Srpska gramatika (1902)/Deo 3

←Deo 2: Nauka o osnovama

Srpska gramatika Pisac: Novaković Stojan Deo treći: Nauka o oblicima

Deo 4: Nauka o rečenicama→

Novaković, Stojan (1902). Srpska gramatika. Beograd: Državna štamparija

DEO TREĆI: NAUKA O OBLICIMA

310. U nauci o oblicima izlaže se, kakve oblike imaju reči koje se u jeziku javljaju u promenljivim oblicima. Te su reči: imenice, pridevi, brojevi, zamenice i glagoli.
I po svome značenju i po razlici svojih oblika, tih pet vrsta reči dele se na imena i glagole.
311. U imena se računaju imenice, pridevi, brojevi i zamenice zato, što su te sve četiri vrste reči ime nečemu ili to ime zastupaju; — glagoli su zasebna vrsta reči, koje znače nekakvu radnju ili bivanje. Po tome se i nauka o oblicima deli na nauku o oblicima iménȃ i na nauku o oblicima glagola.

A. Nauka o oblicima iménȃ.

Jednina (dvojina) i množina.

312. U oblicima iménȃ razlikuje se sad jednina i množina. Oblik u jednini znači uvek samo jedno lice, stvar ili predmet; oblik u množini znači uvek dva ili više lica, stvari ili predmeta. Tako: jelen, jelena, jelene, jelenom; riba, ribe, ribu, ribom — oblici su jednine; a naprotiv: jeleni, jȅlȇnȃ, jelenima, strana 147 jelene; ribe, ribȃ, ribama, ribe — oblici su množine.
313. U staro vreme jezik je naš razlikovao još i dvojinu, i tada su bili osobeni oblici ne samo za jedninu, kad je reč o jednome, i ne samo za množinu, kad je reč o trome ili o više njih; nego i za dvojinu, kad je reč o dvome. Reči oči i uši i danas imaju oblike te stare dvojine, od reči pleće ima dvojinski oblik među pleći, na pleći, a neki se oblici dvojine i sad govore uz brojeve dva, oba, tri, četiri (npr.: dva goluba, tri sokola, dva dnu itd.), koji su takođe promenu dvojine sačuvali.

Padeži i rodovi.

314. I u jednini i u množini oblici su iménȃ među sobom različiti tako, da srpski jezik ima svojih sedam osobenih oblika za jedninu, a sedam za množinu. Ovi oblici zovu se padeži. Pošto se sva imena još dele po rodovima, a neka od njih mogu imati i sva tri roda, to padeži jednine i množine mogu biti različiti i po rodovima. Tako npr.: prvi padež prideva lep glasi lȇp, lépa lépo u jednini, a lépi, lépe, lépa u množini, prema muškom, ženskom i srednjem rodu. Inače padeži znače uvek jedno isto, ma se u kom broju ili rodu nalazili. Osim po obliku, oni se u rečenicama mogu tražiti i razaznavati i pitanjem. Tako:
     • Prvi padež (nominativ) se traži pitanjem ko ili šta, npr.: Ruža cveta. — Sunce greje. — Livade se zelene. — Kiša pada. — Svet je veliki. — Zemlja je okrugla.
     • Drugi padež (genitiv) se traži pitanjem čij, koga ili čega, npr.: Vinograd je Ljutice Bogdana. — strana 148 Litra zlata. — Tovar žita. — Zidanje Ravanice. — Nagledao se sveta.
     • Treći padež (dativ) se traži pitanjem kome ili čemu, npr.: Goni Marka bijelu Zvečanu. — Sebi oreš, sebi seješ, sebi vlačiš, sebi ćeš i žeti. — Služi caru. — Ruka ruci sudi.
     • Četvrti padež (akuzativ) pokazuje najviše predmet na kome se vrši radnja glagolska, i traži se pitanjem koga ili šta, npr.: Gradim kuću. — Kopa jamu. — Goni Turke.
     • Peti padež (vokativ) oblik je kojim se zove, npr.: Mili Bože, na svemu ti hvala. — Idi k mravu, te se nauči, o lenjivče!
     • Šesti padež (instrumental) traži se pitanjem kim ili čim, npr.: Piše se rukom i perom. — Umij mene studenom vodicom. — Tica leti krilima.
     • Sedmi padež (lokativ) traži se pitanjem gde, i obično je s predlogom ispred sebe, npr.: Na kuli. — U gradu. — O klinu. — Po planini. — Pri bregu.

Osnove i nastavci u oblika.

315. Osnova su svakoga oblika oni glasovi koji i pri menjanju oblika glavno značenje reči drže, i ponajviše se ne menjaju; nastavci su pak glasovi na kraju rȇči, kojima ona svoj oblik promenjuje, i time jedninu, množinu ili padeže pokazuje. Nastavci za oblike nikada glavnoga značenja reči ne menjaju. Npr.: sjajna zvezda, sjajnoj zvezdi, sjajnu zvezdu, sjajnom zvezdom; sjajne zvezde, sjajnim zvezdama; jarko sunce, jarkoga sunca, jarkome suncu, itd.

Kako se deli promena imena

316. Promena imenȃ (deklinacija) deli se upravo na dva glavna dela, na promenu imenica i promenu zamenica, strana 149 pošto se samo imenice i zamenice po svojim osobitim nastavcima menjaju; ali će se, radi lakšega pregleda, promena imena u ovoj knjizi pregledati u tri glavna odseka, i oni su:
     1. Promena imenica,
     2. Promena zamenica,
     3. Promena prideva.
     Promena prideva, kao što će se na ovom mestu videti, nije nikakva zasebna promena, nego je sastavljena iz promene imenica i promene zamenica; brojevi su pak samo po značenju osobita vrsta reči, a po gramatičkoj formi ili su imenice (npr.: dvojica., trojica, pet, deset, stotina, tisuća, itd.), ili pridevi (peti, deseti, itd.), ili zamenice (jedan, dva, oba, tri, četiri, dvoje, itd.), pa se prema svojoj gramatičkoj formi i menjaju.

I. Promena imenica.

317. Prema nastavcima kojima danas oblici imenica u srpskom jeziku postaju, promena se imenica deli na ovih pet vrsta :
     1. Imenice muškoga roda bez nastavka u prvome padežu jednine i imenice istoga roda s nastavkom o ili e u prvome padežu jednine. Obrasci: 1. šaran, 2. orač, 3. Mirk-o, Miloj-e.
     2. Imenice srednjega roda s nastavkom o ili e u prvome padežu jednine. Obrasci: 1. sel-o, 2. polj-e.
     3. Imenice ženskoga roda s nastavkom a u prvome padežu jednine. Obrazac: žen-a.
     4. Imenice ženskoga roda bez nastavka u prvome padežu jednine. Obrasci: 1. stvar, 2. kći, mati.
     strana 150
     5. Imenice srednjega roda, bez nastavka u prvome padežu jednine. Obrasci: 1. pleme, 2. tane, 3. nebo.

PRVA VRSTA

318. Po prvoj vrsti menjaju se sve imenice muškoga roda koje u prvom padežu jednine sad nemaju nastavka, a u staro su se vreme svršavale na ъ i ь (i onda je svaka imala jedan slog više nego danas). Reči koje danas glase šàran, orač, onda su glasile šaranъ, oračь (u tri sloga: ša-ra-nъ, o-ra-čь). S njima se podjednako menjaju sve vrste osobnih imenica koje se svršuju na o i e, kao što su Mirk-o, Miljoj-e.
One se sve menjaju po ova tri obrasca:

Prvi obrazac

	JEDNINA	MNOŽINA
1. pad.	šàran	šàran-i
2. »	šàran-a	šȁrȃn-ȃ
3. »	šàran-u	šàran-ima
4. »	šàran-a	šàran-e
5. »	šàran-e	šàran-i
6. »	šàran-om	šàran-ima
7. »	šàran-u	šàran-ima

Drugi obrazac

	JEDNINA	MNOŽINA
1. pad.	òrȃč	oráč-i
2. »	oráč-a	oráč-ȃ
3. »	oráč-u	oráč-ima
4. »	oráč-a	oráč-e
5. »	ȍrȃč-u	ȍrȃč-i
6. »	oráč-em	oráč-ima
7. »	oráč-u	oráč-ima

strana 151

Treći obrazac

	JEDNINA	MNOŽINA
1. pad.	Mírk-o	Mȉloj-e
2. »	Mírk-a	Mȉloj-a
3. »	Mírk-u	Mȉloj-u
4. »	Mírk-a	Mȉloj-a
5. »	Mírk-o	Mȉloj-e
6. »	Mírk-om	Mȉloj-em
7. »	Mírk-u	Mȉloj-u

Razlike među ova tri obrasca

319. Drugi obrazac razlikuje se od prvoga samo tim, što u petom padežu jednine ima ȍrȃč-u, a prvi ima šàran-e, i što u šestom padežu glasi oráč-em, a prvi šàran-om. U drugom je, dakle, obrascu nastavak za peti padež jednine u, a u prvom je e; u drugom je za šesti padež nastavak em, a u prvom je om. Ova poslednja razlika dolazi otud, što po drugom obrascu idu reči koje se u prvom padežu svršuju na nepčane suglasnike (j, lj, nj, đ, ć, ž, č, š), iza kojih se o pretvara u nepčano e i u drugim slučajima (čl. 88). S ovim rečima udružile su se u šestom padežu (ali ne i u petom) i reči na c, te stric ima npr. stric-em.
320. Treći obrazac razlikuje se od prva dva samo time, što u prvome padežu ima nastavak o ili e, i što mu je toga radi peti padež jednak s prvim.

Napomene k prvom i drugom obrascu

321. Kako je prvi padež bez nastavka, pošto je staro ъ i ь otpalo, sad on glasi onako kako glasi i osnova. Ali opet prava se osnova ovih reči vidi u ostalim padežima jednine, pošto im se odbace nastavci. strana 152 Tako gledajući vidimo, da su rečima: lakat, koja u drugom padežu glasi lakt-a; vepar, koja u trećem padežu glasi vepr-u; šav, koja u šestom padežu glasi šv-om; pesak, koja u drugom padežu glasi pesk-a, osnove: lakt, vepr, šv, pesk.
322. Pošto se u srpskim rečima trpe na kraju samo žd, št, zd i st (npr. dažd, prišt, grozd, list), a ne mogu ostati nikakva druga dva suglasnika, to se u svakoj osnovi ove vrste, koja se ne svršuje na žd, št, zd i st, umeće nepostojano a, koga nepostojanim zato zovemo, što ga u prvome padežu iz pomenutog uzroka vidimo, a u ostalima ga nestaje čim pomenuti uzrok iščezne. Za primer osnovȃ s nepostojanim a u prvom padežu jednine pominju se još: Bȉrač (predeo u Bosni), vȍsak, járam, jѐčam, kȁšalj, kònac, lȃkat, nȃkȏvanj, násap, nȍkat, óvan, òvas, òganj, pápak, pàpar, pȁrožak, pésak, rážanj, ȕgalj, čvórak, pȁs, sȁn, šȁv, itd. U primerima držak, golubak, napredak, proštac, otac, svetac, pošto iščezne umetnuto a — glasovi se podešavaju ili izbacuju po glasovnim zakonima.
323. Sve ove reči, koje iz pokazanog uzroka u prvom padežu jednine dobijaju nepostojano a među dva krajnja suglasnika od osnove, umeću isto to a među iste suglasnike i u drugom padežu množine, te kònac, ima u 2. p. mn.: kȍnȃcȃ, čvórak, — čvȏrȃkȃ, pȁs — pásȃ, itd. Uzrok je tome što je u starije vreme taj padež ostao bio bez nastavka kao i prvi. Sadašnje je a poznije na kraju priraslo i ujednačilo se s nastavcima.
324. Kad se nepostojano a umetne među l i, još koji suglasnik, kao što je u žetelac među l i c, a u záselak među l i k umetnuto, onda l u svima padežima strana 153 u kojima nepostojano a ispada, a to su svi osim prvoga jednine i drugoga množine, dodazi na kraju sloga, i toga radi se pretvara u o. Take su reči: kòmilac, màstilac, nòsilac, prȁtilac, pròsilac, tȁlac, ùstalac, pòčelak, záselak, itd.
Ipak ima osnova, u kojima se l po ovom pravilu ne pretvara. Tako dȕlac ima dȗlca, a ne duoca. Tako je isto i u réčȋ: ubílac, krvopílac, žȁlac, zálac, pȁlac, čélac, itd. Neke od njih imaju i po izuzeću i po pravilu, kao npr. od krvopílac nije neobično krvopioci, a palac, ima u množini paoci, ali tada znači one u točka paoce. (Uporedi čl. 91).
325. Ako osnove imaju na kraju l, u njih se to l, budući u prvom i u četvrtom (ako je jednak s prvim) padežu na kraju sloga, pretvara u o, u ostalim pak padežima svuda ostaje, zato što dolazi u početak a ne na kraj sloga. Od osnove sokol prvi padež glasi sòkȏ mesto sokol — sokoo, po zakonima glasovnim. Tako je od pepel — pepeo, itd.
Kad je u ovim osnovama l bilo još nepretvoreno, pa je ispred njega desio se još koji suglasnik, kao što je u kotl, posl, onda se među ta dva suglasnika umetalo nepostojano a, i govorilo se kotal, posal. Pošto se, potom, i l pretvorilo u o, reči su počele glasiti kotao, posao, kao što i sad glase. Take su reči još: vitao, svrdao, ugao, Pavao, itd. U svima ovim rečima, pokraj nepostojanog a, ima i nepostojano o kao zastupnik glasa l; toga radi ova druga gomila (kotao, posao itd.) i ide kao što idu reči s nepostojanim a, s obzirom na pravilo o nepostojanom o.
326. Reči mozak i drozak glase u drugom jednine i u ostalim padežima: mozga, drozgu, itd. U njih dakle strana 154 osnova glasi: drozg, mozg, i trebalo bi da im prvi padež jednine glasi drozag, mozag, pa je tako nekad i glasio, ali se jasnik g u ovim rečima, stojeći na kraju, pretvorio u muklac k (čl. 84).
327. Reči u kojih je osnova postala nastavkom ar, s toga što je nekad to ar — glasilo arj (car imalo je u drugom padežu carja) imaju još i sad u petom padežu u mesto e, a u šestom em mesto om, kao da se i sad svršuju na j. Tako: gospodaru, pisaru; gospodarem, pisarem, carem. Među tim car u petom padežu ima samo care; pisar ima i pisaru i pisare; a u šestom padežu govori se i gospodarom i gospodarem, i pisarom i pisarem. Po istom starom pravilu imaju dažd, plašt, prišt, rušt, pljušt — dažd-em, plašt-em, rušt-em, pljušt-em.
Nalik na ovo i mesec ima i mesecem (po obrascu) i mesecom (protiv obrasca). Zec i jež imaju zecom, ježom. Reč put ima u šestom padežu jednine putem i putom. Putem govori se većinom kad je oblik bez predloga npr.: Ode putem; a putom — kad je s predlogom, npr.: Ja sam za putom.
328. Ako se u petom padežu jednine pred nastavkom e desi u osnovi k, g, h i c, ti se suglasnici po zakonima glasovnim pretvaraju: k i c — u č, g — u ž, h — u š, npr.; junak — junače; stric — striče; bog — bože; greh — greše; siromah — siromaše.
Reči knez i vitez imaju u petom padežu jednine takođe po ovom pravilu: kneže, viteže. Ugursuz ima ugursuze. Reč konjic; ima peti padež konjicu. Reč Francuz ima peti padež Francuzu. strana 155 Ovim se putem i inače može izbeći pretvaranje suglasnika, ako bi se njime moglo značenje reči zatamiti. Tako patak ima peti padež: patku (a ne pȃče, kako bi po pravilu bilo), mačak — mačku (a ne mȃče, kako bi po pravilu bilo).
329. Treći i sedmi padež jednine sad su jednaki po glasovima, ali se u mnogih reči još razlikuju po akcentu. Tako mnoge jednosložne reči, koje u prvom padežu imaju akcenat  ̑ visoko dug, imaju u trećem isti, a u sedmom  ́ dug. Primeri: brȇg, brȇgu, brégu; vȇk, vȇku, véku: zȗb, zȗbu, zúbu; lȗg, lȗgu, lúgu, itd. Druge takođe jednosložne, menjaju visoko dug  ̑ u trećem padežu u oštar  ̏, a u sedmom u kratak  ̀ npr.: bȏj — bȍju — bòju; lȇd — lȅdu — lѐdu; strȃh — strȁhu — stràhu. Visoko dug se akcenat menja u dug i kad je u dvosložnoj reči na drugom slogu, pa je ispred njega na prvom slogu oštar  ̏, npr.: Bȕdȋm, Bȕdȋmu, Budímu; vȑšȃj, vȑšȃju, vršáju; dȕvȃr, dȕvȃru, duváru; ȍblȃk, ȍblȃku, ȍbláku; pȍjȃs, pȍjȃsu, pojásu, itd.
330. Koje reči znače jedno živo čeljade ili živinče — u njih je sad četvrti padež izjednačen s drugim; u reči pak, koje ne znače ništa živo, četvrti je padež jednak s prvim.
331. Koje se osnove svršuju na grlene suglasnike g, k i h, u njih se u množini pred svima nastavcima koji se počinju sa i (u prvom, šestom i sedmom padežu), po zakonima glasovnim (čl. 87), menja g — u z, k — u c, a h — u s, npr.: rog — roz-i, roz-ima; junak — junac-i, junac-ima; orah — oras-i, oras-ima.
332. Mnoge reči, osobito jednosložne, domeću k osnovi u množini još jedno ov ili ev (ovo poslednje u osnova, u kojih je na kraju nepčani suglasnik ili c), npr.: grad-ov-i, kotl-ov-i, sokol-ov-i, gavran-ov-i, strana 156 jastreb-ov-i, kraj-ev-i, kralj-ev-i, nož-ev-i, mač-ev-i, car-ev-i, oc-ev-i, itd. Ali se sve ovake reči govore i bez ov i ev, npr.: noži i noževi, gavrani i gavranovi, gromi i gromovi, sni i snovi, miši i miševi. — Reč pȁs nikako ne uzima onoga ov, nego se govori samo psi, psima, itd.
U reči stric, mesto stricevi (kao što je ocevi) govori se stričevi; reč zec ima i zecovi i zečevi; reč knez ima i knezovi i kneževi.
333. Osnove koje postaju nastavkom in i janin gube svoje in (i u jednom i u drugom slučaju) pred nastavcima množine. Tako npr.: Srb-in ima Srb-i, Srb-ima; građanin — građan-i; seljanin — seljan-i; dvoranin — dvoran-i; čobanin (mesto kojega se govori čoban) čoban-i. U tih reni su, dakle dve osnove: jedna za jedninu, s nastavkom in, i druga za množinu, bez toga nastavka (upor. čl. 174).
Turč-in je postalo od osnove Turk. Od te osnove (koja bi u prvom padežu jednine morala glasiti Turak) i postaju svi padeži množine sa svim po pravilu (kao što bi u reči dárak, kućérak itd.)
334. Reči mraz, put, gost, nokat, crv, i ljudi (koja se govori samo u množini) imaju u drugom padežu množine (po starom pravilu, po kome su se nekada menjale): mrávȋ, pútȋ, gòstȋ, nòktȋ, cŕvȋ, ljúdȋ. Reči gost i nokat imaju uz to u drugom padežu množine gostiju, noktiju, koje je upravo drugi padež nekadašnje dvojine, ali se sad, pošto se dvojina u našem jeziku više ne razlikuje, govori u značenju drugoga padeža množine. Među tim nokat ima u drugom padežu množine i po sadašnjem pravilu: nokátȃ.
Prema pomenutom starom drugom padežu množine na ȋ, i reči mesec, prst, sahat, hvat imaju, osim pravilnoga strana 157 drugoga padeža po obrascu ove vrste, još i mesécȋ, pr̀stȋ, sàhatȋ (sátȋ), hvátȋ. Prst ima po tom obrascu i drugi padež dvojine prstiju, koji se sad govori u značenju drugog padeža množine.
335. Reč konj glasi u trećem, šestom i sedmom padežu konjma. Tako zub ima u tim padežima i zubima i zubma; ljudi — i ljudima i ljudma.
336. Reč dan menja se danas pravilno po obrascu ove promene, ali je nekada i ona imala promenu po starom pravilu. Tako joj drugi, treći i sedmi padež mogu i danas, po tom starom pravilu jednine, glasiti dne ili dnevi; šesti padež se po tom starom pravilu govori svuda danju, a može biti i dnevlju, npr.: od Mitrova-dne, — o Đurđevu-dne; — do Đurđeva dnevi; — o Đurđevu dnevi. — U množini se još govori dni i dnevi.
(Što se ponegde čuje dvá-dnȋ, trí-dnȋ, četirѝ-dnȋ — u tome je ono dnȋ prvi i četvrti padež starinske dvojine).
337. Reč kami, u ostalom dosta retka, imala je nekada više društva i svoje zasebno pravilo. Danas se gdegde govori tako samo u prvom i četvrtom padežu, ostali su joj padeži od osnove kamen.
338. Reč veče glasila je nekad večer, i bila je muškoga roda. Zato se i sad govori dobar veče. Ostali oblici jednine glase joj: 2. p. večera, 3. p. večeru, 6. p. večerom, kao u ostalih reči ovoga roda. Ali pošto se okrnjila s kraja, sad se za tu reč uzima i da je roda srednjeg, te se kaže lepo veče. Među tim se ista reč kao večer (sačuvavši r na kraju) meša i među reči četvrte vrste (po obrascu stvar), i u tom je obliku i vrsti ženskoga roda: jedne večeri, jednu večer, itd.
strana 158
339. Od reči čovek pravilna bi množina bila čoveci, ali se sad mesto toga govori ljudi. Isto tako od reči gospodin mesto množine se govori zbirna imenica gospoda, od vlastelin — vlastela, a od brat — braća, i te se zbirne imenice menjaju po jednini treće vrste. Od reči brat govore se i pravilni oblici u množini, ali ne u svima padežima. Navodi se za primer drugi padež množine: Imam devet milih brȃtȃ.
340. Treći, šesti i sedmi padež množine nisu imali u staro vreme ovako jednake nastavke kao što ih imaju sada. U staro vreme je, na priliku, treći padež množine imao nastavak om (em), i govorilo se: prijatelj-em, volov-om, Turk-om (npr.: Teško Turkom trgujući s Markom). — Šesti padež je imao nastavak i mesto sadašnjega ima, te se govorilo: pred volov-i, s prijatelj-i, s Turc-i, s Vlas-i, s kol-i. — Sedmi padež je imao nastavak ih (ѣhъ), koje se po južnom govoru izgovaralo ijeh (ili bez h — i, ije), te se govorilo: po gradov-ije(h), na volov-ije(h), po hajduc-i(h), na kol-i(h), itd. Sva tri ova padeža još se i sad gdegde govore i s ovakim, po starom pravilu nastavcima, a pisci hrvatski ih i u knjigama pišu; — ali su se kao pravilo izobičajili kako iz života jezika, tako i iz knjiga.

