Српска граматика (1902)/Део 3

←Део 2: Наука о основама

Српска граматика Писац: Новаковић Стојан Део трећи: Наука о облицима

Део 4: Наука о реченицама→

Новаковић, Стојан (1902). Српска граматика. Београд: Државна штампарија

ДЕО ТРЕЋИ: НАУКА О ОБЛИЦИМА

310. У науци о облицима излаже се, какве облике имају речи које се у језику јављају у променљивим облицима. Те су речи: именице, придеви, бројеви, заменице и глаголи.
И по своме значењу и по разлици својих облика, тих пет врста речи деле се на имена и глаголе.
311. У имена се рачунају именице, придеви, бројеви и заменице зато, што су те све четири врсте речи име нечему или то име заступају; — глаголи су засебна врста речи, које значе некакву радњу или бивање. По томе се и наука о облицима дели на науку о облицима име́на̑ и на науку о облицима глагола.

А. Наука о облицима име́на̑.

Једнина (двојина) и множина.

312. У облицима име́на̑ разликује се сад једнина и множина. Облик у једнини значи увек само једно лице, ствар или предмет; облик у множини значи увек два или више лица, ствари или предмета. Тако: јелен, јелена, јелене, јеленом; риба, рибе, рибу, рибом — облици су једнине; а напротив: јелени, је̏ле̑на̑, јеленима, страна 147 јелене; рибе, риба̑, рибама, рибе — облици су множине.
313. У старо време језик је наш разликовао још и двојину, и тада су били особени облици не само за једнину, кад је реч о једноме, и не само за множину, кад је реч о троме или о више њих; него и за двојину, кад је реч о двоме. Речи очи и уши и данас имају облике те старе двојине, од речи плеће има двојински облик међу плећи, на плећи, а неки се облици двојине и сад говоре уз бројеве два, оба, три, четири (нпр.: два голуба, три сокола, два дну итд.), који су такође промену двојине сачували.

Падежи и родови.

314. И у једнини и у множини облици су име́на̑ међу собом различити тако, да српски језик има својих седам особених облика за једнину, а седам за множину. Ови облици зову се падежи. Пошто се сва имена још деле по родовима, а нека од њих могу имати и сва три рода, то падежи једнине и множине могу бити различити и по родовима. Тако нпр.: први падеж придева леп гласи ле̑п, ле́па ле́по у једнини, а ле́пи, ле́пе, ле́па у множини, према мушком, женском и средњем роду. Иначе падежи значе увек једно исто, ма се у ком броју или роду налазили. Осим по облику, они се у реченицама могу тражити и разазнавати и питањем. Тако:
     • Први падеж (номинатив) се тражи питањем ко или шта, нпр.: Ружа цвета. — Сунце греје. — Ливаде се зелене. — Киша пада. — Свет је велики. — Земља је округла.
     • Други падеж (генитив) се тражи питањем чиј, кога или чега, нпр.: Виноград је Љутице Богдана. — страна 148 Литра злата. — Товар жита. — Зидање Раванице. — Нагледао се света.
     • Трећи падеж (датив) се тражи питањем коме или чему, нпр.: Гони Марка бијелу Звечану. — Себи ореш, себи сејеш, себи влачиш, себи ћеш и жети. — Служи цару. — Рука руци суди.
     • Четврти падеж (акузатив) показује највише предмет на коме се врши радња глаголска, и тражи се питањем кога или шта, нпр.: Градим кућу. — Копа јаму. — Гони Турке.
     • Пети падеж (вокатив) облик је којим се зове, нпр.: Мили Боже, на свему ти хвала. — Иди к мраву, те се научи, о лењивче!
     • Шести падеж (инструментал) тражи се питањем ким или чим, нпр.: Пише се руком и пером. — Умиј мене студеном водицом. — Тица лети крилима.
     • Седми падеж (локатив) тражи се питањем где, и обично је с предлогом испред себе, нпр.: На кули. — У граду. — О клину. — По планини. — При брегу.

Основе и наставци у облика.

315. Основа су свакога облика они гласови који и при мењању облика главно значење речи држе, и понајвише се не мењају; наставци су пак гласови на крају ре̑чи, којима она свој облик промењује, и тиме једнину, множину или падеже показује. Наставци за облике никада главнога значења речи не мењају. Нпр.: сјајна звезда, сјајној звезди, сјајну звезду, сјајном звездом; сјајне звезде, сјајним звездама; јарко сунце, јаркога сунца, јаркоме сунцу, итд.

Како се дели промена имена

316. Промена имена̑ (деклинација) дели се управо на два главна дела, на промену именица и промену заменица, страна 149 пошто се само именице и заменице по својим особитим наставцима мењају; али ће се, ради лакшега прегледа, промена имена у овој књизи прегледати у три главна одсека, и они су:
     1. Промена именица,
     2. Промена заменица,
     3. Промена придева.
     Промена придева, као што ће се на овом месту видети, није никаква засебна промена, него је састављена из промене именица и промене заменица; бројеви су пак само по значењу особита врста речи, а по граматичкој форми или су именице (нпр.: двојица., тројица, пет, десет, стотина, тисућа, итд.), или придеви (пети, десети, итд.), или заменице (један, два, оба, три, четири, двоје, итд.), па се према својој граматичкој форми и мењају.

I. Промена именица.

317. Према наставцима којима данас облици именица у српском језику постају, промена се именица дели на ових пет врста :
     1. Именице мушкога рода без наставка у првоме падежу једнине и именице истога рода с наставком о или е у првоме падежу једнине. Обрасци: 1. шаран, 2. орач, 3. Мирк-о, Милој-е.
     2. Именице средњега рода с наставком о или е у првоме падежу једнине. Обрасци: 1. сел-о, 2. пољ-е.
     3. Именице женскога рода с наставком а у првоме падежу једнине. Образац: жен-а.
     4. Именице женскога рода без наставка у првоме падежу једнине. Обрасци: 1. ствар, 2. кћи, мати.
     страна 150
     5. Именице средњега рода, без наставка у првоме падежу једнине. Обрасци: 1. племе, 2. тане, 3. небо.

ПРВА ВРСТА

318. По првој врсти мењају се све именице мушкога рода које у првом падежу једнине сад немају наставка, а у старо су се време свршавале на ъ и ь (и онда је свака имала један слог више него данас). Речи које данас гласе ша̀ран, орач, онда су гласиле шаранъ, орачь (у три слога: ша-ра-нъ, о-ра-чь). С њима се подједнако мењају све врсте особних именица које се свршују на о и е, као што су Мирк-о, Миљој-е.
Оне се све мењају по ова три обрасца:

Први образац

	ЈЕДНИНА	МНОЖИНА
1. пад.	ша̀ран	ша̀ран-и
2. »	ша̀ран-а	ша̏ра̑н-а̑
3. »	ша̀ран-у	ша̀ран-има
4. »	ша̀ран-а	ша̀ран-е
5. »	ша̀ран-е	ша̀ран-и
6. »	ша̀ран-ом	ша̀ран-има
7. »	ша̀ран-у	ша̀ран-има

Други образац

	ЈЕДНИНА	МНОЖИНА
1. пад.	о̀ра̑ч	ора́ч-и
2. »	ора́ч-а	ора́ч-а̑
3. »	ора́ч-у	ора́ч-има
4. »	ора́ч-а	ора́ч-е
5. »	о̏ра̑ч-у	о̏ра̑ч-и
6. »	ора́ч-ем	ора́ч-има
7. »	ора́ч-у	ора́ч-има

страна 151

Трећи образац

	ЈЕДНИНА	МНОЖИНА
1. пад.	Ми́рк-о	Ми̏лој-е
2. »	Ми́рк-а	Ми̏лој-а
3. »	Ми́рк-у	Ми̏лој-у
4. »	Ми́рк-а	Ми̏лој-а
5. »	Ми́рк-о	Ми̏лој-е
6. »	Ми́рк-ом	Ми̏лој-ем
7. »	Ми́рк-у	Ми̏лој-у

Разлике међу ова три обрасца

319. Други образац разликује се од првога само тим, што у петом падежу једнине има о̏ра̑ч-у, а први има ша̀ран-е, и што у шестом падежу гласи ора́ч-ем, а први ша̀ран-ом. У другом је, дакле, обрасцу наставак за пети падеж једнине у, а у првом је е; у другом је за шести падеж наставак ем, а у првом је ом. Ова последња разлика долази отуд, што по другом обрасцу иду речи које се у првом падежу свршују на непчане сугласнике (ј, љ, њ, ђ, ћ, ж, ч, ш), иза којих се о претвара у непчано е и у другим случајима (чл. 88). С овим речима удружиле су се у шестом падежу (али не и у петом) и речи на ц, те стриц има нпр. стриц-ем.
320. Трећи образац разликује се од прва два само тиме, што у првоме падежу има наставак о или е, и што му је тога ради пети падеж једнак с првим.

Напомене к првом и другом обрасцу

321. Како је први падеж без наставка, пошто је старо ъ и ь отпало, сад он гласи онако како гласи и основа. Али опет права се основа ових речи види у осталим падежима једнине, пошто им се одбаце наставци. страна 152 Тако гледајући видимо, да су речима: лакат, која у другом падежу гласи лакт-а; вепар, која у трећем падежу гласи вепр-у; шав, која у шестом падежу гласи шв-ом; песак, која у другом падежу гласи песк-а, основе: лакт, вепр, шв, песк.
322. Пошто се у српским речима трпе на крају само жд, шт, зд и ст (нпр. дажд, пришт, грозд, лист), а не могу остати никаква друга два сугласника, то се у свакој основи ове врсте, која се не свршује на жд, шт, зд и ст, умеће непостојано а, кога непостојаним зато зовемо, што га у првоме падежу из поменутог узрока видимо, а у осталима га нестаје чим поменути узрок ишчезне. За пример основа̑ с непостојаним а у првом падежу једнине помињу се још: Би̏рач (предео у Босни), во̏сак, ја́рам, јѐчам, ка̏шаљ, ко̀нац, ла̑кат, на̑ко̑вањ, на́сап, но̏кат, о́ван, о̀вас, о̀гањ, па́пак, па̀пар, па̏рожак, пе́сак, ра́жањ, у̏гаљ, чво́рак, па̏с, са̏н, ша̏в, итд. У примерима држак, голубак, напредак, проштац, отац, светац, пошто ишчезне уметнуто а — гласови се подешавају или избацују по гласовним законима.
323. Све ове речи, које из показаног узрока у првом падежу једнине добијају непостојано а међу два крајња сугласника од основе, умећу исто то а међу исте сугласнике и у другом падежу множине, те ко̀нац, има у 2. п. мн.: ко̏на̑ца̑, чво́рак, — чво̑ра̑ка̑, па̏с — па́са̑, итд. Узрок је томе што је у старије време тај падеж остао био без наставка као и први. Садашње је а позније на крају прирасло и уједначило се с наставцима.
324. Кад се непостојано а уметне међу л и, још који сугласник, као што је у жетелац међу л и ц, а у за́селак међу л и к уметнуто, онда л у свима падежима страна 153 у којима непостојано а испада, а то су сви осим првога једнине и другога множине, додази на крају слога, и тога ради се претвара у о. Таке су речи: ко̀милац, ма̀стилац, но̀силац, пра̏тилац, про̀силац, та̏лац, у̀сталац, по̀челак, за́селак, итд.
Ипак има основа, у којима се л по овом правилу не претвара. Тако ду̏лац има ду̑лца, а не дуоца. Тако је исто и у ре́чи̑: уби́лац, крвопи́лац, жа̏лац, за́лац, па̏лац, че́лац, итд. Неке од њих имају и по изузећу и по правилу, као нпр. од крвопи́лац није необично крвопиоци, а палац, има у множини паоци, али тада значи оне у точка паоце. (Упореди чл. 91).
325. Ако основе имају на крају л, у њих се то л, будући у првом и у четвртом (ако је једнак с првим) падежу на крају слога, претвара у о, у осталим пак падежима свуда остаје, зато што долази у почетак а не на крај слога. Од основе сокол први падеж гласи со̀ко̑ место сокол — сокоо, по законима гласовним. Тако је од пепел — пепео, итд.
Кад је у овим основама л било још непретворено, па је испред њега десио се још који сугласник, као што је у котл, посл, онда се међу та два сугласника уметало непостојано а, и говорило се котал, посал. Пошто се, потом, и л претворило у о, речи су почеле гласити котао, посао, као што и сад гласе. Таке су речи још: витао, сврдао, угао, Павао, итд. У свима овим речима, покрај непостојаног а, има и непостојано о као заступник гласа л; тога ради ова друга гомила (котао, посао итд.) и иде као што иду речи с непостојаним а, с обзиром на правило о непостојаном о.
326. Речи мозак и дрозак гласе у другом једнине и у осталим падежима: мозга, дрозгу, итд. У њих дакле страна 154 основа гласи: дрозг, мозг, и требало би да им први падеж једнине гласи дрозаг, мозаг, па је тако некад и гласио, али се јасник г у овим речима, стојећи на крају, претворио у муклац к (чл. 84).
327. Речи у којих је основа постала наставком ар, с тога што је некад то ар — гласило арј (цар имало је у другом падежу царја) имају још и сад у петом падежу у место е, а у шестом ем место ом, као да се и сад свршују на ј. Тако: господару, писару; господарем, писарем, царем. Међу тим цар у петом падежу има само царе; писар има и писару и писаре; а у шестом падежу говори се и господаром и господарем, и писаром и писарем. По истом старом правилу имају дажд, плашт, пришт, рушт, пљушт — дажд-ем, плашт-ем, рушт-ем, пљушт-ем.
Налик на ово и месец има и месецем (по обрасцу) и месецом (против обрасца). Зец и јеж имају зецом, јежом. Реч пут има у шестом падежу једнине путем и путом. Путем говори се већином кад је облик без предлога нпр.: Оде путем; а путом — кад је с предлогом, нпр.: Ја сам за путом.
328. Ако се у петом падежу једнине пред наставком е деси у основи к, г, х и ц, ти се сугласници по законима гласовним претварају: к и ц — у ч, г — у ж, х — у ш, нпр.; јунак — јуначе; стриц — стриче; бог — боже; грех — греше; сиромах — сиромаше.
Речи кнез и витез имају у петом падежу једнине такође по овом правилу: кнеже, витеже. Угурсуз има угурсузе. Реч коњиц; има пети падеж коњицу. Реч Француз има пети падеж Французу. страна 155 Овим се путем и иначе може избећи претварање сугласника, ако би се њиме могло значење речи затамити. Тако патак има пети падеж: патку (а не па̑че, како би по правилу било), мачак — мачку (а не ма̑че, како би по правилу било).
329. Трећи и седми падеж једнине сад су једнаки по гласовима, али се у многих речи још разликују по акценту. Тако многе једносложне речи, које у првом падежу имају акценат  ̑ високо дуг, имају у трећем исти, а у седмом  ́ дуг. Примери: бре̑г, бре̑гу, бре́гу; ве̑к, ве̑ку, ве́ку: зу̑б, зу̑бу, зу́бу; лу̑г, лу̑гу, лу́гу, итд. Друге такође једносложне, мењају високо дуг  ̑ у трећем падежу у оштар  ̏, а у седмом у кратак  ̀ нпр.: бо̑ј — бо̏ју — бо̀ју; ле̑д — ле̏ду — лѐду; стра̑х — стра̏ху — стра̀ху. Високо дуг се акценат мења у дуг и кад је у двосложној речи на другом слогу, па је испред њега на првом слогу оштар  ̏, нпр.: Бу̏ди̑м, Бу̏ди̑му, Буди́му; вр̏ша̑ј, вр̏ша̑ју, врша́ју; ду̏ва̑р, ду̏ва̑ру, дува́ру; о̏бла̑к, о̏бла̑ку, о̏бла́ку; по̏ја̑с, по̏ја̑су, поја́су, итд.
330. Које речи значе једно живо чељаде или живинче — у њих је сад четврти падеж изједначен с другим; у речи пак, које не значе ништа живо, четврти је падеж једнак с првим.
331. Које се основе свршују на грлене сугласнике г, к и х, у њих се у множини пред свима наставцима који се почињу са и (у првом, шестом и седмом падежу), по законима гласовним (чл. 87), мења г — у з, к — у ц, а х — у с, нпр.: рог — роз-и, роз-има; јунак — јунац-и, јунац-има; орах — орас-и, орас-има.
332. Многе речи, особито једносложне, домећу к основи у множини још једно ов или ев (ово последње у основа, у којих је на крају непчани сугласник или ц), нпр.: град-ов-и, котл-ов-и, сокол-ов-и, гавран-ов-и, страна 156 јастреб-ов-и, крај-ев-и, краљ-ев-и, нож-ев-и, мач-ев-и, цар-ев-и, оц-ев-и, итд. Али се све оваке речи говоре и без ов и ев, нпр.: ножи и ножеви, гаврани и гавранови, громи и громови, сни и снови, миши и мишеви. — Реч па̏с никако не узима онога ов, него се говори само пси, псима, итд.
У речи стриц, место стрицеви (као што је оцеви) говори се стричеви; реч зец има и зецови и зечеви; реч кнез има и кнезови и кнежеви.
333. Основе које постају наставком ин и јанин губе своје ин (и у једном и у другом случају) пред наставцима множине. Тако нпр.: Срб-ин има Срб-и, Срб-има; грађанин — грађан-и; сељанин — сељан-и; дворанин — дворан-и; чобанин (место којега се говори чобан) чобан-и. У тих рени су, дакле две основе: једна за једнину, с наставком ин, и друга за множину, без тога наставка (упор. чл. 174).
Турч-ин је постало од основе Турк. Од те основе (која би у првом падежу једнине морала гласити Турак) и постају сви падежи множине са свим по правилу (као што би у речи да́рак, куће́рак итд.)
334. Речи мраз, пут, гост, нокат, црв, и људи (која се говори само у множини) имају у другом падежу множине (по старом правилу, по коме су се некада мењале): мра́ви̑, пу́ти̑, го̀сти̑, но̀кти̑, цр́ви̑, љу́ди̑. Речи гост и нокат имају уз то у другом падежу множине гостију, ноктију, које је управо други падеж некадашње двојине, али се сад, пошто се двојина у нашем језику више не разликује, говори у значењу другога падежа множине. Међу тим нокат има у другом падежу множине и по садашњем правилу: нока́та̑.
Према поменутом старом другом падежу множине на и̑, и речи месец, прст, сахат, хват имају, осим правилнога страна 157 другога падежа по обрасцу ове врсте, још и месе́ци̑, пр̀сти̑, са̀хати̑ (са́ти̑), хва́ти̑. Прст има по том обрасцу и други падеж двојине прстију, који се сад говори у значењу другог падежа множине.
335. Реч коњ гласи у трећем, шестом и седмом падежу коњма. Тако зуб има у тим падежима и зубима и зубма; људи — и људима и људма.
336. Реч дан мења се данас правилно по обрасцу ове промене, али је некада и она имала промену по старом правилу. Тако јој други, трећи и седми падеж могу и данас, по том старом правилу једнине, гласити дне или дневи; шести падеж се по том старом правилу говори свуда дању, а може бити и дневљу, нпр.: од Митрова-дне, — о Ђурђеву-дне; — до Ђурђева дневи; — о Ђурђеву дневи. — У множини се још говори дни и дневи.
(Што се понегде чује два́-дни̑, три́-дни̑, четирѝ-дни̑ — у томе је оно дни̑ први и четврти падеж старинске двојине).
337. Реч ками, у осталом доста ретка, имала је некада више друштва и своје засебно правило. Данас се гдегде говори тако само у првом и четвртом падежу, остали су јој падежи од основе камен.
338. Реч вече гласила је некад вечер, и била је мушкога рода. Зато се и сад говори добар вече. Остали облици једнине гласе јој: 2. п. вечера, 3. п. вечеру, 6. п. вечером, као у осталих речи овога рода. Али пошто се окрњила с краја, сад се за ту реч узима и да је рода средњег, те се каже лепо вече. Међу тим се иста реч као вечер (сачувавши р на крају) меша и међу речи четврте врсте (по обрасцу ствар), и у том је облику и врсти женскога рода: једне вечери, једну вечер, итд.
страна 158
339. Од речи човек правилна би множина била човеци, али се сад место тога говори људи. Исто тако од речи господин место множине се говори збирна именица господа, од властелин — властела, а од брат — браћа, и те се збирне именице мењају по једнини треће врсте. Од речи брат говоре се и правилни облици у множини, али не у свима падежима. Наводи се за пример други падеж множине: Имам девет милих бра̑та̑.
340. Трећи, шести и седми падеж множине нису имали у старо време овако једнаке наставке као што их имају сада. У старо време је, на прилику, трећи падеж множине имао наставак ом (ем), и говорило се: пријатељ-ем, волов-ом, Турк-ом (нпр.: Тешко Турком тргујући с Марком). — Шести падеж је имао наставак и место садашњега има, те се говорило: пред волов-и, с пријатељ-и, с Турц-и, с Влас-и, с кол-и. — Седми падеж је имао наставак их (ѣхъ), које се по јужном говору изговарало ијех (или без х — и, ије), те се говорило: по градов-ије(х), на волов-ије(х), по хајдуц-и(х), на кол-и(х), итд. Сва три ова падежа још се и сад гдегде говоре и с оваким, по старом правилу наставцима, а писци хрватски их и у књигама пишу; — али су се као правило изобичајили како из живота језика, тако и из књига.

