Romeo i Julija/Prvi čin - Scena peta

←Prvi čin/Scena četvrta

Romeo i Julija  (1597)  Pisac: Viljem Šekspir

Drugi čin/Prolog→

Verona. Dvorana u Kapuletovom domu.

(Muzikanti čekaju. Maske ulaze, prelaze preko dvorane i

stanu u stranu. Ulaze sluge noseći ubruse.)

PRVI SLUGA

Gde je Popara da nam pomogne u spremanju? Suviše se

pogordio za nošenje drvenih tanjira.^[1] Zar on da briše

drvenu činiju!

DRUGI SLUGA

Kad se dobro ponašanje stavi u ruke jednog ili dva

čoveka, pa još u neoprane, onda je to prljava stvar.

PRVI SLUGA

Nosi te stolice preklapuše, skloni ormanče za po-

suđe,^[2] pazi na srebrnariju. Druškane, sačuvaj za mene

parče kolača od badema i, ako me voliš, kaži vrataru da

pusti unutra Suzanu Tocilo i Nelu. Antonio, Poparo!

TREĆI SLUGA^[3]

Evo nas, druže gotovi smo.

PRVI SLUGA

Očekuju vas i zovu vas, pitaju za vas i traže vas u ve-

likoj sobi.

ČETVRTI SLUGA

Pa ne možemo biti i ovde i tamo u isto vreme. Ve-

selo, momci; radite i veselite se, jer je život kratak.

(Sluge odlaze. Ulaze Kapulet i Julija sa svima zvanicima,

idući u susret maskama.)

KAPULET

Zdravo, gospodo! Gospe čije prste

ne peku žuljevi igraće s vama.

Ha, ha, moje gospe! Koja će od vas

odreći da igra? Za onu što bude

oklevala ja ću se zakleti

da ima žuljeve. Ulovih vas, a?

Dobro mi došli, gospodo!^[4] Nekad sam

i ja nosio masku i umeo

šaputati uvu lepe gospe ono

što joj je godilo. Ali to je prošlo;

beše mu, beše! Dobro ste mi došli,

gospodo! Zasvirajte muzikanti sad.

Mesta, mesta! Napravite mesta;

igrajte, devojke!

(Muzika. Igra.)

Svetlosti još momci!

Dignite stolove, ugasite vatru

u dvorani je pretoplo. No, ova

zabava nenadno dobro ispade.

Dè sedi, sedi, dobri rođače

Kapulete, za tebe i mene

prohujali su dani igranja.

Koliko je otkako smo ti

i ja poslednji put bili pod maskom?

DRUGI KAPULET

Bogorodice mi, trideset godina.

KAPULET

Šta, čoveče! Nema toliko, ne, nema

toliko. Od Lućentijeve svadbe,

ma koliko da su blizu Duhovi,

ima tek nekih dvadeset pet leta,

a tada smo bili pod maskama.

DRUGI KAPULET

Više, više; sin mu je stariji,

gospodine, ima mu i trideset već.

KAPULET

Ma, šta mi pričaš? Njegov sin je bio

nepunoletan pre dve-tri godine.

ROMEO (sluzi iz svoje pratnje)

Ko je ona gospa koja krasi ruku

onoga viteza?

SLUGA

Ne znam, gospodine.

ROMEO (za sebe)

O, buktinju uči da pojača plamen!

U noći blista kao dragi kamen

o uvu Arapke. Da postane čija

odveć je lepa; iznad sveta sija

visoko. Kao golubica snežna

u jatu vrana, i ona je nežna

međ’ drugama svojim. Kada se povuku

od igre, gledaću da dodirom rýku,

moju ruku njenom posvetim. Jesam li

voleo? Vide, oporeci sâm,

jer pravu lepotu tek od noćas znam.

TIBALT

Ovaj je, po glasu, nekakav Montagi.

Donesi mi mač moj.

(Njegov paž odlazi.)

Zar je ovaj rob

smeo, skriven fantastičnom maskom,

da dođe ovamo i da se podsmeva

i ruga našoj svečanosti, je l’?

Tako mi časti i porekla mog,

ne smatram grehom da ubijem tog

nitkova.

KAPULET

Šta je! Što praskaš, šuračiću?

TIBALT

Ovo je dušmanin Montagi, moj tečo.

Ta hulja je došla iz prkosa amo,

da se ruga našoj svečanosti samo.

KAPULET

Je li to mladi Romeo?

TIBALT

Dâ, onaj

nitkov Romeo.

KAPULET

Umiri se, vrli

šuračiću, ostavi ga na miru.

On se ponaša ko ispravan plemić;

i, pravo reći, Verona ga hvali

kao dobroga, učtivog mladića.

Ne bih ni za blago celog ovog grada

da mu se ma kakva uvreda nanese,

u mome domu. Zato budi strpljiv,

ne obziri se na nj. To mi je volja,

pa ako je poštuješ, ostani

uljudan, prestani sa prštenjem tim,

jer to se na ovoj gozbi ne pristoji.

TIBALT

Pristoji se kad je takav nitkov gost.

Neću ga ovde trpeti.

