Srpska gramatika (1902)

Srpska gramatika  (1902)  Pisac: Novaković Stojan

Pristup→

Novaković, Stojan (1902). Srpska gramatika. Beograd: Državna štamparija

K prvom izdanju

Moja „Srpska Gramatika“, u kojoj se zbira rad punih dvadeset i pet godina, više puta prekidan i na novo započinjat, izlazi sad prvi put ovako u celini, u jednoj knjizi.

U nameri da pokažem kako je postala ova knjiga, izneću ovde kako su izrađivani, štampani, prerađivani ili preštampavani pojedini njeni delovi.

Prvi početak joj je u jednome zbijeno štampanom tabačiću o sintaksi glagolskih oblika i složenih rečenica, koji sam, još kao profesor Beogradske Gimnazije, štampao za svoje učenike u početku 1869 godine.^[1] Srpska sintaksa se, po ondašnjem nastavnom planu, predavala u drugom gimnazijskom razredu. Pomenutim tabačićem o drugoj polovini sintakse pokušalo se da se na brzu ruku popuni ono što se nije nalazilo ni u Srpskoj Sintaksi Đ. Daničića, ni u izvodu iz te Sintakse, koji je, 1864. štampao J. Bošković. Inače se u njemu nalazila druga polovina one učeničke ručne knjige, po kojoj sam ja tada gimnazistama ІІ razreda predavao srpsku sintaksu. Štampala se poglavito zato, da bi se za analizu i druge poslove zaštedelo vreme koje se na školskim časovima onda upotrebljavalo na pisanje ručne knjige po kazivanju profesorovu.

strana IV S tim se svršio drugi semestar školske godine 1868/9. Za prvi semestar školske godine 1869/70 izađe celokupno izdanje te Sintakse. To je prvo izdanje njeno. Ono je već uneseno i u bibliografiju godine 1869.^[2] Izdanje to, štampano opet kao ogled, rasprodalo se brzo, i u godini 1870 imao sam već da se bavim novim izdanjem, koje je pušteno u svet pri kraju te godine.^[3] Ma da je to izdanje prvo potpunije izdanje, ni ono me nije moglo zadovoljiti. Čim se primaklo vreme novome štampanju, ja sam uneo i opet mnogo novih dopuna i izmena. Tako je postalo „treće na novo prerađeno i rašireno izdanje“, koje je štampano u Beogradu 1874 godine. U to vreme je i predavanju narodnoga jezika u gimnazijama poklonjena veća pažnja, i sintaksa se nije više predavala u ІІ razredu, kao pri prvim izdanjima moje Sintakse, nego u IV-om. Pet godina posle toga izdanja, 1879, pokazala se opet potreba novoga izdanja. I ja sam na novo bacio dosta vremena na dopune i ispravke, kojima je postalo „četvrto popravljeno izdanje“. Nisam beležio koliko mi je vremena koje izdanje zauzelo, ali pamtim dobro, da su mi sva nova izdanja odnosila istu količinu truda i razmišljanja, bez obzira na ranije već uloženi rad.

Starajući se u proleće 1879-te godine o četvrtome izdanju Srpske Sintakse, smislim da prema sintaksi izradim i ostale delove gramatike, te da tako upotrebim beleške, studije i razmišljanja dugoga niza godina. U tim mislima i po toj odluci četvrto izdanje dotadašnje Srpske Sintakse prvi put se naštampa s natpisom celokupnoga dela „Srpska Gramatika za niže gimnazije i realke u Kneževini Srbiji. Četvrti deo. Nauka o rečenicama“. I odmah, još te godine, izađe u prvome izdanju prvi deo Gramatike „Nauka o glasovima“, a na skoro za njim i treći deo „Nauka o oblicima“. Neizrađen ostao beše strana V drugi deo gramatike, „Nauka o osnovama“, za koju se, osim naučnih dela Đ. Daničića i F. Miklošića, tada istom u svet puštenih, u nas nalazilo samo nešto prethodne radnje u ranijim poslovima Đ. Daničića. Dovršivši prvi i treći deo, „Nauku o glasovima“ i „Nauku o oblicima“, koji su školama bili od preke potrebe, navalim da izradim i drugi deo, „Nauku o osnovama“, te da započeti posao do kraja izvedem. Ta „Nauka o osnovama“, prva u lakšem izlaganju (koliko ga je u tom delu gramatike mogućno postići), iziđe u prvom izdanju u početku 1880 godine. Tako se, malo po malo, potpunce dovršilo delo, započeto jedanaest godina ranije, u 1869-oj, kao što je gore pokazano.

Od 1881 počinju već nova izdanja, manje ili više prerađivana. „Nauka o glasovima“ štampana je u novom izdanju sa znatnijim dopunama već godine 1881. Treće izdanje toga odeljka, od 1884, i četvrto, od 1888, štampano je bez ikakvih promena.

„Nauka o osnovama“ štampana je još samo jedanput, godine 1885, i to sa drugojačijim rasporedom materijala. U prvome izdanju „Nauke o osnovama“ proste osnove su bile raspoređene u dve grupe, u grupu neposrednoga i u grupu posrednoga (od gotovih osnova) obrazovanja. Svaka se ta grupa dalje delila po vrstama reči. U drugome izdanju, rađenome posle izrada „Gramatike staroga slovenskoga jezika“ (1884), promenim taj raspored, i uzmem vrste reči za osnovicu celokupne podele, te po njima izložim kako posredno, tako i neposredno obrazovanje, svako za se, a jedno za drugim. Tada mi se činilo, da ću tim načinom uneti više preglednosti u taj deo gramatike, pretrpan mnogorazličnim materijalom.

