Хајдуци/21
3.
МИЛЕТА, пређашњи
ИВАН: А, ево младожење! Срећно, харамбаша; ево ја ћу бити девер, Јездо кум, Живојин старојко, Петар кумовски момак; хвала Богу, има нас доста, и претећи ће.
ПЕТАР: Харамбаша, је л' истина, да си ти омиловао Туркињу?
МИЛЕТА: Јесам.
ПЕТАР: А зашто?
МИЛЕТА: Хоћеш и теби да дајем рачуна?
ПЕТАР: Онде где се о нашој срећи ради, ваља да нам даш.
МИЛЕТА: Пушком, је ли?
ПЕТАР: Можеш и то, ако ти је воља, но ти си нама веру задао да ћеш нас чувати; ал' тако се не чува.
МИЛЕТА: Једну мање!
ПЕТАР: Шта ће нама жена по шуми, да се сваки дан бојимо потере? Ми те молимо, харамбаша, да је отпустиш, зашт' неће бити добро.
МИЛЕТА: Ти мене нећеш учити шта ћу ја да радим, ни сви који сте овде; а ја девојку отерати нећу.
ПЕТАР: А оно ја ћу је отерати.
МИЛЕТА: Ти си кадар њу отерати?
ПЕТАР (показује пушку): Ова је кадра.
МИЛЕТА: Петре, то ли ти мислиш? Стани да ти покажем! (Опали пиштољем и Петра рани).
ЛУКА: Харамбаша, шта чиниш ти? Харамбаша, мислиш ли ти тако с нама?
МИЛЕТА: Чујте, јунаци! Јесам ли ја на бој увек први иш'о а последњи се враћао?
ЛУКА: Јеси.
МИЛЕТА: Па шта се буните?
НЕНАД: Ми не можемо ту девојку да трпимо.
МИЛЕТА: Коме то удара у нос?
НЕНАД: Свима; ево мал' не погину Петар за права Бога.
МИЛЕТА: Петар је то заслужио.
НЕНАД: Ако је Петар заслужио, то смо заслужили сви, који то исто желимо. Или да будемо хајдуци како ваља, или нас пусти да се истурчимо!
МИЛЕТА: Ја заповедам.
ХАЈДУЦИ: Ми те не слушамо.
МИЛЕТА: Ја сам харамбаша.
НЕНАД: Ми нисмо више твоји момци. (Пођу).
МИЛЕТА: До тог је дошло?
ХАЈДУЦИ: Не заслужујеш, да те поглавицом зовемо.
ПЕТАР (који је привезао руку): Хајдете, браћо! Само нек' пође за нама, па ћу му овом руком гркљан ишчупати.
МИЛЕТА: Јунаци, јесте ли задовољни, да с девојком раскрстим.
НЕНАД: Откад ти ми то говоримо!
МИЛЕТА: Добро дакле, до три дана неће је бити у Гаревици. Јесте ли задовољни?
ЖИВОЈИН: Добро је, добро је, харамбаша; нек' иде беда од нас; мал' се не покрвисмо.
ЈЕЗДИМИР: Јес' Бога ми, а за права Бога.
ИВАН: У мал' што не би Петар печеница за свадбу.
МИЛЕТА: Сад одлаз'те од мене.
ИВАН: Еј, јадниче Перо, ти горе прође него Новак, кад се женио Грчићу Манојло. (Одлазе).
МИЛЕТА: До тога је дошло да ми млађи заповедају? Но што ја хоћу, оно мора бити, па ма сви поцркали. (Отиде).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|