Napomena k trećem obrascu

341. Koje se god reči menjaju po ovome obrascu, one su sve različita imena ljúdȋ ili životinja; zato su ponajviše osobne imenice, i toga radi množine nemaju npr.: Blagoje, Bogoje; Miloje, Vasilije, Đorđe, Boško, Živko, Ljubinko, babajko, sinko, zelenko, plačko, starojko, ljeljenko, Marko, Gavrilo, Manojlo, strana 159 Mihailo, gatalo, jabučilo, davalo, pamtilo, priklapalo, zadirkivalo, itd.
Ako li se od poneke ovih reči govori i množina, ona je obično od druge reči koja je po značenju jedna, ali po nastavku različna. Sinci je npr. množina od sinak, a ne od sinko; zelenci je množina od zelenak ili zelenac, a ne od zelenko.
342. Nastavkom o, kakav je u Mirk-o, ili nastavkom jo koji je s njim srodan, postaju mnoge reči koje se govore od milosti, kao što su: bábo, póbro, Vújo, Grújo, újo, žújo, góljo, zéljo, kúšljo, Bóšnjo, kŕnjo, itd. Ove se reči i menjaju sve po obrascu na o. U ostalom na istočnim se stranama naroda te reči obrazuju nastavcima a ili ja, te glase: bába, póbra, Vúja, Grúja, itd. i menjaju se po trećoj vrsti kao reči roda ženskoga na a.
343. Na posletku ima reči i s e-nastavkom koje se tako od milosti govore, pa im je nastavak u prvom padežu e, ma da se osnova ne svršuje ni na jedan nepčani suglasnik, kao što su: Vide, Tade, Pavle, brale, kȃle, Vule, Ile, Jole, itd. Ovake reči imaju sve padežne nastavke (osim prvoga i petoga), kao da im je u prvom padežu jednine nastavak o. Od reči kao što su brȃle, kȃle u običaju su, u ostalom, samo prvi, i peti padež.

DRUGA VRSTA

344. Po ovoj vrsti menjaju se sve imenice srednjega roda koje u prvom padežu jednine imaju nastavak o ili e, kao što su: sel-o, polj-e, mest-o, lic-e.
One imaju i u jednini i množini četvrti i peti padež sa svim jednak s prvim. Obrasci, po kojima se one menjaju, ovo su: strana 160

Prvi obrazac

	JEDNINA	MNOŽINA
1. pad.	sѐl-o	sȅl-a
2. »	sѐl-a	sȇl-ȃ
3. »	sѐl-u	sȅl-ima
4. »	sѐl-o	sȅl-a
5. »	sѐl-o	sȅl-a
6. »	sѐl-om	sȅl-ima
7. »	sѐl-u	sȅl-ima

Drugi obrazac

	JEDNINA	MNOŽINA
1. pad.	pȍlj-e	pòlj-a
2. »	pȍlj-a	pólj-ȃ
3. »	pȍlj-u	pòlj-ima
4. »	pȍlj-e	pòlj-a
5. »	pȍlj-e	pòlj-a
6. »	pȍlj-em	pòlj-ima
7. »	pȍlj-u	pòlj-ima

Razlika među ova dva obrasca

345. Pravi je nastavak sve vrste o, i kao što se to o u prvom padežu jednine iza nepčanih suglasnika i iza c, po zakonima glasovnim, pretvara u e, koje izgleda kao osobit nastavak, tako se isto javlja e i u svima ostalim padežima kojima se nastavak počinje sa o. S tim rečima su jednake i neke reči, u kojima se istina sad ne vidi nepčani suglasnik pred e, ali je nekada bio, i njega radi je i sad e. Take su reči more (koje je nekada glasilo morje) ognjište (koje je nekad glasilo ognjišče), sve ostale na ište, i Goražde (koje je postalo od Gorazd-je — Goražđe).
strana 161

Napomene k ovoj vrsti

346. U kojih se imenica osnova ne svršuje na žd, zd, st i št, već na ma kakva druga dva suglasnika, među te se suglasnike u drugom padežu množine umeće a. Tako rebro ima u drugom padežu množine rȅbȃrȃ; vѐslo — vesálȃ; kòlȇnce — kòlenȃcȃ; kòplje — kopáljȃ; pȁsmo — pȁsȃmȃ; sѐdlo — sedálȃ; stáblo — stabálȃ, itd.
U kojih je reči nepostojano, od l pretvoreno o, one takođe imaju ovo umetanje s nepretvorenim l, jer zbog umetnutoga a — l nije ni dolazilo na kraj sloga, pa se nije ni pretvorilo u o — kao što je u kriòce (m. krilce) krilácȃ; gr̈oce (m. grlce) gȑlȃcȃ. Po tome istom pravilu klȕpko (klubko) ima klubákȃ; pȕce (putce) — pȕtȃcȃ i sȑce (srdce) — sȑdȃcȃ (ma da se ovo poslednje govori i sȓcȃ).
347. Imenice mȅsto, dȅlo, lȅto (mѣsto, dѣlo, lѣto) imaju u drugom padežu množine: mȇstȃ, dȇlȃ, lȇtȃ, po istočnom govoru. Ali ma da je e visoko dugo, ove imenice u južnom govoru ne pretvaraju e u ije po zakonu, nego im ostaje mjȇstȃ, djȇlȃ, ljȇtȃ s istim akcentom.
348. Reči oko i uho menjaju se u jednini kao i ostale reči ove vrste. Množine pak nemaju kad znače oči i uši na čovečanskom i životinjskom telu, nego su još sačuvale staru dvojinu po četvrtoj vrsti (čl. 373).
Ali ako oko ne znači ono na čovečanskom ili životinjskom telu, nego na čemu drugom, npr. na mostu, u žitnici, u jezeru — onda nema dvojinu nego množinu po pravilu, samo što se ne zna kako bi glasili padeži treći, šesti i sedmi množine, jer narodni jezik nije imao prilike da ih pokaže. strana 162
349. Od reči pleće govori se takođe prvi i četvrti padež dvojine: Pleći dade, ćaše pobegnuti; Uzima ga na pleći junačke; Među pleći žive. Među tim zaboravilo se da su to oblici dvojine, nego je, spram naličnih oblika, rod podešen kao da bi bila reč ženskoga roda koja se menja po četvrtoj vrsti.
350. Gde se u rečima prve vrste padeži množine — treći, šesti i sedmi — govore koji put i po starom, danas napuštenom pravilu, tamo i u rečima ove vrste 3-ći padež ima nastavak om (em), 6-ti i, a 7-mi i(h) i ije(h), npr.: sel-om, s kol-i, po sel-ijeh, po brd-ijeh, u ust-ijeh, npr.: Ljubi cara po nedri(h) svileni(h). Hrvatski se pisci ovim starinskim padežima i sad služe.

TREĆA VRSTA

351. Po ovoj vrsti menjaju se imenice ženskoga i muškoga roda koje imaju u prvom padežu jednine nastavak a, kao npr. žen-a, volj-a, Ilija, itd. One se sve menjaju po ovom obrascu:

	JEDNINA	MNOŽINA
1. pad.	žѐn-a	žѐn-e
2. »	žѐn-ȇ	žén-ȃ
3. »	žѐn-i	žѐn-ama
4. »	žѐn-u	žѐn-e
5. »	žѐn-o	žѐn-e
6. »	žѐn-ȏm	žѐn-ama
7. »	žѐn-i	žѐn-ama

Napomene k ovoj vrsti.

352. Među ovim rečima ima ih mnogo, koje su po prirodi roda muškoga, a po gramatici ženskoga, npr. vojvoda, vladika, sluga, sudija, itd. Kad se uz njih strana 163 pridenu pridevi, zamenice ili brojevi, onda te reči što se pridevaju stoje u jednini u muškom, a u množini u ženskom rodu, npr.: moj sluga, naš vladika, valjevski sudija, i — moje sluge, naše vladike, valjevske sudije, itd. — Samo u pesmama uza slugu je i pridevak ženskoga roda, npr.: Slugo moja, Oblačiću Rade! — Uz osobna imena Grujica, Ilija, Luka, itd., koja redovno imaju samo jedninu, pridevak je samo muškoga roda.
353. Ako bi se pred nastavkom i u trećem i sedmom padežu jednine u osnovi na kraju desili grleni suglasnici g, k i h, — k se pretvara u c; g — u z, h — u s, npr.: ruk-a — ruc-i; nog-a — noz-i; snah-a — snas-i; dik-a — dic-i; tug-a — tuz-i; muh-a — mus-i.
I ovo se pretvaranje ne vrši: a. U stranim rečima, npr.: Ali-ag-i; b. Kad k dolazi posle t ili č, npr.: patk-i tačk-i, tetk-i, bitk-i; v. U rečȋ koje se govore od mila, kao što su: Boga, koka, deka, čika, baka, naka, Soka, Staka, Joka, itd. (Uporedi čl. 240).
354. Rečima, kojima se osnova svršuje na c a u prvom padežu jednine imaju tri sloga ili više, pretvara se u petom padežu nastavak o u e, npr.: banice. Bogorodice, vodice, Jelice, Milice, Ružice, Todice, itd.
355. Dvosložna osobna imena, ženska i muška, imaju u petom padežu pravilan nastavak samo onda kad su od dva sloga, pa na prvom slogu imaju dug akcenat  ́, koji u tom slučaju menjaju u visoko dug  ̑, npr.: Jéla — Jȇlo; Mára — Mȃro; Rúža — Rȗžo; Jána — Jȃno, Jóva — Jȏvo; Kója — Kȏjo, itd.
Ako li je na prvom slogu drugi kakav akcenat, onda je peti padež kao i prvi, npr.: Rȕža, Mȁra, Sȁva, Mȋlka, Lȗka. strana 164 Tako je isto peti padež jednak s prvim i u osobnih imena koja imaju više od dva sloga, npr.: Stàniša, Mѝlija, Nѝkola, Tàdija, Jѐlana, Zlàtija, Màrija, Sȅkula, Ilija, itd.
356. Sedmi padež, ma da je jednak s trećim po glasovima nije po akcentu. Tako npr. reči gláva, dúša, rúka glase u trećem padežu: glȃvi, dȗši, rȗci, a u sedmom: glávi, dúši, rúci; reči vòda, zѐmlja, mѐtla glase u trećem padežu: vȍdi, zȅmlji, mȅtli, a u sedmom: vòdi, zѐmlji, mѐtli.
357. Pravilo o umetanju nepostojanoga a među dva krajnja suglasnika od osnove na koje se pri drugom padežu množine pazi pri prvoj i drugoj vrsti, vredi i za ovu vrstu (s istim izuzetkom osnova na žd, zd st i št). Tako óvca glasi u drugom padežu množine: ovácȃ, trȅšnja — trȅšȃnjȃ, itd. I od vlasteoka ima vlastelaka prema prvom padežu vlastelka, pošto je ovo umetanje u jeziku zavladalo ranije nego što se l na kraju sloga počelo u o pretvarati. (Vidi još i čl. 358.).
Brȅskva, prȁskva, koje su se nekad govorile breska, praska (pa se još po negde tako govore), imaju i sad u drugom padežu množine: brȅsȃkȃ, prȁsȃkȃ, bez obzira na ovo, u prvom padežu jednine poznije umetnuto v.
358. Reči lȃđa glasi drugi padež množine po starome pravilu: lȃđȋ, ali se govori i po obrascu: lȃđȃ. Prema tome i prema rečima četvrte vrste, kojima se drugi padež množine svršuje na ȋ, govore se tako još gdekoje reči, te tako mlȃda ima mlȃdȋ, vŕsta ima i vŕstȃ (po obrascu) i vŕstȋ; ȁspra ima i ȁspȃrȃ i ȁsprȋ.
strana 165 Ovim nastavkom ȋ može se obrazovati drugi padež množine i u reči ove vrste, u kojih bi bilo vrlo neobično po pravilu umetnuto a. Tako će od vojska biti običnije vojski nego vojsaka (ili vojaska), od radnja — radnji nego radanja, itd.
359. Reči rúka, nòga, slúga imaju za drugi padež množine i pravilan oblik: rúka, nóga, slúgȃ, i starinski drugi padež dvojine: rùkȗ, nȍgȗ, slùgȗ, koji se sad ne govori samo u starome značenju dvojine, nego i za pravu množinu.
360. Reč doba, ma da se svršuje na a, nije roda ženskog, nego srednjeg, ali se ne menja po padežima, npr.: Gluho doba; večernje doba; posleno doba; u ovo doba godine; žena na tom doba, itd. A osim te reči govori se za istu pomisao i dȏb, dȍbi, i menja se po četvrtoj vrsti.
361. Treći, šesti i sedmi padež množine nekada su imali drukčije nastavke; tako je treći padež imao nastavak am: žen-am, šesti — nastavak ami: žen-ami, a sedmi — nastavak ah: žen-ah. Pisci hrvatski njima se i sad služe u knjigama, a sedmi se još ponegde i govori, npr.: Po livada(h); na kuća(h). — Kuda ćeš se povlačiti po brdina(h), po dolina(h), po slepački(h) torbetina(h).

ČETVRTA VRSTA

362. Po ovoj vrsti menjaju se sve imenice ženskoga roda koje sad u prvom padežu jednine nemaju nastavka, a u staro vreme su se svršavale na ь (i toga radi su imale jedan slog više nego danas).
One se menjaju po ovom obrascu: strana 166

	JEDNINA	MNOŽINA
1. pad.	stvȃr	stvȃr-i
2. »	stvȃr-i	stvár-ȋ
3. »	stvȃr-i	stvár-ima
4. »	stvȃr	stvȃr-i
5. »	stvȃr-i	stvȃr-i
6. »	stvȃr-ju, -i	stvár-ima
7. »	stvár-i	stvár-ima

Napomene k ovoj vrsti

363. Osnove u kojima su se, pošto je otpalo staro ь, stekla na kraju dva suglasnika, umeću u svima padežima, u kojima osnova ostaje bez nastavka, nepostojano a među ta dva krajnja suglasnika. Tako ravan ima 2. pad. ravn-i, i osnova je ravn; plesan ima 2 pad. plesn-i, i osnova je plesn.
364. Ako je od ta dva suglasnika drugi suglasnik l, ono se, kao i u drugim slučajima, pretvorilo u o, pošto je a već bilo umetnuto, ali se u svima padežima, u kojima bi ga nastavak uklanjao s kraja sloga, sačuvalo i do sad nepretvoreno. Tako misao (misal) ima 2. pad. misl-i, i osnova joj je misl; tako pȍgibȃo ima pȍgȋbl-i, i osnova joj je pogibl; tako ȉzrȃstao ima ȉzrȃsl-i (t ispada po glasovnim zakonima), i osnova joj je izrastl.
U sȏ, koja je mesto soo — sol, nepostojano od l postalo o saželo se sa korenitim o u jedan glas, ali samo u padežima u kojima je osnova bez nastavka; u ostalima je i korenito l i o sačuvano.
365. U šestom padežu jednine pred nastavkom ju krajnji se suglasnici od osnove spajaju s j po zakonima suglasničkoga spajanja (čl. 86). Tako sȏ (sol) ima strana 167 solju (sol-ju); mast — mašću (mast-ju); plesan — plešnju (plesn-ju); misao — mišlju (misl-ju); zob — zoblju (zob-ju); krv — krvlju (krv-ju); kap — kaplju (kap-ju).
Samo ako se osnova svršuje na nepčane suglasnike đ, ć i lj — onda se j od nastavka u šestom padežu odbacuje (čl. 101), te čađ ima čađu (m. čađju); pomoć — pomoću (m. pomoćju); krmelj — krmelju (m. krmelju).
366. U réčȋ kost, kokoš, vaš (ili uš), prsi (koja se samo u množini govori) drugi padež množine sad se govori dvojako: kostiju, kokošiju, vašiju (ili ušiju), prsiju — ili kòstȋ, kokòšȋ, vàšȋ (ili ùšȋ), pr̀sȋ. Ovo drugo je pravilna množina po ovoj vrsti, a ono prvo su oblici drugoga padeža starinske dvojine, koji su se do sad sačuvali u značenju drugoga padeža množine.
367. Reč prsi ima, osim pravilne množine po ovoj vrsti, i množinu po drugoj vrsti (kao reči srednjega roda): pȑsa, pȓsȃ, itd.
368. Kako je reč srednjega roda pleće sačuvala prvi i četvrti padež stare dvojine pleći, pomislilo se da joj je to prvi padež ove promene, te sad ima, osim množine svoje vrste, i množinu po ovoj vrsti, kojoj su dali povod nalični oblici zaboravljene dvojine, kao npr.: 1 p. pleći, 52 p. plѐćȋ, itd.
369. Reč nȉt u jednini je roda muškoga, i menja se po prvoj vrsti, a u množini je — nȉti — roda ženskoga, i ide po ovoj vrsti, samo što u drugom padežu množine ima nȋtȃ (po obrascu prvih triju vrsta).
370. Reč veče, koja se sad govori u sva tri roda i ima neke oblike jednine po prvoj vrsti, glasi i večer, i govori se i u ženskom rodu, u oblicima strana 168 jednine, po ovoj vrsti, a u množini se ponajviše govori u ženskome rodu, i menja po obrascu ove vrste : vȅčeri, večѐrȋ, večѐrima, itd.
371. Reči zver i glad u staro vreme su bile samo muškoga roda, a sad se govore i u muškom i u ženskom rodu. Kad se govore u muškom rodu, menjaju se po prvoj, kad li u ženskom rodu — po ovoj četvrtoj vrsti.
372. Zbirne imenice, obrazovane nastavkom ad, kao što su momčad, unučad, telad, pokraj sviju pravilnih oblika jednine, imaju još i šesti i sedmi padež množine, izbacujući i iz nastavka ima, te im ti padeži glase momčádma, unučádma, teládma.
373. Reči oko i uho imaju jedninu kao i ostale reči srednjega roda po drugoj vrsti; a kad znače oba oka ili uha na čovečanskom telu, sačuvale su i dvojinu, sa svim po starinskome obrascu ove vrste, ali su po naličnosti oblika prešle među reči roda ženskoga. One se menjaju ovako:

1. pad.	oči	uši
2. »	očiju	ušiju
3. »	očima	ušima
4. »	oči	uši
5. »	oči	uši
6. »	očima	ušima
7. »	očima	ušima

374. Brojevi pet, šest, sedam (sedmь), osam (osmь), devet, deset nekada su se menjali po ovoj vrsti, a sad su postali nepromenljivi.
375. Treći i sedmi padež jednine jednaki su po glasovima i sad i od starine, ali se i sad dobro razlikuju akcentom. Tako: vlȃst, rȇč, stvȃr, glase u strana 169 trećem padežu: vlȃsti, rȇči, stvȃri, a u sedmom: vlásti, réči, stvári. Tako: vȑlȇt, gȍlȇn, pȁmȇt imaju u trećem padežu: vȑlȇti, gȍlȇni, pȁmȇti, a u sedmom: vrléti, goléni, paméti. Tako bȍlȇst, žȁlȏst, rȁdȏst imaju treći padež: bȍlesti, žȁlosti, rȁdosti, a sedmi: bolѐsti, žalòsti, radòsti, itd.
376. Treći, šesti i sedmi padež množine i u ovoj su vrsti imali u staro vreme drukčije oblike. Tako je za treći padež bio nastavak im: stvar-im, za šesti padež je bio nastavak mi: stvar-mi, a za sedmi je bio nastavak ih: stvar-ih. U živome su govoru ovi padeži — a osobito treći i šesti — sa svim izumrli, ali ih još pišu hrvatski književnici.
377. Rečima mati i kći osnove su mater i kćer, kao što se iz raznih padeža vidi. U prvom padežu jednine one još u staro vreme nisu imale nastavka uz osnovu, pa im je još tada otpalo od osnove ono r; a e, koje se za tim osnovi na kraju zateklo, još tada se pretvorilo u i, te su reči dobile svoj sadašnji izgled. Nekada su imale oblike po osobitoj vrsti starinskih osnova bez nastavka, a sad mati ima oblike (osobito u množini) većinom po trećoj vrsti (po obrascu žena), a kći ide po četvrtoj, i samo joj je prvi padež jednine mimo sadašnje pravilo (ma da se u ostalom kojegde govori kćer m. kći i u prvom padežu). Te dve reči se menjaju sad ovako:

Jednina

1. pad.	kćȋ	mȁti
2. »	kćȅr-i	mȁter-ȇ
3. »	kćȅr-i	mȁter-i
4. »	kćȇr	mȁtȇr
5. »	kćȅr-i	mȁti
6. »	kćȇr-ju, -i	mȁter-ȏm
7. »	kćȅr-i	mȁter-i

Množina

1. pad.	kćȅr-i	mȁter-e
2. »	kćѐr-ȋ	mȁtȇr-ȃ
3. »	kćѐr-ima	mȁter-ama
4. »	kćȅr-i	mȁter-e
5. »	kćȅr-i	mȁter-e
6. »	kćѐr-ima	mȁter-ama
7. »	kćѐr-ima	mȁter-ama

PETA VRSTA

378. Po ovoj vrsti menjaju se imenice srednjega roda, koje u prvom padežu jednine nemaju nastavka, nego im se osnova svršuje na suglasnik. Take su imenice plȅme, táne, nȅbo, kojima je osnova.: plemen, tanet, nebes.
U osnovi plemen još se u staro vreme u 1. pad. jednine krajnje en po tadašnjim glasovnim zakonima pretvorilo u ѧ, a ovo u sadašnjem srpskom jeziku glasi e; toga radi se sad sve te osnove svršuju na e, a ne na en. U osnovi tanet osnovi je s kraja prosto otpalo t. Osnova nebes vidi se sad samo u množini a u jednini se ova osnova (sa svojim drugaricama) izjednačila sa svim s imenicama srednjega roda koje se svršuju na o. Sve reči ove promene imaju jednake padeže: prvi, četvrti i peti, i menjaju se prema gore pokazanoj razlici osnova po ova tri obrazca. strana 171

Prvi obrazac

	JEDNINA	MNOŽINA
1. pad.	plȅme	plemѐn-a
2. »	plȅmen-a	plemén-ȃ
3. »	plȅmen-u	plemѐn-ima
4. »	plȅme	plemѐn-a
5. »	plȅme	plemѐn-a
6. »	plȅmen-om	plemѐn-ima
7. »	plȅmen-u	plemѐn-ima

Drugi obrazac

	JEDNINA	MNOŽINA
1. pad.	táne	tanѐt-a
2. »	tánet-a	tanét-ȃ
3. »	tánet-u	tanѐt-ima
4. »	táne	tanѐt-a
5. »	táne	tanѐt-a
6. »	tánet-om	tanѐt-ima
7. »	tánet-u	tanѐt-ima

Treći obrazac

	JEDNINA	MNOŽINA
1. pad.	nȅbo	nebѐs-a
2. »	nȅb-a	nebés-ȃ
3. »	nȅb-u	nebѐs-ima
4. »	nȅbo	nebѐs-a
5. »	nȅbo	nebés-a
6. »	nȅb-om	nebѐs-ima
7. »	nȅb-u	nebѐs-ima

Napomene k ovoj vrsti

379. K prvom obrascu. U reči rame jednači se ponegde u prvom, četvrtom i petom padežu jednine krajnje e u o — te glasi i ramo (prema prvom padežu druge vrste).
strana 172
380. K drugom obrascu. a. Reč uže može se menjati i po ovom obrascu, a ide i po obrascu reči srednjega roda koje se menjaju po drugoj vrsti. — Reč jaje takođe se menja po drugoj vrsti, ali se u jednini govori i po ovoj vrsti.
381. b. U reči drvo krajnje je o mesto e, kao god u ramo i nebo, a osnova joj glasi drvet. Ona u množini po dvojakom značenju ima i dvojaku promenu. Ako znači živo drvo (npr. voćku ili drugo što) — onda joj je osnova drvet, i menja se po drugom obrascu ove vrste; ako li znači drvo sečeno za građu ili gorivo, onda joj je osnova drv, koja pravilno prima nastavke druge vrste, i ima: 1. p. dr̀va, 2. p. dŕvȃ, 3. p. dr̀vima, itd.
382. v. Mnoge reči ovoga obrasca nemaju množine po ovome obrascu, nego im služi množina od reči, koje su po gramatičkom postanju drugo (jer su drugojačijim nastavkom obrazovane), ali su po značenju isto. Tako tele nema u množini telѐta nego teoci (od telac); od jagnje nije množina jagnjѐta nego jaganjci (od jaganjac), ili se uzme zbirna imenica jagnjad; od jare nije množina jarѐta nego je jarići (od jarić), itd. U zaostalim oblicima dvojine: dva jagnjeta, tri teleta, četiri praseta vidi se takođe sadašnja jedninska osnova.
383. K trećem obrascu. Po trećem obrascu menjaju se sad samo tri reči: nebo, čudo, telo. Sve tri one imaju jedninu sa svim pravilno po obrascu druge vrste, kao da je ono o, što im je sad na kraju, nastavak a ne deo osnove. Tȇlo se, u ostalom, govori u množini i po obrascu druge vrste, te ima: tȇla, tȇlima, itd.
strana 173
384. K svima obrascima. Treći, šesti i sedmi padež množine i u ovoj su vrsti u staro vreme imali svoje drugojačije nastavke, koje i sad hrvatski književnici pišu. Tako je treći padež imao nastavak om: plemen-om, tanet-om, nebes-om; šesti je imao nastavak i: plemen-i, tanet-i, nebes-i; a sedmi je imao nastavak ih: ple-men-ih, tanet-ih, nebes-ih.

II. Promena zamenica

385. Zamenice se sve dele na zamenice lične ili imeničke i na zamenice pridevne. Tako im je i promena podeljena: na promenu ličnih ili imeničkih i promenu pridevnih zamenica.

A. Promena ličnih ili imeničkih zamenica

386. Promena ličnih ili imeničkih zamenica zasebna je za zamenice prvoga, drugoga i svakoga lica (povratnu).
Lična zamenica trećega lica, imajući sva tri roda, pomešala se u promeni s pridevnim zamenicama.
387. Lične zamenice prvoga, drugoga i svakoga lica (povratna) menjaju se ovako:

I Zamenice prvog lica

1. pad.	jȃ	mȋ
2. »	mѐnȇ, me	nȃs
3. »	mѐni, mi	nȁma, nam
4. »	mѐnȇ, me	nȃs
5. »	—	—
6. »	mnȏm (mnóme)	nȁma
7. »	mѐni	nȁma

strana 174

II Zamenice drugog lica

1. pad.	tȋ	vȋ
2. »	tѐbȇ, te	vȃs
3. »	tѐbi, ti	vȁma, vam
4. »	tѐbȇ, te	vȃs
5. »	tȋ	vȋ
6. »	tȍbȏm	vȁma
7. »	tѐbi	vȁma

III Zamenice svakoga lica

1. pad.	—
2. »	sѐbȇ
3. »	sѐbi
4. »	sѐbȇ, se
5. »	—
6. »	sȍbȏm
7. »	sѐbi

Napomene k promeni ličnih ili imeničkih zamenica

388. Treći i sedmi padež jednine u ova tri obrasca imao je u staro vreme u većim oblicima (meni, tebi, sebi) ѣ na kraju mesto sadašnjega i; zato se po negde i sad govori mene, tebe, sebe, pored običnih gore navedenih oblika.
389. Četvrti padež množine sad se govori po jugoistočnim krajevima naroda i ne (za prvo lice) i ve (za drugo lice), i to je pravi četvrti padež, ali se on u većine naroda izgubio, jer je sadašnji četvrti padež množine u stvari drugi padež, koji se uobičajio i u značenju četvrtoga padeža.
390. Treći padež množine u staro je vreme glasio ne samo nam i vam; nego i ni (za prvo lice) i vi (za strana 175 drugo lice), pa se tako i sad govori po jugoistočnim krajevima.
391. Šesti padež množine glasno je nekada nami, vami, pa se tako i sad govori po nekim krajevima naroda, a književnici hrvatski tako taj padež i sad pišu.

B. Promena pridevnih zamenica

392. Promena pridevnih zamenica ima zaseban obrazac, po kome se i od ličnih ili imeničkih zamenica menjaju sve zamenice trećega lica: on, ona, ono; ko, (neko, niko, svako, kojeko); što (nešto, ništa, svašta, koješta).
Ono sve idu po jednom obrascu, u kojem nastaju razlike samo u tome, što se o u nastavcima pretvara u e, ako preda nj dođe osnova na nepčani suglasnik. U srednjem rodu svud su jednaki padeži: prvi, četvrti i peti.

I. Osnova na nenepčani suglasnik

Jednina
	MUŠKI	ŽENSKI	SREDNjI (ROD)
1. p.	sȃm	sám-a	sám-o
2. »	sám-oga (-og)	sám-ȇ	sám-oga (-og)
3. »	sám-omu (-om,-ome)	sám-ȏj	sám-omu (-om,-ome)
4. »	sȃm-(-oga, -og)	sám-u	sám-o
5. »	sȃm	sám-a	sám-o
6. »	sȃm-ȋm	sám-ȏm	sám-ȋm
7. »	sȃm-ȏm (-ome)	sám-ȏj	sám-ȏm (-ome)
Množina
1. p.	sám-i	sám-e	sám-a
2. »	sám-ȋh (-ijeh)	za sva tri roda
3. »	sám-ȋm (-ȋma, -ijema)	za sva tri roda
4. »	sám-e	sám-e	sám-a
5. »	sám-i	sám-e	sám-a
6. »	sám-ȋm (-ȋma, -ijema)	za sva tri roda
7. »	sám-ȋm (-ȋma, -ijema)	za sva tri roda

II. Osnova na nepčani suglasnik

Jednina
	MUŠKI	ŽENSKI	SREDNjI (ROD)
1. p.	nȁš	nȁš-a	nȁš-e
2. »	nȁš-ega (-eg)	nȁš-ȇ	nȁš-ega (-eg)
3. »	nȁš-emu (-em)	nȁš-ȏj	nȁš-emu (-em)
4. »	nȁš-(-ega, -eg)	nȁš-u	nȁš-e
5. »	nȁš	nȁš-a	nȁš-e
6. »	nȁš-ȋm	nȁš-ȏm	nȁš-ȋm
7. »	nȁš-ȇm	nȁš-ȏj	nȁš-ȇm
Množina
1. p.	nȁš-i	nȁš-e	nȁš-a
2. »	nȁš-ȋh (-ijeh)	za sva tri roda
3. »	nȁš-ȋm (-ȋma, -ijema)	za sva tri roda
4. »	nȁš-e	nȁš-e	nȁš-a
5. »	nȁš-i	nȁš-e	nȁš-a
6. »	nȁš-ȋm (-ȋma, -ijema)	za sva tri roda
7. »	nȁš-ȋm (-ȋma, -ijema)	za sva tri roda

Napomene k promeni pridevskih zamenica

393. Nastavci jednine i množine, koji sad glase im, ih (a oni su: im u šestom jednine, ih u drugom strana 177 množine, a im u trećem, šestom i sedmom množine) imali su u staro vreme mesto sadašnjega i — ѣ, te su glasili ѣmъ, ѣhъ; zato u južnom govoru glase u oba obrazca kako po novijem izgovaranju: ijem, ijeh: sam-ijem, naš-ijeh, tako i po starijem izgovaranju: im, ih: sam-ih, naš-ih, kao što je i sada u istočnom govoru.
394. Nastavcima u zagradi — ako su veći od nastavaka u obrascu (pred zagradom), prionuo je onaj glas kojim su veći; ako li su manji, otpao je — skraćenja radi — onaj glas kojim su manji.
395. U padeža prvoga, četvrtoga i petoga jednine, koji sad glase kao što glasi i osnova, u staro vreme je bilo uza sadašnju osnovu još i ъ (samъ) ili ь (našь), i onda su te reči bile dvosložne (sa-mъ, na-šь).
Tako je sadašnjemu taj u staro vreme prvi padež glasio tъ. Pošto t bez samoglasnika ne bi moglo biti ni slog, to se starinsko ъ, kao i inače u ovakim prilikama, pretvorilo u a, te je izašlo ta, kako se i sad još ponegde govori. Tome ta prionulo je posle još i j, i tako je postalo taj, u kome je osnova t, kao što se vidi iz ženskoga i srednjega roda: t-a, t-o, iz ostalih padeža: t-oga, t-omu, itd. Tako su isto u ov-aj, ov-a, ov-o; on-aj, on-a, on-o prave osnove ov i on, i prvi padež je u staro vreme glasio ovъ, onъ, (o-v, o-n). Od on-aj starinski se oblik on, ona, ono govori i sad kao lična ili imenička zamenica trećega lica. Ono aj u ovaj, onaj došlo je najviše izjednačivanjem sa taj, ili istim putem kao i u taj.
396. Lične zamenice trećega nepoznatog lica ko i što (čl. 269) glasile su u staro vreme u prvome strana 178 padežu jednine kъto (kъ-to) i čьto (čь-to), i pravi im je prvi padež kъ i čь, a ono to im je dometak.
U promeni tih zamenica padeži postaju od osnova k (kъ) i č (čь), a dometak to javlja se, osim prvoga padeža, još samo u četvrtom u zamenice što. Osim tova — što glasi u prvom i četvrtom (a koji put i u drugom) padežu i šta. Promena je, u celini, ovaka:

1. p.	ko (kъ-to, k-to — tko)	što (čь-to, č-to) šta.
2. »	k-oga	č-ega (č-esa, šta)
3. »	k-omu (k-ome)	č-emu
4. »	k-oga	što, šta
5. »	—	—
6. »	k-im (k-ime)	č-im (č-ime)
7. »	k-om (k-ome)	č-em (č-emu)

Razlikovanja rodova i množine ove zamenice nemaju.

397. Zamenica vas ili sav glasila je u staro vreme vьsь, vьsa, vьse, 2. p. vьsega, vьseje, vьsega. Kad su poispadali ili samoglasnikom a zamenjeni bili stari jerovi, onda je prvi padež glasio vas, vsa, vse: 2. p. vsega, vseje, vsega, te je vs premetanjem suglasnika obrnuto u sv, i prvi padež je glasio vas, sva, sve; 2. pad. svega, svȇ (m. sveje), svega. U poznije doba zaboravilo se da su glasovi premetnuti, činilo se da je osnova sv, pa otud imamo i u prvom padežu sav pokraj starijega vas, koje se po nekim krajevima i sad govori. Po sadanjim zakonima trebalo bi da se sav menja kao sam, ali se ono po starim zakonima, zato što se nekad svršavalo na stari nepčani samoglasnik ь, i sad menja po obrascu naš. U južnom govoru 6. p. jed. glasi i svijem; 2. p. mn.: svijeh; 3. 6. i 7. mn.: svijem i svjema. strana 179 U 7-om pad. jednine čuje se i oblik 3-ga pad. jedn. svemu m. starijega svem. Na posletku se, u značenju 2. pad. množine, govori još i stari 2. pad. dvojine sviju.
398. U zamenica moj, tvoj, svoj, drugi padež jednine muškoga i srednjega roda glasi: mojega, tvojega, svojega; treći padež glasi: mojemu, tvojemu, svojemu; sedmi padež glasi: mojem, tvojem, svojem (ili mojemu, tvojemu, svojemu po 3-em pad.). Po zakonima jednačenja nejednakih (iz oje-glasova u ovim primerima postaje ojo — oo) i sažimanja jednakih (iz oo postaje ȏ), od tih oblika postaju oblici jednim slogom kraći, koji glase: mȏga, tvȏga, svȏga; mȏmu, tvȏmu, svȏmu; mȏm, tvȏm, svȏm; pa posle s dodatim e: mȏme, tvȏme, svȏme.
399. Kao što su se i u imenica od starine razlikovali među sobom padeži množine: treći, šesti i sedmi, tako su se oni i u pridevnih zamenica razlikovali. Treći padež imao je nastavak im; šesti imi, a sedmi ih, te su (za sva tri roda) glasili: treći: samim, našim; šesti: samimi, našimi; a sedmi; samih, naših. Te starinske razlike hrvatski književnici i sad drže.

Lična ili imenička zamenica trećega poznatog lica

400. Ličnoj zamenici trećega poznatog lica osnova je j, i ona je glasila u prvom padežu jednine: i, ja, je.^[1] Ovaj prvi padež jednine toj se zamenici još u staro vreme prestao govoriti kao zasebna reč, nego je mesto njega zavladala pridevna zamenica za pokazivanje trećega poznatog lica: on, o-na, o-no. Među tim ostali su se padeži govorili u dvostrukim strana 180 oblicima: u starijim, čistim, koji su se govorili bez predloga, i u poznijim, koji su predmetnutim n umnoženi, i koji su se govorili s predlozima, radi kojih je ono n i predmetnuto.
401. Od prve, starije, promene poznaje danas srpski jezik samo nekolike oblike, a drugom se, poznijom, i danas u celini služi. Nu kako je druga od prve postala, i od nje se i sad razlikuje samo predmetnutim n, ovde se pokazuje najpre starija, a posle poznija promena. U prvoj se stari izobičajeni i danas neupotrebljivi oblici štampaju položenim, a još živi i upotrebljivi debelim slovima.

1. Starija promena

Jednina
	MUŠKI	ŽENSKI	SREDNjI (ROD)
1. pad.	i	ja	je
2. »	jego, ga	jeje, jȇ	jego, ga
3. »	jemu, mu	jej, joj	jemu, mu
4. »	i	ju	je
5. »	—	—	—
6. »	im	jeju	im
7. »	jem	jej	jem.
Množina
1. pad.	i	je	ja
2. »	ih	za sva tri roda
3. »	im	»
4. »	je	je	ja
5. »	—	—	—
6. »	imi	za sva tri roda
7. »	ih	»

2. Poznija promena

402. Još u starome jeziku bilo je pravilo da se oblicima ove zamenice svagda, kada bi pred nju došao kakav predlog, dodaje jedno n, kao radi popune zeva. Mesto kъ jemu (kъ-je-mu u tri sloga) govorilo se kъ-nje-mu (po zakonima glasovnim, čl. 86, iz kъ-n-jemu); mesto bezъ jego (be-zъ-je-go u četiri sloga) govorilo se be-zъ-nje-go (po zakonima glasovnim, iz bezъ-n-jego). Ali u poznije doba oblici njega (mesto njego), njemu počnu se govoriti i bez predloga sami za se, kao što se i danas govore, a oblici starije promene koji se sačuvaše, kao što su: ga, mu, ju, joj, im, ih počnu se, prema poznijim njega, njemu, nju, njoj, njim, njih, smatrati kao skraćeni prema punima, ili veći prema manjima, mene prema me, tebe prema te, sebe prema se, itd.
U obrascu se pokazuje sadašnja promena, a u zagradi se položenim slovima dodaju stari, sad neupotrebljivi debelim pak stari još upotrebljivi oblici. Kad se uzme, da je osnova j ili s predmetkom spojena — nj — videće se, da je i ova promena prema obrascu posve pravilna.

Jednina
	MUŠKI	ŽENSKI	SREDNjI (ROD)
1. p.	ȏn[2] (i)	òna ja	òno je
2. »	njѐga, (jega, ga)	njȇ (jeje, je)	njѐga (jega, ga)
3. »	njѐmu, (jemu, mu)	njȏj (jej, joj)	njѐmu (jemu, mu)
4. »	njѐga, nj (i, ga)	njȗ (ju, je)	njѐga (je, ga)
5. »	—	—	—
6. »	njȋm, -e (im)	njȏm -e (jeju)	njȋm, -e (im)
7. »	njѐmu (jem)	njȏj (jej)	njѐmu (jem).
Množina
1. p.	òni (i)	òne (je)	òna (ja)
2. »	njȋh (ih)	za sva tri roda
3. »	njȉma (im)	»
4. »	njȋh (je, ih)	»
5. »	—	—	—
6. »	njȉma (imi)	za sva tri roda
7. »	njȉma (ih)	»

403. Namesto staroga četvrtoga padeža jednine i množine govori se sada starinski drugi padež u značenju četvrtoga, i to i u muškom i u srednjem rodu.
404. Starinski četvrti padež jednine muškoga roda nj: za-nj, u-nj, koji se i ne govori drukčije no s predlozima, uzima još i ga (skraćeni 2-gi pad. koji se govori m. 4-oga) te glasi: u-njga, za-njga, na-njga.

Brojevi koji se menjaju po obrascu zamenica.