„Nauka o oblicima“ štampana je u drugom izdanju s ispravkama godine 1882, a po tom je to izdanje godine 1890, kao treće, prosto preštampano.

*

Sva ta izdanja štampana su tako kako je izloženo, u pojedinim knjigama, za školsku potrebu. Štampanje se strana VI to činilo po većoj ili manjoj upotrebi u školama i zavisilo je i od promenȃ u nastavnim školskim planovima. Među tim ja sam poodavno pomišljao, da, posle posebnog izdavanja sviju pojedinih delova gramatike, priredim i jedno celokupno izdanje, i očekivao sam kad će mi se ukazati vreme i prilika da tu misao ostvarim.

Od razloga, iz kojih sam to pomišljao, jedan je, što je ova Srpska Gramatika u našoj književnosti još jednako jedino delo, u kojem je celokupna nastava o srpskom jeziku izrađena jednostavno i po jednoj potpunoj osnovi. Čitav niz naraštaja i u Kraljevini i po ostalim srpskim krajevima, kroz punih deset godina (1880-1890) učio se po ovoj gramatici. Pretvaranje onih pojedinih knjižica Srpske Gramatike u jedan celokupan gramatički trebnik činilo mi se kao još jedna dužnost ne samo prema tim naraštajima, koji sad ulaze u zreli vek, nego i prema ostaloj obrazovanoj publici srpskoj u svima krajevima naroda našeg. Mislio sam da je uzalud iziskivati od obrazovanih Srba da svojim jezikom čistije i pravilnije pišu, ako se ne bi spremila knjiga koja bi olakšavala vršenje te dužnosti, danas već, hvala Bogu, svakome drage. Može biti da ja za to nisam pogodio baš pravi put; može biti da nisam bio kadar da učinim sve što treba; ali se, opet, nadam da će ovo na novo pregledano, popravljeno, popunjeno i u celinu sklopljeno izdanje „Srpske Gramatike“ tome, barem za prvi mah, dovoljno pomoći.

Kao drugi razlog da se s ovim celokupnim izdanjem požurim poslužila je potreba jedna, koja se od ne davno počela u nas življe osećati. To je potreba da se i u našem jeziku što bliže i što potpunije odrede pravila interpunkcije i pravopisa. Osećanje te potrebe bez sumnje je samo po sebi očevidan znak napretka u našem književnom jeziku. Ono se javilo u jedanput i na istočnoj i na zapadnoj strani našega naroda. Ovde u Beogradu je to bilo u proleće 1892, kada je obrazovana Srpska Književna Zadruga. Odmah čim se Zadruga počela brinuti o štampanju prvih svojih izdanja, istaknuta je potreba da se u izdanjima Zadruge motri koliko se više može i na jednolikost ili sledstvenost pravopisa. Htelo se da naš strana VII književni jezik i u toj svojoj spoljnoj strani ojača i da se u svemu do pojedinosti primakne velikim evropskim književnim jezicima, koji su prirodan ugled našemu književnom jeziku. Da se to postigne, uprava je Srpske Književne Zadruge odredila odbor, postavivši mu u zadatak da izradi u tom pravcu uputstva za korektore izdanja Zadruginih. Osim mene su u taj odbor izabrani bili g. g. P. P. Đorđević, Ljub. Stojanović i Ljub. Jovanović. Odbor je držao nekoliko sastanaka, i sporazumeo se u glavnim tačkama, koje su obeležene kao neodređene ili podložne nejednakostima i nepostojanstvu pisanja u naših pisaca. To je Srpska Književna Zadruga postavila kao pravilo za svoje korektore i urednike izdanja, u koliko su ovi poslednji voljni bili da se tih pravila drže. Na zapadnoj, hrvatskoj, strani naše književnosti isto je pitanje raspravljano više službenim putem, ali je tome onamo i potreba bila daleko veća nego u nas, jer je bilo mnogo više i mnogo ozbiljnijih spornih pitanja za raspravljanje. U knjizi d-ra Ivana Broza o Hrvatskom pravopisu čitamo o tome ovo: „Godine 1889 prihvatila je vlast trećom da riješi pitanje o jedinstvenom pravopisu školskom. Osobiti odbor, u koji su bili pozvani strukovni učitelji, raspravio je u nekolike sjednice to pitanje i izrekao svoje uvjerenje, da je od prijeke potrebe za škole jedan pravopis, a taj treba da je osnovan na načelima fonetičkoga pisanja. Visoka kralj. zemaljska vlada, odio za bogoštovlje i nastavu, prihvati to mišljenje za svoje, pa, želeći da bi se što prije postiglo jedinstvo pravopisa u svjema školama, postavila je u početku god. 1892 kr. sveučilišnoga profesora za hrvatsku filologiju g. Armina Pavića, revizorom svih knjiga, što će se o njezinu trošku i o njezinoj zakladi štampati, a meni je naložila da izradim ne samo pravila za pravopis nego i pravopisni rječnik. Tako je postala ova knjiga, koju je u svemu odobrio g. prof. A. Pavić“.^[4] Istu misao, kojom se bavila Srpska Književna Zadruga i kojom se, prema svojim prilikama, strana VIII bavila hrvatska vlada, kretao je samostalno i zasebice i dr. Ljubomir Nedić godine 1894 u Književno-umetničkoj zajednici u Beogradu, u kojoj je jedno veče razlagao svoj predlog „O pravopisu i interpunkciji“.^[5]

Kao osnovica pravilima o pravopisu što su u ovoj knjizi izložena, poslužilo je ono što je pomenuti odbor Srpske Književne Zadruge svojim sporazumom utvrdio. Meni je valjalo da po toj osnovici listu primera popunim, da pravilima oblik i raspored dam, i da ih s gramatikom u sklad dovedem. U tome radu nekolika su mi pitanja pod drugojačiju svetlost došla, te sam na dva tri mesta i odstupio. Najglavnije je odstupanje u pisanju grupe ij (čl. 64 v, čl. 807 b) pri izvesnim tvorbama jezika i u beleženju dijalektičkog sažimanja samoglasničkih grupa ao, eo ili uo (čl. 66 a, čl. 807 v), gde sam, posle dužega razmišljanja, našao da je bolje i književnom jeziku prikladnije ovako kako je u mojim pravilima.

