Хајдуци/23
5.
МИЛЕТА, ЗЕЛИДА
МИЛЕТА: Девојко, теби се ваљда досадило самој.
ЗЕЛИДА: Није тако, јуначе; милостиво небо састарало се и за сужног у тамници, давши му мисли да с њима време проводи.
МИЛЕТА: Мисли? Ко ће се мислима увесељавати?
ЗЕЛИДА: Има свакојаких мисли. Но, Бога ти, допусти да окренемо други разговор; ја сам више пута чула, где те момци харамбашом зову; зато те за другог и не могу држати. Кажи ми, зашто сте ме ухватили и докле ћете ме овако држати?
МИЛЕТА: Шта мислиш, шта си ти?
ЗЕЛИДА: Стање ми показује да сам робиња.
МИЛЕТА: Ти се вараш, јер ваља да знаш да су те господари твоји ухватили да им ти заповедаш.
ЗЕЛИДА: Ја то не разумем.
МИЛЕТА: Видиш, ја сам поглавица целе ове чете, па кад ти ја власт дајем у руку, ко те сме не слушати?
ЗЕЛИДА: Мени власт дајеш?
МИЛЕТА: Заповеди само, па ћеш видети хоће л' ти се заповест послушати.
ЗЕЛИДА: Кад си тако добар, а оно те лепо молим да ме оцу мом отпустиш.
МИЛЕТА: Шта, девојко? То немој искати! Остани код нас, покрсти се, буди моја, па ћемо обоје бити срећни.
ЗЕЛИДА (поражена): Шта чу'?
МИЛЕТА: Ти ћеш се зачудити, док ти покажем моје благо. У шуми не мораш живети, јер сам ја и тако наумио раскрстити с мојом дружином. Бирај место које ти је најповољније, вере ми, живећеш као царица.
ЗЕЛИДА: Каква несрећна мисао обузе ти памет! Чуј, јуначе, ја се покрстити не могу, ја те не могу љубити.
МИЛЕТА: Ја знам, теби је ово дошло изненада; но док се промислиш, окренућеш се лако.
ЗЕЛИДА: Не, јуначе, заклињем те твојом срећом, твојом родбином, свим што ти је драго и мило, избаци ове мисли из главе, нигда те љубити нећу.
МИЛЕТА: Добро, девојко, али треба да помислиш, да си у мојој руци и да ја могу и силу употребити.
ЗЕЛИДА (раздражена): Ја сам у руци онога, који је и тебе и мене створио; само је његова сила јака, од друге не треба да се бојимо.
МИЛЕТА: Већ ти боље гледај, да се лепим приволеш.
ЗЕЛИДА: Никад!
МИЛЕТА: Узми се на ум, што говориш.
ЗЕЛИДА: Никад, никако неће бити, да се твоја назовем.
МИЛЕТА: Мислиш ли ти, да сам ја увек овако добар?
ЗЕЛИДА: Ако си човек, и ако ми желиш добра, треба да имаш сажаљења са мном.
МИЛЕТА: А као шта би ти зло било код мене? Шта фали мени?
ЗЕЛИДА: Ти можеш бити најбољи, ти можеш имати све што се на свету зове лепо и пријатно; али кад срце наклоности не осећа, све је забадава. Зато, харамбаша, ја видим да си ти човек добар, остави се тих мисли, кад не може да буде. Узми само, како би теби било, кад би ти силом наметнули што не би хтео.
МИЛЕТА: Али ја тебе хоћу.
ЗЕЛИДА: Немој, тако ти среће, остави се тога! Видиш, ја сам Туркиња.
МИЛЕТА: Па зато велим да се покрстиш.
ЗЕЛИДА: Ја то никако не могу учинити.
МИЛЕТА: Шта, из погане вере не можеш да пређеш у бољу?
ЗЕЛИДА: Ако је теби наша вера погана, нама није, нити ћу је икад променити.
МИЛЕТА: Немој да се расрдим.
ЗЕЛИДА: Исеци ме на комаде, ја се нећу окренути.
МИЛЕТА: Девојко, шта је теби? Мислиш ли ти да се титраш са мном? Узмидер се у памет!
ЗЕЛИДА: Чини са мном што ти је год воља, али ме нећеш натерати да по жељи твојој поступим.
МИЛЕТА (метне руку на пиштољ): Видиш ли овај?
ЗЕЛИДА: Тај ће ми у беди пријатељ бити.
МИЛЕТА: Да много не трошимо речи: остављам ти времена до сутра. Промисли се добро, и ако се не приволеш, видићеш шта ће бити од тебе. (Отиде).
ЗЕЛИДА (склопи руке): Боже, Боже, теби се једном молим: или ме избави, или пошљи анђела смрти да ме к теби принесе. (Одлази).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|