405. Ovo su brojevi koji se menjaju po obrascu zamenica: jedan, jedna, jedno; dva, dve, dva; oba, obe, oba; obadva, obadve, obadva (oba dva, obe dve, oba dva); tri; četiri; po tom: dvoje, oboje, troje, četvoro (četvero), itd. i na posletku: dvoji,-e,-a; oboji,-e,-a; troji, -e,-a; četvori,-e,-a (četveri,-e,-a), itd. Oni se menjaju po obrascu napred pokazanih zamenica ovako:
406. a. Jedan, -na, -no, menja se sa ovim po obrascu sam. I u jednini, a osobito u množini, često znači neki.
407. b. Dva, dve, dva; oba, obe, oba; obadva, obadve, obadva (oba dva, obe dve, oba dva): tri; četiri menjaju se i sada, s nekom razlikom, onako kako se nekad strana 183 menjala dvojina u pridevnih zamenica kroz sva tri roda. Ovde se pokazuje ta promena s pridodatim u zagradi starinskim oblicima.

Dvojina

	MUŠKI	SREDNjI (ROD)
1. p.	dvȃ (dva)	dvȃ (dvѣ)
2. »	dváju (dvoju, dvѣju)	dváju (dvoju, dvѣju)
3. »	dvѐma (dvѣma)	dvѐma (dvѣma)
4. »	dvȃ (dva)	dvȃ (dvѣ)
5. »	dvȃ (dva)	dvȃ (dvѣ)
6. »	dvѐma (dvѣma)	dvѐma (dvѣma)
7. »	dvѐma (dvoju, dvѣju)	dvѐma (dvoju, dvѣju)

	ŽENSKI (ROD)
1. p.	dvȇ (dvѣ)
2. »	dvѐju (dvoju, dvѣju)
3. »	dvѐma (dvѣma)
4. »	dvȇ (dvѣ)
5. »	dvȇ (dvѣ)
6. »	dvѐma (dvѣma)
7. »	dvѐma (dvoju, dvѣju)

Prvi padež srednjega roda (o kojim su jednaki četvrti i peti) još se nije sa svim izgubio. U dvesta (dve sta), koje se po svemu narodu govori, u dve je sačuvan starinski prvi padež dvojine srednjega roda. Isti oblik je i u primerima: u dvije oči; među oči dvije.

408. v. Oba, obe, oba; obadva, obadve, obadva menjaju se sa svim kao dva po istom obrascu stare zameničke dvojine.
409. g. Tri i četiri menjaju se takoće kao dva samo što četiri u padežima na ma nema četirima (kao što dva ima dvama, a tri — trima) nego četirma.
strana 184
410. d. Dvoje, oboje, troje, četvoro, itd. zbirni su brojevi koji se menjaju po obrascu jednine pridevnih zamenica srednjega roda, s malim odstupanjem. Njihova, dakle, promena glasi:

Jednina

SREDNjI (ROD)
1. p.	dvȍje	čȅtvoro
2. »	dvóga (dvojega)	četvórga
3. »	dvóme, dvóma (dvojemu)	četvórme, četvórma
4. »	dvȍje	čȅtvoro
5. »	dvȍje	čȅtvoro
6. »	dvóma	četvórma
7. »	dvóma	četvórma.

Dvóga je postalo glasovnim sažimanjem iz dvojega, koje se još može i čuti. Tróga je takođe iz trojega istim putem postalo; ali se trojega već nigde ne govori. Oblici dvóma, četvórma pripadaju staroj dvojini, ali se sad govore u značenju jedninskih oblika.

411. đ. Ali čim pred brojeve dva, oba, obadva, tri, četiri dođe predlog, oni se više ne menjaju, već ostaju u četvrtom padežu (koji je jednak s prvim) iza svakoga predloga, a imenice muškoga i srednjega roda, koje uz te brojeve stoje, dođu u četvrti padež stare dvojine, koji je sad jednak s drugim padežem jednine; ženskoga pak roda imenice dolaze takođe u četvrti padež stare dvojine, koji je sad jednak s prvim i četvrtim množine.
Primeri. Tražio sam ga u tri kuće. — Kod dve sestre. — Razdvojiše se na dve strane. — Preko tri vode studene, preko tri gore zelene. — Kod ona dva hrasta. — Video sam ga među ona dva brda. — Bio sam na dva mesta. strana 185 — Bȉli su se oko dva velika grada. — Prođoše kroz tri velika sela. — Bio sam u oba ta mesta. — Ore na dva vola. — Kod tri konja ide pešice. — Od dva uha. — Sa četiri sina ide na vojsku, itd. Brojevi dva, oba, obadva, tri, četiri ovako se s imenicama uz koje stoje slažu i kad nisu pred njima predlozi, npr.: Dva velika rasta. — Tri visoka brda. — Ona dva pileta. — Ova dva lepa deteta.
412. e. I brojevi dvoje, troje, četvoro, itd. ne menjaju se po svojim gore pokazanim oblicima, čim pred njih dođu predlozi, npr.: Otišao s dvoje dece. — Ostavio kuću na dvoje dece. U ostalom u njih može biti i protivno, tj. mogu i uz predloge imati padeže, npr.: to dvoje, toga dvoga, od toga dvoga; nama dvoma; k nama dvoma, itd.
Ona imenica koja znači brojenu stvar stoji uz ove brojeve u drugom padežu množine (ili jednine, ako se drugim padežem jednine može zameniti drugi padež množine, što je slučaj u gdekojih zbirnih imenica), npr.: dvoje dece, desetoro čeljadi, dvadesetoro momčadi, petoro teladi, itd.
413. ž. Brojevi dvoje, troje, četvoro, itd. mogu se govoriti u množini kao god pridevi u sva tri roda: dvoji, -e, a; troji, -e, -a; četvor-i -e -a, slažući se s imenicama različitih rodova. U ovom obliku menjaju se pravilno onako kako se menja množina pridevnih zamenica.

III. Promena prideva

Određeni i neodređeni vid

414. Pridevi imaju dva vida: određeni i neodređeni, i prema njima dva značenja. U neodređenom vidu strana 186 pridevi znače samo kakvoću, i značenje im je opšte, niti se naročito vezuje za kakvu poimence poznatu pojedinu stvar ili lice; određeni pak znače takođe kakvoću, ali se njihova kakvoća još naročito vezuje za kakvu poimence poznatu stvar ili lice. To se vidi u primerima:
     • Cȓnȃ Gòra (država srpska) — pridev određen.
     • cŕna gòra (ma koja u prirodi, kojoj taj pridev pristaje) — pridev neodređen.
     • Bȇlȋ Pòtok (pojedino selo toga imena) — pridev određen.
     • beo potok (ma koji u prirodi, kome taj pridev pristaje) — pridev neodređen.
     • Po tome se određeni pridevi razlikuju od prideva neodređenih onako isto kako se osobne imenice razlikuju od imenica zajedničkih.

Kako se određeni i neodređeni pridevi oblikom razlikuju

415. Pridev neodređen glasi već u prvom padežu drukčije nego određen, kao što pokazuju ovi primeri:

NEODREĐENI PRIDEV			ODREĐENI PRIDEV
lȇp	lépa	lépo	lȇpȋ	lȇpȃ	lȇpȏ
dȍbar	dòbra	dòbro	dȍbrȋ	dȍbrȃ	dȍbrȏ
gnjȉo	gnjíla	gnjílo	gnjȋlȋ	gnjȋlȃ	gnjȋlȏ
bȅo	béla	bélo	bȇlȋ	bȇlȃ	bȇlȏ
nȃgao	nágla	náglo	nȃglȋ	nȃglȃ	nȃglȏ
gȏ	gòla	gòlo	gȍlȋ	gȍlȃ	gȍlȏ
hȉtar	hȉtra	hȉtro	hȉtrȋ	hȉtrȃ	hȉtrȏ

Kao što se vidi, osim promene akcenta, određeni se pridev od neodređenog razlikuje tim, što u muškoga roda ima nastavak i, i što u ženskom i srednjem strana 187 rodu nastavci ȃ i ȏ nisu kratki kao u neodređenog vida, nego dugački s akcentom, po kome se može misliti da su od nekakva sažimanja postali.

416. I doista, u staro vreme se govorilo ne: lȇpȋ, lȇpȃ, lȇpȏ, nego: lȇpi-i,^[3] lȇpa-ja, lȇpo-je. Iz toga je sažimanjem (u srednjem rodu jednačenjem, pa sažimanjem) samoglasnika na kraju postao sadašnji naš oblik. Ono pak -i -ja -je, čim se kao nekim nastavcima razlikovao određeni pridevski oblik od neodređenoga, nije ništa drugo, nego lična zamenica trećega poznatog lica, o kojoj uči član 401 ove gramatike. I kao što je u starome jeziku određeni vid prideva u prvome padežu postajao od neodređenoga, pošto mu se na kraju dodala lična zamenica trećega lica i, ja, je; tako su i ostali padeži postajali od padeža neodređenih prideva, pošto bi im se na kraju dodali i u jednu reč s njima složili padeži lične zamenice trećega nepoznatog lica.
Pridevi pak neodređeni menjali su se u starome jeziku, pa se još i sada menjaju, kao imenice. Zato se promena određenih prideva, pošto su oni složeni od promene imeničke i zameničke, može zvati promenom sljoženom, naprema promeni neodređenih prideva, koja bi se mogla zvati promenom imeničkom.

Promena neodređenih prideva

417. Neodređeni pridevi, osim nekih padeža, menjaju se kao imenice, i to: muški rod — po prvoj, ženski — po trećoj, a srednji — po drugoj vrsti.
strana 188 U staro vreme ova je promena neodređenih prideva imala sve padeže po obrascima gore imenovanih vrsta. Danas su namesto mnogih nastavaka imeničke promene ušli u običaj nastavci zameničke promene. Da bi se to u obrascu moglo pregledati, nastavci su imeničke promene naštampani običnim, a nastavci zameničke promene položenim slovima. Nastavci pak u zagradi pripadaju južnom govoru.

Jednina
	MUŠKI	ŽENSKI	SREDNjI (ROD)
1. p.	žȗt	žút-a	žút-o
2. »	žút-a	žút-ȇ	žút-a
3. »	žút-u	žút-ȏj	žút-u
4. »	žȗt (žút-a)	žút-u	žút-o
5. »	—	—	—
6. »	žút-ȋm (-ijem)	žút-ȏm	žút-ȋm (-ijem)
7. »	žút-u	žút-ȏj	žút-u
Množina
1. p.	žút-i	žút-e	žút-a
2. »	žút-ȋh (-ijeh)	za sva tri roda
3. »	žút-ȋm (-ijem)	za sva tri roda
4. »	žút-e	žút-e	žút-a
5. »	—	—	—
6. »	žút-ȋm (-ijem)	za sva tri roda
7. »	žút-ȋm (-ijem)	za sva tri roda

Ovako se isto menjaju i svi ostali pridevi neodređenoga vida. Oni koji se svršuju na nepčani suglasnik imaju samo u srednjem rodu jednine u prvom, četvrtom i petom padežu nastavak e mesto o, a inače se i oni menjaju u svemu po istom obrascu.

strana 189

Napomene k promeni neodređenih prideva

418. Neki su pridevi takoga značenja, da i ne mogu imati obadva vida, nego se govore ili samo u određenom ili samo u neodređenom vidu.
Samo u neodređenom vidu govore se pridevi na ov (ev), iv, j, npr.: Stojanov, carev, majčin, Ivanj, Nikolj, itd.
419. Mnoga pravila, koja su pridodata k prvoj vrsti promene imenica, vrede i za muški rod neodređenih prideva potpunce, ako se onaj isti slučaj desi.
Tako su se u staro vreme i pridevi muškoga roda svi svršavali na ъ i ь, i imali su jedan slog više. Pošto je otpalo ъ i ь, i time osnova jednim slogom postala kraća, ako se svršavala na dva suglasnika, među njih se (osim žd, zd, st i št) umetalo nepostojano a. Tako je u dobar (dobrъ), dobr-a osnova — dobr, u besan, besn-a osnova — besn, u vitak, vitk-a osnova — vitk. Tako je u nȃgao osnova nagl, i među g i l umetnuto je a još pre nego što se l na kraju u o pretvorilo. Tako je u gnjio, beo, ceo nepostojano o postalo od l, a l već u ženskom rodu, ne budući na kraju sloga, ostaje nepretvoreno.
420. Ako se u osnovi dese u kom padežu po zvučnosti nejednaki parovi suglasnika, oni se po zvučnosti jednače, čim jedan do drugoga dođu, kako gde po glasovnim zakonima zatreba. Od gladak, sladak bilo bi gladka, sladka, ali po zakonu suglasničkog jednačenja po zvučnosti postaje: glatka, slatka. Tako je od mrzak — mrska, od nizak — niska, od gibak — gipka, itd.
strana 190

Promena određenih prideva

421. Napred je rečeno da je promena određenih prideva upravo složena promena, i da su joj padeži postali od padeža neodređenih prideva, koji su išli po imeničkoj promeni, i od padeža lične zamenice trećega poznatog lica i, ja, je, koji su se s onim prvim u jednu reč sastavili. Malo se padeža od te složene promene određenih prideva do sad sačuvalo, a ostali su se izjednačili s prostom promenom zameničkom. Dobro sačuvani padeži stare promene ovo su. Napred je sadašnji a u zagradi je stari oblik.

Jednina
	MUŠKI	ŽENSKI	SREDNjI (ROD)
1. pad.	žȗtȋ (žuti-i)[4]	žȗtȃ (žuta-ja)	žȗtȏ (žuto-je)
2. »	—	žȗtȇ (žute-jȇ)	—
3. »	—	—	—
4. »	žȗtȋ (žuti-i)	žȗtȗ (žuta-ju)	žȗtȏ (žuto-je)
5. »	žȗtȋ (žuti-i)	žȗtȃ (žuta-ja)	žȗtȏ (žuto-je)
6. »	—	—	—
7. »	—	—	—
Množina
1. pad.	žȗtȋ (žuti-i)	žȗtȇ (žute-je)	žȗtȃ (žuta-ja)
2. »	—	—	—
3. »	—	—	—
4. »	žȗtȇ (žute-je)	žȗtȇ (žute-je)	žȗtȃ (žuta-ja)
5. »	žȗtȋ (žuti-i)	žȗtȇ (žute-je)	žȗtȃ (žuta-ja)
6. »	—	—	—
7. »	—	—	—

strana 191 Iz ovoga se najjasnije vidi, zašto je u određenih prideva na krajnjem slogu svagda visoko dugi  ̑ akcenat.

422. Za sve pak ostale, u ovom obrascu složene promene nepopunjene padeže, valja znati da se oni u srpskom jeziku popunjavaju padežima, izvedenim od pridevske osnove po obrascu zamenica (u čl. 392 pokazanom), s tom jedinom razlikom što visoko dugi akcenat složene promene, za koji je sad pokazano kako je postao, prelazi, jednakosti radi, i na zameničke nastavke, ma da oni po svojoj prirodi nisu dugi. Tim je načinom izašlo da se pridevi menjaju sad gotovo sa svim kao pridevske zamenice.
Promena određenih prideva sastavljena je, na taj način, iz padežȃ složene (po pokazanom načinu) i iz padeža zameničke promene. U celini se vidi u obrascima, koji pokazuju lako uočljivu razliku u nastavcima radi toga, što se jedne osnove svršuju na nepčani, a druge na nenepčani suglasnik. Pregleda radi nastavci se zameničkih padeža štampaju drukčijim slovima.

1. Osnove na nenepčani suglasnik

Jednina
	MUŠKI	ŽENSKI	SREDNjI (ROD)
1. pad.	žȗt-ȋ	žȗt-ȃ	žȗtȏ
2. »	žȗt-ȏga (ȏg)	žȗt-ȇ	žȗt-ȏga
3. »	žȗt-ȏmu (-ȏm,-ȏme)	žȗt-ȏj	žȗt-ȏmu (-ȏm,-ȏme)
4. »	žȗt-ȋ (ȏga,-ȏg)	žȗt-ȗ	žȗt-ȏ
5. »	žȗt-ȋ	žȗt-ȃ	žȗt-ȏ
6. »	žȗt-ȋm (-ijem)	žȗt-ȏm	žȗt-ȋm (-ijem)
7. »	žȗt-ȏm (ȏme)	žȗt-ȏj	žȗt-ȏm (-ȏme)
Množina
1. pad.	žȗt-ȋ	žȗt-ȇ	žȗt-ȃ
2. »	žȗt-ȋh (-ijeh)	za sva tri roda
3. »	žȗt-ȋm (-ȋma,-ijem,-ijema)	za sva tri roda
4. »	žȗt-ȇ	žȗt-ȇ	žȗt-ȃ
5. »	žȗt-ȋ	žȗt-ȇ	žȗt-ȃ
6. »	žȗt-ȋm (-ȋma,-ijem,-ijema)	za sva tri roda
7. »	žȗt-ȋm (-ȋma,-ijem,-ijema)	za sva tri roda

II Osnove na nepčani suglasnik

Jednina
	MUŠKI	ŽENSKI	SREDNjI (ROD)
1. pad.	vrȗć-ȋ	vrȗć-ȃ	vrȗć-ȇ
2. »	vrȗć-ȇga (-ȇg)	vrȗć-ȇ	vrȗć-ȇga (-ȇg)
3. »	vrȗć-ȇmu (-ȇm)	vrȗć-ȏj	vrȗć-ȇmu (-ȇm)
4. »	vrȗć-ȋ (ȇga, -eg)	vrȗć-ȗ	vrȗć-ȇ
5. »	vrȗć-ȋ	vrȗć-ȃ	vrȗć-ȇ
6. »	vrȗć-ȋm (-ijem)	vrȗć-ȏm	vrȗć-ȋm (-ijem)
7. »	vrȗć-ȇm	vrȗć-ȏj	vrȗć-ȇm
Množina
1. pad.	vrȗć-ȋ	vrȗć-ȇ	vrȗć-ȃ
2. »	vrȗć-ȋh (-ijeh)	za sva tri roda
3. »	vrȗć-ȋm (-ima,-ijem,-ijema)	za sva tri roda
4. »	vrȗć-ȇ	vrȗć-ȇ	vrȗć-ȃ
5. »	vrȗć-ȋ	vrȗć-ȇ	vrȗć-ȃ
6. »	vrȗć-ȋm (-ȋma,-ijem,-ijema)	za sva tri roda
7. »	vrȗć-ȋm (-ȋma,-ijem,-ijema)	za sva tri roda

Napomene k promeni određenih prideva

423. Neki se pridevi govore i menjaju samo u određenom vidu. Taki su pridevi koji se u prvom padežu jednine muškoga roda svršuju na ji, ski, nji, strana 193 kao što su: božji, riblji (poznatim putem od ribji), divlji (od divji), srpski, udovički, srednji; poslednji, krajnji, današnji, višnji, itd. S njima je u društvu i pridev mnȍgi, -ȃ, -ȏ.
424. Pridev mȃlȋ u prvom padežu jednine muškoga roda ne može imati neodređenoga vida. U ostalim pak padežima govori se u obadva vida.
425. Kako u svima ostalim promenama, tako su se u staro vreme i u promeni prideva, i određenih i neodređenih, razlikovali padeži: treći, šesti i sedmi množine. Trećemu je padežu množine nekada bio nastavak im: žutim, dobrim, vrućim, kao što je i sad; šestomu je bio nastavak imi: žutimi, dobrimi, vrućimi, a sedmomu je bio nastavak ih: žutih, dobrih, vrućih. Ovaj sedmi padež govorio se do skora, i govori se još ponegde, kao što svedoče primeri: Ljubi cara po nedri(h) svileni(h); — U gradovijeh primorskijeh; — Po okolnijeh selijeh; — Na seoskijeh volovijeh, itd. U poslednjim primerima ijeh dolazi po zakonima južnoga govora namesto staroga zameničkoga nastavka ѣhъ, kao što i u žutijem, dobrijem ono ijem u južnom govoru zamenjuje starinsko ѣmъ .
Razlikovanje ovih padeža još drže hrvatski književnici.

Zamenički oblici pomešani s pridevskima

426. Kao god što su pridevi u mnogim padežima napustili starije svoje imeničke i složene oblike, pa se u promeni izjednačili sa pridevnim zamenicama, tako su se i pridevne zamenice u mnogome izjednačile s pridevima i mnogo koješta od njih poprimale. Tako:
strana 194 a. Mnoge se zamenice sad govore u dva vida, u određenom i neodređenom, ma da je to od starine samo pridevska osobina. Zamenica sam, -a, -o govori se i menja i kao neodređeni (2. pad. sáma, 3. pad. sámu, itd.) i kao određeni pridev: sȃmȋ, sȃmȃ, sȃmȏ, itd. Tako isto mogu imati obe pridevske promene i zamenice: ovakovi, onakovi, takovi, kakovi. A iste zamenice u drukčijem obliku: kakav, takav, onakav, nekakav, nikakav, kojekakav, svakakav drže svoj stari zamenički oblik bez onoga i (obeležja složenih prideva) u prvom padežu, ali u ostalim padežima imaju osim zameničkih oblika i oblike neodređenih prideva: kakva, nikakva; svakakvu, nikakvu, itd. Na posletku zamenice njegov, njen, njezin, njihov, njihan (2. pad. njihna) vrlo se rado menjaju i po promeni neodređenih prideva.
427. b. Gdekoje zamenice nemaju prvi padež po svojoj zameničkoj promeni, nego ga imaju kao određeni pridevi; i pošto se prave zamenice od prideva najviše razlikuju u prvome padežu, jer su se u određenih prideva svi ostali padeži izjednačili sa padežima zameničkim — to je u tih zamenica nestalo i toga obeležja zameničkog. Tako zamenice koj-i, ist-i, ovak-i, onak-i, tak-i, kak-i, ovolik-i, tolik-i, onolik-i, kolik-i, nikad se u prvom padežu jednine ne govore bez nastavka i, koji je u tom padežu obeležje određenih (složenih) prideva. Samo zamenice ovaj (m. ovъ), onaj (m. onъ), svak, čij (nečij, ničij, svačij, koječij) i vaskolik mogu još, u tome prvome padežu jednine, i uzeti onaj nastavak i, i biti bez njega; mogu, dakle glasiti i kako je gore zabeleženo, i: ovi, oni, svaki, čiji, vaskoliki, itd.
strana 195

B. Nauka o oblicima glagolȃ

Kakve oblike imaju glagoli

428. Glagoli imaju proste i složene oblike. Prosti oblici postaju od glagolskih osnova nastavcima onako isto kako i imenski oblici od imeničkih osnova postaju; složeni su iz dva ili tri prosta oblika sastavljeni. Pišem, čitam, radih, viđah, čuven, znao, pevajući jesu prosti oblici, koji su od osnova nastavcima postali: pisao sam, reći ću, čitaću, viđen sam, čuven sam, znao bih, bejah zapevao, pročitao sam bio — oblici su složeni, sastavljeni iz prostih oblika dvaju glagola.
Prema tome će se i ovde govoriti najpre o glagolskim oblicima prostim, a posle o glagolskim oblicima složenim.

