Хајдуци/22
4.
ЗЕЛИДА
ЗЕЛИДА (ступи): Обрада не виђам, не знам шта је учињено, хоћу ли се скоро избавити, или ћу дуго још ¬остати у сужанству овоме. Зашто ми се узнемирује срце, кад на њега помислим! Мој отац убио му је срећу, и он кћери његовој неће да врати злим, него од толико њих он јој један још на руку иде. Ова поштена нарав његова мора да побуди срце моје, али моје срце осећа нешто више, него благородност к њему. Врли, добри младићу, зашто ниси од мојега рода? — Друго положење, друге родитеље да си имао, пак би био највећи, најмилији, најљубведостојнији човек на свету. Овако, венеш у шуми, као гдекоји прекрасан цвет, који само природу увесељава, и — ишчезава. Ја познајем врла својства твоја, ја се дивим том прекрасном цветку, али, ах! овај цветак узабрати не могу; он није за мене! Ипак те љубим, врли младићу, и добру твоју душу уважавам. Хоћу ли узмоћи кадгод представити те оцу моме, да ти он наплати, што ти се срце моје задужило и што би ти само вратило, да је могуће! — Ево другога; о, Боже, како је страшан!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|