Pitanje o interpunkciji zadalo mi je mnogo više i muke i truda.

Još stara naša književnost ostavila je u samoj praktici tragove razmišljanja o ovome pitanju. Izdajući po džepnim narodnim izdanjima naših mletačkih štampara život sv. Petke u Starinama ІX, interpunkcija je tih izdanja sama sobom obratila mi pažnju na se. U predgovoru k tome izdanju čitaju se o tome ove vrste: „Pošto original ima i svoju uređenu interpunkciju, mogao sam i nje držati se u velike i s malijem dodatcima, da izvedem sadašnju interpunkciju, a evo kako. Gdje su sad pred člancima slovenske cifre, tu je članak u Božidarevom izdanju počet novom vrstom i velikijem crvenijem slovom, a na kraju su pređašnjega dvije crvene tačke uporedo; gdje je sad članak bez cifre, tu mu je u Božidara početak u vrsti, ali opet počet velikijem (no sitnijim od onoga naprijed pomenutoga) crvenim slovom, i od pređašnjega članka je odvojen dvjema uporednim crvenim tačkama. Od ostalijeh znaka dolazi najviše crna tačka i strana IX zapeta, i obje mahom imaju vrijednost sadašnje zapete, ako iza tačke slijedi malo slovo, jer iza zapete nikad drukčije slovo i ne dolazi; ako li iza tačke slijedi veliko slovo, pa ako je uz to i tačka crvena (što češće dolazi), onda tačka ima vrijednost sadašnje tačke, a negdje i sadašnjih dviju tačaka (:) kao znaka pred riječima koje se navode. Toga držeći se i odstupivši na vrlo malo mjesta, mogao sam i članke i izreke (fraze) sa svim po Božidarevu izdanju podvojiti. Odvajanje rečenica i njihovih dijelova u izrekama uzeto je po današnjem, ma da se i tu oba načina vrlo malo u stvari razlaze, pošto u Božidara tačka služi mahom za odvajanje krupnijih, a zapeta za odvajanje sitnijih dijelova izreke i rečenice (na koje se razlikovanje danas i ne pazi), i ti znaci mahom rijetko nedostaju ondje gdje im je mjesto“.^[6] Prepisujući pre nekoliko godina prizrenski rukopis Dušanova Zakonika za novo izdanje, obratno sam opet pažnju na staru interpunkciju, u nameri da se uverim da li ona nema uticaja na ovako ili onako razumevanje teksta. I uverio sam se da se i pisac toga rukopisa služio interpunkcijom (samo tačkom i zapetom) na način koji pažnju zaslužuje i koji se, od početka do kraja, mora nedirnut sačuvati.

S početkom pisanja narodnim jezikom u novoj književnosti, s početkom stvaranja narodnoga književnog jezika, i ovo je pitanje počelo zanimati književnike onoga istog časa kada su se počele štampati knjige, u kojima su pisci radi bili da su u ovom pogledu sledstveni i pravilni.

Poznato je da ima dva glavna načina u beleženju interpunkcije ili rečeničnih znaka. Jedan je gramatički, koji pažljivo sleduje gramatičkom člananju rečenicȃ i njihovih sastavnih delova; drugi je logički, koji traži glavnije, samo logičko, člananje, malo se obzirući na rečenice, tešnje podređene ili jače vezane sa svojom glavnom rečju. Prvi način, kojim se naročito Nemci služe, imao bi za se tu dobru stranu, što bi se njime možda najpre strana X mogla izvesti oštrija sledstvenost interpunkcije, premda u našem jeziku ima primera, u kojima su reči dveju rečenica tako isprepletane, da ih nije mogućno znakom odvojiti. Drugi način, kojim se služe naročito romanski narodi, teško bi se izveo do sledstvenosti onoga prvoga, ali je očevidno prirodniji, zato što sleduje logičkome člananju, i u slučaju raznolikih analiza ili načinȃ čitanja (posve neizbežnih u stvari ovako individualnoj kao što je sklon i člananje míslȋ) pokazuje svagda na kakvo je čitanje i člananje mislio pisac sam.

Od pisaca nove književnosti, Dositije nema još ni pravopisa ni interpunkcije. Vuk St. Karadžić, tvorac gramatike i prvi urednik književnoga jezika našeg, pokazuje u ovome poslu vrlo karakteristične méne. Njegovi spisi u „Danicama“ pokazuju nam interpunkciju načina nemačkoga, izvedenu često s vrlo pažljivom sledstvenošću. Ali glavno Vukovo stilističko delo, koje nam i u ovom pogledu ima da ostane kao glavni i konačni iskaz njegova umovanja o ovim pitanjima, odstupa već od toga pravca i pokazuje nam onu drugu, logičku, vrstu interpunkcije. Tim se načinom Vuk i posle do smrti služio. Đ. Daničić je u onome sledovao tome poslednjem Vukovom mišljenju, i naročito je zapete vrlo štedljivo upotrebljavao. Ali njegova interpunkcija u prevodu Staroga Zavjeta, Daničićeva glavnog stilističkog dela, puna je pouke, i nosi obeležje čisto logičke interpunkcije. Ti osnovi kao da su vezani sa samom prirodom našega jezika, jer izvesne njegove sintaktičke konstrukcije upućuju same sobom na ovaj način rečeničnog beleženja. U M. Đ. Milićevića naći će se mnogo više zapeta nego u Đ. Daničića, ali ima mnogo konstrukcija koje ni on, s velikom sledstvenošću, nikada zapetom ne dvoji.

