razmrsi.
26. U Šekspirovo vreme drveno posuđe je izlazilo iz mode.
27. Ormanče sa srebrnim posuđem.
28. Pretpostavljamo da ovde ulaze treći i četvrti sluga, tj. Antonio i Popara.
29. Ovaj pozdrav je upućen Romeovim maskiranim prijateljima.
30. Ove reči su upućene gostima.
31. Neki misle da se Romeo prerušio u hadžiju za ovu maskaradu. Romeo na italijanskom jeziku znači hadžija.
32. U Šekspirovo doba nije bilo zazorno poljubiti devojku javno.
33. Ovaj prvi razgovor između Romea i Julije dat je obliku Šekspirovog soneta. (Sonetski oblik se završava ovde.)
34. Ovaj prolog je očevidno pisan na brzinu. Neki šekspirolozi smatraju da ga nije pisao Šekspir.
35. Zemlja je Romeovo telo, a sunce je Julija.
36. U originalu stoji „Abraham Kupid”, u Šekspirovo vreme prosjaci, koji su polugoli lutali po svetu, prosili i krali, nazivani su „Avramovi ljudi”, pa otuda i naš prevod: „golišavi Kupidon.”
37. Kralj Koufetjue je lice u baladi „Kralj i prosjakinja”. Na još četiri mesta u Šekspirovim dramama nalazi se. aluzija na ovu baladu.
38. Merkucio tobože misli da je Romeo mrtav, pa priziva njegov duh.
39. Ovo je Romeov odgovor Merkuciju; on je u sliku sa poslednjim stihom prethodne scene. Romeo, naravno, ne odlazi s pozornice na kraju te scene.
40. Dijana je bila boginja čednosti i meseca (lune); njene pratilje su bile devojke.
41. Aluzija na „zelenu bolest”, tj. „anemičnu bolest devojaka u doba puberteta, usled čega one dobiju bled i zelenkast izgled”.
42. One koje su lude, te ostanu neudate.
43. Do sada je, verovatno, samo Julijin osvetljeni prozor bio vidljiv, a sada ona izlazi na balkon.
44. Misao da se Jupiter smeje bez negodovanja na ljubavnička krivokletctva potiče iz Ovidijevog dela Ars Amatoria, I, 633; i u Šekspirovo doba ušla je u poslovicu.
45. Svoju ljubav prema njemu.
46. Eho je gorska nimfa koja je svojim divnim pričanjem zadržavala ljubomornu Heru sve dok Zevs ne ode s nimfama s kojima se zabavljao; i tako Hera nikad nije mogla da uhvati na delu svoga muža Zevsa. Najzad Hera prozre njeno lukavstvo i osudi je da ne može nikad prva progovoriti niti ćutati kad drugi govore. Od tuge za Narcisom, koga je uzaludno volela, Eho tako uvene da od nje, naposletku, ostane samo glas koji se čuje po šumama, u urvinama i pećinama.
47. Titan je bog sunca ili sunce.
48. Ovde nije, kao što neki misle, reč o otrovu koji odmah ubija srce i sva čula, već o otrovu koji privremeno zaustavlja srce i čula. Zato smo ovo mesto u originalu ovako i preveli. Otrov o kome je reč ne prouzrokuje smrt, već privremenu obamrlost. I Julijin napitak ne proizvodi smrt no obamrlost.
49. U ondašnjoj književnosti često se pominje ideja da uzdasi ljubavnika dodaju „oblacima još više oblaka”.
50. U ondašnjim knjigama pominju s sedam razloga za dvoboj ili svađu među plemićima. Segar, u svom delu Knjiga o časti i oružju, svodi te razloge na dve smrtne uvrede.
51. Passado je udarac pri mačevanju u stavu sa nogom isturenom napred; punto riverso je udarac sa iskrenutom rukom; hai je uspeo udarac; hai na italijanskom znači: dobro si. Usporedi latinsko habet gladijatoru, što znači: dobio ga - ranjen je. U ovom govoru Merkucio ismeva italijanski način dvoboja koji je u Londonu ušao u modu oko 1590. godine.
52. Probludničilo.
53. Frančesko Petrarka (1304-1374), italijanski pesnik, koji je svoje pesme posvetio Lauri, avinjonskoj lepotici u koju je bio zaljubljen.