Напомена к трећем обрасцу

341. Које се год речи мењају по овоме обрасцу, оне су све различита имена љу́ди̑ или животиња; зато су понајвише особне именице, и тога ради множине немају нпр.: Благоје, Богоје; Милоје, Василије, Ђорђе, Бошко, Живко, Љубинко, бабајко, синко, зеленко, плачко, старојко, љељенко, Марко, Гаврило, Манојло, страна 159 Михаило, гатало, јабучило, давало, памтило, приклапало, задиркивало, итд.
Ако ли се од понеке ових речи говори и множина, она је обично од друге речи која је по значењу једна, али по наставку различна. Синци је нпр. множина од синак, а не од синко; зеленци је множина од зеленак или зеленац, а не од зеленко.
342. Наставком о, какав је у Мирк-о, или наставком јо који је с њим сродан, постају многе речи које се говоре од милости, као што су: ба́бо, по́бро, Ву́јо, Гру́јо, у́јо, жу́јо, го́љо, зе́љо, ку́шљо, Бо́шњо, кр́њо, итд. Ове се речи и мењају све по обрасцу на о. У осталом на источним се странама народа те речи образују наставцима а или ја, те гласе: ба́ба, по́бра, Ву́ја, Гру́ја, итд. и мењају се по трећој врсти као речи рода женскога на а.
343. На послетку има речи и с е-наставком које се тако од милости говоре, па им је наставак у првом падежу е, ма да се основа не свршује ни на један непчани сугласник, као што су: Виде, Таде, Павле, брале, ка̑ле, Вуле, Иле, Јоле, итд. Оваке речи имају све падежне наставке (осим првога и петога), као да им је у првом падежу једнине наставак о. Од речи као што су бра̑ле, ка̑ле у обичају су, у осталом, само први, и пети падеж.

ДРУГА ВРСТА

344. По овој врсти мењају се све именице средњега рода које у првом падежу једнине имају наставак о или е, као што су: сел-о, пољ-е, мест-о, лиц-е.
Оне имају и у једнини и множини четврти и пети падеж са свим једнак с првим. Обрасци, по којима се оне мењају, ово су: страна 160

Први образац

	ЈЕДНИНА	МНОЖИНА
1. пад.	сѐл-о	се̏л-а
2. »	сѐл-а	се̑л-а̑
3. »	сѐл-у	се̏л-има
4. »	сѐл-о	се̏л-а
5. »	сѐл-о	се̏л-а
6. »	сѐл-ом	се̏л-има
7. »	сѐл-у	се̏л-има

Други образац

	ЈЕДНИНА	МНОЖИНА
1. пад.	по̏љ-е	по̀љ-а
2. »	по̏љ-а	по́љ-а̑
3. »	по̏љ-у	по̀љ-има
4. »	по̏љ-е	по̀љ-а
5. »	по̏љ-е	по̀љ-а
6. »	по̏љ-ем	по̀љ-има
7. »	по̏љ-у	по̀љ-има

Разлика међу ова два обрасца

345. Прави је наставак све врсте о, и као што се то о у првом падежу једнине иза непчаних сугласника и иза ц, по законима гласовним, претвара у е, које изгледа као особит наставак, тако се исто јавља е и у свима осталим падежима којима се наставак почиње са о. С тим речима су једнаке и неке речи, у којима се истина сад не види непчани сугласник пред е, али је некада био, и њега ради је и сад е. Таке су речи море (које је некада гласило морје) огњиште (које је некад гласило огњишче), све остале на иште, и Горажде (које је постало од Горазд-је — Горажђе).
страна 161

Напомене к овој врсти

346. У којих се именица основа не свршује на жд, зд, ст и шт, већ на ма каква друга два сугласника, међу те се сугласнике у другом падежу множине умеће а. Тако ребро има у другом падежу множине ре̏ба̑ра̑; вѐсло — веса́ла̑; ко̀ле̑нце — ко̀лена̑ца̑; ко̀пље — копа́ља̑; па̏смо — па̏са̑ма̑; сѐдло — седа́ла̑; ста́бло — стаба́ла̑, итд.
У којих је речи непостојано, од л претворено о, оне такође имају ово уметање с непретвореним л, јер због уметнутога а — л није ни долазило на крај слога, па се није ни претворило у о — као што је у крио̀це (м. крилце) крила́ца̑; гр̈оце (м. грлце) гр̏ла̑ца̑. По томе истом правилу клу̏пко (клубко) има клуба́ка̑; пу̏це (путце) — пу̏та̑ца̑ и ср̏це (срдце) — ср̏да̑ца̑ (ма да се ово последње говори и ср̑ца̑).
347. Именице ме̏сто, де̏ло, ле̏то (мѣсто, дѣло, лѣто) имају у другом падежу множине: ме̑ста̑, де̑ла̑, ле̑та̑, по источном говору. Али ма да је е високо дуго, ове именице у јужном говору не претварају е у ије по закону, него им остаје мје̑ста̑, дје̑ла̑, ље̑та̑ с истим акцентом.
348. Речи око и ухо мењају се у једнини као и остале речи ове врсте. Множине пак немају кад значе очи и уши на човечанском и животињском телу, него су још сачувале стару двојину по четвртој врсти (чл. 373).
Али ако око не значи оно на човечанском или животињском телу, него на чему другом, нпр. на мосту, у житници, у језеру — онда нема двојину него множину по правилу, само што се не зна како би гласили падежи трећи, шести и седми множине, јер народни језик није имао прилике да их покаже. страна 162
349. Од речи плеће говори се такође први и четврти падеж двојине: Плећи даде, ћаше побегнути; Узима га на плећи јуначке; Међу плећи живе. Међу тим заборавило се да су то облици двојине, него је, спрам наличних облика, род подешен као да би била реч женскога рода која се мења по четвртој врсти.
350. Где се у речима прве врсте падежи множине — трећи, шести и седми — говоре који пут и по старом, данас напуштеном правилу, тамо и у речима ове врсте 3-ћи падеж има наставак ом (ем), 6-ти и, а 7-ми и(х) и ије(х), нпр.: сел-ом, с кол-и, по сел-ијех, по брд-ијех, у уст-ијех, нпр.: Љуби цара по недри(х) свилени(х). Хрватски се писци овим старинским падежима и сад служе.

ТРЕЋА ВРСТА

351. По овој врсти мењају се именице женскога и мушкога рода које имају у првом падежу једнине наставак а, као нпр. жен-а, вољ-а, Илија, итд. Оне се све мењају по овом обрасцу:

	ЈЕДНИНА	МНОЖИНА
1. пад.	жѐн-а	жѐн-е
2. »	жѐн-е̑	же́н-а̑
3. »	жѐн-и	жѐн-ама
4. »	жѐн-у	жѐн-е
5. »	жѐн-о	жѐн-е
6. »	жѐн-о̑м	жѐн-ама
7. »	жѐн-и	жѐн-ама

Напомене к овој врсти.

352. Међу овим речима има их много, које су по природи рода мушкога, а по граматици женскога, нпр. војвода, владика, слуга, судија, итд. Кад се уз њих страна 163 придену придеви, заменице или бројеви, онда те речи што се придевају стоје у једнини у мушком, а у множини у женском роду, нпр.: мој слуга, наш владика, ваљевски судија, и — моје слуге, наше владике, ваљевске судије, итд. — Само у песмама уза слугу је и придевак женскога рода, нпр.: Слуго моја, Облачићу Раде! — Уз особна имена Грујица, Илија, Лука, итд., која редовно имају само једнину, придевак је само мушкога рода.
353. Ако би се пред наставком и у трећем и седмом падежу једнине у основи на крају десили грлени сугласници г, к и х, — к се претвара у ц; г — у з, х — у с, нпр.: рук-а — руц-и; ног-а — ноз-и; снах-а — снас-и; дик-а — диц-и; туг-а — туз-и; мух-а — мус-и.
И ово се претварање не врши: а. У страним речима, нпр.: Али-аг-и; б. Кад к долази после т или ч, нпр.: патк-и тачк-и, тетк-и, битк-и; в. У речи̑ које се говоре од мила, као што су: Бога, кока, дека, чика, бака, нака, Сока, Стака, Јока, итд. (Упореди чл. 240).
354. Речима, којима се основа свршује на ц а у првом падежу једнине имају три слога или више, претвара се у петом падежу наставак о у е, нпр.: банице. Богородице, водице, Јелице, Милице, Ружице, Тодице, итд.
355. Двосложна особна имена, женска и мушка, имају у петом падежу правилан наставак само онда кад су од два слога, па на првом слогу имају дуг акценат  ́, који у том случају мењају у високо дуг  ̑, нпр.: Је́ла — Је̑ло; Ма́ра — Ма̑ро; Ру́жа — Ру̑жо; Ја́на — Ја̑но, Јо́ва — Јо̑во; Ко́ја — Ко̑јо, итд.
Ако ли је на првом слогу други какав акценат, онда је пети падеж као и први, нпр.: Ру̏жа, Ма̏ра, Са̏ва, Ми̑лка, Лу̑ка. страна 164 Тако је исто пети падеж једнак с првим и у особних имена која имају више од два слога, нпр.: Ста̀ниша, Мѝлија, Нѝкола, Та̀дија, Јѐлана, Зла̀тија, Ма̀рија, Се̏кула, Илија, итд.
356. Седми падеж, ма да је једнак с трећим по гласовима није по акценту. Тако нпр. речи гла́ва, ду́ша, ру́ка гласе у трећем падежу: гла̑ви, ду̑ши, ру̑ци, а у седмом: гла́ви, ду́ши, ру́ци; речи во̀да, зѐмља, мѐтла гласе у трећем падежу: во̏ди, зе̏мљи, ме̏тли, а у седмом: во̀ди, зѐмљи, мѐтли.
357. Правило о уметању непостојанога а међу два крајња сугласника од основе на које се при другом падежу множине пази при првој и другој врсти, вреди и за ову врсту (с истим изузетком основа на жд, зд ст и шт). Тако о́вца гласи у другом падежу множине: ова́ца̑, тре̏шња — тре̏ша̑ња̑, итд. И од властеока има властелака према првом падежу властелка, пошто је ово уметање у језику завладало раније него што се л на крају слога почело у о претварати. (Види још и чл. 358.).
Бре̏сква, пра̏сква, које су се некад говориле бреска, праска (па се још по негде тако говоре), имају и сад у другом падежу множине: бре̏са̑ка̑, пра̏са̑ка̑, без обзира на ово, у првом падежу једнине позније уметнуто в.
358. Речи ла̑ђа гласи други падеж множине по староме правилу: ла̑ђи̑, али се говори и по обрасцу: ла̑ђа̑. Према томе и према речима четврте врсте, којима се други падеж множине свршује на и̑, говоре се тако још гдекоје речи, те тако мла̑да има мла̑ди̑, вр́ста има и вр́ста̑ (по обрасцу) и вр́сти̑; а̏спра има и а̏спа̑ра̑ и а̏спри̑.
страна 165 Овим наставком и̑ може се образовати други падеж множине и у речи ове врсте, у којих би било врло необично по правилу уметнуто а. Тако ће од војска бити обичније војски него војсака (или војаска), од радња — радњи него радања, итд.
359. Речи ру́ка, но̀га, слу́га имају за други падеж множине и правилан облик: ру́ка, но́га, слу́га̑, и старински други падеж двојине: ру̀ку̑, но̏гу̑, слу̀гу̑, који се сад не говори само у староме значењу двојине, него и за праву множину.
360. Реч доба, ма да се свршује на а, није рода женског, него средњег, али се не мења по падежима, нпр.: Глухо доба; вечерње доба; послено доба; у ово доба године; жена на том доба, итд. А осим те речи говори се за исту помисао и до̑б, до̏би, и мења се по четвртој врсти.
361. Трећи, шести и седми падеж множине некада су имали друкчије наставке; тако је трећи падеж имао наставак ам: жен-ам, шести — наставак ами: жен-ами, а седми — наставак ах: жен-ах. Писци хрватски њима се и сад служе у књигама, а седми се још понегде и говори, нпр.: По ливада(х); на кућа(х). — Куда ћеш се повлачити по брдина(х), по долина(х), по слепачки(х) торбетина(х).

ЧЕТВРТА ВРСТА

362. По овој врсти мењају се све именице женскога рода које сад у првом падежу једнине немају наставка, а у старо време су се свршавале на ь (и тога ради су имале један слог више него данас).
Оне се мењају по овом обрасцу: страна 166

	ЈЕДНИНА	МНОЖИНА
1. пад.	ства̑р	ства̑р-и
2. »	ства̑р-и	ства́р-и̑
3. »	ства̑р-и	ства́р-има
4. »	ства̑р	ства̑р-и
5. »	ства̑р-и	ства̑р-и
6. »	ства̑р-ју, -и	ства́р-има
7. »	ства́р-и	ства́р-има

Напомене к овој врсти

363. Основе у којима су се, пошто је отпало старо ь, стекла на крају два сугласника, умећу у свима падежима, у којима основа остаје без наставка, непостојано а међу та два крајња сугласника. Тако раван има 2. пад. равн-и, и основа је равн; плесан има 2 пад. плесн-и, и основа је плесн.
364. Ако је од та два сугласника други сугласник л, оно се, као и у другим случајима, претворило у о, пошто је а већ било уметнуто, али се у свима падежима, у којима би га наставак уклањао с краја слога, сачувало и до сад непретворено. Тако мисао (мисал) има 2. пад. мисл-и, и основа јој је мисл; тако по̏гиба̑о има по̏ги̑бл-и, и основа јој је погибл; тако и̏зра̑стао има и̏зра̑сл-и (т испада по гласовним законима), и основа јој је израстл.
У со̑, која је место соо — сол, непостојано од л постало о сажело се са коренитим о у један глас, али само у падежима у којима је основа без наставка; у осталима је и коренито л и о сачувано.
365. У шестом падежу једнине пред наставком ју крајњи се сугласници од основе спајају с ј по законима сугласничкога спајања (чл. 86). Тако со̑ (сол) има страна 167 сољу (сол-ју); маст — машћу (маст-ју); плесан — плешњу (плесн-ју); мисао — мишљу (мисл-ју); зоб — зобљу (зоб-ју); крв — крвљу (крв-ју); кап — капљу (кап-ју).
Само ако се основа свршује на непчане сугласнике ђ, ћ и љ — онда се ј од наставка у шестом падежу одбацује (чл. 101), те чађ има чађу (м. чађју); помоћ — помоћу (м. помоћју); крмељ — крмељу (м. крмељу).
366. У ре́чи̑ кост, кокош, ваш (или уш), прси (која се само у множини говори) други падеж множине сад се говори двојако: костију, кокошију, вашију (или ушију), прсију — или ко̀сти̑, коко̀ши̑, ва̀ши̑ (или у̀ши̑), пр̀си̑. Ово друго је правилна множина по овој врсти, а оно прво су облици другога падежа старинске двојине, који су се до сад сачували у значењу другога падежа множине.
367. Реч прси има, осим правилне множине по овој врсти, и множину по другој врсти (као речи средњега рода): пр̏са, пр̑са̑, итд.
368. Како је реч средњега рода плеће сачувала први и четврти падеж старе двојине плећи, помислило се да јој је то први падеж ове промене, те сад има, осим множине своје врсте, и множину по овој врсти, којој су дали повод налични облици заборављене двојине, као нпр.: 1 п. плећи, 52 п. плѐћи̑, итд.
369. Реч ни̏т у једнини је рода мушкога, и мења се по првој врсти, а у множини је — ни̏ти — рода женскога, и иде по овој врсти, само што у другом падежу множине има ни̑та̑ (по обрасцу првих трију врста).
370. Реч вече, која се сад говори у сва три рода и има неке облике једнине по првој врсти, гласи и вечер, и говори се и у женском роду, у облицима страна 168 једнине, по овој врсти, а у множини се понајвише говори у женскоме роду, и мења по обрасцу ове врсте : ве̏чери, вечѐри̑, вечѐрима, итд.
371. Речи звер и глад у старо време су биле само мушкога рода, а сад се говоре и у мушком и у женском роду. Кад се говоре у мушком роду, мењају се по првој, кад ли у женском роду — по овој четвртој врсти.
372. Збирне именице, образоване наставком ад, као што су момчад, унучад, телад, покрај свију правилних облика једнине, имају још и шести и седми падеж множине, избацујући и из наставка има, те им ти падежи гласе момча́дма, унуча́дма, тела́дма.
373. Речи око и ухо имају једнину као и остале речи средњега рода по другој врсти; а кад значе оба ока или уха на човечанском телу, сачувале су и двојину, са свим по старинскоме обрасцу ове врсте, али су по наличности облика прешле међу речи рода женскога. Оне се мењају овако:

1. пад.	очи	уши
2. »	очију	ушију
3. »	очима	ушима
4. »	очи	уши
5. »	очи	уши
6. »	очима	ушима
7. »	очима	ушима

374. Бројеви пет, шест, седам (седмь), осам (осмь), девет, десет некада су се мењали по овој врсти, а сад су постали непроменљиви.
375. Трећи и седми падеж једнине једнаки су по гласовима и сад и од старине, али се и сад добро разликују акцентом. Тако: вла̑ст, ре̑ч, ства̑р, гласе у страна 169 трећем падежу: вла̑сти, ре̑чи, ства̑ри, а у седмом: вла́сти, ре́чи, ства́ри. Тако: вр̏ле̑т, го̏ле̑н, па̏ме̑т имају у трећем падежу: вр̏ле̑ти, го̏ле̑ни, па̏ме̑ти, а у седмом: врле́ти, голе́ни, паме́ти. Тако бо̏ле̑ст, жа̏ло̑ст, ра̏до̑ст имају трећи падеж: бо̏лести, жа̏лости, ра̏дости, а седми: болѐсти, жало̀сти, радо̀сти, итд.
376. Трећи, шести и седми падеж множине и у овој су врсти имали у старо време друкчије облике. Тако је за трећи падеж био наставак им: ствар-им, за шести падеж је био наставак ми: ствар-ми, а за седми је био наставак их: ствар-их. У живоме су говору ови падежи — а особито трећи и шести — са свим изумрли, али их још пишу хрватски књижевници.
377. Речима мати и кћи основе су матер и кћер, као што се из разних падежа види. У првом падежу једнине оне још у старо време нису имале наставка уз основу, па им је још тада отпало од основе оно р; а е, које се за тим основи на крају затекло, још тада се претворило у и, те су речи добиле свој садашњи изглед. Некада су имале облике по особитој врсти старинских основа без наставка, а сад мати има облике (особито у множини) већином по трећој врсти (по обрасцу жена), а кћи иде по четвртој, и само јој је први падеж једнине мимо садашње правило (ма да се у осталом којегде говори кћер м. кћи и у првом падежу). Те две речи се мењају сад овако:

Једнина

1. пад.	кћи̑	ма̏ти
2. »	кће̏р-и	ма̏тер-е̑
3. »	кће̏р-и	ма̏тер-и
4. »	кће̑р	ма̏те̑р
5. »	кће̏р-и	ма̏ти
6. »	кће̑р-ју, -и	ма̏тер-о̑м
7. »	кће̏р-и	ма̏тер-и

Множина

1. пад.	кће̏р-и	ма̏тер-е
2. »	кћѐр-и̑	ма̏те̑р-а̑
3. »	кћѐр-има	ма̏тер-ама
4. »	кће̏р-и	ма̏тер-е
5. »	кће̏р-и	ма̏тер-е
6. »	кћѐр-има	ма̏тер-ама
7. »	кћѐр-има	ма̏тер-ама

ПЕТА ВРСТА

378. По овој врсти мењају се именице средњега рода, које у првом падежу једнине немају наставка, него им се основа свршује на сугласник. Таке су именице пле̏ме, та́не, не̏бо, којима је основа.: племен, танет, небес.
У основи племен још се у старо време у 1. пад. једнине крајње ен по тадашњим гласовним законима претворило у ѧ, а ово у садашњем српском језику гласи е; тога ради се сад све те основе свршују на е, а не на ен. У основи танет основи је с краја просто отпало т. Основа небес види се сад само у множини а у једнини се ова основа (са својим другарицама) изједначила са свим с именицама средњега рода које се свршују на о. Све речи ове промене имају једнаке падеже: први, четврти и пети, и мењају се према горе показаној разлици основа по ова три образца. страна 171

Први образац

	ЈЕДНИНА	МНОЖИНА
1. пад.	пле̏ме	племѐн-а
2. »	пле̏мен-а	племе́н-а̑
3. »	пле̏мен-у	племѐн-има
4. »	пле̏ме	племѐн-а
5. »	пле̏ме	племѐн-а
6. »	пле̏мен-ом	племѐн-има
7. »	пле̏мен-у	племѐн-има

Други образац

	ЈЕДНИНА	МНОЖИНА
1. пад.	та́не	танѐт-а
2. »	та́нет-а	тане́т-а̑
3. »	та́нет-у	танѐт-има
4. »	та́не	танѐт-а
5. »	та́не	танѐт-а
6. »	та́нет-ом	танѐт-има
7. »	та́нет-у	танѐт-има

Трећи образац

	ЈЕДНИНА	МНОЖИНА
1. пад.	не̏бо	небѐс-а
2. »	не̏б-а	небе́с-а̑
3. »	не̏б-у	небѐс-има
4. »	не̏бо	небѐс-а
5. »	не̏бо	небе́с-а
6. »	не̏б-ом	небѐс-има
7. »	не̏б-у	небѐс-има

Напомене к овој врсти

379. К првом обрасцу. У речи раме једначи се понегде у првом, четвртом и петом падежу једнине крајње е у о — те гласи и рамо (према првом падежу друге врсте).
страна 172
380. К другом обрасцу. а. Реч уже може се мењати и по овом обрасцу, а иде и по обрасцу речи средњега рода које се мењају по другој врсти. — Реч јаје такође се мења по другој врсти, али се у једнини говори и по овој врсти.
381. б. У речи дрво крајње је о место е, као год у рамо и небо, а основа јој гласи дрвет. Она у множини по двојаком значењу има и двојаку промену. Ако значи живо дрво (нпр. воћку или друго што) — онда јој је основа дрвет, и мења се по другом обрасцу ове врсте; ако ли значи дрво сечено за грађу или гориво, онда јој је основа дрв, која правилно прима наставке друге врсте, и има: 1. п. др̀ва, 2. п. др́ва̑, 3. п. др̀вима, итд.
382. в. Многе речи овога обрасца немају множине по овоме обрасцу, него им служи множина од речи, које су по граматичком постању друго (јер су другојачијим наставком образоване), али су по значењу исто. Тако теле нема у множини телѐта него теоци (од телац); од јагње није множина јагњѐта него јагањци (од јагањац), или се узме збирна именица јагњад; од јаре није множина јарѐта него је јарићи (од јарић), итд. У заосталим облицима двојине: два јагњета, три телета, четири прасета види се такође садашња једнинска основа.
383. К трећем обрасцу. По трећем обрасцу мењају се сад само три речи: небо, чудо, тело. Све три оне имају једнину са свим правилно по обрасцу друге врсте, као да је оно о, што им је сад на крају, наставак а не део основе. Те̑ло се, у осталом, говори у множини и по обрасцу друге врсте, те има: те̑ла, те̑лима, итд.
страна 173
384. К свима обрасцима. Трећи, шести и седми падеж множине и у овој су врсти у старо време имали своје другојачије наставке, које и сад хрватски књижевници пишу. Тако је трећи падеж имао наставак ом: племен-ом, танет-ом, небес-ом; шести је имао наставак и: племен-и, танет-и, небес-и; а седми је имао наставак их: пле-мен-их, танет-их, небес-их.

