Hajduci/22
4.
ZELIDA
ZELIDA (stupi): Obrada ne viđam, ne znam šta je učinjeno, hoću li se skoro izbaviti, ili ću dugo još ¬ostati u sužanstvu ovome. Zašto mi se uznemiruje srce, kad na njega pomislim! Moj otac ubio mu je sreću, i on kćeri njegovoj neće da vrati zlim, nego od toliko njih on joj jedan još na ruku ide. Ova poštena narav njegova mora da pobudi srce moje, ali moje srce oseća nešto više, nego blagorodnost k njemu. Vrli, dobri mladiću, zašto nisi od mojega roda? — Drugo položenje, druge roditelje da si imao, pak bi bio najveći, najmiliji, najljubvedostojniji čovek na svetu. Ovako, veneš u šumi, kao gdekoji prekrasan cvet, koji samo prirodu uveseljava, i — iščezava. Ja poznajem vrla svojstva tvoja, ja se divim tom prekrasnom cvetku, ali, ah! ovaj cvetak uzabrati ne mogu; on nije za mene! Ipak te ljubim, vrli mladiću, i dobru tvoju dušu uvažavam. Hoću li uzmoći kadgod predstaviti te ocu mome, da ti on naplati, što ti se srce moje zadužilo i što bi ti samo vratilo, da je moguće! — Evo drugoga; o, Bože, kako je strašan!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|