54. Didona, osnivačica i kraljica Kartagine, bila je zaljubljena u Eneju. Posle njegovog odlaska ona se, iz tuge za njim, probola mačem na pogrebnoj lomači. Kleopatra, misirska kraljica, bila je zanela svojom lepotom Julija Cezara i Marka Antonija. Jelena je žena grčkog kralja Menelaja, čuvena sa svoje lepote. Zbog nje je vođen trojanski rat. Hera je bila lepa Venerina sveštenica u Sestosu i volela se sa Leandrom, mladićem iz Abidosa. Da bi se sastajao s njom, Leander je svake noći preplivavao Dardanele, a Hera mu buktinjom sa vrha visoke kule davala znak u kom će pravcu plivati. Posle mnogih nežnih sastanaka, Leander se jedne burne noći udavi, a Hera, od tuge, skoči sa kule u more i utopi se. Tizba je lepa Vavilonka koja se tajno volela sa svojim susedom Priamom.
55. U ono vreme sive oči su se smatrale za najlepše.
56. Pošto te noći nije išao u postelju, Romeo je još u odelu u kome je bio na maskaradi.
57. Romeo je iz šale rekao „gorega” umesto boljega. Dadilja to shvati ozbiljno, a Merkucio se tome podsmeva.
58. Na Merkucijev lovački uzvik „Drž’te je!” Romeo postavlja gornje pitanje u koje smo ubacili reč „divljač” da bi bilo jasnije. Reč zečica znači i bludnica. Merkucio ovde aludira na dadilju koja je ostarija žena i telesno nije primamljiva. Pita naravno nije posna, jer je sa zečjim mesom, ali je bajata i plesniva, jer se za vreme posta jede pomalo i krišom.
59. „Gospo, gospo, gospo” je refren ondašnje Balade o vernoj Suzani, navedene u Bogojavljenskoj noći, II Z.
60. Rimljani su slovo r nazivali psećim slovom. „Litera canina”, verovatno zato što režanje psa podseća na izgovaranje plasa r. U nekim bukvarima iz Šekspirovog doba u gornjem delu latinskog slova R nacrtan je pas.
61. Dadilja se prvo uhvati za čelo, a zatim stavlja ruku na leđa.
62. Ptičije gnezdo je Julijina soba.
63. Aluzija na poslovicu: „Voli me pomalo, ali dugo.”
64. Mača.
65. Čoveka koga tražim.
66. Ako je on tvoj sluga.
67. Pravim čovekom.
68. Italijanski način mačevanja.
69. Benvolio prećutkuje da je Merkucio naterao Tibalta na borbu.
70. Ako ovo nije samo metafora, znači da su se Tibalt i Merkucio borili s mačem u desnoj, a s kamenom u levoj ruci.
71. Merkucio je knežev rođak
72. Mnogi urednici stavljaju da je mesto radnje Kapuletov vrt. Međutim, u ovoj sceni nema nikakvog znaka da se ona dešava u vrtu; a izgleda najprirodnije da Julija čeka dadilju u svojoj sobi.
73. Feb je sunce, a Febovo konačište zapad.
74. Faeton je sin Heliosa, boga sunca. On je izmolio od svoga oca da jedan da upravlja vatrenim sunčevim kolima; ali je terao konje tako brzo i nevešto da su skretali s putanje čas gore čas dole, i nastala je opasnost da se zapale nebo i zemlja. Da bi spasao svet od požara, Zevs ubija Faetona gromom.
75. U originalu stoji runway’s eyes što znači „begunčeve oči”. O tumačenju ovih reči postoji čitava književnost. Ali pošto je glavni motiv ovog Julijinog govora: „Dođi noći, dođi Romeo”, mi smo taj izraz preveli rečima „oko neba”, što, naravno, znači sunce.
76. U ovoj rečenici reči: obavi, nenaviknuti, leprša i plašljiva uzete su iz sokolarstva i odnose se na obučavanje još nepripitomljenog sokola.
77. Misao da slavne ličnosti posle postaju zvezde potiče još iz klasične mitologije. Julija, u stvari, kaže: „Ako ga, mila noći, daš meni sad, možeš ga, kad umre, imati da od njega praviš zvezde”.
78. Bazilisk je legendarni zmaj koji je ubijao svojim pogledom.
79. Romeove oči.
80. Radosti što je Romeo živ. Julija kaže suzama da ne liju, jer su one za žalost, a ona je radosna što je Romeo u životu.
81. Poljubac koji usne daju jedna drugoj kad su usta zatvorena.
82. Neki šekspirolozi smatraju da ova poslednja tri stiha treba izbaciti iz teksta. Oni misle da je i sam Šekspir nameravao da to učini, ali je zaboravio. Mi smo ih s toga stavili u zagradu.)
83. Poništena Tibaltovom smrću i Romeovim izgnanstvom.