A. O glagolskim oblicima prostim

Koji su i kakvi su prosti glagolski oblici

429. Prosti su glagolski oblici ovo:
     1. Način neodređeni, npr.: liti, piti, peći, točiti, hraniti, stajati, kupovati, vezivati, itd.
     2. Vreme sadašnje, npr.: lijem, piješ, peče, toči, hranimo, stojite, kupuju, vezuju, itd.
     3. Vreme pređašnje nesvršeno, npr.: lijah, pijaše, pecijaše, točasmo, hranjasmo, stajaste, kupovahu, vezivahu, itd.
     4. Vreme pređašnje svršeno, npr.: lih, pi, peče, toči, hrani, stajasmo, kupovaste, vezivaše, itd.
     5. Prilog vremena sadašnjega, npr.: lijući, pijući, pekući, točeći, hraneći, stojeći, kupujući, vezujući, itd.
     strana 196
     6. Prilog vremena prošlog, npr.: livši, pivši, pekav, točiv, hraniv, stajavši, kupovavši, vezivavši, itd.
     7. Prošasti pridev, npr.: lio, pila, peklo, točili, hranile, stajala, kupovali, vezivali, itd.
     8. Trpni pridev, koji imaju samo prelazni glagoli, npr.: liven, popijen, pečen, točen, zastrt, kupovat, vezivat, itd.
     9. Zapovedni način, npr.: lij, pij, peci, točimo, hranite, kupujte, itd.

Imenski i glagolski oblici u glagola

430. Oblici ovi razlikuju se među sobom po tome, što jedni pokazuju vreme (sadašnje ili prošasto ili buduće) i lice (prvo, koje govori; drugo, kome se govori, i treće, o kome se govori), i to su pravi glagolski oblici; — drugi pak ne pokazuju lice, i to su glagolsko-imenski oblici.
Između gore nabrojenih devet prostih oblika pravi su glagolski oblici vremena: sadašnje, pređašnje nesvršeno, pređašnje svršeno i zapovedni način; glagolsko-imenski pak oblici jesu: način neodređeni, glagolski prilog vremena sadašnjega, glagolski prilog vremena prošloga, prošasti glagolski pridev i trpni glagolski pridev. Neki od glagolsko-imenskih oblika, kao što su prošasti i trpni glagolski pridev, i sad se mogu menjati kao što se pridevi menjaju, npr. ostareo čovek, ostarela čoveka, itd., ili: košena livada, košene livade, itd.; neki pak, kao što su glagolski prilozi vremena prošloga i sadašnjega, menjali su se u starome jeziku, i onda su bili pridevi tih vremena; u današnjem se pak jeziku ne menjaju, stoje uz glagole kao prilozi, da im radnju bliže označe, i zato se i strana 197 zovu prilozima. Način je neodređeni nepromenljiv još od starih vremenȃ.

Broj i rod glagola

431. Kako god imena, tako i glagoli razlikuju jedninu i množinu.
Pravi glagolski oblici obeležavaju množinu svojim posebnim nastavcima po licima: prvom, drugom i trećem; glagolsko-imenski pak oblici, koji su promenljivi (a to su pridevi prošasti i trpni), obeležavaju množinu onim istim nastavcima imenske promene, kojima se i ostali pravi pridevi služe, npr. ostareli, ostarele, ostarela; košeni, košene, košena. I rod pravi glagolski oblici ne razlikuju; a glagolsko-imenski oblici, pridevi prošasti i trpni, u kojih se jedinih među glagolskim oblicima rod raspoznaje, služe se i tu načinom kojim imena rod obeležavaju, npr.: tresao, -la, -lo; tresen, -na, -no.

Osnove, nastavci i umetci

432. Prosti oblici sviju glagola postaju ili od osnove načina neodređenog, ili od osnove vremena sadašnjega. Po tome svaki glagol ima dve osnove, od kojih mu svi oblici postaju. U glagola tres-ti, kome sadašnje vreme glasi trese-m, osnova je načina neodređenog tres, a osnova vremena sadašnjeg: trese ili treso; u glagola vide-ti, kome sadašnje vreme glasi vidi-m, osnova je načina neodređenog vide (u starom jeziku vidѣ), a osnova vremena sadašnjeg vidi ili vidjo.
433. Osnova načina neodređenog ili je jednaka s glagolskim korenom, ili postaje različitim nastavcima od korena ili od imenskih i glagolskih osnova. Npr.: u pi-ti, sta-ti, osnove su načina neodređenog strana 198 koreni pi, sta; u kroči-ti, skoči-ti, osnova je načina neodređenog postala od imenskih osnova krok, skok; u vraća-ti, plaća-ti, osnova je načina neodređenog postala od gotovih već glagolskih osnova vrati, plati (vrati-a-ti, plati-a-ti).
434. Osnova vremena sadašnjega (bilo da se obrazuje od korena ili od osnove načina neodređenog) postaje nastavcima e — o ili i, je — jo ili ne — no, npr.: trese — treso; vidi (vidjo); pevaje — pevajo; kupuje — kupujo; stane — stano, itd.
435. Samo tri glagola, koji u sadašnjem vremenu glase jesam, jȇm, dȃm, razlikuju se od sviju ostalih glagola u tome što im osnova vremena sadašnjeg ne postaje nastavkom nego je jednaka s korenom, i glasi jes, jed, dad. Oni će dalje svaki na ovom mestu biti pomenuti.
436. Nastavci su dvojaki. Jedni su za lica, a drugi za glagolski oblik (pravi glagolski ili glagolsko-imenski).
Nastavci za lica obično dolaze posle nastavka za glagolski oblik, i ovi su:

	JEDNINA	MNOŽINA
1. lice:	m	mo
2. »	š (si, s)	te
3. »	— (t)	— (nt)

Nastavci ovi za lica najbolje se vide u glagolu jes-a-m, jes-si, jes-t; jes-mo, jes-te, jes-u. Treće lice množine jesu postalo je iz jes-on-t; t je s kraja otpalo, a on se još u staro vreme pretvorilo u ѫ (čl. 51), koje je u srpskom jeziku zamenjeno glasom u. Nastavak drugoga lica si pretvorio se u ostalih glagola u ši, koje je sad skraćeno u š; nastavak strana 199 trećega lica jednine t otpao je u sviju ostalih glagola.

437. Nastavci za glagolske oblike pokazaće se niže u osobitom članku redom po oblicima.
438. Umetci su samoglasnici, koji oblikov nastavak za osnovu vežu, npr.: u pek-o-h — pek je osnova, h je nastavak za pređašnje svršeno, a o je umetak kojim je taj nastavak za svoju osnovu vezan. U gore pokazanom jes-o-nt, iz kojega je postalo naše sadašnje jesu — osnova je jes, nastavak je nt, a umetak je o. Umetak je i a u plet-a-vši, tres-a-vši.

Nastavci za glagolske oblike

439. Kao što je malo čas rečeno, glagolski oblici postaju ili od osnove vremena sadašnjeg ili od osnove načina neodređenoga. Po tome će se i ovde njihovo postajanje izložiti.
A. Nastavcima sastavljenim s osnovom vremena sadašnjega postaju ovi oblici:
440. 1. Vreme sadašnje (prezenat). Uz osnovu se dodaju nastavci za pojedina lica.
Iz gore navedenoga vidi se da su osnove vremena sadašnjeg dvostruke: jedne na e, je, i ili ie, a drugo na o, jo ili no. One prve služe za 2-go i 3-će l. jedn. i za 1-vo i 2-go l. mn.; ove druge — za 1. l. jedn. i 3. l. mn. Uz njih se domeću gore navedeni nastavci za lica ovako:

		I	II	III	IV
Jedn.	1. l.	mogo-(m)	pevajo-(m)	veljo-(m)	tono-(m)
	2. »	može-š	pevaje-š	veli-š	tone-š
	3. »	može-(t)	pevaje-(t)	veli-(t)	tone-(t)
Mn.	1. »	može-mo	pevaje-mo	veli-mo	tone-mo
	2. »	može-te	pevaje-te	veli-te	tone-te
	3. »	mogo-(nt)	pevajo-(nt)	veli-(nt)	tono-(nt)

strana 197 U prvom licu jednine, o od osnove stapalo se sa m-nastavkom u starome slovenskom u ѫ. Po tome je mogo-m, veljo-m, kroz mogѫ, veljѫ postajalo mogu, velju (vida čl. 51 o ѫ). Isto tako je i pevajom, kupujom, kroz pevajѫ, kupujѫ postajalo pevaju, kupuju. Ovako izvedeno vreme sadašnje govori se i sad u glagola mogu, hoću uvek i po svem narodu, a ponegde se govori još i velju (inače velim), volju (inače volim), viđu (inače vidim), mišlju (inače mislim), jȁšu (inače jašem).

Ali, kako je malo više kazano (vidi i čl. 435), imaju u srpskom jeziku tri glagolske osnove vremena sadašnjega: jes, dad i jed, koje niti imaju gore pomenutog e-nastavka, niti toga radi m-nastavak stapaju u ѫ, kojima po tom, prvo lice još od starina, glasi jes-a-m (s umetnutim a), dam, jem (s izbačenim od korena d). S ovima je u društvu i vreme sadašnje glagola imati, koje je, po izuzetku, još u starome slovenskom glasilo imam.^[5] Iz tih glagola je m povratilo se natrag, malo po malo, u sve glagole, te se tako obrazovalo naše sadašnje prvo lice vremena sadašnjeg na m, koje se s osnovom podešava poput ostalih lica.

Ono pak što se u staro vreme, u svih glagola bez razlike (pa i ovih, kojima osnova vremena sadašnjeg nema nastavka) činilo u trećem licu množine, biva i sad. Kad se, tj. pred nt-nastavkom toga lica, desilo o, ono se s n stapalo u ѫ; kad li se strana 201 pak desilo i, isto se s n stapalo u ѧ, završetno pak t uvek otpada. Tako imamo iz mogo-nt, pevajo-nt, kupujo-nt — mogѫt (mogo-nt), pevajѫt (pevajo-nt) i kupujѫt (kupujo-nt), koje u srpskom, bez otpaloga t, glase: mogu, pevaju, kupuju. Veli-nt sa ostalim glagolima svoje vrste stapalo je u starome svoje in u ѧ — velѧt, koje u srpskom jeziku daje vele.

Kao što je u srpskome jeziku od starina t-nastavak trećega lica množine otpao, tako je otpao i t-nastavak trećega lica jednine osim jedinoga trećega lica jednine jest, u kome se i do danas održao.

441. 2. Vreme pređašnje nesvršeno (imperfekat) postaje od osnove vremena sadašnjega ovim putem:
Uz osnovu vremena sadašnjeg, kojoj se završetno e dulji u starinsko ѣ, dodaju se kao nastavci: za 1-vo lice jedn.: ah, za 2-go — aše, i 3-će — aše; za 1-vo l. množ. — asmo, za 2-go — aste, i za 3-će — ahu. Kad se ti nastavci dometnu osnovi vr. sadašnjeg s produljenim završetnim e u ѣ glagola tresti postaju oblici: 1. l. jedn. tresѣ-ah; 2. l.: tresѣ-aše; 3. l.: tresѣ-aše; 1. l. množ.: tresѣ-asmo; 2. l.: tresѣ-aste; 3. l.: tresѣ-ahu. Misli se da je ah, aše itd. starinski imperfektivni oblik od osnove jes (ѣhъ, jahъ) koji je u starom slovenskom upotrebljen za vezivanje sa svima glagolima poradi obrazovanja imperfekta. Glasovno podešavanje svodi se na pretvaranje ѣ u i ili na jednačenje i sažimanje, po glasovnim zakonima, što će se dalje na svom mestu navesti. U nekih glagola se za obrazovanje imperfekta upotrebljava i osnova načina neodređenog (pisȃh iz pisa-ah). Svršeni glagoli, radi trenutnosti radnje koju znače, pređašnjega nesvršenog vremena imati ne mogu. strana 202
442. 3. Način zapovedni (imperativ). Postaje od osnove vremena sadašnjega nastavkom i (kojemu je poreklo u starijem ѣ), pred kojim se gubi e-završetak od osnove. Način ovaj ima oblike u jednini samo za drugo, a u množini samo za prvo i drugo lice. Drugo lice jednine odavno je izgubilo svoj lični nastavak; prvo i drugo lice množine imaju ga i sad.
Posle osnova na samoglasnik, ovo i se pretvara u j. Tako postaje od znati, piti, liti, pevati, itd. zna-i — znai — znaj, itd. U činiti, hvaliti steku se ovim ovrazovanjem dva i, od kojih jedno otpada.
443. 4. Prilog vremena sadašnjega. Ima najpre isti nastavak nt, koji ima treće lice množine vremena sadašnjeg, i s njime se osnova isto onako slaže, kako to biva u trećem licu množine vremena sadašnjega. Nu pošto je prilog vremena sadašnjeg, po postanju svome, pridevski oblik, to se negda k ovome glagolskom ličnom nt-nastavku dodavao pridevski nastavak jъ. Tako iz osnove trese postaje tresont-jъ — tresѫtjъ — tresuć. Naše obično tresući skamenilo se od nekadašnjeg prvog padeža množine.
strana 200 Ali se ovaj oblik sada ne menja poput prideva, kao što se negda u jeziku činilo; on se sad govori kao pravi prilog, i nema nikakvoga padežnog značenja. U staro pak vreme menjao se u određenom i neodređenom vidu, u jednini i množini, i u sva tri roda kao svi ostali pridevi, ali se to u srpskom jeziku odavno izobičajilo. Samo od nekoliko glagola održao se ovaj glagolski prilog vremena sadašnjega još do danas kao pridev. To su pridevi: boleć (od boleti) vruć (od vreti), imuć (od imati), moguć (od moći), držeć (od držati) i tekuć (od teći) — ali se i oni danas menjaju po pridevskoj promeni ne kao glagolski strana 203 pridevi, nego kao pravi pridevi, s kojima su se i u značenju i u upotrebi izjednačili. Kako i ovaj oblik znači radnju produženu ili nesvršenu, to ni njega nemaju glagoli svršeni, zato što svagda znače radnju trenutnu. B. Nastavcima sastavljenim s osnovom načina neodređenog postaju ovi oblici:
444. 1. Način neodređeni (infinitiv). On postaje nastavkom ti, npr.: li-ti, ši-ti, hvali-ti, peva-ti, itd. Ako se na kraju osnove dese glasovi koji ne druguju s glasom t, koji je u početku nastavka — oni se među sobom po glasovnim zakonima podešavaju. Od krad-ti, plet-ti postaje: kras-ti, ples-ti; od greb-ti, crp-ti — grep-s-ti, crp-s-ti; od rek-ti, mog-ti — reći, moći, itd.
445. 2. Vreme pređašnje svršeno (aorist) postaje nastavcima: h za 1-vo l. jedn.; e za 2-go i 3-će l. jedn., ako je osnova na suglasnik i bez infinitivskog nastavka — osnovama pak na samoglasnik (s infinitivskim nastavkom ili bez njega) osnova sama, bez ikakva nastavka, vrši službu tih oblika jednine; smo za 1-vo l. množ., ste za 2-go l. množ., i še za 3-će l. mn.
Ako je osnova na suglasnik, nastavci se vezuju za osnovu umetkom o (osim 2-og i 3-eg l. jednine). Prema tome od glagola tres-ti vreme pređašnje svršeno glasi: tres-o-h, tres-e, tres-e; tres-o-smo, tres-o-ste, tres-o-še. Od ču-gi ili vide-ti imamo: ču-h, ču, ču, itd., ili vid-eh, vide, vide, itd.
446. 3. Prilog vremena prošlog. I on je po postanju svome pridevski oblik. Postajao je od osnove načina neodređenog nastavkom vъs. U prvom padežu strana 204 jednine roda muškoga nije ni u staro vreme bilo nastavka, te je krajnje s otpadalo i ostajalo je samo vъ npr.: ču-vъ, čuv. Takav se oblik i u srpskome jeziku može upotrebiti za prvi padež jednine roda muškoga.
Za ostale pak padeže i rodove, glagolski prošasti pridev, izveden nastavkom vъs, uzimao je još pridevski jъ-nastavak kao i pridev vremena sadašnjega. Tako se, na priliku prvi padež množine roda muškoga obrazovao nastavkom j-i: ču-vъs-j-i, iz čega je glasovnim podešavanjem i ispadanjem ъ, izlazilo ču-vš-i. I tako se sad jedino govori za sve padeže i rodove u srpskom jeziku, jer se nekadašnja pridevska promena ovoga oblika izgubila, i on se skamenio u nepromenljivi prilog vremena prošloga. U kratko bi se za taj prilog moglo reći da on postaje nastavkom vši (ili nastavkom v za prvi padež jednine roda muškoga). Kad taj nastavak dođe posle osnova koje se svršuju na suglasnik, onda se za osnovu vezuje umetnutim a: plet-a-vši, tres-a-vši, itd.
447. 4. Prošasti pridev postaje nastavkom l. Ako to l priđe k osnovi kojoj je na kraju d i t — d i t ispadaju. Od osnova plet — krad postaje po tome pleo, krao (iz pletl, kradl). Ako li to l dođe uz osnovu koja se svršuje na drugi koji suglasnik, onda se između l i suglasnika na kraju osnove umeće a. Tako postaje rekao, pekao, mogao (iz rek-l, pek-l, mog-l).
Prošasti glagolski pridev kao imensko-glagolski oblik dobija uz glagolski nastavak l još i imenske nastavke jednine, množine i roda kao neodređeni strana 205 pridevi. Tako postaje pleo (sad bez nastavka, u staro vreme plel-ъ) plel-a, plel-o; plel-i, plel-e, plel-a. Od mnogih neprelaznih glagola ovaj prošasti pridev običan je i u ostalim oblicima pridevskim. Od postao, izgoreo, ostareo može biti i neodređeni vid: postao, postala, postalo; izgoreo, izgorela, izgorelo; ostareo, ostarela, ostarelo, i određeni: pòstalȋ, pòstalȃ, pòstalȏ; izgòrelȋ, izgòrelȃ, izgòrelȏ; òstarelȋ, òstarelȃ, òstarelȏ, itd. I u oba vida mogu se obrazovati svi padeži i jednine i množine kao i u ostalih prideva.
448. 5. Trpni pridev postaje nastavkom en, n ili t. Nastavak en upotrebljava se za osnove na suglasnik, na i ili u i podešava se s glasovima koji se gde dese, npr.; peč-en, striž-en (pek-en, strig-en), bi-j-en, obu-v-en, hvalj-en (hvali-en, hvalj-en), itd. Nastavak n ili t dolazi samo uz neke osnove na samoglasnik, npr.: bra-n, zna-n, kle-t, prostr-t, zva-t, itd.
I trpni glagolski pridev, kao imensko-glagolski oblik, dobiva još i imenske nastavke za padež, broj i rod po pravilu neodređenih prideva. Tako peč-en (u kom je u staro vreme bio nastavak ъ), peč-en-a, peč-en-o; peč-en-i, peč-en-e, peč-en-a. Ovaj oblik, u ostalom, običan je samo u prelaznih glagola, i još češće nego prošasti pridev može imati i sve oblike određenih i neodređenih prideva. Tako hvȃljen, hvȃljena, hvȃljeno; hvȃljeni, hvȃljene, hvȃljena i: hvȃljen-ȋ, hvȃljen-ȃ, hvȃljen-ȏ; hvȃljen-ȋ, hvȃljen-ȇ, hvȃljen-ȃ.

