Ромео и Јулија/Први чин - Сцена пета

←Први чин/Сцена четврта

Ромео и Јулија  (1597)  Писац: Виљем Шекспир

Други чин/Пролог→

Верона. Дворана у Капулетовом дому.

(Музиканти чекају. Маске улазе, прелазе преко дворане и

стану у страну. Улазе слуге носећи убрусе.)

ПРВИ СЛУГА

Где је Попара да нам помогне у спремању? Сувише се

погордио за ношење дрвених тањира.^[1] Зар он да брише

дрвену чинију!

ДРУГИ СЛУГА

Кад се добро понашање стави у руке једног или два

човека, па још у неопране, онда је то прљава ствар.

ПРВИ СЛУГА

Носи те столице преклапуше, склони орманче за по-

суђе,^[2] пази на сребрнарију. Друшкане, сачувај за мене

парче колача од бадема и, ако ме волиш, кажи вратару да

пусти унутра Сузану Тоцило и Нелу. Антонио, Попаро!

ТРЕЋИ СЛУГА^[3]

Ево нас, друже готови смо.

ПРВИ СЛУГА

Очекују вас и зову вас, питају за вас и траже вас у ве-

ликој соби.

ЧЕТВРТИ СЛУГА

Па не можемо бити и овде и тамо у исто време. Ве-

село, момци; радите и веселите се, јер је живот кратак.

(Слуге одлазе. Улазе Капулет и Јулија са свима званицима,

идући у сусрет маскама.)

КАПУЛЕТ

Здраво, господо! Госпе чије прсте

не пеку жуљеви играће с вама.

Ха, ха, моје госпе! Која ће од вас

одрећи да игра? За ону што буде

оклевала ја ћу се заклети

да има жуљеве. Улових вас, а?

Добро ми дошли, господо!^[4] Некад сам

и ја носио маску и умео

шапутати уву лепе госпе оно

што јој је годило. Али то је прошло;

беше му, беше! Добро сте ми дошли,

господо! Засвирајте музиканти сад.

Места, места! Направите места;

играјте, девојке!

(Музика. Игра.)

Светлости још момци!

Дигните столове, угасите ватру

у дворани је претопло. Но, ова

забава ненадно добро испаде.

Дè седи, седи, добри рођаче

Капулете, за тебе и мене

прохујали су дани играња.

Колико је откако смо ти

и ја последњи пут били под маском?

ДРУГИ КАПУЛЕТ

Богородице ми, тридесет година.

КАПУЛЕТ

Шта, човече! Нема толико, не, нема

толико. Од Лућентијеве свадбе,

ма колико да су близу Духови,

има тек неких двадесет пет лета,

а тада смо били под маскама.

ДРУГИ КАПУЛЕТ

Више, више; син му је старији,

господине, има му и тридесет већ.

КАПУЛЕТ

Ма, шта ми причаш? Његов син је био

непунолетан пре две-три године.

РОМЕО (слузи из своје пратње)

Ко је она госпа која краси руку

онога витеза?

СЛУГА

Не знам, господине.

РОМЕО (за себе)

О, буктињу учи да појача пламен!

У ноћи блиста као драги камен

о уву Арапке. Да постане чија

одвећ је лепа; изнад света сија

високо. Као голубица снежна

у јату врана, и она је нежна

међ’ другама својим. Када се повуку

од игре, гледаћу да додиром рýку,

моју руку њеном посветим. Јесам ли

волео? Виде, опореци сâм,

јер праву лепоту тек од ноћас знам.

ТИБАЛТ

Овај је, по гласу, некакав Монтаги.

Донеси ми мач мој.

(Његов паж одлази.)

Зар је овај роб

смео, скривен фантастичном маском,

да дође овамо и да се подсмева

и руга нашој свечаности, је л’?

Тако ми части и порекла мог,

не сматрам грехом да убијем тог

ниткова.

КАПУЛЕТ

Шта је! Што праскаш, шурачићу?

ТИБАЛТ

Ово је душманин Монтаги, мој течо.

Та хуља је дошла из пркоса амо,

да се руга нашој свечаности само.

КАПУЛЕТ

Је ли то млади Ромео?

ТИБАЛТ

Дâ, онај

нитков Ромео.

КАПУЛЕТ

Умири се, врли

шурачићу, остави га на миру.

Он се понаша ко исправан племић;

и, право рећи, Верона га хвали

као доброга, учтивог младића.

Не бих ни за благо целог овог града

да му се ма каква увреда нанесе,

у моме дому. Зато буди стрпљив,

не обзири се на њ. То ми је воља,

па ако је поштујеш, остани

уљудан, престани са прштењем тим,

јер то се на овој гозби не пристоји.

ТИБАЛТ

Пристоји се кад је такав нитков гост.

Нећу га овде трпети.

КАПУЛЕТ

Ал, мораш.

Шта, дрски деране? Мораш, кажем ја.

