Hajduci/21
3.
MILETA, pređašnji
IVAN: A, evo mladoženje! Srećno, harambaša; evo ja ću biti dever, Jezdo kum, Živojin starojko, Petar kumovski momak; hvala Bogu, ima nas dosta, i preteći će.
PETAR: Harambaša, je l' istina, da si ti omilovao Turkinju?
MILETA: Jesam.
PETAR: A zašto?
MILETA: Hoćeš i tebi da dajem računa?
PETAR: Onde gde se o našoj sreći radi, valja da nam daš.
MILETA: Puškom, je li?
PETAR: Možeš i to, ako ti je volja, no ti si nama veru zadao da ćeš nas čuvati; al' tako se ne čuva.
MILETA: Jednu manje!
PETAR: Šta će nama žena po šumi, da se svaki dan bojimo potere? Mi te molimo, harambaša, da je otpustiš, zašt' neće biti dobro.
MILETA: Ti mene nećeš učiti šta ću ja da radim, ni svi koji ste ovde; a ja devojku oterati neću.
PETAR: A ono ja ću je oterati.
MILETA: Ti si kadar nju oterati?
PETAR (pokazuje pušku): Ova je kadra.
MILETA: Petre, to li ti misliš? Stani da ti pokažem! (Opali pištoljem i Petra rani).
LUKA: Harambaša, šta činiš ti? Harambaša, misliš li ti tako s nama?
MILETA: Čujte, junaci! Jesam li ja na boj uvek prvi iš'o a poslednji se vraćao?
LUKA: Jesi.
MILETA: Pa šta se bunite?
NENAD: Mi ne možemo tu devojku da trpimo.
MILETA: Kome to udara u nos?
NENAD: Svima; evo mal' ne poginu Petar za prava Boga.
MILETA: Petar je to zaslužio.
NENAD: Ako je Petar zaslužio, to smo zaslužili svi, koji to isto želimo. Ili da budemo hajduci kako valja, ili nas pusti da se isturčimo!
MILETA: Ja zapovedam.
HAJDUCI: Mi te ne slušamo.
MILETA: Ja sam harambaša.
NENAD: Mi nismo više tvoji momci. (Pođu).
MILETA: Do tog je došlo?
HAJDUCI: Ne zaslužuješ, da te poglavicom zovemo.
PETAR (koji je privezao ruku): Hajdete, braćo! Samo nek' pođe za nama, pa ću mu ovom rukom grkljan iščupati.
MILETA: Junaci, jeste li zadovoljni, da s devojkom raskrstim.
NENAD: Otkad ti mi to govorimo!
MILETA: Dobro dakle, do tri dana neće je biti u Garevici. Jeste li zadovoljni?
ŽIVOJIN: Dobro je, dobro je, harambaša; nek' ide beda od nas; mal' se ne pokrvismo.
JEZDIMIR: Jes' Boga mi, a za prava Boga.
IVAN: U mal' što ne bi Petar pečenica za svadbu.
MILETA: Sad odlaz'te od mene.
IVAN: Ej, jadniče Pero, ti gore prođe nego Novak, kad se ženio Grčiću Manojlo. (Odlaze).
MILETA: Do toga je došlo da mi mlađi zapovedaju? No što ja hoću, ono mora biti, pa ma svi pocrkali. (Otide).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|