◄   III IV V   ►

IV

NIKOLA, PREĐAŠNjI

NIKOLA (Ulazi na srednja vrata. On je uznemiren, malo rasejan, mutna pogleda i natuštena čela, ali pokušava da bude pred njima miran): Dobar dan!
KATARINA (Hoće da je ljubazna prema njemu): Dobar dan, Nikola!
JOVAN (Ne umejući da pogodi ponašanje, pozdravlja ga samo pogledom, pokušavajući i sam da bude ljubazan).
NIKOLA (Hteo bi da ne pokaže odmah zašto je došao): Prošao sam ovuda... slučajno... pa... nismo se videli... niste nam dolazili već dva dana.
KATARINA: Jovan je baš danas mislio da dođe malo.
NIKOLA: Mi smo vredniji, mi vas ne zaboravljamo. Ako ne mogu ja, Nina vas obilazi češće.
KATARINA (Pogleda Jovana značajno): Da... ona nas obilazi.
NIKOLA (Brzo): Ona je bila i juče celo posle podne ovde. (Prilazi Jovanu). Je l’ te, oče, Nina je bila juče celo posle podne ovde?
KATARINA (Gleda moleći pogledom Jovana i sklopljenim rukama ga moli da pomogne, da potvrdi).
JOV A N (Obaspe ga bledilo po licu, on se bori, lomi i najzad reši se da slaže): Da... bila je!
KATARINA (Dane dušom).
NIKOLA (Na licu dotle mutnom, turobnom zaigra zrak sreće):
Celo posle podne?
JOVAN: Da... celo posle podne.
NIKOLA
(Zagrcne od radosti, pohita Jovanu i obaspe mu ruku poljupcima):
Hvala vam, oče, velika vam hvala!
JOVAN: (I dalje u lažnoj ulozi koja ga teško tišti): Hvala... našto hvala... ja te ne razumem?
NIKOLA: Ne možete me razumeti, a nemojte ni tražiti da me razumete. Učinili ste me srećnim, jednom rečju, učinili ste me srećnim.
JOV A N: Jednom rečju?
NIKOLA: Zar niste ništa primetili; zar niste vi, majka, opazili moje raspoloženje kad sam došao?
KATARINA: Da... izgledao si turoban.
NIKOLA (Ljubeći Katarini ruku): A sad nisam, sad sam raspoložen i srećan. Srećan sam kao dete kad mu učinite prvu radost.
JOVAN (Dok Nikola govori Katarini, preživljuje teške trenutke bola izazvanog lažnom srećom Nikolinom koju je on svojom laži izazvao).
KATARINA (Ne bi htela da pita. a uviđa da mora): Srećan si?
NIKOLA: Da... ali nemojte me pitati zašto. Pričaću vam to drugi put, kad bih vam sad kazao, vi biste mi se smejali i... prekoreli biste me...
J O V A N: Tebe... tebe zar?
NIKOLA: Da, morali biste me prekoreti, jer biste posumnjali u moju ozbiljnost. Jer to je jedna pogreška, jedna moja detinjasta sumnja koja nema nikakve osnove, ali koja mal’ danije imala teške posledice. Ja ne znam kako sam samo i za trenutak mogao biti toliko neozbiljan?!
KATARINA: Pa... pričaćeš nam to koji put, da ti se nasmejemo bar, a ne da te ukorimo. Sedi, Nikola, sedi zaboga, malo da progovorimo i o drugom čemu.
NIKOLA: A ne, hvala, ja moram odmah ići; ja sam samo na trenutak i došao. (Praštajući se). Pa, dođite, dođite, molim vas! Reći ću Nini neka vas i danas malo obiđe. Zbogom.
JOV A N: Zbogom!
KATARINA(Prati ga do vrata): Zbogom!


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.