Interpunkcija je po sebi tako živa stvar, a u isti mah tako delikatna, da se samom praktikom, bez kakvih god napred utvrđenih pravila, može raspraviti samo u glavnome. I gore pomenuti priznati naši pisci i stiliste tražili su način interpunkcije ne po napred postavljenim pravilima, nego po razumevanju koje su radi bili da svome izlaganju rečeničnim znacima naznače, po strana XI svome mišljenju. S toga njihova dela još ne mogu pokazati potpunu sistematičnost u pravilima interpunkcije. Ali je potpuno očevidna njihova doslednost i saglasnost u glavnim osnovima, i izvan svake je sumnje da ta doslednost odsudno utvrđuje interpunkciju logičku za naš jezik. U tom pogledu je značajno što je Vuk u početku pokušavao da se služi interpunkcijom gramatičkom, a što je, u zrelo svoje doba, konačno usvojio način logični, kojim se, posle, i Đ. Daničić svega svoga veka služio. Ovo ne treba da je čudnovato, kad se zna da se jezik prvim svojim odeljkom, naukom o glasovima, dodiruje sa fiziologijom i muzikom, a završetnim svojim odeljkom, naukom o rečenicama, služi samo kao stvarni oblik logike i njezinih gdekojih formula i kategorija.

Sledujući ovome što sam naveo, i ja sam u pravilima interpunkcije, štampanim u dodatku ove knjige, uzeo za osnov interpunkciju logičku. Kako se u četvrtom delu ove gramatike, u nauci o rečenicama, izlažu i opisuju sve vrste podmetnih i priročnih dodataka i podređenih rečenica, u kojima se ti dodatci samo širim načinom iskazuju, ja sam se starao da po tim vrstama i pravila interpunkcije rasporedim. Držeći se prirode tih dodataka kao glavnoga uputnika, ja sam se starao da u pravilima interpunkcije što tačnije naznačim gde se što rečeničnim znacima odvaja, gde li ne, i gde koji znak pisati treba. Ovo što je glavno i što se svuda može potvrditi primerima iz Vuka i Daničića, popunio sam pravilima o razdvajanju ostalih rečeničnih delova, i u tome sam se držao poglavito pravila francuskih, pošto se i inače pomenuti način u svome osnovu najviše podudara s francuskim. Ako u svemu i ne budem pogodio, dovoljno je, ako budem dobrim putem uputio. U tom će se poslednjem slučaju lako popuniti što ja sad budem omašio, ili ispraviti što ne budem pogodio.

*

Na redu je da nekoliko reči kažem i kavo je ovo celokupno izdanje sklopljeno i kako stoji prema posebnim knjigama pređašnjih izdanja.

strana XII Ređajući članke pređašnjih knjiga pod broj, koji se do kraja dela ne prekida, ja sam svekolíke članke na novo s pažnjom pregledao i ispitao, ispravivši i dopunivši gde sam god mislio ili opazio da što treba ispraviti ili dopuniti. U toku toga rada „Nauka o glasovima“ naročito je dobila dosta ispravaka, prerada i dopuna. „Nauku o osnovama“ celu sam iz nova uređivao prema rasporedu koji mi se sad učinio najpodesniji. Svekoliko obrazovanje prostih osnova izloženo je sada po vrstama réčȋ, a podela na posredno i neposredno obrazovanje (gde bi joj mesta bilo) izvršena je pri dotičnim nastavcima. Tim se načinom o svakom nastavku govori u svakoj vrsti réčȋ jedanput, i na tom se mestu razmatra i razlika među posrednim i neposrednim obrazovanjem, gde bi je bilo. „Nauka o oblicima“ samo je na nekolikim mestima ispravljena ili dopunjena, i ona je u ovom izdanju ponajbliža pređašnjim izdanjima. „Nauka o rečenicama“ ostala je, takođe, većinom u pređašnjem obliku, ali je ipak na nekoliko mesta dopunjena, i u dve partije, radi veze s interpunkcijom, prerađena (čl. 567–570, čl. 731–737). U primerima su svuda glavne reči podvučene. Dodatak je, kao što se iz napred navedenoga vidi, sada sa svim iz nova rađen.

Jedinstvu knjige i lakoj upotrebi sviju njenih pravila namenjen je poglavito Ključ, koji je na kraju. Svako pravilo iz knjige, svaka pojedina reč, upotrebljena ma gde u knjizi kao predmet pravila ili primer, naći će se putem Ključa, i Ključ upućuje uvek na onaj član knjige koji o tome govori. Nadam se da će Ključ dobro poslužiti i onima koji su radi da nađu pravilo o kojoj reči ili o kojem predlogu i bez domišljanja na kom je mestu gramatike dotično pravilo. Ključ je sklopljen upravo zato da se svako pravilo nađe i sredstvom koje bilo reči o kome ono govori.