Јесам ја господар овде или ти?

Нећеш га трпети? Шта ти пада на ум?

Зар међ’ гостима да дижеш узбуну?

Нуто делије да замеће кавгу.

ТИБАЛТ

Па, течо, то је срамота.

КАПУЛЕТ

Гле, гле.

Дà дрска дерана! Срамота је, је ли?

Та игра те може опећи. Знам ја

шта ћу с тобом. Мени се противиш!

Заиста је време да те опаметим.

- Браво, браво, децо!^[5] - Безобразниче, иди,

смири се, или - Још свећа, још свећа!

Срам те било! Ја ћу умирити тебе. -

Весело, младежи!

ТИБАЛТ

Принудно стрпљење

и гнев мој у мени воде борбу, те ми

цело тело дрхти. Ја ћу ићи; али

то што је уљезу томе слатко сад

претвориће се у најгори јад.

(Оде.)

РОМЕО (узима Јулију за руку)

Ако ми ту свету икону скрнави

недостојна рука, ја ћу радо знати

да откајем; као поклоници прави,

усне ће пољупцем грешни додир спрати.

ЈУЛИЈА

Хаџијо добри^[6] рука крива није,

јер то је знак само побожности мирне,

и пољубац је светога хаџије

кад својом руком руку свеца дирне.

РОМЕО

Зар хаџија, светац нема усне своје?

ЈУЛИЈА

Има их, ал’ да се молитви приводе.

РОМЕО

Па нек се усне од руку не двоје,

светице мила. Оне те сад моле

допусти им ово, да се вера права

у очајање горко не упути.

ЈУЛИЈА

Икона ћути и кад услишава.

РОМЕО

Плод молбе своје берем онда; ћути,

усна твоја скида грех са уста моји’.

(Пољуби је.^[7])

ЈУЛИЈА

Грех усана твојих сад на мојим стоји.^[8]

РОМЕО

Грех с усана мојих! Да преступа слатка!

Врати ми грех мој.

(Пољуби је.)

ЈУЛИЈА

Како љубиш дивно.

ДАДИЉА

Госпођице, мајка вас на једну реч зове.

РОМЕО

Ко је њена мајка?

ДАДИЉА

Госпа куће ове,

момче. Добра госпа, мудра и честита.

Кћер сам јој дојила, ту с којом сте баш

разговарали. Ко је узме, кажем,

добиће велики мираз.

РОМЕО

Је ли она

Капулетова? Цена претерана!

Мој живот ће бити у руци душмана.

БЕНВОЛИО

Хајдемо другови, забави је крај.

РОМЕО

Тим ми је, на жалост, већи немир тај.

КАПУЛЕТ

Не, господо, немојте још ићи;

Малу закуску спремићемо сад.

(Маске му се извињавају шапатом на уво.)

Је ли баш тако? Онда хвала свима.

Хвала вам, честита господо; лаку ноћ.

Буктиња још дајте. - А сад у постељу.

(Слуге доносе буктиње да испрате маске.)

Душе ми, доцкан је; ићи ћу да легнем.

(Одлазе сви сем Јулије и дадиље.)

ЈУЛИЈА

Ходи амо, дадо. Ко је онај племић?

ДАДИЉА

Син и наследник старог Тиберија.

ЈУЛИЈА

Ко је онај што баш сада излази?

ДАДИЉА

То је, мислим, млади Петручио.

ЈУЛИЈА

А онај за њим што не хте играти?

ДАДИЉА

Не знам.

ЈУЛИЈА

Иди, питај за његово има.

(За себе.)

Ако је ожењен, онда ми је гроб

постеља брачна.

ДАДИЉА

Име му Ромео,

он је Монтаги, јединац је син

вашега великог непријатеља.

ЈУЛИЈА (за себе)

Љубав ми из мржње моје ниче јасно!

Прерано га видех и познадох касно.

Кобан ће бити љубави ми плод,

јер морам волети душманинов род.

ДАДИЉА

Шта је то, шта је?

ЈУЛИЈА

Стих који научих

малочас од једног играча - опрости.

(Изнутра се чује: „Јулија!”)

ДАДИЉА

Сад ће, сад ће. - Хајд’мо, отишли су гости.

(Одлазе.)

НАПОМЕНЕ

1. У Шекспирово време дрвено посуђе је излазило из моде.
2. Орманче са сребрним посуђем.
3. Претпостављамо да овде улазе трећи и четврти слуга, тј. Антонио и Попара.
4. Овај поздрав је упућен Ромеовим маскираним пријатељима.
5. Ове речи су упућене гостима.
6. Неки мисле да се Ромео прерушио у хаџију за ову маскараду. Ромео на италијанском језику значи хаџија.
7. У Шекспирово доба није било зазорно пољубити девојку јавно.
8. Овај први разговор између Ромеа и Јулије дат је облику Шекспировог сонета. (Сонетски облик се завршава овде.)