KAPULET

Al, moraš.

Šta, drski derane? Moraš, kažem ja.

Jesam ja gospodar ovde ili ti?

Nećeš ga trpeti? Šta ti pada na um?

Zar međ’ gostima da dižeš uzbunu?

Nuto delije da zameće kavgu.

TIBALT

Pa, tečo, to je sramota.

KAPULET

Gle, gle.

Dà drska derana! Sramota je, je li?

Ta igra te može opeći. Znam ja

šta ću s tobom. Meni se protiviš!

Zaista je vreme da te opametim.

- Bravo, bravo, deco!^[5] - Bezobrazniče, idi,

smiri se, ili - Još sveća, još sveća!

Sram te bilo! Ja ću umiriti tebe. -

Veselo, mladeži!

TIBALT

Prinudno strpljenje

i gnev moj u meni vode borbu, te mi

celo telo drhti. Ja ću ići; ali

to što je uljezu tome slatko sad

pretvoriće se u najgori jad.

(Ode.)

ROMEO (uzima Juliju za ruku)

Ako mi tu svetu ikonu skrnavi

nedostojna ruka, ja ću rado znati

da otkajem; kao poklonici pravi,

usne će poljupcem grešni dodir sprati.

JULIJA

Hadžijo dobri^[6] ruka kriva nije,

jer to je znak samo pobožnosti mirne,

i poljubac je svetoga hadžije

kad svojom rukom ruku sveca dirne.

ROMEO

Zar hadžija, svetac nema usne svoje?

JULIJA

Ima ih, al’ da se molitvi privode.

ROMEO

Pa nek se usne od ruku ne dvoje,

svetice mila. One te sad mole

dopusti im ovo, da se vera prava

u očajanje gorko ne uputi.

JULIJA

Ikona ćuti i kad uslišava.

ROMEO

Plod molbe svoje berem onda; ćuti,

usna tvoja skida greh sa usta moji’.

(Poljubi je.^[7])

JULIJA

Greh usana tvojih sad na mojim stoji.^[8]

ROMEO

Greh s usana mojih! Da prestupa slatka!

Vrati mi greh moj.

(Poljubi je.)

JULIJA

Kako ljubiš divno.

DADILjA

Gospođice, majka vas na jednu reč zove.

ROMEO

Ko je njena majka?

DADILjA

Gospa kuće ove,

momče. Dobra gospa, mudra i čestita.

Kćer sam joj dojila, tu s kojom ste baš

razgovarali. Ko je uzme, kažem,

dobiće veliki miraz.

ROMEO

Je li ona

Kapuletova? Cena preterana!

Moj život će biti u ruci dušmana.

BENVOLIO

Hajdemo drugovi, zabavi je kraj.

ROMEO

Tim mi je, na žalost, veći nemir taj.

KAPULET

Ne, gospodo, nemojte još ići;

Malu zakusku spremićemo sad.

(Maske mu se izvinjavaju šapatom na uvo.)

Je li baš tako? Onda hvala svima.

Hvala vam, čestita gospodo; laku noć.

Buktinja još dajte. - A sad u postelju.

(Sluge donose buktinje da isprate maske.)

Duše mi, dockan je; ići ću da legnem.

(Odlaze svi sem Julije i dadilje.)

JULIJA

Hodi amo, dado. Ko je onaj plemić?

DADILjA

Sin i naslednik starog Tiberija.

JULIJA

Ko je onaj što baš sada izlazi?

DADILjA

To je, mislim, mladi Petručio.

JULIJA

A onaj za njim što ne hte igrati?

DADILjA

Ne znam.

JULIJA

Idi, pitaj za njegovo ima.

(Za sebe.)

Ako je oženjen, onda mi je grob

postelja bračna.

DADILjA

Ime mu Romeo,

on je Montagi, jedinac je sin

vašega velikog neprijatelja.

JULIJA (za sebe)

Ljubav mi iz mržnje moje niče jasno!

Prerano ga videh i poznadoh kasno.

Koban će biti ljubavi mi plod,

jer moram voleti dušmaninov rod.

DADILjA

Šta je to, šta je?

JULIJA

Stih koji naučih

maločas od jednog igrača - oprosti.

(Iznutra se čuje: „Julija!”)

DADILjA

Sad će, sad će. - Hajd’mo, otišli su gosti.

(Odlaze.)

NAPOMENE

1. U Šekspirovo vreme drveno posuđe je izlazilo iz mode.
2. Ormanče sa srebrnim posuđem.
3. Pretpostavljamo da ovde ulaze treći i četvrti sluga, tj. Antonio i Popara.
4. Ovaj pozdrav je upućen Romeovim maskiranim prijateljima.
5. Ove reči su upućene gostima.
6. Neki misle da se Romeo prerušio u hadžiju za ovu maskaradu. Romeo na italijanskom jeziku znači hadžija.
7. U Šekspirovo doba nije bilo zazorno poljubiti devojku javno.
8. Ovaj prvi razgovor između Romea i Julije dat je obliku Šekspirovog soneta. (Sonetski oblik se završava ovde.)