Kako na ceo posao ovoga izdanja, tako i na samo štampanje uloženo je mnogo truda. Pokraj svega staranja potkralo se i nešto pogrešaka, a može biti da je i u samoj knjizi strana XIII još kojegde ostalo tragova koji će svedočiti da je prvi put u četiri zasebne knjižice izrađivana. To bi se moglo ispraviti tek u novom izdanju, ako odziv srpske publike prema ovome dȃ prilike da se knjiga u ovom obliku još koji put štampa.

25. novembra 1894.
u Beogradu.

Stojan Novaković.

1. Taj prvi početak ove knjige iz 1869 na koricama nosi natpis „Srpska sintaksa u nzvodu. P. St. Nov. 1869. Štampano kao rukopis“. Na 16-oj strani teksta, koji obuhvata 60-110 pravilo sintakse, zabeleženo je na dnu pod linijom „Štampano kao rukopis u štampariji Nikole Stefanovića“. Toga radi što je štampano kao rukopis, izdanje ovo nije uzeto ni u moju bibliografiju 1869 godine, koja je štampana u Glasniku XXVІІ.
2. Srpska sintaksa u izvodu, za drugi razred gimnazija i realaka u Kn. Srbiji. Po Đ. Daničiću, P Budmanu i dr. sastavio Stojan Novaković. U Beogradu, u državnoj štampariji 1869. Na 8-ni, 2 l. 46 str. i 1 l.
3. Srpska sintaksa za niže gimnazije i realke Kneževine Srbije. Sastavio Stojan Novaković. Drugo prerađeno i rašireno izdanje. Pregledala i odobrila Školska Komisija. U Beogradu, izdanje i štampa Državne Štamparije 1870. Na 8-ni. 2 l. 96 str. i 1 list.
4. Hrvatski pravopis. Po odredjenju kr. zem. vlade, odjela za bogoštovlje i nastavu napisao Dr. Ivan Broz prof. u kr gimn. zagrebačkoj. Zagreb, 1892 str. IV-V.
5. O pravopisu i interpunkciji. Predlog Književno-umetničkoj Zajednici, podnesen 8 aprila 1894 od D-ra Ljubomira Nedića profesora Velike Škole, Beograd. 1894. Str. 29.
6. Starine IX, 52-53

K ovom izdanju.

Za potrebu ovoga drugog izdanja javljeno mi je iznenada, gotovo pred samo štampanje, te se nikakvo veće ispravke nisu mogle preduzeti. Pri svem tom, upotrebio sam svekoliko vreme koje mi beše ostalo, da u drugo izdanje unesem što se god moglo više sitnijih ispravaka. Sa zahvalnošću sam upotrebio većinu mnogobrojnih napomena iz recensije d-ra M. Rešetara u „Delu“ (marta 1895). Razmišljao sam i da drugi deo, nauku o osnovama, za popularno obrađivanje najsuhoparniji, i po drugi put preradim, uzimljući za osnovicu rasporeda i pregleda, koliko se god može, sama značenja a nȅ nastavke, ali za taj posao u ovaj mah vremena nikako ne stizaše.

Novina o r̈ (sa dve tačke ozgo), koju sam po dogovoru s mlađim književnim prijateljima iz Srpske Književne Zadruge uveo kao pravopisni znak nije još svuda našla prijema kao što se očekivalo. Glavni je uzrok što je pok. Đ. Daničić za istu službu upotrebio r s jednom tačkom. Ni nama nije bilo do menjanja, a što smo onoj jednoj tački nezaboravljenoga i nenadmašnog učitelja dodali još jednu, imali smo svoga razloga. Taj razlog je što se u celom svetu, od Jelina do Francuza za istu (po suštini) službu upotrebljava znak dveju tačaka. Što bismo mi Srbi u tome išli drugim putem i tražili druga sredstva? Nadamo se da će se ovome razlogu i ostali pokloniti, te da će se i u toj sitnici naš pravopis izjednačiti.

Onima koji su osuđivali naše širenje opšte priznatoga pravila o d i na parno mu t (čl. 82, 98 i 807 g) strana XV napominjemo samo da naša jeres nije tako velika kako njima izgleda i da za nju ima takođe razloga koji nisu ni u kakvoj opreci s usvojenim u nas načelima fonetičkog pravopisa i sa sadašnjom praktikom njihovom. Neka to konačno odluči običaj, koji na drugim mestima poglavito i presuđuje pitanja ove vrste, pošto — na posletku — pravopis nije samo za upotrebu filoloških pedanata nego za obrazovane pisce svega naroda.

Za svekoliko nadgledanje i štampanje ovoga drugog izdanja neka je hvala prijateljskom trudu i zauzimanju moga nekadašnjeg učenika, g. profesora Momčila Ivanića. Pri mojoj udaljenosti od Beograda Bog zna kako bi se, bez te pomoći, ova knjiga štampala!

1. juna 1902. god.
u Petrogradu.
Stojan Novaković.