II. Промена заменица

385. Заменице се све деле на заменице личне или именичке и на заменице придевне. Тако им је и промена подељена: на промену личних или именичких и промену придевних заменица.

А. Промена личних или именичких заменица

386. Промена личних или именичких заменица засебна је за заменице првога, другога и свакога лица (повратну).
Лична заменица трећега лица, имајући сва три рода, помешала се у промени с придевним заменицама.
387. Личне заменице првога, другога и свакога лица (повратна) мењају се овако:

I Заменице првог лица

1. пад.	ја̑	ми̑
2. »	мѐне̑, ме	на̑с
3. »	мѐни, ми	на̏ма, нам
4. »	мѐне̑, ме	на̑с
5. »	—	—
6. »	мно̑м (мно́ме)	на̏ма
7. »	мѐни	на̏ма

страна 174

II Заменице другог лица

1. пад.	ти̑	ви̑
2. »	тѐбе̑, те	ва̑с
3. »	тѐби, ти	ва̏ма, вам
4. »	тѐбе̑, те	ва̑с
5. »	ти̑	ви̑
6. »	то̏бо̑м	ва̏ма
7. »	тѐби	ва̏ма

III Заменице свакога лица

1. пад.	—
2. »	сѐбе̑
3. »	сѐби
4. »	сѐбе̑, се
5. »	—
6. »	со̏бо̑м
7. »	сѐби

Напомене к промени личних или именичких заменица

388. Трећи и седми падеж једнине у ова три обрасца имао је у старо време у већим облицима (мени, теби, себи) ѣ на крају место садашњега и; зато се по негде и сад говори мене, тебе, себе, поред обичних горе наведених облика.
389. Четврти падеж множине сад се говори по југоисточним крајевима народа и не (за прво лице) и ве (за друго лице), и то је прави четврти падеж, али се он у већине народа изгубио, јер је садашњи четврти падеж множине у ствари други падеж, који се уобичајио и у значењу четвртога падежа.
390. Трећи падеж множине у старо је време гласио не само нам и вам; него и ни (за прво лице) и ви (за страна 175 друго лице), па се тако и сад говори по југоисточним крајевима.
391. Шести падеж множине гласно је некада нами, вами, па се тако и сад говори по неким крајевима народа, а књижевници хрватски тако тај падеж и сад пишу.

Б. Промена придевних заменица

392. Промена придевних заменица има засебан образац, по коме се и од личних или именичких заменица мењају све заменице трећега лица: он, она, оно; ко, (неко, нико, свако, којеко); што (нешто, ништа, свашта, којешта).
Оно све иду по једном обрасцу, у којем настају разлике само у томе, што се о у наставцима претвара у е, ако преда њ дође основа на непчани сугласник. У средњем роду свуд су једнаки падежи: први, четврти и пети.

I. Основа на ненепчани сугласник

Једнина
	МУШКИ	ЖЕНСКИ	СРЕДЊИ (РОД)
1. п.	са̑м	са́м-а	са́м-о
2. »	са́м-ога (-ог)	са́м-е̑	са́м-ога (-ог)
3. »	са́м-ому (-ом,-оме)	са́м-о̑ј	са́м-ому (-ом,-оме)
4. »	са̑м-(-ога, -ог)	са́м-у	са́м-о
5. »	са̑м	са́м-а	са́м-о
6. »	са̑м-и̑м	са́м-о̑м	са́м-и̑м
7. »	са̑м-о̑м (-оме)	са́м-о̑ј	са́м-о̑м (-оме)
Множина
1. п.	са́м-и	са́м-е	са́м-а
2. »	са́м-и̑х (-ијех)	за сва три рода
3. »	са́м-и̑м (-и̑ма, -ијема)	за сва три рода
4. »	са́м-е	са́м-е	са́м-а
5. »	са́м-и	са́м-е	са́м-а
6. »	са́м-и̑м (-и̑ма, -ијема)	за сва три рода
7. »	са́м-и̑м (-и̑ма, -ијема)	за сва три рода

II. Основа на непчани сугласник

Једнина
	МУШКИ	ЖЕНСКИ	СРЕДЊИ (РОД)
1. п.	на̏ш	на̏ш-а	на̏ш-е
2. »	на̏ш-ега (-ег)	на̏ш-е̑	на̏ш-ега (-ег)
3. »	на̏ш-ему (-ем)	на̏ш-о̑ј	на̏ш-ему (-ем)
4. »	на̏ш-(-ега, -ег)	на̏ш-у	на̏ш-е
5. »	на̏ш	на̏ш-а	на̏ш-е
6. »	на̏ш-и̑м	на̏ш-о̑м	на̏ш-и̑м
7. »	на̏ш-е̑м	на̏ш-о̑ј	на̏ш-е̑м
Множина
1. п.	на̏ш-и	на̏ш-е	на̏ш-а
2. »	на̏ш-и̑х (-ијех)	за сва три рода
3. »	на̏ш-и̑м (-и̑ма, -ијема)	за сва три рода
4. »	на̏ш-е	на̏ш-е	на̏ш-а
5. »	на̏ш-и	на̏ш-е	на̏ш-а
6. »	на̏ш-и̑м (-и̑ма, -ијема)	за сва три рода
7. »	на̏ш-и̑м (-и̑ма, -ијема)	за сва три рода

Напомене к промени придевских заменица

393. Наставци једнине и множине, који сад гласе им, их (а они су: им у шестом једнине, их у другом страна 177 множине, а им у трећем, шестом и седмом множине) имали су у старо време место садашњега и — ѣ, те су гласили ѣмъ, ѣхъ; зато у јужном говору гласе у оба образца како по новијем изговарању: ијем, ијех: сам-ијем, наш-ијех, тако и по старијем изговарању: им, их: сам-их, наш-их, као што је и сада у источном говору.
394. Наставцима у загради — ако су већи од наставака у обрасцу (пред заградом), прионуо је онај глас којим су већи; ако ли су мањи, отпао је — скраћења ради — онај глас којим су мањи.
395. У падежа првога, четвртога и петога једнине, који сад гласе као што гласи и основа, у старо време је било уза садашњу основу још и ъ (самъ) или ь (нашь), и онда су те речи биле двосложне (са-мъ, на-шь).
Тако је садашњему тај у старо време први падеж гласио тъ. Пошто т без самогласника не би могло бити ни слог, то се старинско ъ, као и иначе у оваким приликама, претворило у а, те је изашло та, како се и сад још понегде говори. Томе та прионуло је после још и ј, и тако је постало тај, у коме је основа т, као што се види из женскога и средњега рода: т-а, т-о, из осталих падежа: т-ога, т-ому, итд. Тако су исто у ов-ај, ов-а, ов-о; он-ај, он-а, он-о праве основе ов и он, и први падеж је у старо време гласио овъ, онъ, (о-в, о-н). Од он-ај старински се облик он, она, оно говори и сад као лична или именичка заменица трећега лица. Оно ај у овај, онај дошло је највише изједначивањем са тај, или истим путем као и у тај.
396. Личне заменице трећега непознатог лица ко и што (чл. 269) гласиле су у старо време у првоме страна 178 падежу једнине къто (къ-то) и чьто (чь-то), и прави им је први падеж къ и чь, а оно то им је дометак.
У промени тих заменица падежи постају од основа к (къ) и ч (чь), а дометак то јавља се, осим првога падежа, још само у четвртом у заменице што. Осим това — што гласи у првом и четвртом (а који пут и у другом) падежу и шта. Промена је, у целини, овака:

1. п.	ко (къ-то, к-то — тко)	што (чь-то, ч-то) шта.
2. »	к-ога	ч-ега (ч-еса, шта)
3. »	к-ому (к-оме)	ч-ему
4. »	к-ога	што, шта
5. »	—	—
6. »	к-им (к-име)	ч-им (ч-име)
7. »	к-ом (к-оме)	ч-ем (ч-ему)

Разликовања родова и множине ове заменице немају.

397. Заменица вас или сав гласила је у старо време вьсь, вьса, вьсе, 2. п. вьсега, вьсеје, вьсега. Кад су поиспадали или самогласником а замењени били стари јерови, онда је први падеж гласио вас, вса, все: 2. п. всега, всеје, всега, те је вс преметањем сугласника обрнуто у св, и први падеж је гласио вас, сва, све; 2. пад. свега, све̑ (м. свеје), свега. У позније доба заборавило се да су гласови преметнути, чинило се да је основа св, па отуд имамо и у првом падежу сав покрај старијега вас, које се по неким крајевима и сад говори. По садањим законима требало би да се сав мења као сам, али се оно по старим законима, зато што се некад свршавало на стари непчани самогласник ь, и сад мења по обрасцу наш. У јужном говору 6. п. јед. гласи и свијем; 2. п. мн.: свијех; 3. 6. и 7. мн.: свијем и свјема. страна 179 У 7-ом пад. једнине чује се и облик 3-га пад. једн. свему м. старијега свем. На послетку се, у значењу 2. пад. множине, говори још и стари 2. пад. двојине свију.
398. У заменица мој, твој, свој, други падеж једнине мушкога и средњега рода гласи: мојега, твојега, својега; трећи падеж гласи: мојему, твојему, својему; седми падеж гласи: мојем, твојем, својем (или мојему, твојему, својему по 3-ем пад.). По законима једначења неједнаких (из оје-гласова у овим примерима постаје ојо — оо) и сажимања једнаких (из оо постаје о̑), од тих облика постају облици једним слогом краћи, који гласе: мо̑га, тво̑га, сво̑га; мо̑му, тво̑му, сво̑му; мо̑м, тво̑м, сво̑м; па после с додатим е: мо̑ме, тво̑ме, сво̑ме.
399. Као што су се и у именица од старине разликовали међу собом падежи множине: трећи, шести и седми, тако су се они и у придевних заменица разликовали. Трећи падеж имао је наставак им; шести ими, а седми их, те су (за сва три рода) гласили: трећи: самим, нашим; шести: самими, нашими; а седми; самих, наших. Те старинске разлике хрватски књижевници и сад држе.

Лична или именичка заменица трећега познатог лица

400. Личној заменици трећега познатог лица основа је ј, и она је гласила у првом падежу једнине: и, ја, је.^[1] Овај први падеж једнине тој се заменици још у старо време престао говорити као засебна реч, него је место њега завладала придевна заменица за показивање трећега познатог лица: он, о-на, о-но. Међу тим остали су се падежи говорили у двоструким страна 180 облицима: у старијим, чистим, који су се говорили без предлога, и у познијим, који су предметнутим н умножени, и који су се говорили с предлозима, ради којих је оно н и предметнуто.
401. Од прве, старије, промене познаје данас српски језик само неколике облике, а другом се, познијом, и данас у целини служи. Ну како је друга од прве постала, и од ње се и сад разликује само предметнутим н, овде се показује најпре старија, а после познија промена. У првој се стари изобичајени и данас неупотребљиви облици штампају положеним, а још живи и употребљиви дебелим словима.

1. Старија промена

Једнина
	МУШКИ	ЖЕНСКИ	СРЕДЊИ (РОД)
1. пад.	и	ја	је
2. »	јего, га	јеје, је̑	јего, га
3. »	јему, му	јеј, јој	јему, му
4. »	и	ју	је
5. »	—	—	—
6. »	им	јеју	им
7. »	јем	јеј	јем.
Множина
1. пад.	и	је	ја
2. »	их	за сва три рода
3. »	им	»
4. »	је	је	ја
5. »	—	—	—
6. »	ими	за сва три рода
7. »	их	»

2. Познија промена

402. Још у староме језику било је правило да се облицима ове заменице свагда, када би пред њу дошао какав предлог, додаје једно н, као ради попуне зева. Место къ јему (къ-је-му у три слога) говорило се къ-ње-му (по законима гласовним, чл. 86, из къ-н-јему); место безъ јего (бе-зъ-је-го у четири слога) говорило се бе-зъ-ње-го (по законима гласовним, из безъ-н-јего). Али у позније доба облици њега (место њего), њему почну се говорити и без предлога сами за се, као што се и данас говоре, а облици старије промене који се сачуваше, као што су: га, му, ју, јој, им, их почну се, према познијим њега, њему, њу, њој, њим, њих, сматрати као скраћени према пунима, или већи према мањима, мене према ме, тебе према те, себе према се, итд.
У обрасцу се показује садашња промена, а у загради се положеним словима додају стари, сад неупотребљиви дебелим пак стари још употребљиви облици. Кад се узме, да је основа ј или с предметком спојена — њ — видеће се, да је и ова промена према обрасцу посве правилна.

Једнина
	МУШКИ	ЖЕНСКИ	СРЕДЊИ (РОД)
1. п.	о̑н[2] (и)	о̀на ја	о̀но је
2. »	њѐга, (јега, га)	ње̑ (јеје, је)	њѐга (јега, га)
3. »	њѐму, (јему, му)	њо̑ј (јеј, јој)	њѐму (јему, му)
4. »	њѐга, њ (и, га)	њу̑ (ју, је)	њѐга (је, га)
5. »	—	—	—
6. »	њи̑м, -е (им)	њо̑м -е (јеју)	њи̑м, -е (им)
7. »	њѐму (јем)	њо̑ј (јеј)	њѐму (јем).
Множина
1. п.	о̀ни (и)	о̀не (је)	о̀на (ја)
2. »	њи̑х (их)	за сва три рода
3. »	њи̏ма (им)	»
4. »	њи̑х (је, их)	»
5. »	—	—	—
6. »	њи̏ма (ими)	за сва три рода
7. »	њи̏ма (их)	»

403. Наместо старога четвртога падежа једнине и множине говори се сада старински други падеж у значењу четвртога, и то и у мушком и у средњем роду.
404. Старински четврти падеж једнине мушкога рода њ: за-њ, у-њ, који се и не говори друкчије но с предлозима, узима још и га (скраћени 2-ги пад. који се говори м. 4-ога) те гласи: у-њга, за-њга, на-њга.

Бројеви који се мењају по обрасцу заменица.

405. Ово су бројеви који се мењају по обрасцу заменица: један, једна, једно; два, две, два; оба, обе, оба; обадва, обадве, обадва (оба два, обе две, оба два); три; четири; по том: двоје, обоје, троје, четворо (четверо), итд. и на послетку: двоји,-е,-а; обоји,-е,-а; троји, -е,-а; четвори,-е,-а (четвери,-е,-а), итд. Они се мењају по обрасцу напред показаних заменица овако:
406. а. Један, -на, -но, мења се са овим по обрасцу сам. И у једнини, а особито у множини, често значи неки.
407. б. Два, две, два; оба, обе, оба; обадва, обадве, обадва (оба два, обе две, оба два): три; четири мењају се и сада, с неком разликом, онако како се некад страна 183 мењала двојина у придевних заменица кроз сва три рода. Овде се показује та промена с придодатим у загради старинским облицима.

Двојина

	МУШКИ	СРЕДЊИ (РОД)
1. п.	два̑ (два)	два̑ (двѣ)
2. »	два́ју (двоју, двѣју)	два́ју (двоју, двѣју)
3. »	двѐма (двѣма)	двѐма (двѣма)
4. »	два̑ (два)	два̑ (двѣ)
5. »	два̑ (два)	два̑ (двѣ)
6. »	двѐма (двѣма)	двѐма (двѣма)
7. »	двѐма (двоју, двѣју)	двѐма (двоју, двѣју)

	ЖЕНСКИ (РОД)
1. п.	две̑ (двѣ)
2. »	двѐју (двоју, двѣју)
3. »	двѐма (двѣма)
4. »	две̑ (двѣ)
5. »	две̑ (двѣ)
6. »	двѐма (двѣма)
7. »	двѐма (двоју, двѣју)

Први падеж средњега рода (о којим су једнаки четврти и пети) још се није са свим изгубио. У двеста (две ста), које се по свему народу говори, у две је сачуван старински први падеж двојине средњега рода. Исти облик је и у примерима: у двије очи; међу очи двије.

408. в. Оба, обе, оба; обадва, обадве, обадва мењају се са свим као два по истом обрасцу старе заменичке двојине.
409. г. Три и четири мењају се такоће као два само што четири у падежима на ма нема четирима (као што два има двама, а три — трима) него четирма.
страна 184
410. д. Двоје, обоје, троје, четворо, итд. збирни су бројеви који се мењају по обрасцу једнине придевних заменица средњега рода, с малим одступањем. Њихова, дакле, промена гласи:

Једнина

СРЕДЊИ (РОД)
1. п.	дво̏је	че̏творо
2. »	дво́га (двојега)	четво́рга
3. »	дво́ме, дво́ма (двојему)	четво́рме, четво́рма
4. »	дво̏је	че̏творо
5. »	дво̏је	че̏творо
6. »	дво́ма	четво́рма
7. »	дво́ма	четво́рма.

Дво́га је постало гласовним сажимањем из двојега, које се још може и чути. Тро́га је такође из тројега истим путем постало; али се тројега већ нигде не говори. Облици дво́ма, четво́рма припадају старој двојини, али се сад говоре у значењу једнинских облика.

411. ђ. Али чим пред бројеве два, оба, обадва, три, четири дође предлог, они се више не мењају, већ остају у четвртом падежу (који је једнак с првим) иза свакога предлога, а именице мушкога и средњега рода, које уз те бројеве стоје, дођу у четврти падеж старе двојине, који је сад једнак с другим падежем једнине; женскога пак рода именице долазе такође у четврти падеж старе двојине, који је сад једнак с првим и четвртим множине.
Примери. Тражио сам га у три куће. — Код две сестре. — Раздвојише се на две стране. — Преко три воде студене, преко три горе зелене. — Код она два храста. — Видео сам га међу она два брда. — Био сам на два места. страна 185 — Би̏ли су се око два велика града. — Прођоше кроз три велика села. — Био сам у оба та места. — Оре на два вола. — Код три коња иде пешице. — Од два уха. — Са четири сина иде на војску, итд. Бројеви два, оба, обадва, три, четири овако се с именицама уз које стоје слажу и кад нису пред њима предлози, нпр.: Два велика раста. — Три висока брда. — Она два пилета. — Ова два лепа детета.
412. е. И бројеви двоје, троје, четворо, итд. не мењају се по својим горе показаним облицима, чим пред њих дођу предлози, нпр.: Отишао с двоје деце. — Оставио кућу на двоје деце. У осталом у њих може бити и противно, тј. могу и уз предлоге имати падеже, нпр.: то двоје, тога двога, од тога двога; нама двома; к нама двома, итд.
Она именица која значи бројену ствар стоји уз ове бројеве у другом падежу множине (или једнине, ако се другим падежем једнине може заменити други падеж множине, што је случај у гдекојих збирних именица), нпр.: двоје деце, десеторо чељади, двадесеторо момчади, петоро телади, итд.
413. ж. Бројеви двоје, троје, четворо, итд. могу се говорити у множини као год придеви у сва три рода: двоји, -е, а; троји, -е, -а; четвор-и -е -а, слажући се с именицама различитих родова. У овом облику мењају се правилно онако како се мења множина придевних заменица.

