◄   III IV V   ►

IV

НИКОЛА, ПРЕЂАШЊИ

НИКОЛА (Улази на средња врата. Он је узнемирен, мало расејан, мутна погледа и натуштена чела, али покушава да буде пред њима миран): Добар дан!
КАТАРИНА (Хоће да је љубазна према њему): Добар дан, Никола!
ЈОВАН (Не умејући да погоди понашање, поздравља га само погледом, покушавајући и сам да буде љубазан).
НИКОЛА (Хтео би да не покаже одмах зашто је дошао): Прошао сам овуда... случајно... па... нисмо се видели... нисте нам долазили већ два дана.
КАТАРИНА: Јован је баш данас мислио да дође мало.
НИКОЛА: Ми смо вреднији, ми вас не заборављамо. Ако не могу ја, Нина вас обилази чешће.
КАТАРИНА (Погледа Јована значајно): Да... она нас обилази.
НИКОЛА (Брзо): Она је била и јуче цело после подне овде. (Прилази Јовану). Је л’ те, оче, Нина је била јуче цело после подне овде?
КАТАРИНА (Гледа молећи погледом Јована и склопљеним рукама га моли да помогне, да потврди).
ЈОВ А Н (Обаспе га бледило по лицу, он се бори, ломи и најзад реши се да слаже): Да... била је!
КАТАРИНА (Дане душом).
НИКОЛА (На лицу дотле мутном, туробном заигра зрак среће):
Цело после подне?
ЈОВАН: Да... цело после подне.
НИКОЛА
(Загрцне од радости, похита Јовану и обаспе му руку пољупцима):
Хвала вам, оче, велика вам хвала!
ЈОВАН: (И даље у лажној улози која га тешко тишти): Хвала... нашто хвала... ја те не разумем?
НИКОЛА: Не можете ме разумети, а немојте ни тражити да ме разумете. Учинили сте ме срећним, једном речју, учинили сте ме срећним.
ЈОВ А Н: Једном речју?
НИКОЛА: Зар нисте ништа приметили; зар нисте ви, мајка, опазили моје расположење кад сам дошао?
КАТАРИНА: Да... изгледао си туробан.
НИКОЛА (Љубећи Катарини руку): А сад нисам, сад сам расположен и срећан. Срећан сам као дете кад му учините прву радост.
ЈОВАН (Док Никола говори Катарини, преживљује тешке тренутке бола изазваног лажном срећом Николином коју је он својом лажи изазвао).
КАТАРИНА (Не би хтела да пита. а увиђа да мора): Срећан си?
НИКОЛА: Да... али немојте ме питати зашто. Причаћу вам то други пут, кад бих вам сад казао, ви бисте ми се смејали и... прекорели бисте ме...
Ј О В А Н: Тебе... тебе зар?
НИКОЛА: Да, морали бисте ме прекорети, јер бисте посумњали у моју озбиљност. Јер то је једна погрешка, једна моја детињаста сумња која нема никакве основе, али која мал’ даније имала тешке последице. Ја не знам како сам само и за тренутак могао бити толико неозбиљан?!
КАТАРИНА: Па... причаћеш нам то који пут, да ти се насмејемо бар, а не да те укоримо. Седи, Никола, седи забога, мало да проговоримо и о другом чему.
НИКОЛА: А не, хвала, ја морам одмах ићи; ја сам само на тренутак и дошао. (Праштајући се). Па, дођите, дођите, молим вас! Рећи ћу Нини нека вас и данас мало обиђе. Збогом.
ЈОВ А Н: Збогом!
КАТАРИНА(Прати га до врата): Збогом!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.