Vrste glagolskih oblika

449. Po različnosti osnova načina neodređenog glagolski se oblici dele na ovih šest vrsta: strana 206
     • Prva vrsta; u njoj su glagoli s osnovom koja je jednaka s korenom, i nema svoga nastavka za osnovu, npr: plet, krad, li, pi, itd.
     • Druga vrsta; u njoj su glagoli s osnovom koja je postala nastavkom nu, npr.: gi-nu, to-nu, itd.
     • Treća vrsta; u njoj su glagoli s osnovom koja je postala nastavkom ѣ, koji u srpskom jeziku glasi e (ili je ili i), npr.: ume, vide (umje, vidje).
     • Četvrta vrsta; u njoj su glagoli s osnovom koja je postala nastavkom i, npr.: hvali, prosi, itd.
     • Peta vrsta; u njoj su glagoli s osnovom koja je postala nastavkom a, npr.: pita, gloda, zva, itd.
     • Šesta vrsta; u njoj su glagoli s osnovom koja je postala nastavkom ova, ili eva, ili iva, npr.: verova, vojeva, kaziva, itd.

Prva vrsta

450. Osnove načina neodređenog ove prve vrste nemaju nikakva nastavka za osnovu, i jednake su s korenom. Osnove vremena sadašnjeg postaju nastavkom e, s kojim se glasovi od osnove ispred njega po zakonima glasovnim podešavaju.
     Pošto se osnove načina neodređenog na razne glasove završuju, to se po tome ova vrsta deli na ovih sedam razdela:
     • 1-vi razdeo, u kome se osnove svršuju suglasnicima d i t, npr.: krad, plet;
     • 2-gi razdeo, u kom se osnove svršuju suglasnicima z i s, npr.: griz, tres;
     • 3-ći razdeo, u kome se osnove svršuju suglasnicima b, p i v, npr.: zeb, crp, plev;
     strana 207
     • 4-ti razdeo, u kom se osnove svršuju suglasnicima g, k i h, npr.: žeg, pek, vrh;
     • 5-ti razdeo, u kome se osnove svršuju suglasnicima n i m, npr.: počn, uzm;
     • 6-ti razdeo, u kome se osnove svršuju samoglasnicima osim r, npr.: li, ču;
     • 7-mi razdeo, u kom se osnove svršuju glasovima l ili r, npr.: ml, mr.

PRVI RAZDEO

Osnove na d i t

451. Obrazac plѐsti.
     1. Osnova vremena sadašnjeg: plete, pleto.
     Vreme sadašnje:

     Jedn.	1. l.	plѐtȇ-m	Mn.	pleté-mo
     	2. »	plѐtȇ-š		pleté-te
     	3. »	plѐtȇ		plѐt-u

     Način zapovedni:

     Jedn.	1. l.	—	Mn.	plѐte-mo
     	2. »	plѐti		plѐti-te
     	3. »	—		—

     Vreme pređašnje nesvršeno:

     Jedn.	1. l.	plѐti-j-ȃh	Mn.	plѐti-j-ȃsmo
     	2. »	plѐti-j-ȃše		plѐti-j-ȃste
     	3. »	plѐti-j-ȃše		plѐti-j-ȃhu

     Prilog vremena sadašnjeg: plѐtȗ-ć-i.

     2. 2. Osnova načina neodređenog: plet.
     strana 208 Vreme pređašnje svršeno:

     Jedn.	1. l.	plѐt-o-h	Mn.	plѐt-o-smo
     	2. »	plȅt-e		plѐt-o-ste
     	3. »	plȅt-e		plѐt-o-še

     • Prilog vremena prošlog: plѐt-a-vš-i, plѐt-a-v.
     • Prošasti pridev: plȅ-o, plѐ-l-a, plѐ-l-o.
     • Trpni pridev: plѐt-en, plet-ѐn-a, plet-ѐn-o.
     • Način neodređeni: plѐs-ti.

     Ovako se menjaju glagoli: 1. S osnovom na d: bòsti, grȅsti, jȅsti, klȁsti, krȁsti, pȁsti, prȅsti, sȅsti, sa svojim složenima; po tom dovѐsti, zavѐsti, itd.; 2. S osnovom na t: gnjѐsti, mésti, mѐsti (za sneg), rásta, cvàsti, sa

     svojim složenima, po tom: srȅsti (sùsre-sti), òbresti.

Napomene k ovom razdelu

Glagol jesti (od osn. jed), koji se u svemu menja po obrascu ove vrste, ima vreme sadašnje kako po obrascu: jede-m, jede-š, jede itd. tako i od osnove jed, bez nastavka e-o za osnovu vremena sadašnjega. Vreme sadašnje od take osnove jed gubi d pred ličnim nastavcima prvoga lica jednine i množine, te glasi jȇm (m. jed-m), jémo (m. jedmo). Prema tome su posle udešeni i ostali oblici vremena sadašnjega osim trećega lica množine, koje je lični nastavak nt vezalo za osnovu umetkom o, te odavno već glasi: jedu (jed-o-nt, jedѫt, jedu). Celo to vreme glasi sad:

Jedn.	1. l.	jȇm	Mn.	jémo
	2. »	jȇš		jéte
	3. »	jȇ		jédu

Treće lice množine jédu (u južnom govoru ȉjȗ) razlikuje se samo akcentom od jȅdȗ, koje je po sadašnjem obrascu (od osnove vremena sadašnjeg jede). strana 209 U južnom govoru glasi ovo vreme sadašnje od osnove vremena sadašnjega jed ovako: ȉjem, ȉješ, ȉje, ȉjemo, ȉjete, ȉjȗ.

Rasti je od osnove rast, i stoji mesto rast-ti, rass-ti. U prošastom pridevu, protivno pravilu, zadržava t, te ima: rastao, rasla (gde t ispada radi nagomilavanja suglasnika), itd.

Glagolu pasti sadašnje bi vreme po ovoj vrsti glasilo: pade-m, ali se tako ne govori, nego: padne-m, uzimljući, po drugoj vrsti, nastavak ne za obrazovanje osnove vremena sadašnjeg. Od osnove vremena sadašnjeg padne ima glagol pasti i zapovedni način: padni, a od infinitivne osnove padnu i prilog vremena prošloga: padnuvši. Tako isto i glagoli sesti, sresti imaju vreme sadašnje: sednem, sretnem po drugoj vrsti (od osnove sedne, sretne), pokraj sedem, sretem, što je po obrascu ove vrste (od osnove vremena sadašnjega sede, srete).

U pređašnjem nesvršenom mogu se glasovi ija, npr.: u plet-ija-h, izjednačiti i sažeti u ȃ: plѐtȃh. Od osnove jede to vreme i ne može glasiti jed-i-j-ah po obrascu, nego samo izjednačeno i sažeto jedȃh, ili jeđȃh, gde je iz dija, glasovnim spajanjem, izašlo đȃ.

DRUGI RAZDEO

Osnove na z i s

Obrazac: trésti.

1. Osnova vremena sadašnjeg: trese — treso.
Vreme sadašnje:

Jedn.	1. l.	trésȇ-m	Mn.	trésȇ-mo
	2. »	trésȇ-š		trésȇ-te
	3. »	trésȇ		trésȗ

strana 210 Način zapovedni:

Jedn.	1. l.	—	Mn.	trési-mo
	2. »	trési		trési-te
	3. »	—		—

Vreme pređašnje nesvršeno:

Jedn.	1. l.	trési-j-ȃh	Mn.	trési-j-ȃsmo
	2. »	trési-j-ȃše		trési-j-ȃste
	3. »	trési-j-ȃše		trési-j-ȃhu

Prilog vremena sadašnjeg: trésȗ-ć-i.

2. Osnova načina neodređenog: tres.
Vreme pređašnje svršeno:

Jedn.	1. l.	trés-o-h	Mn.	trés-o-smo
	2. »	trȇs-e		trés-o-ste
	3. »	trȇs-e		trés-o-še

• Prilog vremena prošlog: trés-ȃ-vši; trés-ȃ-v.
• Prošasti pridev: trȇs-a-o, trés-l-a, trés-lo.
• Trpni pridev: trés-en, trés-en-a, trés-en-o.
• Način neodređeni: trés-ti.

Ovako se menjaju glagoli: 1. S osnovom na z: vésti, grȉsti, mȕsti, sa svojim složenima, i od osnova vez, lez, vrz, složeni: navѐsti, uvѐsti, ùlesti, razvŕsti, uvŕsti, navŕsti se; 2. S osnovom na s: pȁsti, i složeni od osnove nes, o kojoj vidi u napomenama.

Napomene k ovom razdelu

Glasovi ija u pređašnjem nesvršenom — tresi-j-ah — mogu se izjednačiti i sažeti u ȃ, te to vreme može glasiti trésȃh.

Osnovi načina neodređenog nes (u doneti, izneti) u nekim oblicima otpada s kraja s, a u naknadu za otpalo s korenito e se dulji u ѣ, i osnova strana 211 glasi nѣ (nȇ — nije, kako u kom govoru). Ovo su oblici, u kojima se to može dogoditi:

• Način neodređeni: done-ti (donije-ti).
• Vreme pređašnje svršeno:

Jedn.	1. l.	done-h (donije-h)	Mn.	done-smo (donije-smo)
	2. »	—		done-ste (donije-ste)
	3. »	—		done-še (donije-še)

• Prošasti pridev: done-o (doni-o)
• Trpni pridev: done-t (donije-t).

Drugo i treće lice jednine vremena pređašnjeg svršenog ima samo od osnove nes: donese. A od te osnove mogu postati i svi oni oblici koji postaju od osnove nѣ, npr.: donesoh, donesao, donesen.

Ovamo ide i osnova jes, koja od vajkada nema nikakvih drugih oblika osim vremena sadašnjeg i priloga vremena sadašnjeg. Ali ona samo po završetku osnove ide u ovaj razdeo, jer svoje jedine oblike, oblike vremena sadašnjeg, obrazuje neposredno od osnove jes, ne dodajući joj nastavke e za osnovu vremena sadašnjeg, kao što ostali glagoli čine. Takim načinom obrazovano vreme sadašnje glasi:

Jedn.	1. l.	jesam (jes-m; a rastavlja dva suglasnika).
	2. »	jesi (jes-si)
	3. »	jest (jes-t)
Mn.	1. »	jesmo (jes-mo)
	2. »	jeste (jes-te)
	3. »	jesu (jes-o-nt, jesѫt, jesu).

U trećem licu množine umetnuto je o (kao u glagola dadu, jedu, koji se isto ovako menjaju). U drugom i trećem jednine sačuvani su u potpunosti stari nastavci tih lica.

Oblici ovi govore se i skraćeno: sam, si, je; smo, ste, su.

strana 212 Još valja kod ovoga glagola zapamtiti, što je on još u staro vreme odrečni prilog ne s prvim svojim slogom je — ne-je (ne-jesam) sažeo u nѣ; te tako odrečeno jesam, jesi glasi u istočnom govoru: nésam, nési; u južnom: nijѐsam, nijѐsi; u zapadnom: nísam, nísi. Treće lice jednine glasilo je u staro vreme nѣst, ali su oba krajnja suglasnika jedan za drugim otpala, pa je ostalo nѣ, koje prema tri govora srpska glasi: nȇ, nȉje, nȋ. Uz nȇ istočnoga i nȋ zapadnoga govora dodavano je, na novo, skraćeno treće lice jednine je, te je tako postalo neje (po krajnjim predelima istočnog) i nije (po predelima zapadnog govora). Ali se danas po svima predelima istočnoga govora u kojima se čistije govori, ne govori: nesam, nesi, neje, nego: nisam, nisi, nije, pa toga radi to zavlađuje i u književnosti, pisanoj govorom istočnim.

Priloga vremena sadašnjeg, koji bi morao glasiti *je-su-ć-i ili *su-ć-i, sadašnji jezik nema; ali je prilog vremena sadašnjeg taj isti, u starome slovenskom obliku su-št-i (m. srpskoga ć stari slovenski svud ima št) unesen u narodni jezik iz crkvenih knjiga, pa se i sad govori u značenju isti.

TREĆI RAZDEO

Osnove na b, p i v.

Ove osnove vežu sad nastavak načina neodređenog za osnovu umetnutim suglasnikom s, pred kojim b postaje p (da bi se s njime po zvučnosti izjednačilo), npr.: greb: grep-s-ti; crp: crp-s-ti; zeb: zep-s-ti.

Obrazac: grepsti.
1. Osnova vremena sadašnjeg: grebe — grebo.
Vreme sadašnje:

Jedn.	1. l.	grebȇ-m	Mn.	grebé-mo
	2. »	grѐbȇ-š		grebé-te
	3. »	grѐbȇ		grѐbȗ

strana 213 Način zapovedni:

Jedn.	1. l.	—	Mn.	grѐbi-mo
	2. »	grѐbi		grѐbi-te
	3. »	—		—

Vreme pređašnje nesvršeno:

Jedn.	1. l.	grѐbi-j-ȃh	Mn.	grѐbi-j-ȃsmo
	2. »	grѐbi-j-ȃše		grѐbi-j-ȃste
	3. »	grѐbi-j-ȃše		grѐbi-j-ȃhu

Prilog vremena sadašnjeg: grѐbȗ-ć-i.

2. Osnova načina neodređenog: greb.
Vreme pređašnje svršeno:

Jedn.	1. l.	grѐb-o-h	Mn.	grѐb-o-smo
	2. »	grȅb-e		grѐb-o-ste
	3. »	grȅb-e		grѐb-o-še

• Prilog vremena prošlog: grѐb-ȃ-vš-i; grѐb-ȃ-v.
• Prošasti pridev: grȅb-a-o, grѐb-l-a, grѐb-l-o.
• Trpni pridev: grѐb-en, greb-ѐn-a, greb-ѐn-o,
• Način neodređeni: grѐp-s-ti.

Ovako se menjaju glagoli: 1. S osnovom na b: dúpsti, zépsti, skúpsti, sa svojim složenima; 2. S osnovom na p:

tѐpsti se, cŕpsti, sa svojim složenima.

Napomene k ovom razdelu

U glagola u-su-ti, na-su-ti od starine je osnova za način neodređeni sъp, a za vreme sadašnje sъpe (sъpo). Osnova načina neodređenog izgubila je s kraja p, stari, na u nalični, samoglasnik ъ pretvorio se naknade radi u u, i tako sad mesto sъp, u osnovi načina neodređenog imamo su; osnova vremena sadašnjeg ostala je spe (spo), izbacivši samo ъ iz sredine, što se u takim prilikama i inače čini u srpskom jeziku.

strana 214

Od osnova sa v na kraju još se samo govori glagol plȅti (pljeti), kome je osnova načina neodređenog ple (plje), a osnova vremena sadašnjeg pleve — plevo (plijeve — plijevo). Taj glagol u trpnom pridevu ima pleven. Na mnogim krajevima naroda mesto njega je zavladao glagol pleviti, koji ide po četvrtoj vrsti.

ČETVRTI RAZDEO

Osnove na g, k i h.

Obrazac: peći.

1. Osnova vremena sadašnjeg: peke — peko.
Vreme sadašnje:

Jedn.	1. l.	pѐčȇ-m	Mn.	pečé-mo
	2. »	pѐčȇ-š		pečé-te
	3. »	pѐčȇ		pѐčȗ

Način zapovedni:

Jedn.	1. l.	—	Mn.	pѐci-mo
	2. »	pѐci		pѐci-te
	3. »	—		—

Vreme pređašnje nesvršeno:

Jedn.	1. l.	pѐci-j-ȃh	Mn.	pѐci-j-ȃsmo
	2. »	pѐci-j-ȃše		pѐci-j-ȃste
	3. »	pѐci-j-ȃše		pѐci-j-ȃhu

Prilog vremena sadašnjeg: pѐkȗ-ć-i.

2. Osnova načina neodređenog: pek.
Vreme pređašnje svršeno:

Jedn.	1. l.	pѐk-o-h	Mn.	pѐk-o-smo
	2. »	pȅč-e		pѐk-o-ste
	3. »	pȅč-e		pѐk-o-še

strana 215

• Prilog vremena prošlog: pѐk-ȃ-vš-i; pѐk-ȃ-v.
• Prošasti pridev: pȅk-a-o, pѐk-l-a, pѐk-l-o.
• Trpni pridev: pѐč-en, peč-ѐn-a, peč-ѐn-o.
• Način neodređeni: pѐći (od pek-ti).

Ovako se menjaju glagoli: 1. S osnovom na g: žѐći, léći, lѐći, mòći, strȉći; 2. S osnovom na k: vúći, pѐći, rѐći, sȅći, tѐći, túći, — i jedni i drugi sa svojim složenima.

Napomene k ovom razdelu

Na kraju osnove ima h samo jedan glagol, kome osnova glasi vrh. Pošto se s kraja osnove h sa t od nastavka spajalo u ć, r se iz korena, po starom pravilu, raširivalo u re (rѣ, u južnom govoru rije) te za to i danas od te osnove način neodređeni glasi vréći (vrijѐći).^[6] Ta se promena događa samo u načinu neodređenom, a osnova je za način neodređeni vrh.

Od glagola reći bilo je u staro vreme kratko bez umetka obrazovano vreme pređašnje svršeno rijeh (rѣhъ). Prema tome se i sad po južnim krajevima govori način neodređeni rijeti ili rijeći m. reći.

Glagol moći sačuvao je u prvom licu jednine sadašnjeg vremena starinski oblik mogu. Kad je složen s predlogom po, ima i on po sadašnjem pravilu: pomožem, pomožeš. S predlogom uz, koji se meće pred mogu, da bi mu se dalo značenje svršene radnje, ostaje stari oblik uzmogu.

Mnogi glagoli ovoga razdela imaju gdekoje svoje oblike po drugoj vrsti. Tako:

a. Reći, leći, pomoći imaju, istina, po pravilu u vremenu sadašnjem: rečem, ležem, pomožem, ali imaju i po drugoj vrsti: reknem, legnem, pomognem. strana 216 Potpomoći pak, iznemoći, zanemoći imaju samo po drugoj vrsti: potpomognem, iznemognem, zanemognem. b. Glagoli: vȑći, dȉći, stȉći i od njih složeni, po tom glagoli: pòbeći (od osnove beg), ùleći (od osnove leg), zapréći (od osnove preg), doséći (od osnove seg), klȅći (od osnove klek), klȉći (od osnove klik), màći (od osnove mak), nȉći (od osnove nik), cȑći (od osnove crk), nàvići, òbići (od osnove vik), ulѐći se, prislѐći (od osnove lek), zàmrći (od osnove mrk), zàmući se (od osnove muk), natàći (od osnove tak), svi imaju vreme sadašnje s ne—no-nastavkom po drugoj vrsti: vrgnem, dignem, stignem, itd. Prema tome oni svi imaju od iste osnove i način zapovedni: makni, stigni (osim dva: vrći i pobeći s ostalima od osnove beg, koji imaju: vrzi, pobezi, itd.). — Toga radi imaju katkad po drugoj vrsti trpni pridev: vrgnut, maknut, stignut, itd. pa i način neodređeni: vrgnuti (i vrći), stignuti (i stići), maknuti (i maći), itd.

Vreme pređašnje nesvršeno može i u ovom razdelu spajati glasove ija. Tako iz tecijah, žezijah izlazi tѐčȃh, žѐžȃh (tec’jah — tečah, itd.). Od vréći vreme pređašnje nesvršeno i ne glasi drukčije nego vŕšȃh.

Od glagola moći vreme pređašnje nesvršeno po izuzetku glasi: mogah, mogaše, itd.

PETI RAZDEO

Osnove na n ili m.

U starom jeziku ove su osnove imale na kraju ьn (ьm) ili ъn (ъm), i onda je bio zakon, da se ti glasovi, kad se god u jednom slogu na kraju dese i u dva se sloga ne rastave, spajaju — i to: ьn (ьm) u ѧ, a ъn (ъm) u — ѫ, pa se to događalo i u načinu neodređenom strana 217 ove vrste. Pošto današnji jezik mesto staroga samoglasnika ѧ ima e a mesto ѫ — u, zato se sve one osnove načina neodređenog, koje su u staro vreme po pomenutom zakonu imale ѧ ili ѫ, svršuju na e ili u. U osnovi pak vremena sadašnjeg, koja postaje nastavkom e, gore pomenuti su se glasovi cepali u dva sloga, nisu dolazili u jednom slogu na kraju, nisu se spajali u ѧ ili ѫ., i zato se i u današnjem jeziku vide. Stara osnova načina neodređenog pьn glasila je u staro vreme, po pomenutom zakonu, u načinu neodređenom pѧ, koje danas glasi pe, a u vremenu sadašnjem pь-ne, koje, pošto je izbačeno ь, i danas glasi pne — pno.

Obrazac: kleti.

1. Osnova vremena sadašnjeg: kune — kuno (m. starog klne, iz kojega se l pretvara u u, jer bi inače moralo biti samoglasnik i činiti slog).

Jedn.	1. l.	kùnȇ-m	Mn.	kuné-mo
	2. »	kùnȇ-š		kuné-te
	3. »	kùnȇ		kùnȗ

Način zapovedni:

Jedn.	1. l.	—	Mn.	kùni-mo
	2. »	kùni		kùni-te
	3. »	—		—

Vreme pređašnje nesvršeno:

Jedn.	1. l.	kùni-j-ȃh	Mn.	kùni-j-ȃsmo
	2. »	kùni-j-ȃše		kùni-j-ȃste
	3. »	kùni-j-ȃše		kùni-j-ȃhu

strana 218 Prilog vremena sadašnjeg: kùnȗ-ć-i.

2. Osnova načina neodređenog: kle (klѧ m. klьn).
Vreme pređašnje svršeno:

Jedn.	1. l.	klȇ-h	Mn.	klé-smo
	2. »	klȇ		klé-ste
	3. »	klȇ		klé-še

• Prilog vremena prošlog: klȇ-vš-i, klȇv.
• Prošasti pridev: klȅ-o, klé-l-a, klé-l-o.
• Trpni pridev: klȇ-t, klȇ-t-a, klȇ-t-o,
• Način neodređeni: klé-ti.