PREGLED

Pristup.			str
I.	Jezik i njegov sklop		1
		Šta je jezik. — Kako postaje jezik. — Reč i predstava. — Rečenica. — Jednina i množina. — Dodatci ili dopune podmetu i priroku. — Kako se rečenica širi dodatcima. — Položaj podmeta, priroka i dodataka. — Rečenice glavne i sporedne. — Položaj glavnih i sporednih rečenica. — Složene rečenice ili nizovi od rečenica. — Reči nepromenljive. — Reči promenljive. — Osnove i oblici. — Koreni i osnove. — Koreni i njihovi izdanci. — Složene reči.
II.	Vrste réčȋ		10
		Koliko ima vŕstȃ réčȋ. — Imenice. Podela na stvarne i mislene. — Podelȃ stvarnih imenica. — Rod u imenica. — Pridevi. — Rod u prideva. — Brojevi. — Zamenice. — Lične zamenice. — Pridevne zamenice. — Glagoli. — Oblici glagolski. — Podela glagola po predmetu radnje. — Podela glagola po trajanju radnje. — Prilozi. — Predlozi. — Sveze.
III.	Gramatika i podela njena		22
		Šta je gramatika. — Gramatika uporedna, istorijska i opisna. — Delovi gramatike.
DEO PRVI. Nauka o glasovima.
I.	Postanak i podela glasova		25
		Govorna oruđa. — Upotreba govornih oruđa. — Glasovi i slova srpskoga jezika. — Latinica i ćirilica. — Šta su samoglasnici a šta suglasnici. — Koje su samoglasnici a koje suglasnici.
II.	Samoglasnici staroga jezika		28
		Samoglasnik ѧ. — Samoglasnik ѫ. — Samoglasnici ъ i ь. — Samoglasnik ꙑ. — Samoglasnik ѣ i srpska tri govora.
III.	Podela i osobine samoglasnika		31
		Samoglasnici nepčani i nenepčani. — Osobine samoglasnika. — І. Menjanje ili jazanje samoglasnika. — ІІ. Izbegavanje zeva ili praznine među samoglasnicima. — Izbegavanje zeva popunjanjem. — Izbegavanje zeva ukidanjem. — Zev nepopunjen. — ІII. Sažimanje ili spajanje jednakih samoglasnika. — IV. Jednačenje nejednakih samoglasnika. — V. Obrazovanje slogova — VI. Naglašivanje ili akcenat. — Šta je akcenat? — Akcenti srpskoga jezika. — Glavni i sporedni akcenat. — Mesta srpskih akcenata. — Menjanje akcenta. — Akcenatne reči. — Akcenat u razlici govora, istočnog, zapadnog i južnog.
IV.	Podela i osobine suglasnika		45
		Podela suglasnika po govornim oruđima. — Podela suglasnika po zvučnosti. — Osobine suglasnika. — І. Jednačenje nejednakih po zvučnosti. — Izuzetci od gornjeg pravila. — ІІ. Jednačenje nejednakih po govornim oruđima. — ІІІ. Jotovanje. — IV. Podešavanje suglasnika sa samoglasnicima. — Grleni suglasnici i zubno c pred nepčanim samoglasnikom i. — Grleni suglasnici i zubno c pred nepčanim samoglasnikom e. — Samoglasnik o iza nepčanih suglasnika i zubnog c. — Nekadašnji ѣ i zamena mu je ispred samoglasnika i nepčanih suglasnika j i đ. — V. Samoglasnik l. — L pretvoreno u južnom govoru. — VІ. Starinsko pretvaranje. — a. d i t pred t (tь i ti). — b. žž, žđ = žd; šć, šč = št. — v. gt, kt, ht pretvaraju se u ć. — VІІ. Premeštanje. — VІІІ. Izbacivanje pojedinih suglasnika. — a. Od dva jednaka ili izjednačena po zvučnosti jedan se izbacuje. — b. Od dva jednaka ili izjednačena po govornim oruđima jedan se izbacuje. — v. Izbacivanje radi nesklada govornih oruđa. — ІХ. Umetanje samoglasnika a među suglasnike.
DEO DRUGI. Nauka o osnovama.
Opšte crte			60
		Šta su osnove a šta nastavci. — Razlike među osnovama. — Osnove od korena. — Osnove od osnova. — Osnove od oblika. — Složene osnove. — Koreni glagolski i zamenički. — Reči domaće i pozajmljene. — Razlika korena po rodnosti. — Podela nauke o osnovama.
ODSEK PRVI. Nauka o prostim osnovama			65
I.	Glagolske osnove		65
		A. Osnove načina neodređenog. a. Osnove načina neodređenog bez ikakva nastavka. b. Osnove načina neodređenog, obrazovane nastavcima. 1. nu- nastavak; 2. ѣ- nastavak; 3. i- nastavak; 4. a- nastavak. a. Osnove neposredno od korena obrazovane. b. Osnove izvedene od već gotovih glagolskih osnova. v. Osnove izvedene od imenskih osnova; 5. iva- ili ova- nastavak. — Glagolske osnove koje znače radnju u malome (diminutivnu). — Osnove načina neodređenog izvedene od oblika.   B. Osnove vremena sadašnjeg. Osnove vremena sadašnjeg neposredno od korena izvedene. 1. e- o ili i nastavak; 2. je- jo nastavak; 3. ne- no nastavak.
II.	Imeničke osnove		78
		a. Izvođenje od korena i od gotovih osnova.
	1.	Nastavci ъ — o — a. a. Osnove tim nastavcima od korena izvedene. b. Osnove ъ- ili a- nastavkom od glagolskih osnova izvedene. v. Osnove o- ili a- nastavkom od imeničkih osnova izvedene.