III. Промена придева

Одређени и неодређени вид

414. Придеви имају два вида: одређени и неодређени, и према њима два значења. У неодређеном виду страна 186 придеви значе само каквоћу, и значење им је опште, нити се нарочито везује за какву поименце познату поједину ствар или лице; одређени пак значе такође каквоћу, али се њихова каквоћа још нарочито везује за какву поименце познату ствар или лице. То се види у примерима:
     • Цр̑на̑ Го̀ра (држава српска) — придев одређен.
     • цр́на го̀ра (ма која у природи, којој тај придев пристаје) — придев неодређен.
     • Бе̑ли̑ По̀ток (поједино село тога имена) — придев одређен.
     • бео поток (ма који у природи, коме тај придев пристаје) — придев неодређен.
     • По томе се одређени придеви разликују од придева неодређених онако исто како се особне именице разликују од именица заједничких.

Како се одређени и неодређени придеви обликом разликују

415. Придев неодређен гласи већ у првом падежу друкчије него одређен, као што показују ови примери:

НЕОДРЕЂЕНИ ПРИДЕВ			ОДРЕЂЕНИ ПРИДЕВ
ле̑п	ле́па	ле́по	ле̑пи̑	ле̑па̑	ле̑по̑
до̏бар	до̀бра	до̀бро	до̏бри̑	до̏бра̑	до̏бро̑
гњи̏о	гњи́ла	гњи́ло	гњи̑ли̑	гњи̑ла̑	гњи̑ло̑
бе̏о	бе́ла	бе́ло	бе̑ли̑	бе̑ла̑	бе̑ло̑
на̑гао	на́гла	на́гло	на̑гли̑	на̑гла̑	на̑гло̑
го̑	го̀ла	го̀ло	го̏ли̑	го̏ла̑	го̏ло̑
хи̏тар	хи̏тра	хи̏тро	хи̏три̑	хи̏тра̑	хи̏тро̑

Као што се види, осим промене акцента, одређени се придев од неодређеног разликује тим, што у мушкога рода има наставак и, и што у женском и средњем страна 187 роду наставци а̑ и о̑ нису кратки као у неодређеног вида, него дугачки с акцентом, по коме се може мислити да су од некаква сажимања постали.

416. И доиста, у старо време се говорило не: ле̑пи̑, ле̑па̑, ле̑по̑, него: ле̑пи-и,^[3] ле̑па-ја, ле̑по-је. Из тога је сажимањем (у средњем роду једначењем, па сажимањем) самогласника на крају постао садашњи наш облик. Оно пак -и -ја -је, чим се као неким наставцима разликовао одређени придевски облик од неодређенога, није ништа друго, него лична заменица трећега познатог лица, о којој учи члан 401 ове граматике. И као што је у староме језику одређени вид придева у првоме падежу постајао од неодређенога, пошто му се на крају додала лична заменица трећега лица и, ја, је; тако су и остали падежи постајали од падежа неодређених придева, пошто би им се на крају додали и у једну реч с њима сложили падежи личне заменице трећега непознатог лица.
Придеви пак неодређени мењали су се у староме језику, па се још и сада мењају, као именице. Зато се промена одређених придева, пошто су они сложени од промене именичке и заменичке, може звати променом сљоженом, напрема промени неодређених придева, која би се могла звати променом именичком.

Промена неодређених придева

417. Неодређени придеви, осим неких падежа, мењају се као именице, и то: мушки род — по првој, женски — по трећој, а средњи — по другој врсти.
страна 188 У старо време ова је промена неодређених придева имала све падеже по обрасцима горе именованих врста. Данас су наместо многих наставака именичке промене ушли у обичај наставци заменичке промене. Да би се то у обрасцу могло прегледати, наставци су именичке промене наштампани обичним, а наставци заменичке промене положеним словима. Наставци пак у загради припадају јужном говору.

Једнина
	МУШКИ	ЖЕНСКИ	СРЕДЊИ (РОД)
1. п.	жу̑т	жу́т-а	жу́т-о
2. »	жу́т-а	жу́т-е̑	жу́т-а
3. »	жу́т-у	жу́т-о̑ј	жу́т-у
4. »	жу̑т (жу́т-а)	жу́т-у	жу́т-о
5. »	—	—	—
6. »	жу́т-и̑м (-ијем)	жу́т-о̑м	жу́т-и̑м (-ијем)
7. »	жу́т-у	жу́т-о̑ј	жу́т-у
Множина
1. п.	жу́т-и	жу́т-е	жу́т-а
2. »	жу́т-и̑х (-ијех)	за сва три рода
3. »	жу́т-и̑м (-ијем)	за сва три рода
4. »	жу́т-е	жу́т-е	жу́т-а
5. »	—	—	—
6. »	жу́т-и̑м (-ијем)	за сва три рода
7. »	жу́т-и̑м (-ијем)	за сва три рода

Овако се исто мењају и сви остали придеви неодређенога вида. Они који се свршују на непчани сугласник имају само у средњем роду једнине у првом, четвртом и петом падежу наставак е место о, а иначе се и они мењају у свему по истом обрасцу.

страна 189

Напомене к промени неодређених придева

418. Неки су придеви такога значења, да и не могу имати обадва вида, него се говоре или само у одређеном или само у неодређеном виду.
Само у неодређеном виду говоре се придеви на ов (ев), ив, ј, нпр.: Стојанов, царев, мајчин, Ивањ, Никољ, итд.
419. Многа правила, која су придодата к првој врсти промене именица, вреде и за мушки род неодређених придева потпунце, ако се онај исти случај деси.
Тако су се у старо време и придеви мушкога рода сви свршавали на ъ и ь, и имали су један слог више. Пошто је отпало ъ и ь, и тиме основа једним слогом постала краћа, ако се свршавала на два сугласника, међу њих се (осим жд, зд, ст и шт) уметало непостојано а. Тако је у добар (добръ), добр-а основа — добр, у бесан, бесн-а основа — бесн, у витак, витк-а основа — витк. Тако је у на̑гао основа нагл, и међу г и л уметнуто је а још пре него што се л на крају у о претворило. Тако је у гњио, бео, цео непостојано о постало од л, а л већ у женском роду, не будући на крају слога, остаје непретворено.
420. Ако се у основи десе у ком падежу по звучности неједнаки парови сугласника, они се по звучности једначе, чим један до другога дођу, како где по гласовним законима затреба. Од гладак, сладак било би гладка, сладка, али по закону сугласничког једначења по звучности постаје: глатка, слатка. Тако је од мрзак — мрска, од низак — ниска, од гибак — гипка, итд.
страна 190

Промена одређених придева

421. Напред је речено да је промена одређених придева управо сложена промена, и да су јој падежи постали од падежа неодређених придева, који су ишли по именичкој промени, и од падежа личне заменице трећега познатог лица и, ја, је, који су се с оним првим у једну реч саставили. Мало се падежа од те сложене промене одређених придева до сад сачувало, а остали су се изједначили с простом променом заменичком. Добро сачувани падежи старе промене ово су. Напред је садашњи а у загради је стари облик.

Једнина
	МУШКИ	ЖЕНСКИ	СРЕДЊИ (РОД)
1. пад.	жу̑ти̑ (жути-и)[4]	жу̑та̑ (жута-ја)	жу̑то̑ (жуто-је)
2. »	—	жу̑те̑ (жуте-је̑)	—
3. »	—	—	—
4. »	жу̑ти̑ (жути-и)	жу̑ту̑ (жута-ју)	жу̑то̑ (жуто-је)
5. »	жу̑ти̑ (жути-и)	жу̑та̑ (жута-ја)	жу̑то̑ (жуто-је)
6. »	—	—	—
7. »	—	—	—
Множина
1. пад.	жу̑ти̑ (жути-и)	жу̑те̑ (жуте-је)	жу̑та̑ (жута-ја)
2. »	—	—	—
3. »	—	—	—
4. »	жу̑те̑ (жуте-је)	жу̑те̑ (жуте-је)	жу̑та̑ (жута-ја)
5. »	жу̑ти̑ (жути-и)	жу̑те̑ (жуте-је)	жу̑та̑ (жута-ја)
6. »	—	—	—
7. »	—	—	—

страна 191 Из овога се најјасније види, зашто је у одређених придева на крајњем слогу свагда високо дуги  ̑ акценат.

422. За све пак остале, у овом обрасцу сложене промене непопуњене падеже, ваља знати да се они у српском језику попуњавају падежима, изведеним од придевске основе по обрасцу заменица (у чл. 392 показаном), с том једином разликом што високо дуги акценат сложене промене, за који је сад показано како је постао, прелази, једнакости ради, и на заменичке наставке, ма да они по својој природи нису дуги. Тим је начином изашло да се придеви мењају сад готово са свим као придевске заменице.
Промена одређених придева састављена је, на тај начин, из падежа̑ сложене (по показаном начину) и из падежа заменичке промене. У целини се види у обрасцима, који показују лако уочљиву разлику у наставцима ради тога, што се једне основе свршују на непчани, а друге на ненепчани сугласник. Прегледа ради наставци се заменичких падежа штампају друкчијим словима.

1. Основе на ненепчани сугласник

Једнина
	МУШКИ	ЖЕНСКИ	СРЕДЊИ (РОД)
1. пад.	жу̑т-и̑	жу̑т-а̑	жу̑то̑
2. »	жу̑т-о̑га (о̑г)	жу̑т-е̑	жу̑т-о̑га
3. »	жу̑т-о̑му (-о̑м,-о̑ме)	жу̑т-о̑ј	жу̑т-о̑му (-о̑м,-о̑ме)
4. »	жу̑т-и̑ (о̑га,-о̑г)	жу̑т-у̑	жу̑т-о̑
5. »	жу̑т-и̑	жу̑т-а̑	жу̑т-о̑
6. »	жу̑т-и̑м (-ијем)	жу̑т-о̑м	жу̑т-и̑м (-ијем)
7. »	жу̑т-о̑м (о̑ме)	жу̑т-о̑ј	жу̑т-о̑м (-о̑ме)
Множина
1. пад.	жу̑т-и̑	жу̑т-е̑	жу̑т-а̑
2. »	жу̑т-и̑х (-ијех)	за сва три рода
3. »	жу̑т-и̑м (-и̑ма,-ијем,-ијема)	за сва три рода
4. »	жу̑т-е̑	жу̑т-е̑	жу̑т-а̑
5. »	жу̑т-и̑	жу̑т-е̑	жу̑т-а̑
6. »	жу̑т-и̑м (-и̑ма,-ијем,-ијема)	за сва три рода
7. »	жу̑т-и̑м (-и̑ма,-ијем,-ијема)	за сва три рода

II Основе на непчани сугласник

Једнина
	МУШКИ	ЖЕНСКИ	СРЕДЊИ (РОД)
1. пад.	вру̑ћ-и̑	вру̑ћ-а̑	вру̑ћ-е̑
2. »	вру̑ћ-е̑га (-е̑г)	вру̑ћ-е̑	вру̑ћ-е̑га (-е̑г)
3. »	вру̑ћ-е̑му (-е̑м)	вру̑ћ-о̑ј	вру̑ћ-е̑му (-е̑м)
4. »	вру̑ћ-и̑ (е̑га, -ег)	вру̑ћ-у̑	вру̑ћ-е̑
5. »	вру̑ћ-и̑	вру̑ћ-а̑	вру̑ћ-е̑
6. »	вру̑ћ-и̑м (-ијем)	вру̑ћ-о̑м	вру̑ћ-и̑м (-ијем)
7. »	вру̑ћ-е̑м	вру̑ћ-о̑ј	вру̑ћ-е̑м
Множина
1. пад.	вру̑ћ-и̑	вру̑ћ-е̑	вру̑ћ-а̑
2. »	вру̑ћ-и̑х (-ијех)	за сва три рода
3. »	вру̑ћ-и̑м (-има,-ијем,-ијема)	за сва три рода
4. »	вру̑ћ-е̑	вру̑ћ-е̑	вру̑ћ-а̑
5. »	вру̑ћ-и̑	вру̑ћ-е̑	вру̑ћ-а̑
6. »	вру̑ћ-и̑м (-и̑ма,-ијем,-ијема)	за сва три рода
7. »	вру̑ћ-и̑м (-и̑ма,-ијем,-ијема)	за сва три рода

Напомене к промени одређених придева

423. Неки се придеви говоре и мењају само у одређеном виду. Таки су придеви који се у првом падежу једнине мушкога рода свршују на ји, ски, њи, страна 193 као што су: божји, рибљи (познатим путем од рибји), дивљи (од дивји), српски, удовички, средњи; последњи, крајњи, данашњи, вишњи, итд. С њима је у друштву и придев мно̏ги, -а̑, -о̑.
424. Придев ма̑ли̑ у првом падежу једнине мушкога рода не може имати неодређенога вида. У осталим пак падежима говори се у обадва вида.
425. Како у свима осталим променама, тако су се у старо време и у промени придева, и одређених и неодређених, разликовали падежи: трећи, шести и седми множине. Трећему је падежу множине некада био наставак им: жутим, добрим, врућим, као што је и сад; шестому је био наставак ими: жутими, добрими, врућими, а седмому је био наставак их: жутих, добрих, врућих. Овај седми падеж говорио се до скора, и говори се још понегде, као што сведоче примери: Љуби цара по недри(х) свилени(х); — У градовијех приморскијех; — По околнијех селијех; — На сеоскијех воловијех, итд. У последњим примерима ијех долази по законима јужнога говора наместо старога заменичкога наставка ѣхъ, као што и у жутијем, добријем оно ијем у јужном говору замењује старинско ѣмъ .
Разликовање ових падежа још држе хрватски књижевници.

Заменички облици помешани с придевскима

426. Као год што су придеви у многим падежима напустили старије своје именичке и сложене облике, па се у промени изједначили са придевним заменицама, тако су се и придевне заменице у многоме изједначиле с придевима и много којешта од њих попримале. Тако:
страна 194 а. Многе се заменице сад говоре у два вида, у одређеном и неодређеном, ма да је то од старине само придевска особина. Заменица сам, -а, -о говори се и мења и као неодређени (2. пад. са́ма, 3. пад. са́му, итд.) и као одређени придев: са̑ми̑, са̑ма̑, са̑мо̑, итд. Тако исто могу имати обе придевске промене и заменице: овакови, онакови, такови, какови. А исте заменице у друкчијем облику: какав, такав, онакав, некакав, никакав, којекакав, свакакав држе свој стари заменички облик без онога и (обележја сложених придева) у првом падежу, али у осталим падежима имају осим заменичких облика и облике неодређених придева: каква, никаква; свакакву, никакву, итд. На послетку заменице његов, њен, њезин, њихов, њихан (2. пад. њихна) врло се радо мењају и по промени неодређених придева.
427. б. Гдекоје заменице немају први падеж по својој заменичкој промени, него га имају као одређени придеви; и пошто се праве заменице од придева највише разликују у првоме падежу, јер су се у одређених придева сви остали падежи изједначили са падежима заменичким — то је у тих заменица нестало и тога обележја заменичког. Тако заменице кој-и, ист-и, овак-и, онак-и, так-и, как-и, оволик-и, толик-и, онолик-и, колик-и, никад се у првом падежу једнине не говоре без наставка и, који је у том падежу обележје одређених (сложених) придева. Само заменице овај (м. овъ), онај (м. онъ), свак, чиј (нечиј, ничиј, свачиј, којечиј) и васколик могу још, у томе првоме падежу једнине, и узети онај наставак и, и бити без њега; могу, дакле гласити и како је горе забележено, и: ови, они, сваки, чији, васколики, итд.
страна 195

Б. Наука о облицима глагола̑

Какве облике имају глаголи

428. Глаголи имају просте и сложене облике. Прости облици постају од глаголских основа наставцима онако исто како и именски облици од именичких основа постају; сложени су из два или три проста облика састављени. Пишем, читам, радих, виђах, чувен, знао, певајући јесу прости облици, који су од основа наставцима постали: писао сам, рећи ћу, читаћу, виђен сам, чувен сам, знао бих, бејах запевао, прочитао сам био — облици су сложени, састављени из простих облика двају глагола.
Према томе ће се и овде говорити најпре о глаголским облицима простим, а после о глаголским облицима сложеним.

А. О глаголским облицима простим

Који су и какви су прости глаголски облици

429. Прости су глаголски облици ово:
     1. Начин неодређени, нпр.: лити, пити, пећи, точити, хранити, стајати, куповати, везивати, итд.
     2. Време садашње, нпр.: лијем, пијеш, пече, точи, хранимо, стојите, купују, везују, итд.
     3. Време пређашње несвршено, нпр.: лијах, пијаше, пецијаше, точасмо, храњасмо, стајасте, куповаху, везиваху, итд.
     4. Време пређашње свршено, нпр.: лих, пи, пече, точи, храни, стајасмо, куповасте, везиваше, итд.
     5. Прилог времена садашњега, нпр.: лијући, пијући, пекући, точећи, хранећи, стојећи, купујући, везујући, итд.
     страна 196
     6. Прилог времена прошлог, нпр.: ливши, пивши, пекав, точив, хранив, стајавши, куповавши, везивавши, итд.
     7. Прошасти придев, нпр.: лио, пила, пекло, точили, храниле, стајала, куповали, везивали, итд.
     8. Трпни придев, који имају само прелазни глаголи, нпр.: ливен, попијен, печен, точен, застрт, куповат, везиват, итд.
     9. Заповедни начин, нпр.: лиј, пиј, пеци, точимо, храните, купујте, итд.

Именски и глаголски облици у глагола

430. Облици ови разликују се међу собом по томе, што једни показују време (садашње или прошасто или будуће) и лице (прво, које говори; друго, коме се говори, и треће, о коме се говори), и то су прави глаголски облици; — други пак не показују лице, и то су глаголско-именски облици.
Између горе набројених девет простих облика прави су глаголски облици времена: садашње, пређашње несвршено, пређашње свршено и заповедни начин; глаголско-именски пак облици јесу: начин неодређени, глаголски прилог времена садашњега, глаголски прилог времена прошлога, прошасти глаголски придев и трпни глаголски придев. Неки од глаголско-именских облика, као што су прошасти и трпни глаголски придев, и сад се могу мењати као што се придеви мењају, нпр. остарео човек, остарела човека, итд., или: кошена ливада, кошене ливаде, итд.; неки пак, као што су глаголски прилози времена прошлога и садашњега, мењали су се у староме језику, и онда су били придеви тих времена; у данашњем се пак језику не мењају, стоје уз глаголе као прилози, да им радњу ближе означе, и зато се и страна 197 зову прилозима. Начин је неодређени непроменљив још од старих времена̑.

Број и род глагола

431. Како год имена, тако и глаголи разликују једнину и множину.
Прави глаголски облици обележавају множину својим посебним наставцима по лицима: првом, другом и трећем; глаголско-именски пак облици, који су променљиви (а то су придеви прошасти и трпни), обележавају множину оним истим наставцима именске промене, којима се и остали прави придеви служе, нпр. остарели, остареле, остарела; кошени, кошене, кошена. И род прави глаголски облици не разликују; а глаголско-именски облици, придеви прошасти и трпни, у којих се јединих међу глаголским облицима род распознаје, служе се и ту начином којим имена род обележавају, нпр.: тресао, -ла, -ло; тресен, -на, -но.

Основе, наставци и уметци

432. Прости облици свију глагола постају или од основе начина неодређеног, или од основе времена садашњега. По томе сваки глагол има две основе, од којих му сви облици постају. У глагола трес-ти, коме садашње време гласи тресе-м, основа је начина неодређеног трес, а основа времена садашњег: тресе или тресо; у глагола виде-ти, коме садашње време гласи види-м, основа је начина неодређеног виде (у старом језику видѣ), а основа времена садашњег види или видјо.
433. Основа начина неодређеног или је једнака с глаголским кореном, или постаје различитим наставцима од корена или од именских и глаголских основа. Нпр.: у пи-ти, ста-ти, основе су начина неодређеног страна 198 корени пи, ста; у крочи-ти, скочи-ти, основа је начина неодређеног постала од именских основа крок, скок; у враћа-ти, плаћа-ти, основа је начина неодређеног постала од готових већ глаголских основа врати, плати (врати-а-ти, плати-а-ти).
434. Основа времена садашњега (било да се образује од корена или од основе начина неодређеног) постаје наставцима е — о или и, је — јо или не — но, нпр.: тресе — тресо; види (видјо); певаје — певајо; купује — купујо; стане — стано, итд.
435. Само три глагола, који у садашњем времену гласе јесам, је̑м, да̑м, разликују се од свију осталих глагола у томе што им основа времена садашњег не постаје наставком него је једнака с кореном, и гласи јес, јед, дад. Они ће даље сваки на овом месту бити поменути.
436. Наставци су двојаки. Једни су за лица, а други за глаголски облик (прави глаголски или глаголско-именски).
Наставци за лица обично долазе после наставка за глаголски облик, и ови су:

	ЈЕДНИНА	МНОЖИНА
1. лице:	м	мо
2. »	ш (си, с)	те
3. »	— (т)	— (нт)

Наставци ови за лица најбоље се виде у глаголу јес-а-м, јес-си, јес-т; јес-мо, јес-те, јес-у. Треће лице множине јесу постало је из јес-он-т; т је с краја отпало, а он се још у старо време претворило у ѫ (чл. 51), које је у српском језику замењено гласом у. Наставак другога лица си претворио се у осталих глагола у ши, које је сад скраћено у ш; наставак страна 199 трећега лица једнине т отпао је у свију осталих глагола.

