Грех за грех (драма у једном чину)/5
V
ЈОВАН, КАТАРИНА
ЈОВАН(Испрати Николу, погледа па, пошто је изишао, тешко уздане и уморан падне на столицу).
КАТАРИНА (Остане натраг код врата, заплаче се, па похита и падне на колена пред Јованом): Јоване!
ЈОВАН (После дугог, мучног ћутања и борбе): ...Ми смо је изгубили!
КАТАРИНА (Очајно): Јоване!
ЈОВ АН: Несрећница, несрећница, шта је учинила... И зашто, зашто ја да лажем, ја да будем саучесник.
КАТАРИНА (Тихо, неодважно): Нисмо је могли одбацити; нисмо јој смели срећу разрушити?
ЈОВАН: Па јесмо ли то учинили; хоће ли бити срећна кад прегази преко греха, и преко очеве лажи?
КАТАРИНА: А шта би било да си друкчије учинио?
ЈОВАН: Зар једна реч, једна лажна реч чини срећу човекову?
КАТАРИНА: Он је воли; зашто његову срећу рушити?!
ЈОВАН: А нисмо ли је сад тек разрушили када смо му помогли да је на лажи заснује? О, Боже!
КАТАРИНА (После дуже паузе, тихо, неодважно): Јоване!
ЈОВАН (Погружен, оборио гааву на руке и тешко дише).
КАТАРИНА (Кад види да се не одзива): Јоване!... Она је још овде... нека иде... требало би да иде својој кући.
ЈОВАН (Устаје нагао, плануо је и сав је узрујан): Не, не, она неће отићи одавде, она не сме однети мој грех и њиме прикрити свој грех. — Она неће отићи!... (Пође нагао соби у којој је Нина).
КАТАРИНА (Цикне, скочи и одјури до врата, те стане пред њих како би га својии телом задржала да не уђе унутра): Шта ћеш?
ЈОВАН (Гневно): Тамо!
КАТАРИНА: Шта ћеш тамо?
ЈОВ АН: Да искупим, да уништим грех на који ме је несрећница навела својим грехом! Моја савест,.. моје седе власи... зар ја... зар ја да лажем... зар ја да искажем тако гнусну лаж, зар ја да носим њен грех?
КАТАРИНА (Преобрази се, плане и одважно): Ти, јест ти! Носи га, то је твој грех!
ЈОВ А Н: Мој?!
КАТАРИНА: Да, твој, твој! Није она извесно згрешила зато што је пала, већ зато што је волела.
ЈОВ АН (Пренеражен): Катарина, жено! Шта је теби? Шта ти говориш? Волела? Кога волела?
КАТАРИНА: Извесно не онога кога смо јој ми казали да мора волети зато што јој је то дужност волети га.
ЈОВ АН: И то је мој грех?!
КАТАРИНА: Твој... ваш... очински грех: Ви сте оцеви утврдили за своје кћери једно правило, и то правило истоветно, непромењено, важи код свих оцева за све ћери. Прва љубав... уздаси.. заклетва... то су за вас детињарије, све то није основа за брак, све је то пролазно. А је ли тако код свих? Јеси ли ти познавао своју ћер када си то готово, то већ утврђено правило примио као закон? Ти си твоју ћер васпитао да искрено мисли, да искрено говори и и да искрено осећа, па... када је из тих искрених осећаја поникла љубав, ти си то назвао детињаријом. Када је она падала ничице преда мном на колена, када ми се исповедила када је рекла да она не може угушити своје осећаје... ти си то назвао првом љубављу, потребним девојачким украсом. Она је пред твојим строгим назорима сагла главу...
ЈОВ АН (Упада нагао): Зато да би је дигла пред погрешком. Зато да би ме погледала у очи онда, кад образ умрља грехом, је ли?!
КАТАРИНА: Јоване, ти ме не разумеш. И ја јој грех не праштам, али... ти јој не можеш бити судија.
Ј О В А Н: А могу бити саучесник?!
КАТАРИНА: Мораш, јер си био саучесник и у њеној злој судбини која је довде довела. Мораш, ти то знаш врло добро, ти си то осетио и у ономе часу, када си мало пре слагао зета да спасеш ћер.
ЈОВ АН: (Клоне, размишља, бори се): Па, добро, шта хоћеш ти?
КАТАРИНА: Ја?... Ништа. Ја не дам теби да јој будеш судија. Нека носи сама свој грех на души; њена савест нека је казни. Нашто да јој казну отежаваш када си јој већ отежао судбину; зашто да јој рушиш кров под којим ће можда кајањем искупити себи мир.
Ј О В А Н: Ти би ваљда хтела да јој опростим?
КАТАРИНА:Не, него да трпиш и ти као што ће и она трпети.
ЈОВ АН (После дуге паузе, за време које се бори и размишља): ....
Добро... нека буде срећна... ја ћу понети грех, али... ја немам више ћери.
КАТАРИНА: Јоване!
ЈОВ АН: Ја немам више ћери, разумеш ли?!
КАТАРИНА: (Заплаче се, пође десним вратима, стане пред њима, па убрише најпре сузе и прибере се, затим их отвори да пропусти Нину).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|