	2.	ь- nastavak	83
	3.	jъ — je (jo) — ja- nastavak	84
	4.	jo — ja- nastavak	85
	5.	ije- nastavak	86
	6.	ija- nastavak	86
	7.	rъ — ro — ra- nastavak	87
	8.	er (erъ) — ero- nastavak	87
	9.	or (orъ)- nastavak	87
	10.	ar — ara (jar — jara)- nastavak	88
	11.	ur — ura (jur — jura)- nastavak	89
	12.	lъ — lo — la- nastavak	89
	13.	lo- nastavak	90
	14.	lь- nastavak	90
	15.	lja- nastavak	91
	16.	alj- nastavak	91
	17.	ulj — ulja- nastavak	91
	18.	nъ — no — na- nastavak	91
	19.	an — ana- nastavak	92
	20.	in — jan-in (an-in)- nastavak	92
	21.	ina- nastavak	92
	22.	nja- nastavak	93
	23.	anj (ьnjь)- nastavak	94
	24.	onja- nastavak	94
	25.	inja- nastavak	95
	26.	tъ — to — ta- nastavak	95
	27.	tь- nastavak	95
	28.	telj- nastavak	96
	29.	tva- nastavak	96
	30.	et — ot — at- nastavak	96
	31.	ьstvo- nastavak	97
	32.	ota- nastavak	97
	33.	ost (ostь)- nastavak	98
	34.	et — eta (ѧt — ѧta)- nastavak	98
	35.	ić- nastavak	98
	36.	ȃd (adь)- nastavak	99
	37.	ba — dba- nastavak	99
	38.	ava- nastavak	100
	39.	ivo- nastavak	100
	40.	mъ — mo — ma- nastavak	101
	41.	men (mѧ)- nastavak	101
	42.	ko — ka- nastavak	101
	43.	ak (jak) — aka (jaka)- nastavak	102
	44.	ik — ika- nastavak	102
	45.	ak (ьkъ) — ka (ьka) — ko (ьko)- nastavak	103
	46.	ište- nastavak	105
	47.	gъ — ga- nastavak	106
	48.	hъ — ho — ha- nastavak	106
	49.	ic — ice — ica- nastavak	106
	50.	ac (ьcь) — ica- nastavak	106
	51.	ac — ce — ca (ьcь — ьce — ьca)- nastavak	108
	52.	ež- nastavak	109
	53.	ač — ača- nastavak	109
	54.	šo — ša- nastavak	110
	55.	aš- nastavak	110
	56.	uš — uša- nastavak	111
		B. Izvođenje od oblika.	111
		a. Osnove od glagolskih oblika, 1. od oblika vremena sadašnjeg	111
		2. Od priloga vremena sadašnjeg	111
		3. Od prošastog prideva	112
		4. Od trpnoga prideva	113
		b. Osnove od zameničkih oblika	115
III.	Pridevske osnove.
		A. Izvođenje od korena i od gotovih oblika	115
	1.	ъ — a — o- nastavci	115
	2.	ij — ija — ije- nastavci	116
	3.	jъ — ja — jo- nastavci	116
	4.	rъ — ra — ro- nastavci	117
	5.	nъ — na — no- nastavci	117
	6.	an — na — no (ьnъ itd.)- nastavci	117
	7.	en — ena — eno- nastavci	118
	8.	ѣnъ — ѣna — ѣno- nastavci	118
	9.	in — ina — ino- nastavci	119
	10.	njъ — nja — nje- nastavci	119
	11.	tъ — ta — to- nastavci	119
	12.	at — ata — ato- nastavci	120
	13.	ast — asta — asto- nastavci	120
	14.	it — ita — ito- ili ovit, -a, -o- nastavci	121
	15.	ćъ — ća — će- nastavci	121
	16.	vъ — va — vo- nastavci	121
	17.	av — ava — avo- nastavci	122
	18.	iv — iva — ivo ili ljiv — ljiva — ljivo- nastavci	122
	19.	ov — ova — ovo- nastavci	122
	20.	ak (ъkъ ili ьkъ) — ka — ko- nastavci	123
	21.	ok — oka — oko- nastavci	124
	22.	skъ — ska — sko (ьskъ itd.)- nastavci	124
		B. Izvođenje pridevskih osnova za poređenje	125
		V. Izvođenje pridevskih osnova od oblika	127
		α. Osnove od glagolskih oblika	127
		β. Osnove od zameničkih oblika	127
IV.	Brojne osnove		129
V.	Zameničke osnove		130
VI.	Priloške osnove		133
ODSEK DRUGI. Nauka o složenim osnovama.
A.	Osnove složene od osnova		136
		Odeljak prvi. Osnove složene od samih imenskih osnova. 1. Jedna s drugom na jednako složene osnove	136
		2. Složene osnove, s drugim članom kao glavnim a s prvim kao odrednikom	137
		3. Složene osnove, u kojima je drugi član glavni, a prvi od njega zavisan	137
		4. Složene osnove, koje i jednim i drugim članom kazuju kakvoću	138
		Odeljak drugi. Osnove složene od predloga i imena	138
B.	Osnove složene od gotovih oblika		141
		1. Imenice i pridevi u osnovama složenim od gotovih oblika	141
		2. Složene osnove od brojeva	142
		3. Osnove složene od zapovednog načina i imenica	142
		4. Odrečni prilog ne i razne vrste imena i imenskih glagolskih oblika	143
		5. Složene osnove od predloga i imenskih osnova	143
		6. Predlozi i glagolske osnove	144
DEO TREĆI. Nauka o ovlicima.
A.	Nauka o oblicima iménȃ
		Jednina (dvojina) i množina	146
		Padeži i rodovi	147
		Osnove i nastavci u oblika	148
		Kako se deli promena imena	148
	I.	Promena imenica	149
		Prva vrsta	150
		Razlike među tri obrasca	151
		Napomene k prvom i drugom obrascu	151
		Napomena k trećem obrascu	158
		Druga vrsta	159
		Razlike među obrascima	160
		Napomene k ovoj vrsti	161