437. Наставци за глаголске облике показаће се ниже у особитом чланку редом по облицима.
438. Уметци су самогласници, који обликов наставак за основу вежу, нпр.: у пек-о-х — пек је основа, х је наставак за пређашње свршено, а о је уметак којим је тај наставак за своју основу везан. У горе показаном јес-о-нт, из којега је постало наше садашње јесу — основа је јес, наставак је нт, а уметак је о. Уметак је и а у плет-а-вши, трес-а-вши.

Наставци за глаголске облике

439. Као што је мало час речено, глаголски облици постају или од основе времена садашњег или од основе начина неодређенога. По томе ће се и овде њихово постајање изложити.
А. Наставцима састављеним с основом времена садашњега постају ови облици:
440. 1. Време садашње (презенат). Уз основу се додају наставци за поједина лица.
Из горе наведенога види се да су основе времена садашњег двоструке: једне на е, је, и или ие, а друго на о, јо или но. Оне прве служе за 2-го и 3-ће л. једн. и за 1-во и 2-го л. мн.; ове друге — за 1. л. једн. и 3. л. мн. Уз њих се домећу горе наведени наставци за лица овако:

		I	II	III	IV
Једн.	1. л.	мого-(м)	певајо-(м)	велјо-(м)	тоно-(м)
	2. »	може-ш	певаје-ш	вели-ш	тоне-ш
	3. »	може-(т)	певаје-(т)	вели-(т)	тоне-(т)
Мн.	1. »	може-мо	певаје-мо	вели-мо	тоне-мо
	2. »	може-те	певаје-те	вели-те	тоне-те
	3. »	мого-(нт)	певајо-(нт)	вели-(нт)	тоно-(нт)

страна 197 У првом лицу једнине, о од основе стапало се са м-наставком у староме словенском у ѫ. По томе је мого-м, велјо-м, кроз могѫ, велјѫ постајало могу, вељу (вида чл. 51 о ѫ). Исто тако је и певајом, купујом, кроз певајѫ, купујѫ постајало певају, купују. Овако изведено време садашње говори се и сад у глагола могу, хоћу увек и по свем народу, а понегде се говори још и вељу (иначе велим), вољу (иначе волим), виђу (иначе видим), мишљу (иначе мислим), ја̏шу (иначе јашем).

Али, како је мало више казано (види и чл. 435), имају у српском језику три глаголске основе времена садашњега: јес, дад и јед, које нити имају горе поменутог е-наставка, нити тога ради м-наставак стапају у ѫ, којима по том, прво лице још од старина, гласи јес-а-м (с уметнутим а), дам, јем (с избаченим од корена д). С овима је у друштву и време садашње глагола имати, које је, по изузетку, још у староме словенском гласило имам.^[5] Из тих глагола је м повратило се натраг, мало по мало, у све глаголе, те се тако образовало наше садашње прво лице времена садашњег на м, које се с основом подешава попут осталих лица.

Оно пак што се у старо време, у свих глагола без разлике (па и ових, којима основа времена садашњег нема наставка) чинило у трећем лицу множине, бива и сад. Кад се, тј. пред нт-наставком тога лица, десило о, оно се с н стапало у ѫ; кад ли се страна 201 пак десило и, исто се с н стапало у ѧ, завршетно пак т увек отпада. Тако имамо из мого-нт, певајо-нт, купујо-нт — могѫт (мого-нт), певајѫт (певајо-нт) и купујѫт (купујо-нт), које у српском, без отпалога т, гласе: могу, певају, купују. Вели-нт са осталим глаголима своје врсте стапало је у староме своје ин у ѧ — велѧт, које у српском језику даје веле.

Као што је у српскоме језику од старина т-наставак трећега лица множине отпао, тако је отпао и т-наставак трећега лица једнине осим јединога трећега лица једнине јест, у коме се и до данас одржао.

441. 2. Време пређашње несвршено (имперфекат) постаје од основе времена садашњега овим путем:
Уз основу времена садашњег, којој се завршетно е дуљи у старинско ѣ, додају се као наставци: за 1-во лице једн.: ах, за 2-го — аше, и 3-ће — аше; за 1-во л. множ. — асмо, за 2-го — асте, и за 3-ће — аху. Кад се ти наставци дометну основи вр. садашњег с продуљеним завршетним е у ѣ глагола трести постају облици: 1. л. једн. тресѣ-ах; 2. л.: тресѣ-аше; 3. л.: тресѣ-аше; 1. л. множ.: тресѣ-асмо; 2. л.: тресѣ-асте; 3. л.: тресѣ-аху. Мисли се да је ах, аше итд. старински имперфективни облик од основе јес (ѣхъ, јахъ) који је у старом словенском употребљен за везивање са свима глаголима поради образовања имперфекта. Гласовно подешавање своди се на претварање ѣ у и или на једначење и сажимање, по гласовним законима, што ће се даље на свом месту навести. У неких глагола се за образовање имперфекта употребљава и основа начина неодређеног (писа̑х из писа-ах). Свршени глаголи, ради тренутности радње коју значе, пређашњега несвршеног времена имати не могу. страна 202
442. 3. Начин заповедни (императив). Постаје од основе времена садашњега наставком и (којему је порекло у старијем ѣ), пред којим се губи е-завршетак од основе. Начин овај има облике у једнини само за друго, а у множини само за прво и друго лице. Друго лице једнине одавно је изгубило свој лични наставак; прво и друго лице множине имају га и сад.
После основа на самогласник, ово и се претвара у ј. Тако постаје од знати, пити, лити, певати, итд. зна-и — знаи — знај, итд. У чинити, хвалити стеку се овим овразовањем два и, од којих једно отпада.
443. 4. Прилог времена садашњега. Има најпре исти наставак нт, који има треће лице множине времена садашњег, и с њиме се основа исто онако слаже, како то бива у трећем лицу множине времена садашњега. Ну пошто је прилог времена садашњег, по постању своме, придевски облик, то се негда к овоме глаголском личном нт-наставку додавао придевски наставак јъ. Тако из основе тресе постаје тресонт-јъ — тресѫтјъ — тресућ. Наше обично тресући скаменило се од некадашњег првог падежа множине.
страна 200 Али се овај облик сада не мења попут придева, као што се негда у језику чинило; он се сад говори као прави прилог, и нема никаквога падежног значења. У старо пак време мењао се у одређеном и неодређеном виду, у једнини и множини, и у сва три рода као сви остали придеви, али се то у српском језику одавно изобичајило. Само од неколико глагола одржао се овај глаголски прилог времена садашњега још до данас као придев. То су придеви: болећ (од болети) врућ (од врети), имућ (од имати), могућ (од моћи), држећ (од држати) и текућ (од тећи) — али се и они данас мењају по придевској промени не као глаголски страна 203 придеви, него као прави придеви, с којима су се и у значењу и у употреби изједначили. Како и овај облик значи радњу продужену или несвршену, то ни њега немају глаголи свршени, зато што свагда значе радњу тренутну. Б. Наставцима састављеним с основом начина неодређеног постају ови облици:
444. 1. Начин неодређени (инфинитив). Он постаје наставком ти, нпр.: ли-ти, ши-ти, хвали-ти, пева-ти, итд. Ако се на крају основе десе гласови који не другују с гласом т, који је у почетку наставка — они се међу собом по гласовним законима подешавају. Од крад-ти, плет-ти постаје: крас-ти, плес-ти; од греб-ти, црп-ти — греп-с-ти, црп-с-ти; од рек-ти, мог-ти — рећи, моћи, итд.
445. 2. Време пређашње свршено (аорист) постаје наставцима: х за 1-во л. једн.; е за 2-го и 3-ће л. једн., ако је основа на сугласник и без инфинитивског наставка — основама пак на самогласник (с инфинитивским наставком или без њега) основа сама, без икаква наставка, врши службу тих облика једнине; смо за 1-во л. множ., сте за 2-го л. множ., и ше за 3-ће л. мн.
Ако је основа на сугласник, наставци се везују за основу уметком о (осим 2-ог и 3-ег л. једнине). Према томе од глагола трес-ти време пређашње свршено гласи: трес-о-х, трес-е, трес-е; трес-о-смо, трес-о-сте, трес-о-ше. Од чу-ги или виде-ти имамо: чу-х, чу, чу, итд., или вид-ех, виде, виде, итд.
446. 3. Прилог времена прошлог. И он је по постању своме придевски облик. Постајао је од основе начина неодређеног наставком въс. У првом падежу страна 204 једнине рода мушкога није ни у старо време било наставка, те је крајње с отпадало и остајало је само въ нпр.: чу-въ, чув. Такав се облик и у српскоме језику може употребити за први падеж једнине рода мушкога.
За остале пак падеже и родове, глаголски прошасти придев, изведен наставком въс, узимао је још придевски јъ-наставак као и придев времена садашњега. Тако се, на прилику први падеж множине рода мушкога образовао наставком ј-и: чу-въс-ј-и, из чега је гласовним подешавањем и испадањем ъ, излазило чу-вш-и. И тако се сад једино говори за све падеже и родове у српском језику, јер се некадашња придевска промена овога облика изгубила, и он се скаменио у непроменљиви прилог времена прошлога. У кратко би се за тај прилог могло рећи да он постаје наставком вши (или наставком в за први падеж једнине рода мушкога). Кад тај наставак дође после основа које се свршују на сугласник, онда се за основу везује уметнутим а: плет-а-вши, трес-а-вши, итд.
447. 4. Прошасти придев постаје наставком л. Ако то л приђе к основи којој је на крају д и т — д и т испадају. Од основа плет — крад постаје по томе плео, крао (из плетл, крадл). Ако ли то л дође уз основу која се свршује на други који сугласник, онда се између л и сугласника на крају основе умеће а. Тако постаје рекао, пекао, могао (из рек-л, пек-л, мог-л).
Прошасти глаголски придев као именско-глаголски облик добија уз глаголски наставак л још и именске наставке једнине, множине и рода као неодређени страна 205 придеви. Тако постаје плео (сад без наставка, у старо време плел-ъ) плел-а, плел-о; плел-и, плел-е, плел-а. Од многих непрелазних глагола овај прошасти придев обичан је и у осталим облицима придевским. Од постао, изгорео, остарео може бити и неодређени вид: постао, постала, постало; изгорео, изгорела, изгорело; остарео, остарела, остарело, и одређени: по̀стали̑, по̀стала̑, по̀стало̑; изго̀рели̑, изго̀рела̑, изго̀рело̑; о̀старели̑, о̀старела̑, о̀старело̑, итд. И у оба вида могу се образовати сви падежи и једнине и множине као и у осталих придева.
448. 5. Трпни придев постаје наставком ен, н или т. Наставак ен употребљава се за основе на сугласник, на и или у и подешава се с гласовима који се где десе, нпр.; печ-ен, стриж-ен (пек-ен, стриг-ен), би-ј-ен, обу-в-ен, хваљ-ен (хвали-ен, хвалј-ен), итд. Наставак н или т долази само уз неке основе на самогласник, нпр.: бра-н, зна-н, кле-т, простр-т, зва-т, итд.
И трпни глаголски придев, као именско-глаголски облик, добива још и именске наставке за падеж, број и род по правилу неодређених придева. Тако печ-ен (у ком је у старо време био наставак ъ), печ-ен-а, печ-ен-о; печ-ен-и, печ-ен-е, печ-ен-а. Овај облик, у осталом, обичан је само у прелазних глагола, и још чешће него прошасти придев може имати и све облике одређених и неодређених придева. Тако хва̑љен, хва̑љена, хва̑љено; хва̑љени, хва̑љене, хва̑љена и: хва̑љен-и̑, хва̑љен-а̑, хва̑љен-о̑; хва̑љен-и̑, хва̑љен-е̑, хва̑љен-а̑.

Врсте глаголских облика

449. По различности основа начина неодређеног глаголски се облици деле на ових шест врста: страна 206
     • Прва врста; у њој су глаголи с основом која је једнака с кореном, и нема свога наставка за основу, нпр: плет, крад, ли, пи, итд.
     • Друга врста; у њој су глаголи с основом која је постала наставком ну, нпр.: ги-ну, то-ну, итд.
     • Трећа врста; у њој су глаголи с основом која је постала наставком ѣ, који у српском језику гласи е (или је или и), нпр.: уме, виде (умје, видје).
     • Четврта врста; у њој су глаголи с основом која је постала наставком и, нпр.: хвали, проси, итд.
     • Пета врста; у њој су глаголи с основом која је постала наставком а, нпр.: пита, глода, зва, итд.
     • Шеста врста; у њој су глаголи с основом која је постала наставком ова, или ева, или ива, нпр.: верова, војева, казива, итд.

Прва врста

450. Основе начина неодређеног ове прве врсте немају никаква наставка за основу, и једнаке су с кореном. Основе времена садашњег постају наставком е, с којим се гласови од основе испред њега по законима гласовним подешавају.
     Пошто се основе начина неодређеног на разне гласове завршују, то се по томе ова врста дели на ових седам раздела:
     • 1-ви раздео, у коме се основе свршују сугласницима д и т, нпр.: крад, плет;
     • 2-ги раздео, у ком се основе свршују сугласницима з и с, нпр.: гриз, трес;
     • 3-ћи раздео, у коме се основе свршују сугласницима б, п и в, нпр.: зеб, црп, плев;
     страна 207
     • 4-ти раздео, у ком се основе свршују сугласницима г, к и х, нпр.: жег, пек, врх;
     • 5-ти раздео, у коме се основе свршују сугласницима н и м, нпр.: почн, узм;
     • 6-ти раздео, у коме се основе свршују самогласницима осим р, нпр.: ли, чу;
     • 7-ми раздео, у ком се основе свршују гласовима л или р, нпр.: мл, мр.

ПРВИ РАЗДЕО

Основе на д и т

451. Образац плѐсти.
     1. Основа времена садашњег: плете, плето.
     Време садашње:

     Једн.	1. л.	плѐте̑-м	Мн.	плете́-мо
     	2. »	плѐте̑-ш		плете́-те
     	3. »	плѐте̑		плѐт-у

     Начин заповедни:

     Једн.	1. л.	—	Мн.	плѐте-мо
     	2. »	плѐти		плѐти-те
     	3. »	—		—

     Време пређашње несвршено:

     Једн.	1. л.	плѐти-ј-а̑х	Мн.	плѐти-ј-а̑смо
     	2. »	плѐти-ј-а̑ше		плѐти-ј-а̑сте
     	3. »	плѐти-ј-а̑ше		плѐти-ј-а̑ху

     Прилог времена садашњег: плѐту̑-ћ-и.

     2. 2. Основа начина неодређеног: плет.
     страна 208 Време пређашње свршено:

     Једн.	1. л.	плѐт-о-х	Мн.	плѐт-о-смо
     	2. »	пле̏т-е		плѐт-о-сте
     	3. »	пле̏т-е		плѐт-о-ше

     • Прилог времена прошлог: плѐт-а-вш-и, плѐт-а-в.
     • Прошасти придев: пле̏-о, плѐ-л-а, плѐ-л-о.
     • Трпни придев: плѐт-ен, плет-ѐн-а, плет-ѐн-о.
     • Начин неодређени: плѐс-ти.

     Овако се мењају глаголи: 1. С основом на д: бо̀сти, гре̏сти, је̏сти, кла̏сти, кра̏сти, па̏сти, пре̏сти, се̏сти, са својим сложенима; по том довѐсти, завѐсти, итд.; 2. С основом на т: гњѐсти, ме́сти, мѐсти (за снег), ра́ста, цва̀сти, са

     својим сложенима, по том: сре̏сти (су̀сре-сти), о̀брести.

Напомене к овом разделу

Глагол јести (од осн. јед), који се у свему мења по обрасцу ове врсте, има време садашње како по обрасцу: једе-м, једе-ш, једе итд. тако и од основе јед, без наставка е-о за основу времена садашњега. Време садашње од таке основе јед губи д пред личним наставцима првога лица једнине и множине, те гласи је̑м (м. јед-м), је́мо (м. једмо). Према томе су после удешени и остали облици времена садашњега осим трећега лица множине, које је лични наставак нт везало за основу уметком о, те одавно већ гласи: једу (јед-о-нт, једѫт, једу). Цело то време гласи сад:

Једн.	1. л.	је̑м	Мн.	је́мо
	2. »	је̑ш		је́те
	3. »	је̑		је́ду

Треће лице множине је́ду (у јужном говору и̏ју̑) разликује се само акцентом од је̏ду̑, које је по садашњем обрасцу (од основе времена садашњег једе). страна 209 У јужном говору гласи ово време садашње од основе времена садашњега јед овако: и̏јем, и̏јеш, и̏је, и̏јемо, и̏јете, и̏ју̑.

Расти је од основе раст, и стоји место раст-ти, расс-ти. У прошастом придеву, противно правилу, задржава т, те има: растао, расла (где т испада ради нагомилавања сугласника), итд.

Глаголу пасти садашње би време по овој врсти гласило: паде-м, али се тако не говори, него: падне-м, узимљући, по другој врсти, наставак не за образовање основе времена садашњег. Од основе времена садашњег падне има глагол пасти и заповедни начин: падни, а од инфинитивне основе падну и прилог времена прошлога: паднувши. Тако исто и глаголи сести, срести имају време садашње: седнем, сретнем по другој врсти (од основе седне, сретне), покрај седем, сретем, што је по обрасцу ове врсте (од основе времена садашњега седе, срете).

У пређашњем несвршеном могу се гласови ија, нпр.: у плет-ија-х, изједначити и сажети у а̑: плѐта̑х. Од основе једе то време и не може гласити јед-и-ј-ах по обрасцу, него само изједначено и сажето једа̑х, или јеђа̑х, где је из дија, гласовним спајањем, изашло ђа̑.

ДРУГИ РАЗДЕО

Основе на з и с

Образац: тре́сти.

1. Основа времена садашњег: тресе — тресо.
Време садашње:

Једн.	1. л.	тре́се̑-м	Мн.	тре́се̑-мо
	2. »	тре́се̑-ш		тре́се̑-те
	3. »	тре́се̑		тре́су̑

страна 210 Начин заповедни:

Једн.	1. л.	—	Мн.	тре́си-мо
	2. »	тре́си		тре́си-те
	3. »	—		—

Време пређашње несвршено:

Једн.	1. л.	тре́си-ј-а̑х	Мн.	тре́си-ј-а̑смо
	2. »	тре́си-ј-а̑ше		тре́си-ј-а̑сте
	3. »	тре́си-ј-а̑ше		тре́си-ј-а̑ху

Прилог времена садашњег: тре́су̑-ћ-и.

2. Основа начина неодређеног: трес.
Време пређашње свршено:

Једн.	1. л.	тре́с-о-х	Мн.	тре́с-о-смо
	2. »	тре̑с-е		тре́с-о-сте
	3. »	тре̑с-е		тре́с-о-ше

• Прилог времена прошлог: тре́с-а̑-вши; тре́с-а̑-в.
• Прошасти придев: тре̑с-а-о, тре́с-л-а, тре́с-ло.
• Трпни придев: тре́с-ен, тре́с-ен-а, тре́с-ен-о.
• Начин неодређени: тре́с-ти.

Овако се мењају глаголи: 1. С основом на з: ве́сти, гри̏сти, му̏сти, са својим сложенима, и од основа вез, лез, врз, сложени: навѐсти, увѐсти, у̀лести, развр́сти, увр́сти, навр́сти се; 2. С основом на с: па̏сти, и сложени од основе нес, о којој види у напоменама.

Напомене к овом разделу

Гласови ија у пређашњем несвршеном — треси-ј-ах — могу се изједначити и сажети у а̑, те то време може гласити тре́са̑х.

Основи начина неодређеног нес (у донети, изнети) у неким облицима отпада с краја с, а у накнаду за отпало с коренито е се дуљи у ѣ, и основа страна 211 гласи нѣ (не̑ — није, како у ком говору). Ово су облици, у којима се то може догодити:

• Начин неодређени: доне-ти (доније-ти).
• Време пређашње свршено:

Једн.	1. л.	доне-х (доније-х)	Мн.	доне-смо (доније-смо)
	2. »	—		доне-сте (доније-сте)
	3. »	—		доне-ше (доније-ше)

• Прошасти придев: доне-о (дони-о)
• Трпни придев: доне-т (доније-т).

Друго и треће лице једнине времена пређашњег свршеног има само од основе нес: донесе. А од те основе могу постати и сви они облици који постају од основе нѣ, нпр.: донесох, донесао, донесен.

Овамо иде и основа јес, која од вајкада нема никаквих других облика осим времена садашњег и прилога времена садашњег. Али она само по завршетку основе иде у овај раздео, јер своје једине облике, облике времена садашњег, образује непосредно од основе јес, не додајући јој наставке е за основу времена садашњег, као што остали глаголи чине. Таким начином образовано време садашње гласи:

Једн.	1. л.	јесам (јес-м; а раставља два сугласника).
	2. »	јеси (јес-си)
	3. »	јест (јес-т)
Мн.	1. »	јесмо (јес-мо)
	2. »	јесте (јес-те)
	3. »	јесу (јес-о-нт, јесѫт, јесу).

У трећем лицу множине уметнуто је о (као у глагола даду, једу, који се исто овако мењају). У другом и трећем једнине сачувани су у потпуности стари наставци тих лица.

Облици ови говоре се и скраћено: сам, си, је; смо, сте, су.