Ovako se menjaju glagoli: 1. S osnovom na n: žȅti, péti (upor. napomene) sa svojim složenima i od osnove če (čьn) složeni: zàčȇti, nàčȇti, pòčȇti; 2. S osnovom na m: žȅti (žьm) sa svojim složenima, i složeni od osnove ьm: òtȇti, ùzȇti; nàduti se (od osnove dъm).

Napomene k ovom razdelu

Glagolu žeti osnova vremena sadašnjeg ne postaje e-nastavkom, te ne glasi žne — žno, kako bi po pravilu valjalo očekivati, već postaje je—jo-nastavkom i glasi žnje (žnje) — žnjo. Ova osnova vremena sadašnjeg prodire i namesto osnove načina neodređenog, pa se i tamo čuje žnje m. že, npr.: žnjeti, žnjeh, žnjevši, žnjeo pokraj pravilnijega i starijega žeti, žeh, ževši, žeo. Trpni pridev već i nema drukčije nego samo žnjeven (žnje-v-en), prema osnovi vremena sadašnjega.

Osnova vremena sadašnjeg govori se još i s umetnutim a među prva dva svoja suglasnika, te onda glasi: žanje — žanjo npr.: žȁnjȇm, žȁnjȃh, žȁnji, žȁnjȗći, itd.

Glagolu pé-ti osnova je vremena sadašnjeg pne — pno, ali se ona govori samo kad je taj glagol složen s predlozima: po-pne-m, za-pne-m, itd. Inače strana 219 glagol peti, kad je nesložen, ima samo oblike koji postaju od osnove načina neodređenog, a mesto njegove pravilne osnove vremena sadašnjeg govori se osnova vremena sadašnjeg od srodnoga po značenju glagola penjati, koji se menja po petoj vrsti. Ta osnova glasi penje — penjo, i od nje su oblici: pȅnjȇm, pѐnji, pȅnjȃh, pȅnjȗći.

Vreme pređašnje nesvršeno kunijah može se sažeti u kunjah. Inače ga većina glagola ovoga razdela, imajući značenje svršenih glagola, i nema.

ŠESTI RAZDEO

Osnove na samoglasnike osim r

Obrazac: čuti.

1. Osnova vremena sadašnjeg: čuje — čujo.
Vreme sadašnje:

Jedn.	1. l.	čȕjȇ-m	Mn.	čȕjȇ-mo
	2. »	čȕjȇ-š		čȕjȇ-te
	3. »	čȕjȇ		čȕjȗ

Način zapovedni:

Jedn.	1. l.	—	Mn.	čȗj-mo
	2. »	čȗj		čȗj-te
	3. »	—		—

Vreme pređašnje nesvršeno:

Jedn.	1. l.	čȕj-ȃh	Mn.	čȕj-ȃsmo
	2. »	čȕj-ȃše		čȕj-ȃste
	3. »	čȕj-ȃše		čȕj-ȃhu

Prilog vremena sadašnjeg: čȕjȗ-ć-i.

2. Osnova načina neodređenog: ču.
strana 220 Vreme pređašnje svršeno:

Jedn.	1. l.	čȕ-h	Mn.	čȕ-smo
	2. »	čȕ		čȕ-ste
	3. »	čȕ		čȕ-še

• Prilog vremena prošlog: čȗ-vš-i; čȗ-v.
• Prošasti pridev: čȕ-o, čȕ-l-a, čȕ-l-o.
• Trpni pridev: čù-v-en, ču-v-ѐn-a, ču-v-ѐn-o.
• Način neodređeni: čȕ-ti.

Ovako se menjaju glagoli: 1. S osnovom na a: znȁti, stȁti; 2. S osnovom na i; bȉti (kad znači udarati), bȉti (kad znači da što jest), vȉti, vàpiti ili ùpiti, ѝti (ѝći), krȉti, lȉti, mȉti, pȉti, plȉti (kome se promena većinom pomešala s promenom glagola plivati), rȉti, tȉti, šȉti, svi sa svojim složenima, i složeni od osnove gnji: obàgnjiti, sàgnjiti, 3. S osnovom na u: dȕti, čȕti, po tom od osnove u: ѝzuti, òbuti, nàzuti; 4. S osnovom na e (ѣ):

dȅti, smȅti, i od osnove spe (spѣ): dòspeti, prѝspeti, itd.

Napomene k ovom razdelu

Glagol znati, imajući osnovu vremena sadašnjeg znaje (zna-jo), jednači i sažima ono aje — u ȃ, te mu sadašnje vreme glasi: znȃm (znaje-m), znȃš (m. znaje-š), itd. — Vreme pređašnje nesvršeno putem sažimanja glasi mu isto tako: znȃh, znȃše, itd. (m. znajah, znajaše), itd.

Glagol smeti (smѣti), imajući u osnovi vremena sadašnjeg smeje — smejo, sažima u nekim licima toga vremena eje u ȇ, te mu sadašnje vreme glasi: smȇm, smȇš, smȇ; smȇmo, smȇte — ali smȇju. U južnom govoru, gde je osnova vr. sad. smije — smijo (prema starome smѣje, smѣjo), toga sažimanja nema.

Vreme pređašnje nesvršeno postaje (kao što je poznato iz čl. 441) time, što se osnove vremena strana 221 sadašnjega završetno e gubi pred nastavkom za oblik — ah, itd., kao što se vidi u čuj-ȃh, pij-ȃh, itd.

Glagolima stati, deti osnova vremena sadašnjega postaje ne—no-nastavkom, kao u drugoj vrsti, te glasi: stane — stano, dene — deno, i od nje obrazuju vreme sadašnje: stane-m, dene-m, i način zapovedni: stani, deni. Vremena pređašnjeg nesvršenog i priloga vremena sadašnjeg ova dva glagola i nemaju, jer su svršeni.

Trpni pridev postaje u ovom razdelu nastavkom t od osnova: bi — bit; vi — vit; kri — krit; li — lit; pi — pit; dobi — dobit; da — dat; pozna — poznat. Od istih ovih osnova može trpni pridev postati nastavkom en, i tada se zev popunja nekad suglasnikom j, a nekad suglasnikom v: bijen (koji put i bi-v-en), sa-vi-j-en, sa-kri-v-en li-v-en, pi-j-en (i pi-v-en), do-bi-j-en (i do-bi-v-en). Od mi, ri, ši trpni je pridev: mi-v-en, ri-v-en, ši-v-en, (katkad i šven bez prvoga i). Osnove na u i e imaju trpni pridev na en, i popunjuju zev suglasnikom v: ču-v-en, obu-v-en, nadu-v-en, ode-v-en. I nastavak n vidimo u primerima zna-n, da-n.

Glagol dati ima za sadašnje vreme osnovu dad, koja pripada među one tri osnove u srpskom jeziku od kojih se vreme sadašnje obrazuje neposredno, bez obrazovanja osnove vremena sadašnjega e—o-nastavkom. I osnova dad izbacuje svoje d pred ličnim nastavcima prvoga lica jednine i množine, te ima dȃm (m. dad-m) i damo (m. dad-mo). Prema tome su posle udešeni i ostali oblici vremena sadašnjega osim trećeg lica množine, koje je po primeru ostalih osnova na suglasnik od osnove dado ličnim nastavkom strana 222 nt obrazovano po sadašnjem pravilu za 1. l. mn.: dadu za osnovu umetkom o, te još od starine glasi: dadu. Celo to vreme glasi sad:

Jedn.	1. l.	dȃm	Mn.	dámo
	2. »	dȃš		dáte
	3. »	dȃ		dádu

Među tim ovaj glagol obrazuje sad od onoga dad i osnovu vremena sadašnjega dad-e — dad-o, i ne samo po prvom razdelu one vrste (kao krad-e od krasti) sve oblike koji postaju od osnove vremena sadašnjeg (osim priloga vremena sadašnjeg, koji je zastupljen oblikom dajući od glagola dávati) kao što su: dade-m, dade-š, dade itd.; — dadi; dadi-j-ah, dadi-j-aše, nego i u vremenu pređašnjem svršenom govori se: dadoh, dade, m. dah, da, kao da je osnova načina neodređenog dad.

U ovoj su vrsti i glagoli kojima se osnova pojačava suglasnikom d. Ovaj pojav još dolazi i pri obrazovanju svršenoga sadašnjeg vremena ne—no-nastavkom, i pominjaće se na novo u drugoj vrsti. Među glagolima ove vrste ponajčešći je taj pojav pri glagolima zna-ti, de-ti, sme-ti, sta-ti. Tako:

a. Znati, osim pravilnih oblika po ovom razdelu, ima pojačanu osnovu vremena sadašnjeg znade (prema znad) i od nje sve oblike: znadem, znadi, znadi-j-ah, pa i pređašnje svršeno znadoh. U imenske glagolske oblike nije prodrla ova pojačana osnova.

b. Deti ima isto tako dede-m, pređašnjega nesvršenog kao svršen glagol i onako nema, po tom pređašnje svršeno: dedoh, pa i način neodređeni: desti (kao da je osnova ded).

v. Smeti ima vreme sadašnje po pravilu, a vreme pređašnje nesvršeno: smedi-j-ah, vreme pređašnje strana 223 svršeno: smed-o-h, i prilog vremena prošlog: smed-a-vš-i, po osnovi smede, smed.

g. Stati ima vreme pređašnje svršeno: stado-h prema osnovi načina neodređenog stad.

I glagol i-ti (ići) prima ovo d uz osnovu, koja mu onda glasi id. Od te osnove ima sve oblike po prvome razdelu ove vrste, pa i sami način neodređeni glasi u gdekojim krajevima is-ti (od id, kao krasti od krad). Oblici su toga glagola sad u celini ovaki:

1. Osnova vremena sadašnjeg: ide — ido.
Vreme sadašnje:

Jedn.	1. l.	ѝdȇ-m	Mn.	idé-mo
	2. »	ѝdȇ-š		idé-te
	3. »	ѝdȇ		ѝdȗ

Način zapovedni:

Jedn.	1. l.	—	Mn.	ѝdi-mo
	2. »	ѝdi		ѝdi-te
	3. »	—		—

Vreme pređašnje nesvršeno:

Jedn.	1. l.	ȉđȃh (m. idi-j-ah)	Mn.	ȉđȃsmo
	2. »	ȉđȃše		ȉđȃste
	3. »	ȉđȃše		ȉđȃhu

Prilog vremena sadašnjeg: ȉdȗ-ć-i.

2. Osnova načina neodređenog: id.
Vreme pređašnje svršeno:

Jedn.	1. l.	ѝd-o-h	Mn.	ѝd-o-smo
	2. »	ѝd-e		ѝd-o-ste
	3. »	ѝd-e		ѝd-o-še

• Prilog vremena prošlog: ȉd-ȃ-vš-i; ѝš-ȃ-vš-i; ѝš-ȃ-v.
• Prošasti pridev: i-š-a-o, i-š-l-a, i-š-l-o.strana 224
• Trpni pridev: (*na-id-en — nađen; pro-šas-t).
• Način neodređeni: i-ti, is-ti (od id-ti), ići (prema naći, doći, kao što će se niže videti).

Prilog vremena prošlog, prošasti a ponegde i trpni pridev obrazovani su, kao što se vidi, od korena šad opet po pravilima prvoga razdela ove vrste, samo što je u i-ša-vš-i d, s kraja osnove izbačeno mesto da se između njega i nastavka vš umetnulo a (kojim bi načinom taj oblik glasio *i-šad-a-vš-i). Tome korenu šad predmetnuta je još i osnova glagola iti

— i, ma da je to sa svim izlišno.

Ako se glagol iti složi s predlozima na, do, po, mimo, za, onda se i, koje iza tih predloga na samoglasno dođe, zeva radi pretvara u j, te izlazi: najti (na-itn), dojti (do-iti), pojti (po-iti); — najdem, dojdem, pojdem (m. na-idem, do-idem, po-idem), itd. u svima oblicima, iz čega premetanjem jt i jd (čl. 96) izlazi najpre tj i dj,pa iz toga posle ć i đ: naći, doći, poći; nađem, dođem, pođem, itd. S ovim oblicima, u kojima je ć pravilnim putem postalo, ujednačili su se i glagoli složeni s predlozima ob, iz, ot, koji bi trebalo da glase ob-iti, iz-iti, ot-iti, a u vremenu sadašnjem i ostalim oblicima: obidem, izidem, otidem (kao što se doista i govore tako, osobito poslednji), pa se sad i oni govore: obići, izići, otići, a u vremenu sadašnjem i ostalim oblicima: obiđem, iziđem, otiđem, ma da za to osim naličnosti nikakva drugog uzroka nema. Odatle je ta naličnost prodrla još i dalje, te se sad čak i nesložen glagol najčešće govori u načinu neodređenom ići m. iti.

S glagolima koji osnovi dodaju d udružio se od starine još i glagol biti (koji znači da što strana 225 jest), koji je u staro vreme glasno bꙑti — (tj. bъiti — bъjti). On ima danas tri osnove: 1. Osnovu za vreme sadašnje: bude—budo (u starome jeziku bѫde—bѫdo); 2. Osnovu za vreme pređašnje nesvršeno: be (bѣ m. bvѣ iz bꙑѣ — bvѣ), i 3. Osnovu za način neodređeni: bi (staro bꙑ). Po tome mu promena glasi ovako:

1. Osnova vremena sadašnjeg: bude—budo.
Vreme sadašnje:

Jedn.	1. l.	bȕdȇ-m	Mn.	bȕdȇ-mo
	2. »	bȕdȇ-š		bȕdȇ-te
	3. »	bȕdȇ		bȕdȗ

Način zapovedni:

Jedn.	1. l.	—	Mn.	bȕdi-mo
	2. »	bȕdi		bȕdi-te
	3. »	—		—

Prilog vremena sadašnjeg: bȕdȗ-ć-i.

2. Osnova vremena pređašnjeg nesvršenog: be (bѣ).
Vreme pređašnje nesvršeno:

Jedn.	1. l.	bȅ-j-ȃh	(bȅh)	Mn.	bȅ-j-ȃsmo	(bȅsmo)
	2. »	bȅ-j-ȃše	(bȅše)		bȅ-j-ȃste	(bȅste)
	3. »	bȅ-j-ȃše	(bȅše)		bȅ-j-ȃhu	(bȅhu)

3. Osnova načina neodređenog: bi.
Vreme pređašnje svršeno:

Jedn.	1. l.	bȉ-h	Mn.	bȉ-smo
	2. »	bȉ		bȉ-ste
	3. »	bȉ		bȉ-še

• Prilog vremena prošlog: bȋ-vš-i; bȋ-v.
• Prošasti pridev: bȉ-o, bí-l-a, bí-l-o.
• Trpni pridev: —
• Način neodređeni: bȉ-ti.

U vremenu pređašnjem nesvršenom još u starome jeziku bѣah se sažimalo u bѣh. Otuda sad i razlike po govorima

bejah — bijah; beh — bjeh.

strana 226

Ali ovaj isti glagol, složen s predlozima, ide već ne po ovome, nego po običnom obrascu. Tako se po običnom obrascu menja dobiti, zadobiti, snebiti se. Ali se i u nekim složenim (koji se u ostalom sad retko govore) gdegde čuju još i stari oblici. Tako od zabiti (zaboraviti) ima zabudem, npr.: Ne zabudi na kojoj si (Narod. Posl.); od probiti (na korist biti, prijati) ima probudem, npr.: Popij i tu i drugu, da ti obje probudu (Nar. Pesma); od zbiti se ima zbude se, i ovo se poslednje još najjače drži.

Isto d ili de (der), za koje se misli da je od korena glagola deti, napred pomenutoga, umeće se još, opet radi pojačanja, u mnogih glagola među glagolsku osnovu i među nastavak (u množini), ili se prosto dodaje načinu zapovednom. Tako imamo: Razberi-de-te, reci-de-te, kaži-de-te, zovni-de, nađi-de, upitaj-de, drž’-de, zatvor’-de, dones’-der. To isto de, dede, ili der vidimo i samostalno ali u vezi sa zapovednim načinom, npr.: Smiljaniću, doma der se nađi; — Dede ga zovni; — De zapevaj jasno glasovito; — De ne luduj, itd.

SEDMI RAZDEO

Osnove na l i r.

Ovi glagoli u osnovi načina neodređenog šire osnovu starinskim glasom ѣ, te mesto mr-ti, ml-ti izlaze s poširenim ri l: mrѣ-ti, mlѣ-ti, koje u srpska tri govora glasi: mréti, mrijѐti, mríti, — mlȅti, mljѐti, mlȉti. Od mlȅti, jedinoga glagola s osnovom na l, osnova načina neodređenog mle (mlѣ) ostaje i u ostalim oblicima koji se od te osnove izvode; od glagolȃ pak na r osnova je načina neodređenog čas na rašireno, čas na nerašireno r (kao u tr-ti), i po tome je i r nepostojano: čas je samoglasnik, a čas suglasnik.

strana 227

Obrazac mreti.

1. Osnova vremena sadašnjeg: mre—mro.
Vreme sadašnje:

Jedn.	1. l.	mrȇ-m	Mn.	mré-mo
	2. »	mrȇ-š		mré-te
	3. »	mrȇ		mrȗ

Način zapovedni:

Jedn.	1. l.	—	Mn.	mrȉ-mo
	2. »	mrȉ		mrȉ-te
	3. »	—		—

Vreme pređašnje nesvršeno:

Jedn.	1. l.	mrȃh (iz mrѣ-ah═mra-ah).	Mn.	mrȃsmo
	2. »	mrȃše		mrȃste
	3. »	mrȃše		mrȃhu

Prilog vremena sadašnjeg: mrú-ć-i.

2. Osnova načina neodređenog: mre i mr.
Vreme pređašnje svršeno:

Jedn.	1. l.	mrȇ-h	Mn.	mré-smo
	2. »	mrȇ		mré-ste
	3. »	mrȇ		mré-še

• Prilog vremena prošlog: mȓ-vši; mȓ-v.
• Prošasti pridev: mȑ-o, mŕ-l-a, mŕ-l-o
• Trpni pridev: — (prostr-t).
• Način neodređeni: mré-ti.

Ovako se menjaju glagoli: zàprȇti, nàvrȇti, podùvrȇti, ùvrȇti se; dréti i dréti se (sa složenima), proždréti, zàprȇtn, odàprȇti, ùprȇti, zàstrȇti, pròstrȇti,

s ostalim složenima.

strana 228

Napomene k ovom razdelu

Glagolu mljȅti osnova vremena sadašnjeg glasi melje—meljo (tj. melje — meljo), a osnova načina neodređenog svuda mle^[7].

Glagolu dréti, kad nije složen s predlozima, osnova sadašnjeg vremena za sve oblike, osim pređašnjega nesvršenog, glasi dere—dero, a u pređašnjem je nesvršenom dre (drѣ). Kad li je složen s predlozima, onda ima i svuda po pravilu dre — i uz to dere, kao kad je nesložen.

Glagol trti ima u nekoliko različite oblike, kako mu je različit način neodređeni (koji bi trebalo da glasi tréti). Ovde se navodi u prvim licima. Oblici izvan pravila štampaju se položenim slovima:

• Vreme sadašnje: tre-m i tare-m (s umetnutim a među prva dva suglasnika).
• Način zapovedni: tri, itd.
• Vreme pređašnje nesvršeno: tr̈-ah, itd.
• Prilog vremena sadašnjeg: tru-ć-i i taru-ć-i.
• Vreme pređašnje svršeno: tr-h, itd.
• Prilog vremena prošlog: tr̈-o.
• Trpni pridev: tr-v-en.
• Način neodređeni: tr-ti.

Druga vrsta

Osnova načina neodređenog obrazovana je nastavkom nu, npr.: to-nu. Osnova pak vremena sadašnjeg postaje nastavkom ne—no; to-ne—to-no. strana 229

Obrazac: tonuti.
1. Osnova vremena sadašnjeg: tone.
Vreme sadašnje:

Jedn.	1. l.	tȍnȇ-m	Mn.	tȍnȇ-mo
	2. »	tȍnȇ-š		tȍnȇ-te
	3. »	tȍnȇ		tȍnȗ

Način zapovedni:

Jedn.	1. l.	—	Mn.	tòni-mo
	2. »	tòni		tòni-te
	3. »	—		—

Vreme pređašnje nesvršeno:

Jedn.	1. l.	tȍnj-ȃh	Mn.	tȍnj-ȃsmo
	2. »	tȍnj-ȃše		tȍnj-ȃste
	3. »	tȍnj-ȃše		tȍnj-ȃhu

Prilog vremena sadašnjeg: tònjȗ-ć-i.

2. Osnova načina neodređenog: tonu.
Vreme pređašnje svršeno:

Jedn.	1. l.	tònu-h	Mn.	tònu-s-mo
	2. »	tȍnȗ		tònu-s-te
	3. »	tȍnȗ		tònu-š-e

• Prilog vremena prošlog: tònȗ-vš-i; tònȗ-v.
• Prošasti pridev: tònu-o, tònu-l-a, tònu-l-o.
• Trpni pridev: — (zategnu-t).
• Način neodređeni: tònu-ti.