		Treća vrsta	162
		Napomene k ovoj vrsti	162
		Četvrta vrsta	165
		Napomene k ovoj vrsti	166
		Peta vrsta	170
		Napomene k ovoj vrsti	171
	II.	Promena zamenica	173
		A. Promena ličnih ili imeničkih zamenica	173
		Napomene k promeni ličnih ili imeničkih zamenica	174
		B. Promena pridevnih zamenica	175
		Napomene k promeni pridevnih zamenica	176
		Lična ili imenička zamenica trećega poznatog lica	179
		1. Starija promena	180
		2. Poznija promena	181
		Brojevi koji se menjaju po obrascu zamenica	182
	III.	Promena prideva	185
		Određeni i neodređeni vid	185
		Kako se određeni i neodređeni pridevi oblikom razlikuju	186
		Promena neodređenih prideva	187
		Napomene k promeni neodređenih prideva	189
		Promena određenih prideva	190
		Napomene k promeni određenih prideva	192
		Zamenički oblici pomešani s pridevskima	193
B.	Nauka o oblicima glagolȃ.
		Kakve oblike imaju glagoli	195
		A. O glagolskim oblicima prostim	195
		Koji su i kakvi su prosti glagolski oblici	195
		Imenski i glagolski oblici u glagola	196
		Broj i rod glagola	197
		Osnove, nastavci i umetci	197
		Nastavci za glagolske oblike	199
		Vrste glagolskih oblika	205
		Prva vrsta	206
		Prvi razdeo. Osnove na d i t	207
		Napomene k ovom razdelu	208
		Drugi razdeo. Osnove na z i s	209
		Napomene k ovom razdelu	210
		Treći razdeo. Osnove na b, p i v	212
		Napomene k ovom razdelu	213
		Četvrti razdeo. Osnove na g, k i h	214
		Napomene k ovom razdelu	215
		Peti razdeo. Osnove na n ili m	216
		Napomene k ovom razdelu	218
		Šesti razdeo. Osnove na samoglasnike osim r	219
		Napomene k ovom razdelu	220
		Sedmi razdeo. Osnove na l i r	226
		Napomene k ovom razdelu	228
		Druga vrsta	228
		Napomene k ovoj vrsti	229
		Treća vrsta	231
		Prvi razdeo	231
		Drugi razdeo	233
		Napomene k ovom razdelu	234
		Četvrta vrsta	237
		Napomene k ovoj vrsti	238
		Peta vrsta	239
		Prvi razdeo	239
		Napomene k ovom razdelu	241
		Drugi razdeo	241
		Napomene k ovom razdelu	242
		Treći razdeo	243
		Napomene k ovom razdelu	246
		Šesta vrsta	247
		B. O glagolskim oblicima složenim	248
		Složena vremena	248
		Način pogodbeni	249
		Trpno stanje	250
DEO ČETVRTI. Nauka o rečenicima.
	1.	Šta je nauka o rečenicama	251
	2.	Šta je misao i rečenica	251
	3.	Glavni delovi rečenice	252
	4.	Razgranavanje rečenice	256
	5.	Deoba rečenica i sintakse	263
A.	Sintaksa prostih rečenica
	1.	Slaganje glavnih delova rečeničnih	264
	2.	Upotreba vrstȃ reči u rečenicama	271
	3.	Upotreba oblikȃ u rečenicama	283
		І. Imenski oblici.
		a. Padež bez predloga, Prvi padež	283
		Drugi padež	284
		Treći padež	290
		Četvrti padež	292
		Peti padež	294
		Šesti padež	294
		Sedmi padež	296
		b. Padeži s predlogom	297
		ІІ. Glagolski oblici	305
		A. Vremena. a. Vreme sadašnje	305
		b. Vremena prošasta	307
		v. Vreme buduće	311
		B. Prilozi i pridevi glagolski	315
		V. Načini	318
		G. Stanje radnje glagolske	322
	4.	Pitanje u rečenicama	324
	5.	Odricanje	326
B.	Sintaksa složenih rečenica
	1.	Vrste složenih rečenica	330
	I.	Priređivanjem složene rečenice	334
	II.	Podređivanjem složene rečenice	336
		a. Pridevne rečenice uz imenicu, pridev ili zamenicu	337
		b. Pridevne rečenice uz imenice ili zamenice	339
		v. Podređene rečenice za predmet uz glagole	340
		g. Podređene rečenice za nameru	341
		d. Podređene rečenice za pogodbu	341
		đ. Podređene rečenice za ustupanje ili dopuštanje (permisivne)	342
		e. Podređene rečenice za poređenje ili način	344
		ž. Podređene rečenice za vreme	347
		z. Podređene rečenice za mesto	348
		i. Podređene rečenice za posledicu i uzrok	349
	2.	Skraćivanje prostih i složenih rečenica	350
		І. Skraćivanje izostavljanjem	351
		ІІ. Skraćivanje zamenjivanjem	353
	3.	Nameštanje ili red reči	355
Dodatak.
I.	Rečenični znaci
	1.	Zapeta	363
	2.	Tačka i zapeta	376
	3.	Dve tačke	378
	4.	Tačka	381
	5.	Znak počivke	381
	6.	Znak pitanja	383
	7.	Znak uzvika	384
	8.	Znak prekida	385
	9.	Znak zagrade	385
	10.	Znak navođenja	385
II.	Glavna pravila o pravopisu
	1.	Glasovi u pravopisu	387
	2.	Akcenti u pravopisu	392
	3.	Vezica	394
	4.	Apostrof	395
	5.	Sastavljanje i rastavljanje reči u pisanju	396
	6.	O rečcama ne, i, ni u sastavljanju i rastavljanju reči	404
	7.	Prilozi od rečenica	406
	8.	Skraćene reči	407
	9.	Pisanje brojeva	408
Ključ			411