страна 212 Још ваља код овога глагола запамтити, што је он још у старо време одречни прилог не с првим својим слогом је — не-је (не-јесам) сажео у нѣ; те тако одречено јесам, јеси гласи у источном говору: не́сам, не́си; у јужном: нијѐсам, нијѐси; у западном: ни́сам, ни́си. Треће лице једнине гласило је у старо време нѣст, али су оба крајња сугласника један за другим отпала, па је остало нѣ, које према три говора српска гласи: не̑, ни̏је, ни̑. Уз не̑ источнога и ни̑ западнога говора додавано је, на ново, скраћено треће лице једнине је, те је тако постало неје (по крајњим пределима источног) и није (по пределима западног говора). Али се данас по свима пределима источнога говора у којима се чистије говори, не говори: несам, неси, неје, него: нисам, ниси, није, па тога ради то завлађује и у књижевности, писаној говором источним.

Прилога времена садашњег, који би морао гласити *је-су-ћ-и или *су-ћ-и, садашњи језик нема; али је прилог времена садашњег тај исти, у староме словенском облику су-шт-и (м. српскога ћ стари словенски свуд има шт) унесен у народни језик из црквених књига, па се и сад говори у значењу исти.

ТРЕЋИ РАЗДЕО

Основе на б, п и в.

Ове основе вежу сад наставак начина неодређеног за основу уметнутим сугласником с, пред којим б постаје п (да би се с њиме по звучности изједначило), нпр.: греб: греп-с-ти; црп: црп-с-ти; зеб: зеп-с-ти.

Образац: грепсти.
1. Основа времена садашњег: гребе — гребо.
Време садашње:

Једн.	1. л.	гребе̑-м	Мн.	гребе́-мо
	2. »	грѐбе̑-ш		гребе́-те
	3. »	грѐбе̑		грѐбу̑

страна 213 Начин заповедни:

Једн.	1. л.	—	Мн.	грѐби-мо
	2. »	грѐби		грѐби-те
	3. »	—		—

Време пређашње несвршено:

Једн.	1. л.	грѐби-ј-а̑х	Мн.	грѐби-ј-а̑смо
	2. »	грѐби-ј-а̑ше		грѐби-ј-а̑сте
	3. »	грѐби-ј-а̑ше		грѐби-ј-а̑ху

Прилог времена садашњег: грѐбу̑-ћ-и.

2. Основа начина неодређеног: греб.
Време пређашње свршено:

Једн.	1. л.	грѐб-о-х	Мн.	грѐб-о-смо
	2. »	гре̏б-е		грѐб-о-сте
	3. »	гре̏б-е		грѐб-о-ше

• Прилог времена прошлог: грѐб-а̑-вш-и; грѐб-а̑-в.
• Прошасти придев: гре̏б-а-о, грѐб-л-а, грѐб-л-о.
• Трпни придев: грѐб-ен, греб-ѐн-а, греб-ѐн-о,
• Начин неодређени: грѐп-с-ти.

Овако се мењају глаголи: 1. С основом на б: ду́псти, зе́псти, ску́псти, са својим сложенима; 2. С основом на п:

тѐпсти се, цр́псти, са својим сложенима.

Напомене к овом разделу

У глагола у-су-ти, на-су-ти од старине је основа за начин неодређени съп, а за време садашње съпе (съпо). Основа начина неодређеног изгубила је с краја п, стари, на у налични, самогласник ъ претворио се накнаде ради у у, и тако сад место съп, у основи начина неодређеног имамо су; основа времена садашњег остала је спе (спо), избацивши само ъ из средине, што се у таким приликама и иначе чини у српском језику.

страна 214

Од основа са в на крају још се само говори глагол пле̏ти (пљети), коме је основа начина неодређеног пле (пље), а основа времена садашњег плеве — плево (плијеве — плијево). Тај глагол у трпном придеву има плевен. На многим крајевима народа место њега је завладао глагол плевити, који иде по четвртој врсти.

ЧЕТВРТИ РАЗДЕО

Основе на г, к и х.

Образац: пећи.

1. Основа времена садашњег: пеке — пеко.
Време садашње:

Једн.	1. л.	пѐче̑-м	Мн.	пече́-мо
	2. »	пѐче̑-ш		пече́-те
	3. »	пѐче̑		пѐчу̑

Начин заповедни:

Једн.	1. л.	—	Мн.	пѐци-мо
	2. »	пѐци		пѐци-те
	3. »	—		—

Време пређашње несвршено:

Једн.	1. л.	пѐци-ј-а̑х	Мн.	пѐци-ј-а̑смо
	2. »	пѐци-ј-а̑ше		пѐци-ј-а̑сте
	3. »	пѐци-ј-а̑ше		пѐци-ј-а̑ху

Прилог времена садашњег: пѐку̑-ћ-и.

2. Основа начина неодређеног: пек.
Време пређашње свршено:

Једн.	1. л.	пѐк-о-х	Мн.	пѐк-о-смо
	2. »	пе̏ч-е		пѐк-о-сте
	3. »	пе̏ч-е		пѐк-о-ше

страна 215

• Прилог времена прошлог: пѐк-а̑-вш-и; пѐк-а̑-в.
• Прошасти придев: пе̏к-а-о, пѐк-л-а, пѐк-л-о.
• Трпни придев: пѐч-ен, печ-ѐн-а, печ-ѐн-о.
• Начин неодређени: пѐћи (од пек-ти).

Овако се мењају глаголи: 1. С основом на г: жѐћи, ле́ћи, лѐћи, мо̀ћи, стри̏ћи; 2. С основом на к: ву́ћи, пѐћи, рѐћи, се̏ћи, тѐћи, ту́ћи, — и једни и други са својим сложенима.

Напомене к овом разделу

На крају основе има х само један глагол, коме основа гласи врх. Пошто се с краја основе х са т од наставка спајало у ћ, р се из корена, по старом правилу, раширивало у ре (рѣ, у јужном говору рије) те за то и данас од те основе начин неодређени гласи вре́ћи (вријѐћи).^[6] Та се промена догађа само у начину неодређеном, а основа је за начин неодређени врх.

Од глагола рећи било је у старо време кратко без уметка образовано време пређашње свршено ријех (рѣхъ). Према томе се и сад по јужним крајевима говори начин неодређени ријети или ријећи м. рећи.

Глагол моћи сачувао је у првом лицу једнине садашњег времена старински облик могу. Кад је сложен с предлогом по, има и он по садашњем правилу: поможем, поможеш. С предлогом уз, који се меће пред могу, да би му се дало значење свршене радње, остаје стари облик узмогу.

Многи глаголи овога раздела имају гдекоје своје облике по другој врсти. Тако:

а. Рећи, лећи, помоћи имају, истина, по правилу у времену садашњем: речем, лежем, поможем, али имају и по другој врсти: рекнем, легнем, помогнем. страна 216 Потпомоћи пак, изнемоћи, занемоћи имају само по другој врсти: потпомогнем, изнемогнем, занемогнем. б. Глаголи: вр̏ћи, ди̏ћи, сти̏ћи и од њих сложени, по том глаголи: по̀бећи (од основе бег), у̀лећи (од основе лег), запре́ћи (од основе прег), досе́ћи (од основе сег), кле̏ћи (од основе клек), кли̏ћи (од основе клик), ма̀ћи (од основе мак), ни̏ћи (од основе ник), цр̏ћи (од основе црк), на̀вићи, о̀бићи (од основе вик), улѐћи се, прислѐћи (од основе лек), за̀мрћи (од основе мрк), за̀мући се (од основе мук), ната̀ћи (од основе так), сви имају време садашње с не—но-наставком по другој врсти: вргнем, дигнем, стигнем, итд. Према томе они сви имају од исте основе и начин заповедни: макни, стигни (осим два: врћи и побећи с осталима од основе бег, који имају: врзи, побези, итд.). — Тога ради имају каткад по другој врсти трпни придев: вргнут, макнут, стигнут, итд. па и начин неодређени: вргнути (и врћи), стигнути (и стићи), макнути (и маћи), итд.

Време пређашње несвршено може и у овом разделу спајати гласове ија. Тако из тецијах, жезијах излази тѐча̑х, жѐжа̑х (тец’јах — течах, итд.). Од вре́ћи време пређашње несвршено и не гласи друкчије него вр́ша̑х.

Од глагола моћи време пређашње несвршено по изузетку гласи: могах, могаше, итд.

ПЕТИ РАЗДЕО

Основе на н или м.

У старом језику ове су основе имале на крају ьн (ьм) или ън (ъм), и онда је био закон, да се ти гласови, кад се год у једном слогу на крају десе и у два се слога не раставе, спајају — и то: ьн (ьм) у ѧ, а ън (ъм) у — ѫ, па се то догађало и у начину неодређеном страна 217 ове врсте. Пошто данашњи језик место старога самогласника ѧ има е а место ѫ — у, зато се све оне основе начина неодређеног, које су у старо време по поменутом закону имале ѧ или ѫ, свршују на е или у. У основи пак времена садашњег, која постаје наставком е, горе поменути су се гласови цепали у два слога, нису долазили у једном слогу на крају, нису се спајали у ѧ или ѫ., и зато се и у данашњем језику виде. Стара основа начина неодређеног пьн гласила је у старо време, по поменутом закону, у начину неодређеном пѧ, које данас гласи пе, а у времену садашњем пь-не, које, пошто је избачено ь, и данас гласи пне — пно.

Образац: клети.

1. Основа времена садашњег: куне — куно (м. старог клне, из којега се л претвара у у, јер би иначе морало бити самогласник и чинити слог).

Једн.	1. л.	ку̀не̑-м	Мн.	куне́-мо
	2. »	ку̀не̑-ш		куне́-те
	3. »	ку̀не̑		ку̀ну̑

Начин заповедни:

Једн.	1. л.	—	Мн.	ку̀ни-мо
	2. »	ку̀ни		ку̀ни-те
	3. »	—		—

Време пређашње несвршено:

Једн.	1. л.	ку̀ни-ј-а̑х	Мн.	ку̀ни-ј-а̑смо
	2. »	ку̀ни-ј-а̑ше		ку̀ни-ј-а̑сте
	3. »	ку̀ни-ј-а̑ше		ку̀ни-ј-а̑ху

страна 218 Прилог времена садашњег: ку̀ну̑-ћ-и.

2. Основа начина неодређеног: кле (клѧ м. кльн).
Време пређашње свршено:

Једн.	1. л.	кле̑-х	Мн.	кле́-смо
	2. »	кле̑		кле́-сте
	3. »	кле̑		кле́-ше

• Прилог времена прошлог: кле̑-вш-и, кле̑в.
• Прошасти придев: кле̏-о, кле́-л-а, кле́-л-о.
• Трпни придев: кле̑-т, кле̑-т-а, кле̑-т-о,
• Начин неодређени: кле́-ти.

Овако се мењају глаголи: 1. С основом на н: же̏ти, пе́ти (упор. напомене) са својим сложенима и од основе че (чьн) сложени: за̀че̑ти, на̀че̑ти, по̀че̑ти; 2. С основом на м: же̏ти (жьм) са својим сложенима, и сложени од основе ьм: о̀те̑ти, у̀зе̑ти; на̀дути се (од основе дъм).

Напомене к овом разделу

Глаголу жети основа времена садашњег не постаје е-наставком, те не гласи жне — жно, како би по правилу ваљало очекивати, већ постаје је—јо-наставком и гласи жње (жнје) — жњо. Ова основа времена садашњег продире и наместо основе начина неодређеног, па се и тамо чује жње м. же, нпр.: жњети, жњех, жњевши, жњео покрај правилнијега и старијега жети, жех, жевши, жео. Трпни придев већ и нема друкчије него само жњевен (жње-в-ен), према основи времена садашњега.

Основа времена садашњег говори се још и с уметнутим а међу прва два своја сугласника, те онда гласи: жање — жањо нпр.: жа̏ње̑м, жа̏ња̑х, жа̏њи, жа̏њу̑ћи, итд.

Глаголу пе́-ти основа је времена садашњег пне — пно, али се она говори само кад је тај глагол сложен с предлозима: по-пне-м, за-пне-м, итд. Иначе страна 219 глагол пети, кад је несложен, има само облике који постају од основе начина неодређеног, а место његове правилне основе времена садашњег говори се основа времена садашњег од сроднога по значењу глагола пењати, који се мења по петој врсти. Та основа гласи пење — пењо, и од ње су облици: пе̏ње̑м, пѐњи, пе̏ња̑х, пе̏њу̑ћи.

Време пређашње несвршено кунијах може се сажети у куњах. Иначе га већина глагола овога раздела, имајући значење свршених глагола, и нема.

ШЕСТИ РАЗДЕО

Основе на самогласнике осим р

Образац: чути.

1. Основа времена садашњег: чује — чујо.
Време садашње:

Једн.	1. л.	чу̏је̑-м	Мн.	чу̏је̑-мо
	2. »	чу̏је̑-ш		чу̏је̑-те
	3. »	чу̏је̑		чу̏ју̑

Начин заповедни:

Једн.	1. л.	—	Мн.	чу̑ј-мо
	2. »	чу̑ј		чу̑ј-те
	3. »	—		—

Време пређашње несвршено:

Једн.	1. л.	чу̏ј-а̑х	Мн.	чу̏ј-а̑смо
	2. »	чу̏ј-а̑ше		чу̏ј-а̑сте
	3. »	чу̏ј-а̑ше		чу̏ј-а̑ху

Прилог времена садашњег: чу̏ју̑-ћ-и.

2. Основа начина неодређеног: чу.
страна 220 Време пређашње свршено:

Једн.	1. л.	чу̏-х	Мн.	чу̏-смо
	2. »	чу̏		чу̏-сте
	3. »	чу̏		чу̏-ше

• Прилог времена прошлог: чу̑-вш-и; чу̑-в.
• Прошасти придев: чу̏-о, чу̏-л-а, чу̏-л-о.
• Трпни придев: чу̀-в-ен, чу-в-ѐн-а, чу-в-ѐн-о.
• Начин неодређени: чу̏-ти.

Овако се мењају глаголи: 1. С основом на а: зна̏ти, ста̏ти; 2. С основом на и; би̏ти (кад значи ударати), би̏ти (кад значи да што јест), ви̏ти, ва̀пити или у̀пити, ѝти (ѝћи), кри̏ти, ли̏ти, ми̏ти, пи̏ти, пли̏ти (коме се промена већином помешала с променом глагола пливати), ри̏ти, ти̏ти, ши̏ти, сви са својим сложенима, и сложени од основе гњи: оба̀гњити, са̀гњити, 3. С основом на у: ду̏ти, чу̏ти, по том од основе у: ѝзути, о̀бути, на̀зути; 4. С основом на е (ѣ):

де̏ти, сме̏ти, и од основе спе (спѣ): до̀спети, прѝспети, итд.

Напомене к овом разделу

Глагол знати, имајући основу времена садашњег знаје (зна-јо), једначи и сажима оно аје — у а̑, те му садашње време гласи: зна̑м (знаје-м), зна̑ш (м. знаје-ш), итд. — Време пређашње несвршено путем сажимања гласи му исто тако: зна̑х, зна̑ше, итд. (м. знајах, знајаше), итд.

Глагол смети (смѣти), имајући у основи времена садашњег смеје — смејо, сажима у неким лицима тога времена еје у е̑, те му садашње време гласи: сме̑м, сме̑ш, сме̑; сме̑мо, сме̑те — али сме̑ју. У јужном говору, где је основа вр. сад. смије — смијо (према староме смѣје, смѣјо), тога сажимања нема.

Време пређашње несвршено постаје (као што је познато из чл. 441) тиме, што се основе времена страна 221 садашњега завршетно е губи пред наставком за облик — ах, итд., као што се види у чуј-а̑х, пиј-а̑х, итд.

Глаголима стати, дети основа времена садашњега постаје не—но-наставком, као у другој врсти, те гласи: стане — стано, дене — дено, и од ње образују време садашње: стане-м, дене-м, и начин заповедни: стани, дени. Времена пређашњег несвршеног и прилога времена садашњег ова два глагола и немају, јер су свршени.

Трпни придев постаје у овом разделу наставком т од основа: би — бит; ви — вит; кри — крит; ли — лит; пи — пит; доби — добит; да — дат; позна — познат. Од истих ових основа може трпни придев постати наставком ен, и тада се зев попуња некад сугласником ј, а некад сугласником в: бијен (који пут и би-в-ен), са-ви-ј-ен, са-кри-в-ен ли-в-ен, пи-ј-ен (и пи-в-ен), до-би-ј-ен (и до-би-в-ен). Од ми, ри, ши трпни је придев: ми-в-ен, ри-в-ен, ши-в-ен, (каткад и швен без првога и). Основе на у и е имају трпни придев на ен, и попуњују зев сугласником в: чу-в-ен, обу-в-ен, наду-в-ен, оде-в-ен. И наставак н видимо у примерима зна-н, да-н.

Глагол дати има за садашње време основу дад, која припада међу оне три основе у српском језику од којих се време садашње образује непосредно, без образовања основе времена садашњега е—о-наставком. И основа дад избацује своје д пред личним наставцима првога лица једнине и множине, те има да̑м (м. дад-м) и дамо (м. дад-мо). Према томе су после удешени и остали облици времена садашњега осим трећег лица множине, које је по примеру осталих основа на сугласник од основе дадо личним наставком страна 222 нт образовано по садашњем правилу за 1. л. мн.: даду за основу уметком о, те још од старине гласи: даду. Цело то време гласи сад:

Једн.	1. л.	да̑м	Мн.	да́мо
	2. »	да̑ш		да́те
	3. »	да̑		да́ду

Међу тим овај глагол образује сад од онога дад и основу времена садашњега дад-е — дад-о, и не само по првом разделу оне врсте (као крад-е од красти) све облике који постају од основе времена садашњег (осим прилога времена садашњег, који је заступљен обликом дајући од глагола да́вати) као што су: даде-м, даде-ш, даде итд.; — дади; дади-ј-ах, дади-ј-аше, него и у времену пређашњем свршеном говори се: дадох, даде, м. дах, да, као да је основа начина неодређеног дад.

У овој су врсти и глаголи којима се основа појачава сугласником д. Овај појав још долази и при образовању свршенога садашњег времена не—но-наставком, и помињаће се на ново у другој врсти. Међу глаголима ове врсте понајчешћи је тај појав при глаголима зна-ти, де-ти, сме-ти, ста-ти. Тако:

а. Знати, осим правилних облика по овом разделу, има појачану основу времена садашњег знаде (према знад) и од ње све облике: знадем, знади, знади-ј-ах, па и пређашње свршено знадох. У именске глаголске облике није продрла ова појачана основа.

б. Дети има исто тако деде-м, пређашњега несвршеног као свршен глагол и онако нема, по том пређашње свршено: дедох, па и начин неодређени: дести (као да је основа дед).

в. Смети има време садашње по правилу, а време пређашње несвршено: смеди-ј-ах, време пређашње страна 223 свршено: смед-о-х, и прилог времена прошлог: смед-а-вш-и, по основи смеде, смед.

г. Стати има време пређашње свршено: стадо-х према основи начина неодређеног стад.

И глагол и-ти (ићи) прима ово д уз основу, која му онда гласи ид. Од те основе има све облике по првоме разделу ове врсте, па и сами начин неодређени гласи у гдекојим крајевима ис-ти (од ид, као красти од крад). Облици су тога глагола сад у целини оваки:

1. Основа времена садашњег: иде — идо.
Време садашње:

Једн.	1. л.	ѝде̑-м	Мн.	иде́-мо
	2. »	ѝде̑-ш		иде́-те
	3. »	ѝде̑		ѝду̑

Начин заповедни:

Једн.	1. л.	—	Мн.	ѝди-мо
	2. »	ѝди		ѝди-те
	3. »	—		—

Време пређашње несвршено:

Једн.	1. л.	и̏ђа̑х (м. иди-ј-ах)	Мн.	и̏ђа̑смо
	2. »	и̏ђа̑ше		и̏ђа̑сте
	3. »	и̏ђа̑ше		и̏ђа̑ху

Прилог времена садашњег: и̏ду̑-ћ-и.

2. Основа начина неодређеног: ид.
Време пређашње свршено:

Једн.	1. л.	ѝд-о-х	Мн.	ѝд-о-смо
	2. »	ѝд-е		ѝд-о-сте
	3. »	ѝд-е		ѝд-о-ше

• Прилог времена прошлог: и̏д-а̑-вш-и; ѝш-а̑-вш-и; ѝш-а̑-в.
• Прошасти придев: и-ш-а-о, и-ш-л-а, и-ш-л-о.страна 224
• Трпни придев: (*на-ид-ен — нађен; про-шас-т).
• Начин неодређени: и-ти, ис-ти (од ид-ти), ићи (према наћи, доћи, као што ће се ниже видети).

Прилог времена прошлог, прошасти а понегде и трпни придев образовани су, као што се види, од корена шад опет по правилима првога раздела ове врсте, само што је у и-ша-вш-и д, с краја основе избачено место да се између њега и наставка вш уметнуло а (којим би начином тај облик гласио *и-шад-а-вш-и). Томе корену шад предметнута је још и основа глагола ити

— и, ма да је то са свим излишно.

Ако се глагол ити сложи с предлозима на, до, по, мимо, за, онда се и, које иза тих предлога на самогласно дође, зева ради претвара у ј, те излази: најти (на-итн), дојти (до-ити), појти (по-ити); — најдем, дојдем, појдем (м. на-идем, до-идем, по-идем), итд. у свима облицима, из чега преметањем јт и јд (чл. 96) излази најпре тј и дј,па из тога после ћ и ђ: наћи, доћи, поћи; нађем, дођем, пођем, итд. С овим облицима, у којима је ћ правилним путем постало, уједначили су се и глаголи сложени с предлозима об, из, от, који би требало да гласе об-ити, из-ити, от-ити, а у времену садашњем и осталим облицима: обидем, изидем, отидем (као што се доиста и говоре тако, особито последњи), па се сад и они говоре: обићи, изићи, отићи, а у времену садашњем и осталим облицима: обиђем, изиђем, отиђем, ма да за то осим наличности никаква другог узрока нема. Одатле је та наличност продрла још и даље, те се сад чак и несложен глагол најчешће говори у начину неодређеном ићи м. ити.

С глаголима који основи додају д удружио се од старине још и глагол бити (који значи да што страна 225 јест), који је у старо време гласно бꙑти — (тј. бъити — бъјти). Он има данас три основе: 1. Основу за време садашње: буде—будо (у староме језику бѫде—бѫдо); 2. Основу за време пређашње несвршено: бе (бѣ м. бвѣ из бꙑѣ — бвѣ), и 3. Основу за начин неодређени: би (старо бꙑ). По томе му промена гласи овако:

1. Основа времена садашњег: буде—будо.
Време садашње:

Једн.	1. л.	бу̏де̑-м	Мн.	бу̏де̑-мо
	2. »	бу̏де̑-ш		бу̏де̑-те
	3. »	бу̏де̑		бу̏ду̑

Начин заповедни:

Једн.	1. л.	—	Мн.	бу̏ди-мо
	2. »	бу̏ди		бу̏ди-те
	3. »	—		—

Прилог времена садашњег: бу̏ду̑-ћ-и.

2. Основа времена пређашњег несвршеног: бе (бѣ).
Време пређашње несвршено:

Једн.	1. л.	бе̏-ј-а̑х	(бе̏х)	Мн.	бе̏-ј-а̑смо	(бе̏смо)
	2. »	бе̏-ј-а̑ше	(бе̏ше)		бе̏-ј-а̑сте	(бе̏сте)
	3. »	бе̏-ј-а̑ше	(бе̏ше)		бе̏-ј-а̑ху	(бе̏ху)

3. Основа начина неодређеног: би.
Време пређашње свршено:

Једн.	1. л.	би̏-х	Мн.	би̏-смо
	2. »	би̏		би̏-сте
	3. »	би̏		би̏-ше

• Прилог времена прошлог: би̑-вш-и; би̑-в.
• Прошасти придев: би̏-о, би́-л-а, би́-л-о.
• Трпни придев: —
• Начин неодређени: би̏-ти.

У времену пређашњем несвршеном још у староме језику бѣах се сажимало у бѣх. Отуда сад и разлике по говорима

бејах — бијах; бех — бјех.

страна 226

Али овај исти глагол, сложен с предлозима, иде већ не по овоме, него по обичном обрасцу. Тако се по обичном обрасцу мења добити, задобити, снебити се. Али се и у неким сложеним (који се у осталом сад ретко говоре) гдегде чују још и стари облици. Тако од забити (заборавити) има забудем, нпр.: Не забуди на којој си (Народ. Посл.); од пробити (на корист бити, пријати) има пробудем, нпр.: Попиј и ту и другу, да ти обје пробуду (Нар. Песма); од збити се има збуде се, и ово се последње још најјаче држи.

Исто д или де (дер), за које се мисли да је од корена глагола дети, напред поменутога, умеће се још, опет ради појачања, у многих глагола међу глаголску основу и међу наставак (у множини), или се просто додаје начину заповедном. Тако имамо: Разбери-де-те, реци-де-те, кажи-де-те, зовни-де, нађи-де, упитај-де, држ’-де, затвор’-де, донес’-дер. То исто де, деде, или дер видимо и самостално али у вези са заповедним начином, нпр.: Смиљанићу, дома дер се нађи; — Деде га зовни; — Де запевај јасно гласовито; — Де не лудуј, итд.

СЕДМИ РАЗДЕО

Основе на л и р.

Ови глаголи у основи начина неодређеног шире основу старинским гласом ѣ, те место мр-ти, мл-ти излазе с поширеним ри л: мрѣ-ти, млѣ-ти, које у српска три говора гласи: мре́ти, мријѐти, мри́ти, — мле̏ти, мљѐти, мли̏ти. Од мле̏ти, јединога глагола с основом на л, основа начина неодређеног мле (млѣ) остаје и у осталим облицима који се од те основе изводе; од глагола̑ пак на р основа је начина неодређеног час на раширено, час на нераширено р (као у тр-ти), и по томе је и р непостојано: час је самогласник, а час сугласник.

страна 227

Образац мрети.

1. Основа времена садашњег: мре—мро.
Време садашње:

Једн.	1. л.	мре̑-м	Мн.	мре́-мо
	2. »	мре̑-ш		мре́-те
	3. »	мре̑		мру̑

Начин заповедни:

Једн.	1. л.	—	Мн.	мри̏-мо
	2. »	мри̏		мри̏-те
	3. »	—		—

Време пређашње несвршено:

Једн.	1. л.	мра̑х (из мрѣ-ах═мра-ах).	Мн.	мра̑смо
	2. »	мра̑ше		мра̑сте
	3. »	мра̑ше		мра̑ху

Прилог времена садашњег: мру́-ћ-и.

2. Основа начина неодређеног: мре и мр.
Време пређашње свршено:

Једн.	1. л.	мре̑-х	Мн.	мре́-смо
	2. »	мре̑		мре́-сте
	3. »	мре̑		мре́-ше

• Прилог времена прошлог: мр̑-вши; мр̑-в.
• Прошасти придев: мр̏-о, мр́-л-а, мр́-л-о
• Трпни придев: — (простр-т).
• Начин неодређени: мре́-ти.

Овако се мењају глаголи: за̀пре̑ти, на̀вре̑ти, поду̀вре̑ти, у̀вре̑ти се; дре́ти и дре́ти се (са сложенима), прождре́ти, за̀пре̑тн, ода̀пре̑ти, у̀пре̑ти, за̀стре̑ти, про̀стре̑ти,

с осталим сложенима.

страна 228

Напомене к овом разделу

Глаголу мље̏ти основа времена садашњег гласи меље—мељо (тј. мелје — мелјо), а основа начина неодређеног свуда мле^[7].

Глаголу дре́ти, кад није сложен с предлозима, основа садашњег времена за све облике, осим пређашњега несвршеног, гласи дере—деро, а у пређашњем је несвршеном дре (дрѣ). Кад ли је сложен с предлозима, онда има и свуда по правилу дре — и уз то дере, као кад је несложен.

Глагол трти има у неколико различите облике, како му је различит начин неодређени (који би требало да гласи тре́ти). Овде се наводи у првим лицима. Облици изван правила штампају се положеним словима:

• Време садашње: тре-м и таре-м (с уметнутим а међу прва два сугласника).
• Начин заповедни: три, итд.
• Време пређашње несвршено: тр̈-ах, итд.
• Прилог времена садашњег: тру-ћ-и и тару-ћ-и.
• Време пређашње свршено: тр-х, итд.
• Прилог времена прошлог: тр̈-о.
• Трпни придев: тр-в-ен.
• Начин неодређени: тр-ти.

Друга врста

Основа начина неодређеног образована је наставком ну, нпр.: то-ну. Основа пак времена садашњег постаје наставком не—но; то-не—то-но. страна 229

Образац: тонути.
1. Основа времена садашњег: тоне.
Време садашње:

Једн.	1. л.	то̏не̑-м	Мн.	то̏не̑-мо
	2. »	то̏не̑-ш		то̏не̑-те
	3. »	то̏не̑		то̏ну̑

Начин заповедни:

Једн.	1. л.	—	Мн.	то̀ни-мо
	2. »	то̀ни		то̀ни-те
	3. »	—		—

Време пређашње несвршено:

Једн.	1. л.	то̏њ-а̑х	Мн.	то̏њ-а̑смо
	2. »	то̏њ-а̑ше		то̏њ-а̑сте
	3. »	то̏њ-а̑ше		то̏њ-а̑ху

Прилог времена садашњег: то̀њу̑-ћ-и.

2. Основа начина неодређеног: тону.
Време пређашње свршено:

Једн.	1. л.	то̀ну-х	Мн.	то̀ну-с-мо
	2. »	то̏ну̑		то̀ну-с-те
	3. »	то̏ну̑		то̀ну-ш-е

• Прилог времена прошлог: то̀ну̑-вш-и; то̀ну̑-в.
• Прошасти придев: то̀ну-о, то̀ну-л-а, то̀ну-л-о.
• Трпни придев: — (затегну-т).
• Начин неодређени: то̀ну-ти.

Напомене к овој врсти

Поради тога што махом значе свршену радњу, основе ове врсте већином немају времена пређашњег несвршеног. У којих га има, оне га образују као што страна 230 га образује тонути, а у тонути време пређашње несвршено постало је кроз ове ме́не: тонѣ-ах, тони-ах, тонјах, тоњах.

Као што многе основе прве врсте прелазе у ову врсту временом садашњим, тако многе основе ове врсте образују време пређашње свршено и прошасти глаголски придев по обрасцима прве врсте, одбацивши наставак начина неодређенога ну. По томе од стигнути време је пређашње свршено: стигох, а прошасти придев: стигао; од никнути: никох, никао; од макнути: макох, макао, итд.

Неке основе, да би се сложиле с ну, наставком начина неодређеног ове врсте, избацују крајње своје сугласнике. Тако је гинути м. гиб-нути; отки-нути м. откид-нути; загрнути м. загрт-нути; кренути м. крет-нути; прснути м. прск-нути; свиснути м. свиск-нути; потиснути м. потиск-нути. Кад се од оваких основа образује пређашње свршено и прошасти придев по правилу прве врсте без наставка ну — онда се узима основа цела, заједно с оним сугласником који се пред ну избацује. Тако је од погинути — погибох, погибла; од откинути — откидох; од загрнути — загртох; од кренути — кретох. Основе на д и т, као што су на крају наведене, не образују прошасти придев по правилу прве врсте, већ само време пређашње свршено. Тако је од кренути — кренуо; од загрнути — загрнуо; од откинути — откинуо, итд.

Од свиснути је свискох, свиште (м. свишче, где шт стоји место шч, који се гласови у нашем језику и иначе често замењују гласовима шт); од прснути — прскох, прште; од потиснути — потискох, потиште. Прошасти придев од тих и таких глагола гласи: свискао — свисла (свискла, одакле к, ради страна 231 нагомилавања сугласника, испада); од потискао — потисла; од прскао — прсла, итд.

Неки глаголи образују само прошасти придев по правилу прве врсте. Тако: увенути има увео; прозукнути — прозукао, прозукла; скркнути се — скркло се; усахнути — усахла; иструнути — иструо; подбунути — подбуо.

Неки глаголи имају само време садашње по овој врсти, образовано с намером да се што већма покаже свршеност радње њихове, нпр.: ако могне, дадне, смедне (од сме-д, с придоданим д), имадне, умедне, хтедне, знадне, итд.

Трећа врста

Основе начина неодређеног постају наставком ѣ (е — је — и), нпр.: ум-ѣ, вид-ѣ.

Основе времена садашњег постају или наставком је—јо од начина неодређеног, нпр.: умѣје—јо; или од основе другачије образоване наставком и, нпр.: види, трпи, гори. Према томе се и ова врста дели на два раздела.

ПРВИ РАЗДЕО

У овај раздео иду глаголи, у којих основе времена садашњег постају од начина неодређеног наставком је—јо: умѣје—умѣјо. Из ѣје, које се таким начином основама на крају нађе, у источном говору бива сажето дугачко е̑ (м. ѣе — ее) у свима лицима времена садашњег осим трећега множине (где се, као што је познато, основа свршава на јо — умѣјо). Јужни говор из умѣ-ј-е има по својим законима уми-ј-е. Време пређашње несвршено постаје од основе начина неодређеног. страна 232

Образац умети (умѣти).
1. Основа времена садашњег: умеје — умејо (умѣ-је — умѣ-јо).
Време садашње:

Једн.	1. л.	у̀ме̑-м	Мн.	уме́-мо
	2. »	у̀ме̑-ш		уме́-те
	3. »	у̀ме̑		у̀меју̑

Начин заповедни:

Једн.	1. л.	—	Мн.	у̀ме̑ј-мо
	2. »	у̀ме̑ј		у̀ме̑ј-те
	3. »	—		—

Прилог времена садашњег: у̀меју̑-ћ-и.

2. Основа начина неодређеног: уме (умѣ).
Време пређашње несвршено:

Једн.	1. л.	у̀ме-ј-а̑х	Мн.	у̀ме-ј-а̑смо
	2. »	у̀ме-ј-а̑ше		у̀ме-ј-а̑сте
	3. »	у̀ме-ј-а̑ше		у̀ме-ј-а̑ху

Време пређашње свршено:

Једн.	1. л.	у̀ме-х	Мн.	у̀ме-смо
	2. »	у̀ме		у̀ме-сте
	3. »	у̀ме		у̀ме-ше

• Прилог времена прошлог: у̀ме̑-вш-и; у̀ме̑-в.
• Прошасти придев: у̀ме-о, у̀ме-л-а, у̀ме-л-о.
• Трпни придев: —
• Начин неодређени: у̀ме-ти.

Овако се мења сад само још глагол говети, уговети.

Основа уме прима и д у времену пређашњем свршеном, те има: умед-о-х, уме-д-е, итд.

страна 233

ДРУГИ РАЗДЕО

У овај раздео иду глаголи, у којих основе времена садашњег постају наставком и—јо, нпр.: види—видјо. Основа видјо чува се још само у ретким облицима виђу (из видјо-м), вељу итд. а иначе се у српском језику готово изгубила, јер се у 3-ем л. мн. основа види спаја с наставцима нт у види-нт, из којих је, познатим путем, образовано садашње виде. Основи видјо претходила је по свој прилици основа види-јо.

Образац: видети (видѣти).
1. Основа времена садашњег: види — видјо.
Време садашње:

Једн.	1. л.	ви̏ди̑-м	Мн.	ви̏ди̑-мо
	2. »	ви̏ди̑-ш		ви̏ди̑-те
	3. »	ви̏ди̑		ви̏ди̑

Начин заповедни:

Једн.	1. л.	—	Мн.	ви̏ди-мо
	2. »	ви̏ди		ви̏ди-те
	3. »	—		—

Време пређашње несвршено:

Једн.	1. л.	ви̏ђа̑х	Мн.	ви̏ђа̑смо
	2. »	ви̏ђа̑ше		ви̏ђа̑сте
	3. »	ви̏ђа̑ше		ви̏ђа̑ху

Прилог времена садашњег: ви̏де̑-ћ-и.

2. Основа начина неодређеног: виде (видѣ).
Време пређашње свршено:

Једн.	1. л.	ви̏де-х	Мн.	ви̏де-смо
	2. »	ви̏де		ви̏де-сте
	3. »	ви̏де		ви̏де-ше

страна 234

• Прилог времена прошлог: ви̏де̑-вш-и; ви̏де̑-в.
• Прошасти придев: ви̏де-о, ви̏де-л-а, ви̏де-л-о.
• Трпни придев: ви̏ђ-ен, ви̏ђ-ен-а, ви̏ђ-ен-о.
• Начин неодређени: ви̏де-ти.

Напомене к овом разделу

У начину заповедном, који би из види наставком и постајући, морао гласити видии, последње и отпада и у другом и осталим лицима. Међу тим од истога глагола видети говори се заповедни начин и виђи, према 1. л. ј. времена садашњег виђу од основе: вид-јо (види чл. 504).

Време пређашње несвршено добило је садашњи свој облик, прошавши кроз ове ме́не. На основу види додато је ах, те је постало: види-ах, а из овога је, пошто се и претворило у ј, изашло: видј-ах, у коме је већ само по себи данашње ви̏ђа̑х.

У гдекојих глагола још се образује пређашње несвршено и од основе начина неодређеног, нпр.: горе-ј-ах, седе-ј-ах (јужно гори-ј-ах, сједи-ј-ах, итд.).

Трпни придев не постаје од основе начина неодређеног као што би, по правилу, требало, него се гради, по правилу четврте врсте, од основе види — види-ен — видјен — виђен. Правило четврте врсте продрло је у тај облик овога раздела зато, што су многи облици у једној и другој врсти једнаки. Само од глагола трпети може се још чути трпни придев у облику трпен (м. трпе-ен) по правилу ове врсте. Али се и место тога говори трпљен.

Има глагола, у којих се још у старо време ѣ од наставка за основу начина неодређеног, дошавши после непчаника, претворило у а. То се догодило у корена̑ који су имали на крају грлени сугласник, страна 235 који се пред непчаним ѣ најпре претворио у најближи му непчани сугласник, а после је тај, претварањем постали непчани сугласник, натерао ѣ, да се за њим у а претвори. Тако је од корена бег наставком ѣ постало бегѣ — бежѣ, бежа (бежа-ти); од корена трк — тркѣ, трчѣ, трча (трча-ти); од корена вриск — врискѣ, врисчѣ, врисча, вришча, вришта (пошто је у старо време шч замењивано гласовима шт), итд. Таки су глаголи још: блејати (основе: блеја и блеји); сјајати се (основе: сјаја и сјаји); бучати (основе: буча и бучи); лежати (основе: лежа и лежи); мучати (основе: муча и мучи); тиштати, (основе: тишта и тишти), итд. Време пређашње несвршено у њих постаје од основе начина неодређеног: бежа-ах — бе̏-жа̑х; трча-ах — тр̏ча̑х, итд. Исто тако ова врста глагола образује и трпни придев по правилу, од основе начина неодређеног, наставком т или н, нпр.: др̏жа̑н (држа-н); — др̏жа̑т.

Међу ове глаголе иде и глагол ста̀јати, коме је основа за време садашње: стоји, а за начин неодређени: стаја (м. стоја).

Глаголи стајати и бојати се имају у начину заповедном: стој м. стоји, и бој се м. боји се тога ради, што су, долазећи често у говору, крајње и иза ј изгубили.

Глагол хотети, који гласи и хтети, има основу времена садашњег са је—јо-наставком: хотје — хотјо, те му време садашње сад постаје и гласи:

Једн.	1. л.	хотјо-м — хотјѫ — хоћу.
	2. »	хотје-ш — хоћеш.
	3. »	хотје — хоће.
Мн.	1. »	хотје-мо — хоће-мо.
	2. »	хотј-те — хоће-те.

страна 236 Међу тим треће лице множине има правилно по овом разделу: хоте (од хоти: хоти̑-нт), али се тако, по правилу, говори само у Црној Гори, а у осталом је народу, па и у књижевном језику, глас ћ из осталих лица, образованих од основе хот-је, продр̈о и у треће лице множине, те се говори и пише: хоће. Облици ови времена садашњега говоре се и без првога слога: ћу, ћеш, ће; ћемо, ћете, ће.

У основи начина неодређеног више је у обичају основа хте (скраћена) него хоте, па се и време пређашње несвршено говори и шћах (м. хћах, изједначењем по говорним оруђима) уз хоћах.

На послетку иста основа прима који пут и д, те има хтед-о-х, а хтед образује основу времена садашњег по другој врсти, те има хтеднем. Кад овај глагол у времену садашњем буде сложен с предлогом уз, — он онда може то време имати од основе хтеје — хтејо (хтѣје — јо) по првом разделу ове врсте: у̀схте̑м, у̀схте̑ш, у̀схте̑, усхте́мо, усхте́те, у̀схтеју̑ (по јужном: у̀схтијем итд.). Према томе иде и захтети, прохтети, према образцу умети.

Глагол пре̏ти (са сложенима) и за-зрети (са осталим сложенима: назрети, обазрети се), по томе што су у начину неодређеном налик на глаголе седмога раздела прве врсте, имају време садашње по тој врсти: пре̑м, пре̑ш, пре̑; пре́мо, пре́те, пру̑; — зазрем, зазреш, зазре, зазремо, зазрете, зазру. — Исто тако и зрети и врети имају време садашње по правилу седмога раздела прве врсте, али једнину и прво и друго лице множине имају и по овој врсти: зрим, зриш, зри; зримо, зрите — врим, вриш, ври; вримо, врите. Треће лице множине и прилог времена садашњега увек су по овој врсти: зру — зрући; вру — врући. Тако је и од пру — прући.

страна 237

Глаголи ове врсте, ако е постало од ѣ имају у ком слогу и отегнуто, што је, на прилику, случај и у глаголском прилогу прошлога времена: у̀ме̑вши, уго̀ве̑вши, ви̏де̑вши, жѐле̑вши, немају место такога е у јужноме говору правилну замену ије — него остаје је с таким истим акцентом: у̀мје̑вши, уго̀вје̑вши, ви̏дје̑вши, жѐље̑вши, итд.

Четврта врста

Основа начина неодређеног постаје наставком и: нос-и.

Основа времена садашњег у главноме је једнака с основом начина неодређеног и гласи: носи — носјо (по свој прилици од носијо).

Образац: но̀сити.
1. Основа времена садашњег: носи — носјо.
Време садашње:

Једн.	1. л.	но̏си̑-м	Мн.	но̏си̑-мо
	2. »	но̏си̑-ш		но̏си̑-те
	3. »	но̏си̑		но̏се̑

Начин заповедни:

Једн.	1. л.	—	Мн.	но̀си-мо
	2. »	но̀си		но̀си-те
	3. »	—		—

Време пређашње несвршено:

Једн.	1. л.	но̏ш-а̑х	Мн.	но̏ш-а̑смо
	2. »	но̏ш-а̑ше		но̏ш-а̑сте
	3. »	но̏ш-а̑ше		но̏ш-а̑ху

Прилог времена садашњег: но̏се̑-ћ-и. страна 238

2. Основа начина неодређеног: носи.
Време пређашње свршено:

Једн.	1. л.	но̀си-х	Мн.	но̀си-смо
	2. »	но̏с-и̑		но̀си-сте
	3. »	но̏с-и̑		но̀си-ше

• Прилог времена прошлог: но̀си̑-вш-и, но̀си̑-в.
• Прошасти придев: но̀си-о, но̀си-л-а, но̀си-л-о.
• Трпни придев: но̏ш-ен, но̏ш-ен-а, но̏ш-ен-о.
• Начин неодређени: но̀си-ти.

Напомене к овој врсти.

У начину заповедном бива што и у другом разделу треће врсте. Из носи-и постаје носии, а томе последње и отпада. Али у глагола, којима је коренити глас о, као што су: дојити, кројити, појити, спојити, и прво и, стојећи после ој, изједначује се с ј, па потом дуљећи у накнаду акценат у коренитом о, отпада, а тим истим путем ишчезава и и-наставак, те тима глаголима гласи начин заповедни: дој, крој, пој, спој, итд.

У времену пређашњем несвршеном и у трпном придеву и од основе претвара се у ј, које се с гласовима испред себе по својим законима саставља. Тако нпр.: од водити ти облици гласе: вођах, вођен; од молити — мољах, мољен; од мислити — мишљах, мишљен; од љубити — љубљах, љубљен; од славити — слављах, слављен; од дојити — дојах, дојен; од учити — учах, учен; од творити — творах, творен, итд.

Од пустити је пуштах, пуштен; од крстити — крштах, крштен; од воштити — воштах, воштен; од смождити — сможден зато, што се шћ и жђ, које би по горњем правилу дошло, претвара у шт и жд, страна 238 (као оно шч што се претвара у шт). Па ипак гнездити се има гнежђах се.

Мнити (у староме језику мнѣти, те по томе у трећој врсти) има време пређашње несвршено и мња̑х по правилу, и мниди-ј-ах, по првој врсти, примивши к основи начина неодређеног д, што многи глаголи чине.

Окнити нема у трпном придеву окњен, него по правилу прве врсте окнивен. Тако је од заднити — заднивен, а и од снити било би снивен, а не шњен.

Пета врста

У петој врсти основа начина неодређеног постаје а-наставком, нпр.: чув-а, пис-а, бр-а.

Основа пак времена садашњег постаје на три начина:
• од основе начина неодређеног је—јо-наставком: чуваје—чувајо;
• од корена на сугласник наставком је—јо: писје—писјо (из чега излази пише—пишо);
• од корена на сугласник наставком е—о: бере—беро, или од корана на самогласник наставком је—јо: сеје—сејо (кор. сѣ).

Према тој разлици цела се промена дели на три раздела.

ПРВИ РАЗДЕО

Основа начина неодређеног постаје наставком а: чув-а, а основа времена садашњег постаје од те основе наставком је—јо: чуваје—чувајо. Крајњи гласови ове основе — аје — у времену се садашњем у свима лицима осим трећега лица множине једначе у аа, па сажимају у а̑; а у трећем лицу множине догађају страна 240 се познате промене. Време пређашње несвршено образује се од основе начина неодређеног (чува-ах) сажимајући два а, која тако једно до другога дођу.

Образац: чувати.

1. Основа времена садашњег: чуваје — чувајо.
Време садашње:

Једн.	1. л.	чу̑ва̑-м	Мн.	чу̑ва̑-мо
	2. »	чу̑ва̑-ш		чу̑ва̑-те
	3. »	чу̑ва̑		чу́ва-ј-у̑.

Начин заповедни:

Једн.	1. л.	—	Мн.	чу̑ва̑ј-мо
	2. »	чу̑ва̑ј		чу̑ва̑ј-те
	3. »	—		—

Прилог времена садашњег: чу́вају̑-ћ-и.

2. Основа начина неодређеног: чува.
Време пређашње несвршено:

Једн.	1. л.	чу̑ва̑х	Мн.	чу̑ва̑смо
	2. »	чу̑ва̑ше		чу̑ва̑сте
	3. »	чу̑ва̑ше		чу̑ва̑ху.

Време пређашње свршено:

Једн.	1. л.	чу́ва-х	Мн.	чу́ва-смо
	2. »	чу́ва		чу́ва-сте
	3. »	чу́ва		чу́ва-ше

• Прилог времена прошлог: чу́ва̑-вш-и, чу́ва̑-в.
• Прошасти придев: чу́ва-о, чу́ва-л-а, чу́ва-л-о.
• Трпни придев: чу̑ва̑-н, чу̑ва̑-н-а, чу̑ва̑-н-о; — чу̑ва̑-т, чу̑ва̑-т-а, чу̑ва̑-т-о.
• Начин неодређени: чу́ва-ти.

страна 241

Напомене к овом разделу

У начину заповедном основа губећи своје завршетно е прима наставак и: чувај-и, којему такође завршетно и после ј отпада, као што то и у другим случајима бива.

Глагол спати образује све облике, који се у овој врсти изводе од основе времена садашњег, од основе спи, која, гласећи сама као основе четврте врсте, по правилима те врсте изводи и све поменуте облике. Тако је од тога глагола време садашње: спи̑м, спи̑ш, итд.; начин заповедни: спи; прилог времена садашњег: спећи.

Глагол имати прима који пут уз основу има још и д, и тада му се облици изводе по првом разделу прве врсте: имаде-м, имади-ј-ах (имађах), имадо-х. Од таке основе имад може му време садашње гласити и не — но-наставком, по правилу друге врсте: имаднем, итд.

ДРУГИ РАЗДЕО

Основа начина неодређеног постаје наставком а: писа; основа пак времена садашњег постаје наставком је—јо од корена: пис-је — пис-јо — пише — пишо, а ј се од наставка по законима гласовним подешава са сугласником испред себе.

Време пређашње несвршено образује се од основе начина неодређеног као и у првом разделу ове врсте.

Образац: писати.
1. Основа времена садашњег: писје — писјо.
Време садашње:

Једн.	1. л.	пи̑ше̑-м	Мн.	пи̑ше̑-мо
	2. »	пи̑ше̑-ш		пи̑ше̑-те
	3. »	пи̑ше̑		пи̑шу̑

страна 242 Начин заповедни:

Једн.	1. л.	—	Мн.	пи́ши-мо
	2. »	пи́ши		пи́ши-те
	3. »	—		—

Прилог времена садашњег: пи́шу̑-ћи.

2. Основа начина неодређеног: писа.
Време пређашње несвршено:

Једн.	1. л.	пи̑са̑х	Мн.	пи̑са̑смо
	2. »	пи̑са̑ше		пи̑са̑сте
	3. »	пи̑са̑ше		пи̑са̑ху.

Време пређашње свршено:

Једн.	1. л.	пи́са-х	Мн.	пи́са-смо
	2. »	пи́са		пи́са-сте
	3. »	пи́са		пи́са-ше.

• Прилог времена прошлог: пи́са̑-вш-и, пи́са̑-в.
• Прошасти придев: пи́сао, пи́са-л-а, пи́сало.
• Трпни придев: пи̑са̑-н, пи̑са̑-н-а, пи̑са̑-н-о; — пи̑са̑-т, пи̑са̑-т-а, пи̑са̑-т-о.
• Начин неодређени: пи́са-ти.

Напомене к овом разделу.

Начин заповедни, полазећи од основе писје, додаје јој свој наставак и: из чега (одбацивањем завршетног е) постаје писји — пиши.

Клати има основу времена садашњег: колје — колјо; отуда му време садашње гласи: кољем. Тај глагол има и време пређашње несвршено од основе времена садашњега: ко̏ља̑х (колјѣ-ах — колја-ах).

страна 243

Слати има у времену садашњем и шљем, кад је сложен с којим предлогом (од слјем, путем законитих глаголских промена: по-шљем) и с уметнутим међу два прва сугласника а — шаљем.

Од искати, бискати било би ишчем, бишчем (путем познатих глаголских промена из искје-м, бискје-м), али се шч замењује гласовима шт, те је у тима облицима иштем, биштем, па тако бива свуда где се на исти начин гласови састану.

Од дахтати, дрхтати, путем гласовног једначења по говорним оруђима, бива дашћем, дршћем м. дахћем, дрхћем.

Глаголу давати (да-а-ти, в је ради зева) основа је за начин неодређени да-в-а, а за време садашње даје — дајо. Тако и позна-в-ати има основу за начин неодређени познава (позна-в-а), а за време садашње познаје — познајо.

Глагол дрхтати или дрктати изводи облике, који у овој врсти постају, од основе времена садашњег, образоване по правилу четврте врсте, те отуд има: дрхтим, дрхти, дрхтећи; дрктим, дркти, дрктећи.

ТРЕЋИ РАЗДЕО

Основа начина неодређеног постаје наставком а, нпр.: бр-а. Ако се корен свршује на самогласник, онда се зев попуња познатим начином, нпр.: се-ј-а, кљу-в-а. У корена на у то се у мења пред наставком у ов, те тако од тру постаје тро-в-а (тру-а).

Основа времена садашњег постаје наставком е — о од корена, ако се он свршава сугласником. При образовању основе времена садашњег, корен се који пут шири, нпр. од корена бр (бра-ти) основа је времена садашњег бере — беро, и корен је раширен самогласником страна 244 е; од корена зв (зва-ти) основа је времена садашње зов-е, и корен је раширен самогласником о. Ако ли се корен свршује на самогласник, онда се основа времена садашњег образује наставком је — јо, нпр.: се (од сејати) — сеје — сејо; кљу (кљувати) — кљује — кљујо; тру (тровати) — трује — тру-јо. Пошто основе и садашњег времена и неодређеног начина постају једне од корена на самогласник, а друге од корена на сугласник — то се овде показују два обрасца, један за основе од корена на сугласник, а други за основе од корена на самогласник. Време пређашње несвршено постаје у обадва обрасца од основе начина неодређеног.

Први образац: брати.

1. Основа времена садашњег: бере — беро.
Време садашње:

Једн.	1. л.	бе̏ре̑-м	Мн.	бе̏ре̑-мо
	2. »	бе̏ре̑-ш		бе̏ре̑-те
	3. »	бе̏ре̑		бе̏ру̑

Начин заповедни:

Једн.	1. л.	—	Мн.	бѐри-мо
	2. »	бѐри		бѐри-те
	3. »	—		—

Прилог времена садашњег: бе̏ру̑-ћ-и.

2. Основа начина неодређеног: бра.
Време пређашње несвршено:

Једн.	1. л.	бра̑х	Мн.	бра̑смо
	2. »	бра̑ше		бра̑сте
	3. »	бра̑ше		бра̑ху.

страна 245 Време пређашње свршено:

Једн.	1. л.	бра̏-х	Мн.	бра̏-смо
	2. »	бра̏		бра̏-сте
	3. »	бра̏		бра̏-ше

• Прилог времена прошлог: бра̑-вш-и, бра̑-в.
• Прошасти придев: бра̏-о, бра́-л-а, бра́-ло.
• Трпни придев: бра̑-н, бра̑-н-а, бра̑-н-о; — бра̑т, бра̑т-а, бра̑т-о.
• Начин неодређени: бра̏-ти.

Други образац: сејати (сѣ-ј-а-ти).

1. Основа времена садашњег: сеје — сејо.
Време садашње:

Једн.	1. л.	се̏је̑-м	Мн.	се̏је̑-мо
	2. »	се̏је̑-ш		се̏је̑-те
	3. »	се̏је̑		се̑ју̑

Начин заповедни:

Једн.	1. л.	—	Мн.	се̑ј-мо
	2. »	се̑ј		се̑ј-те
	3. »	—		—

Прилог времена садашњег: се̏ју̑-ћ-и.

2. Основа начина неодређеног: се-а (сѣ-а).
Време пређашње несвршено:

Једн.	1. л.	се̏ја̑х	Мн.	се̏ја̑смо
	2. »	се̏ја̑ше		се̏ја̑сте
	3. »	се̏ја̑ше		се̏ја̑ху

Време пређашње свршено:

Једн.	1. л.	се̏ја-х	Мн.	се̏ја-смо
	2. »	се̏ја		се̏ја-сте
	3. »	се̏ја		се̏ја-ше.

страна 246

• Прилог времена прошлог: се̏ја̑-вш-и, се̏ја̑-в.
• Прошасти придев: се̏ја-о, се̏ја-л-а, се̏ја-л-о.
• Трпни придев: се̏ја̑-н, се̏ја̑-н-а, се̏ја̑-н-о; се̏ја̑т, -а, -о.
• Начин неодређени: се̏ја-ти.

Напомене к овом разделу.

Од глагола гнати основа је времена садашњег жене — жено (на место ген-е, јер се г пред е претвара у ж). У осталом тај се глагол, особито кад је сложен, мења и по првом разделу ове врсте. Отуд је поренути (м. пожену-ти као море м. може), као што сведочи и пословица: порени, окрени (м. пожени, окрени).

Од глагола сати, који је у старом језику гласио съсати, основа је времена садашњег сада се—со, наместо старога съсе — съсо, пошто ъ није замењено самогласником а, као у другим приликама, него је отпало.

Од глагола ткати основа времена садашњег тке (тче — че) — тко, и из ње се образују облици по гласовним законима четвртога раздела прве врсте. По томе је 3. л. мн. тку (тко-нт), јер ту нема узрока ни да к претвара у ч, ни да, пред тим ч, т испадне као у осталим лицима. Али је ч из осталих лица продрло и у треће лице множине, те се говори и чу.

Глаголи о кореном на у, као што су ковати (ку), сновати (сну), тровати (тру), имају основу начина неодређеног кова, снова, трова (из ку-а, сну-а, тру-а), а основу времена садашњег: ку-је — кујо, сну-је — снујо, тру-је — тру-јо. У основи начина неодређеног у се мења у ов. Глаголи кљу-в-ати — кљу-ј-ем; пљу-в-ати — пљу-ј-ем попуњују зев у основи начина неодређеног сугласником в.

страна 247

Време пређашње несвршено постаје, како је казано у првом и другом разделу, од основе начина неодређеног.

Али су негда глаголи овога раздела могли имати време пређашње несвршено и од основе времена садашњег. Тако и сад брати може имати бери-ј-ах (и берах); звати — зови-ј-ах.

Начин заповедни другога обрасца постаје из сеје одбацивањем завршетнога в, а после и наставка и као што је свуда у основа̑ које се свршавају на ј.

Шеста врста

Основа начина неодређеног свршује се на ова, ева или ива, нпр.: купова, војева, казива. Ова, ева и ива стоји место у-а, које се претворило у ов, а од ов је ев и ив постало.

Основу времена садашњег и сад имају сви на ује: —ујо: купу-је, воју-је, казу-је—купу-јо, воју-јо, казу-јо. Време пређашње несвршено постаје од основе начина неодређеног.

Образац: куповати.

1. Основа времена садашњег: купује — купујо.
Време садашње:

Једн.	1. л.	ку̀пује̑-м	Мн.	ку̀пује̑-мо
	2. »	ку̀пује̑-ш		ку̀пује̑-те
	3. »	ку̀пује̑		ку̀пују̑.

Начин заповедни:

Једн.	1. л.	—	Мн.	ку̀пу̑ј-мо
	2. »	ку̀пу̑ј		ку̀пу̑ј-те
	3. »	—		—

Прилог времена садашњег: ку̀пују̑-ћ-и. страна 248

2. Основа начина неодређеног: купова.
Време пређашње несвршено:

Једн.	1. л.	ку̀пова̑х	Мн.	ку̀пова̑смо
	2. »	ку̀пова̑ше		ку̀пова̑сте
	3. »	ку̀пова̑ше		ку̀пова̑ху.

Време пређашње свршено:

Једн.	1. л.	купо̀ва-х	Мн.	купо̀ва-смо
	2. »	ку̏пова̑		купо̀ва-сте
	3. »	ку̏пова̑		купо̀ва-ше.

• Прилог времена прошлог: купо̀ва̑-вш-и, купо̀ва̑-в.
• Прошасти придев: ку̏пова-о, ку̏пова̑-л-а, ку̏пова̑-л-о.
• Трпни придев: ку̏пова̑-н, ку̏пова̑-н-а, ку̏пова̑-н-о; — ку̏пова̑-т, ку̏пова̑-т-а, ку̏пова̑-т-о.
• Начин неодређени: купо̀ва-ти.

О глаголским облицима сложеним

Сложени глаголски облици не постају као прости наставцима од основа, него се слажу од готових облика двају глагола. Они су или времена, или начини, или стања.

• Времена су сложена: 1. прошло; 2. давно-прошло; 3. будуће;
• Начин је сложен: погодбени;
• Стање је сложено: трпно.

Сложена времена

Време прошло слаже се из времена садашњег глагола јесам, и то из скраћеног облика: сам, си, је, и из прошастог придева оног глагола од којег се хоће страна 249 прошло време, нпр.: тресао сам, дао сам, певао сам, брао сам, хвалио сам, или: ја сам хвалио, тресао, итд.

Време давно-прошло слаже се из времена прошлог или из несвршеног пређашњег времена глагола бити и прошастог придева оног глагола, од којега се хоће давно-прошло време, нпр.: тресао сам био, или: био сам тресао, или: тресао бејах, тресао бех (бејах или бех тресао); чуо сам био, био сам чуо, чуо бејах, чуо бех (бејах или бех чуо).

Време будуће слаже се из облика времена садашњег глагола хтети (понајвише од кратких облика: ћу, ћеш, ће; ћемо ћете, ће) и од начина неодређеног онога глагола од кога се хоће будуће време, нпр: Хоћеш поћи, ал’ ћеш грдно проћи; — Бог ће дати те ће добро бити; — Доћи ћу; — Рећи ћеш; — Отићи ћемо итд.

Ако ћу, ћеш, ће, итд. долази иза начина неодређеног, томе начину отпада последње и, па се остатак саставља с ћу, ћеш, ће, итд., у једну реч, нпр.: хва́лићу (м. хвалит’ћу), хва́лићеш, хва́лиће; хва́лићемо, хва́лићете, хва́лиће. И гласовна изједначења бивају у овоме састављању својим редом, нпр. плѐшћу (м. плест’ћу), ве́шћу, озе́пћеш. У глагола којима се начин неодређени свршује на ћи — овога састављања нема, и засебице се пише начин неодређени, а засебице ћу, ћеш, итд., нпр.: поћи ћу, рећи ћеш, доћи ћемо, итд.

Начин погодбени

Начин погодбени се слаже из пређашњег свршеног времена глагола бити: бих, би, би; бисмо, бисте, би (а не бише), нпр.: страна 250

Певао	(певала, певало)	бих
	»  »	би
	»  »	би
Певали	(певале, певала)	бисмо
»	»  »	бисте
»	»  »	би.

Трпно стање

Трпно стање, које могу имати само прелазни глаголи, слаже се од времена̑ глагола бити и глагола јесам и од трпног придева онога глагола од којега се хоће то стање. У трпном стању глагол се мења овако:

Образац: хвалити.
• Начин неодређени: бити хваљен.
• Време садашње: хваљен сам (ја сам хваљен), итд. у свима лицима сва три рода и у оба броја.
• Начин заповедни: хваљен буди (буди хваљен), итд.
• Време пређашње несвршено: бејах, бех хваљен (хваљен бејах, бех), итд.
• Време пређашње свршено: хваљен бих (бих хваљен), итд.
• Време прошло: хваљен сам био (био сам хваљен), итд.
• Време давно-прошло: није у обичају.
• Време будуће: хваљен ћу бити (бићу хваљен), итд.
• Прилог времена садашњег: хваљен будући (будући хваљен).
• Прилог времена прошлог: хваљен бивши (бивши хваљен).

1. С дометком же: и-же, ја-же, је-же та заменица у староме словенском језику значи који, која, које.
2. Као што је речено, први падеж и једнине и множине: он, она, оно: они, оне, она узајмљени су од показане заменице, и ма да су сроднога значења. У граматици су речи основом са свим различите од осталих падежа.
3. Лепи-и стоји место јепъ-и. Ради додатога и — ъ је морало прећи у снажније ꙑ, које је у српском језику замењено самогласником и.
4. Жути-и је место жутъ-и. Ради додатога и — ъ је морало прећи у снажније ꙑ, које се у српском језику изједначило са и.
5. Са тим су у вези садашњи имућ и имућан, јер је то старо садашње време имало у 3. л. мн. имѫтъ.
6. Међу тим и тај је глагол окренут на садашње правило. По Бачкој и по Шумадији већ се говори вр́ћи.
7. У даничића „Облицима“ овај је глагол у трећој врсти, али га и сам Даничић у „Историји Облика“, Биоград, 1874., стр. 245. 251. има у овоме разделу, а тако и Миклошић у Wortbildungslehre, Wien 1869.