Napomene k ovoj vrsti

Poradi toga što mahom znače svršenu radnju, osnove ove vrste većinom nemaju vremena pređašnjeg nesvršenog. U kojih ga ima, one ga obrazuju kao što strana 230 ga obrazuje tonuti, a u tonuti vreme pređašnje nesvršeno postalo je kroz ove méne: tonѣ-ah, toni-ah, tonjah, tonjah.

Kao što mnoge osnove prve vrste prelaze u ovu vrstu vremenom sadašnjim, tako mnoge osnove ove vrste obrazuju vreme pređašnje svršeno i prošasti glagolski pridev po obrascima prve vrste, odbacivši nastavak načina neodređenoga nu. Po tome od stignuti vreme je pređašnje svršeno: stigoh, a prošasti pridev: stigao; od niknuti: nikoh, nikao; od maknuti: makoh, makao, itd.

Neke osnove, da bi se složile s nu, nastavkom načina neodređenog ove vrste, izbacuju krajnje svoje suglasnike. Tako je ginuti m. gib-nuti; otki-nuti m. otkid-nuti; zagrnuti m. zagrt-nuti; krenuti m. kret-nuti; prsnuti m. prsk-nuti; svisnuti m. svisk-nuti; potisnuti m. potisk-nuti. Kad se od ovakih osnova obrazuje pređašnje svršeno i prošasti pridev po pravilu prve vrste bez nastavka nu — onda se uzima osnova cela, zajedno s onim suglasnikom koji se pred nu izbacuje. Tako je od poginuti — pogiboh, pogibla; od otkinuti — otkidoh; od zagrnuti — zagrtoh; od krenuti — kretoh. Osnove na d i t, kao što su na kraju navedene, ne obrazuju prošasti pridev po pravilu prve vrste, već samo vreme pređašnje svršeno. Tako je od krenuti — krenuo; od zagrnuti — zagrnuo; od otkinuti — otkinuo, itd.

Od svisnuti je sviskoh, svište (m. svišče, gde št stoji mesto šč, koji se glasovi u našem jeziku i inače često zamenjuju glasovima št); od prsnuti — prskoh, pršte; od potisnuti — potiskoh, potište. Prošasti pridev od tih i takih glagola glasi: sviskao — svisla (sviskla, odakle k, radi strana 231 nagomilavanja suglasnika, ispada); od potiskao — potisla; od prskao — prsla, itd.

Neki glagoli obrazuju samo prošasti pridev po pravilu prve vrste. Tako: uvenuti ima uveo; prozuknuti — prozukao, prozukla; skrknuti se — skrklo se; usahnuti — usahla; istrunuti — istruo; podbunuti — podbuo.

Neki glagoli imaju samo vreme sadašnje po ovoj vrsti, obrazovano s namerom da se što većma pokaže svršenost radnje njihove, npr.: ako mogne, dadne, smedne (od sme-d, s pridodanim d), imadne, umedne, htedne, znadne, itd.

Treća vrsta

Osnove načina neodređenog postaju nastavkom ѣ (e — je — i), npr.: um-ѣ, vid-ѣ.

Osnove vremena sadašnjeg postaju ili nastavkom je—jo od načina neodređenog, npr.: umѣje—jo; ili od osnove drugačije obrazovane nastavkom i, npr.: vidi, trpi, gori. Prema tome se i ova vrsta deli na dva razdela.

PRVI RAZDEO

U ovaj razdeo idu glagoli, u kojih osnove vremena sadašnjeg postaju od načina neodređenog nastavkom je—jo: umѣje—umѣjo. Iz ѣje, koje se takim načinom osnovama na kraju nađe, u istočnom govoru biva sažeto dugačko ȇ (m. ѣe — ee) u svima licima vremena sadašnjeg osim trećega množine (gde se, kao što je poznato, osnova svršava na jo — umѣjo). Južni govor iz umѣ-j-e ima po svojim zakonima umi-j-e. Vreme pređašnje nesvršeno postaje od osnove načina neodređenog. strana 232

Obrazac umeti (umѣti).
1. Osnova vremena sadašnjeg: umeje — umejo (umѣ-je — umѣ-jo).
Vreme sadašnje:

Jedn.	1. l.	ùmȇ-m	Mn.	umé-mo
	2. »	ùmȇ-š		umé-te
	3. »	ùmȇ		ùmejȗ

Način zapovedni:

Jedn.	1. l.	—	Mn.	ùmȇj-mo
	2. »	ùmȇj		ùmȇj-te
	3. »	—		—

Prilog vremena sadašnjeg: ùmejȗ-ć-i.

2. Osnova načina neodređenog: ume (umѣ).
Vreme pređašnje nesvršeno:

Jedn.	1. l.	ùme-j-ȃh	Mn.	ùme-j-ȃsmo
	2. »	ùme-j-ȃše		ùme-j-ȃste
	3. »	ùme-j-ȃše		ùme-j-ȃhu

Vreme pređašnje svršeno:

Jedn.	1. l.	ùme-h	Mn.	ùme-smo
	2. »	ùme		ùme-ste
	3. »	ùme		ùme-še

• Prilog vremena prošlog: ùmȇ-vš-i; ùmȇ-v.
• Prošasti pridev: ùme-o, ùme-l-a, ùme-l-o.
• Trpni pridev: —
• Način neodređeni: ùme-ti.

Ovako se menja sad samo još glagol goveti, ugoveti.

Osnova ume prima i d u vremenu pređašnjem svršenom, te ima: umed-o-h, ume-d-e, itd.

strana 233

DRUGI RAZDEO

U ovaj razdeo idu glagoli, u kojih osnove vremena sadašnjeg postaju nastavkom i—jo, npr.: vidi—vidjo. Osnova vidjo čuva se još samo u retkim oblicima viđu (iz vidjo-m), velju itd. a inače se u srpskom jeziku gotovo izgubila, jer se u 3-em l. mn. osnova vidi spaja s nastavcima nt u vidi-nt, iz kojih je, poznatim putem, obrazovano sadašnje vide. Osnovi vidjo prethodila je po svoj prilici osnova vidi-jo.

Obrazac: videti (vidѣti).
1. Osnova vremena sadašnjeg: vidi — vidjo.
Vreme sadašnje:

Jedn.	1. l.	vȉdȋ-m	Mn.	vȉdȋ-mo
	2. »	vȉdȋ-š		vȉdȋ-te
	3. »	vȉdȋ		vȉdȋ

Način zapovedni:

Jedn.	1. l.	—	Mn.	vȉdi-mo
	2. »	vȉdi		vȉdi-te
	3. »	—		—

Vreme pređašnje nesvršeno:

Jedn.	1. l.	vȉđȃh	Mn.	vȉđȃsmo
	2. »	vȉđȃše		vȉđȃste
	3. »	vȉđȃše		vȉđȃhu

Prilog vremena sadašnjeg: vȉdȇ-ć-i.

2. Osnova načina neodređenog: vide (vidѣ).
Vreme pređašnje svršeno:

Jedn.	1. l.	vȉde-h	Mn.	vȉde-smo
	2. »	vȉde		vȉde-ste
	3. »	vȉde		vȉde-še

strana 234

• Prilog vremena prošlog: vȉdȇ-vš-i; vȉdȇ-v.
• Prošasti pridev: vȉde-o, vȉde-l-a, vȉde-l-o.
• Trpni pridev: vȉđ-en, vȉđ-en-a, vȉđ-en-o.
• Način neodređeni: vȉde-ti.

Napomene k ovom razdelu

U načinu zapovednom, koji bi iz vidi nastavkom i postajući, morao glasiti vidii, poslednje i otpada i u drugom i ostalim licima. Među tim od istoga glagola videti govori se zapovedni način i viđi, prema 1. l. j. vremena sadašnjeg viđu od osnove: vid-jo (vidi čl. 504).

Vreme pređašnje nesvršeno dobilo je sadašnji svoj oblik, prošavši kroz ove méne. Na osnovu vidi dodato je ah, te je postalo: vidi-ah, a iz ovoga je, pošto se i pretvorilo u j, izašlo: vidj-ah, u kome je već samo po sebi današnje vȉđȃh.

U gdekojih glagola još se obrazuje pređašnje nesvršeno i od osnove načina neodređenog, npr.: gore-j-ah, sede-j-ah (južno gori-j-ah, sjedi-j-ah, itd.).

Trpni pridev ne postaje od osnove načina neodređenog kao što bi, po pravilu, trebalo, nego se gradi, po pravilu četvrte vrste, od osnove vidi — vidi-en — vidjen — viđen. Pravilo četvrte vrste prodrlo je u taj oblik ovoga razdela zato, što su mnogi oblici u jednoj i drugoj vrsti jednaki. Samo od glagola trpeti može se još čuti trpni pridev u obliku trpen (m. trpe-en) po pravilu ove vrste. Ali se i mesto toga govori trpljen.

Ima glagola, u kojih se još u staro vreme ѣ od nastavka za osnovu načina neodređenog, došavši posle nepčanika, pretvorilo u a. To se dogodilo u korenȃ koji su imali na kraju grleni suglasnik, strana 235 koji se pred nepčanim ѣ najpre pretvorio u najbliži mu nepčani suglasnik, a posle je taj, pretvaranjem postali nepčani suglasnik, naterao ѣ, da se za njim u a pretvori. Tako je od korena beg nastavkom ѣ postalo begѣ — bežѣ, beža (beža-ti); od korena trk — trkѣ, trčѣ, trča (trča-ti); od korena vrisk — vriskѣ, vrisčѣ, vrisča, vrišča, vrišta (pošto je u staro vreme šč zamenjivano glasovima št), itd. Taki su glagoli još: blejati (osnove: bleja i bleji); sjajati se (osnove: sjaja i sjaji); bučati (osnove: buča i buči); ležati (osnove: leža i leži); mučati (osnove: muča i muči); tištati, (osnove: tišta i tišti), itd. Vreme pređašnje nesvršeno u njih postaje od osnove načina neodređenog: beža-ah — bȅ-žȃh; trča-ah — tȑčȃh, itd. Isto tako ova vrsta glagola obrazuje i trpni pridev po pravilu, od osnove načina neodređenog, nastavkom t ili n, npr.: dȑžȃn (drža-n); — dȑžȃt.

Među ove glagole ide i glagol stàjati, kome je osnova za vreme sadašnje: stoji, a za način neodređeni: staja (m. stoja).

Glagoli stajati i bojati se imaju u načinu zapovednom: stoj m. stoji, i boj se m. boji se toga radi, što su, dolazeći često u govoru, krajnje i iza j izgubili.

Glagol hoteti, koji glasi i hteti, ima osnovu vremena sadašnjeg sa je—jo-nastavkom: hotje — hotjo, te mu vreme sadašnje sad postaje i glasi:

Jedn.	1. l.	hotjo-m — hotjѫ — hoću.
	2. »	hotje-š — hoćeš.
	3. »	hotje — hoće.
Mn.	1. »	hotje-mo — hoće-mo.
	2. »	hotj-te — hoće-te.

strana 236 Među tim treće lice množine ima pravilno po ovom razdelu: hote (od hoti: hotȋ-nt), ali se tako, po pravilu, govori samo u Crnoj Gori, a u ostalom je narodu, pa i u književnom jeziku, glas ć iz ostalih lica, obrazovanih od osnove hot-je, prodr̈o i u treće lice množine, te se govori i piše: hoće. Oblici ovi vremena sadašnjega govore se i bez prvoga sloga: ću, ćeš, će; ćemo, ćete, će.

U osnovi načina neodređenog više je u običaju osnova hte (skraćena) nego hote, pa se i vreme pređašnje nesvršeno govori i šćah (m. hćah, izjednačenjem po govornim oruđima) uz hoćah.

Na posletku ista osnova prima koji put i d, te ima hted-o-h, a hted obrazuje osnovu vremena sadašnjeg po drugoj vrsti, te ima htednem. Kad ovaj glagol u vremenu sadašnjem bude složen s predlogom uz, — on onda može to vreme imati od osnove hteje — htejo (htѣje — jo) po prvom razdelu ove vrste: ùshtȇm, ùshtȇš, ùshtȇ, ushtémo, ushtéte, ùshtejȗ (po južnom: ùshtijem itd.). Prema tome ide i zahteti, prohteti, prema obrazcu umeti.

Glagol prȅti (sa složenima) i za-zreti (sa ostalim složenima: nazreti, obazreti se), po tome što su u načinu neodređenom nalik na glagole sedmoga razdela prve vrste, imaju vreme sadašnje po toj vrsti: prȇm, prȇš, prȇ; prémo, préte, prȗ; — zazrem, zazreš, zazre, zazremo, zazrete, zazru. — Isto tako i zreti i vreti imaju vreme sadašnje po pravilu sedmoga razdela prve vrste, ali jedninu i prvo i drugo lice množine imaju i po ovoj vrsti: zrim, zriš, zri; zrimo, zrite — vrim, vriš, vri; vrimo, vrite. Treće lice množine i prilog vremena sadašnjega uvek su po ovoj vrsti: zru — zrući; vru — vrući. Tako je i od pru — prući.

strana 237

Glagoli ove vrste, ako e postalo od ѣ imaju u kom slogu i otegnuto, što je, na priliku, slučaj i u glagolskom prilogu prošloga vremena: ùmȇvši, ugòvȇvši, vȉdȇvši, žѐlȇvši, nemaju mesto takoga e u južnome govoru pravilnu zamenu ije — nego ostaje je s takim istim akcentom: ùmjȇvši, ugòvjȇvši, vȉdjȇvši, žѐljȇvši, itd.

Četvrta vrsta

Osnova načina neodređenog postaje nastavkom i: nos-i.

Osnova vremena sadašnjeg u glavnome je jednaka s osnovom načina neodređenog i glasi: nosi — nosjo (po svoj prilici od nosijo).

Obrazac: nòsiti.
1. Osnova vremena sadašnjeg: nosi — nosjo.
Vreme sadašnje:

Jedn.	1. l.	nȍsȋ-m	Mn.	nȍsȋ-mo
	2. »	nȍsȋ-š		nȍsȋ-te
	3. »	nȍsȋ		nȍsȇ

Način zapovedni:

Jedn.	1. l.	—	Mn.	nòsi-mo
	2. »	nòsi		nòsi-te
	3. »	—		—

Vreme pređašnje nesvršeno:

Jedn.	1. l.	nȍš-ȃh	Mn.	nȍš-ȃsmo
	2. »	nȍš-ȃše		nȍš-ȃste
	3. »	nȍš-ȃše		nȍš-ȃhu

Prilog vremena sadašnjeg: nȍsȇ-ć-i. strana 238

2. Osnova načina neodređenog: nosi.
Vreme pređašnje svršeno:

Jedn.	1. l.	nòsi-h	Mn.	nòsi-smo
	2. »	nȍs-ȋ		nòsi-ste
	3. »	nȍs-ȋ		nòsi-še

• Prilog vremena prošlog: nòsȋ-vš-i, nòsȋ-v.
• Prošasti pridev: nòsi-o, nòsi-l-a, nòsi-l-o.
• Trpni pridev: nȍš-en, nȍš-en-a, nȍš-en-o.
• Način neodređeni: nòsi-ti.

Napomene k ovoj vrsti.

U načinu zapovednom biva što i u drugom razdelu treće vrste. Iz nosi-i postaje nosii, a tome poslednje i otpada. Ali u glagola, kojima je koreniti glas o, kao što su: dojiti, krojiti, pojiti, spojiti, i prvo i, stojeći posle oj, izjednačuje se s j, pa potom duljeći u naknadu akcenat u korenitom o, otpada, a tim istim putem iščezava i i-nastavak, te tima glagolima glasi način zapovedni: doj, kroj, poj, spoj, itd.

U vremenu pređašnjem nesvršenom i u trpnom pridevu i od osnove pretvara se u j, koje se s glasovima ispred sebe po svojim zakonima sastavlja. Tako npr.: od voditi ti oblici glase: vođah, vođen; od moliti — moljah, moljen; od misliti — mišljah, mišljen; od ljubiti — ljubljah, ljubljen; od slaviti — slavljah, slavljen; od dojiti — dojah, dojen; od učiti — učah, učen; od tvoriti — tvorah, tvoren, itd.

Od pustiti je puštah, pušten; od krstiti — krštah, kršten; od voštiti — voštah, vošten; od smožditi — smožden zato, što se šć i žđ, koje bi po gornjem pravilu došlo, pretvara u št i žd, strana 238 (kao ono šč što se pretvara u št). Pa ipak gnezditi se ima gnežđah se.

Mniti (u starome jeziku mnѣti, te po tome u trećoj vrsti) ima vreme pređašnje nesvršeno i mnjȃh po pravilu, i mnidi-j-ah, po prvoj vrsti, primivši k osnovi načina neodređenog d, što mnogi glagoli čine.

Okniti nema u trpnom pridevu oknjen, nego po pravilu prve vrste okniven. Tako je od zadniti — zadniven, a i od sniti bilo bi sniven, a ne šnjen.

Peta vrsta

U petoj vrsti osnova načina neodređenog postaje a-nastavkom, npr.: čuv-a, pis-a, br-a.

Osnova pak vremena sadašnjeg postaje na tri načina:
• od osnove načina neodređenog je—jo-nastavkom: čuvaje—čuvajo;
• od korena na suglasnik nastavkom je—jo: pisje—pisjo (iz čega izlazi piše—pišo);
• od korena na suglasnik nastavkom e—o: bere—bero, ili od korana na samoglasnik nastavkom je—jo: seje—sejo (kor. sѣ).

Prema toj razlici cela se promena deli na tri razdela.

PRVI RAZDEO

Osnova načina neodređenog postaje nastavkom a: čuv-a, a osnova vremena sadašnjeg postaje od te osnove nastavkom je—jo: čuvaje—čuvajo. Krajnji glasovi ove osnove — aje — u vremenu se sadašnjem u svima licima osim trećega lica množine jednače u aa, pa sažimaju u ȃ; a u trećem licu množine događaju strana 240 se poznate promene. Vreme pređašnje nesvršeno obrazuje se od osnove načina neodređenog (čuva-ah) sažimajući dva a, koja tako jedno do drugoga dođu.

Obrazac: čuvati.

1. Osnova vremena sadašnjeg: čuvaje — čuvajo.
Vreme sadašnje:

Jedn.	1. l.	čȗvȃ-m	Mn.	čȗvȃ-mo
	2. »	čȗvȃ-š		čȗvȃ-te
	3. »	čȗvȃ		čúva-j-ȗ.

Način zapovedni:

Jedn.	1. l.	—	Mn.	čȗvȃj-mo
	2. »	čȗvȃj		čȗvȃj-te
	3. »	—		—

Prilog vremena sadašnjeg: čúvajȗ-ć-i.

2. Osnova načina neodređenog: čuva.
Vreme pređašnje nesvršeno:

Jedn.	1. l.	čȗvȃh	Mn.	čȗvȃsmo
	2. »	čȗvȃše		čȗvȃste
	3. »	čȗvȃše		čȗvȃhu.

Vreme pređašnje svršeno:

Jedn.	1. l.	čúva-h	Mn.	čúva-smo
	2. »	čúva		čúva-ste
	3. »	čúva		čúva-še

• Prilog vremena prošlog: čúvȃ-vš-i, čúvȃ-v.
• Prošasti pridev: čúva-o, čúva-l-a, čúva-l-o.
• Trpni pridev: čȗvȃ-n, čȗvȃ-n-a, čȗvȃ-n-o; — čȗvȃ-t, čȗvȃ-t-a, čȗvȃ-t-o.
• Način neodređeni: čúva-ti.

strana 241

Napomene k ovom razdelu

U načinu zapovednom osnova gubeći svoje završetno e prima nastavak i: čuvaj-i, kojemu takođe završetno i posle j otpada, kao što to i u drugim slučajima biva.

Glagol spati obrazuje sve oblike, koji se u ovoj vrsti izvode od osnove vremena sadašnjeg, od osnove spi, koja, glaseći sama kao osnove četvrte vrste, po pravilima te vrste izvodi i sve pomenute oblike. Tako je od toga glagola vreme sadašnje: spȋm, spȋš, itd.; način zapovedni: spi; prilog vremena sadašnjeg: speći.

Glagol imati prima koji put uz osnovu ima još i d, i tada mu se oblici izvode po prvom razdelu prve vrste: imade-m, imadi-j-ah (imađah), imado-h. Od take osnove imad može mu vreme sadašnje glasiti i ne — no-nastavkom, po pravilu druge vrste: imadnem, itd.

DRUGI RAZDEO

Osnova načina neodređenog postaje nastavkom a: pisa; osnova pak vremena sadašnjeg postaje nastavkom je—jo od korena: pis-je — pis-jo — piše — pišo, a j se od nastavka po zakonima glasovnim podešava sa suglasnikom ispred sebe.

Vreme pređašnje nesvršeno obrazuje se od osnove načina neodređenog kao i u prvom razdelu ove vrste.

Obrazac: pisati.
1. Osnova vremena sadašnjeg: pisje — pisjo.
Vreme sadašnje:

Jedn.	1. l.	pȋšȇ-m	Mn.	pȋšȇ-mo
	2. »	pȋšȇ-š		pȋšȇ-te
	3. »	pȋšȇ		pȋšȗ

strana 242 Način zapovedni:

Jedn.	1. l.	—	Mn.	píši-mo
	2. »	píši		píši-te
	3. »	—		—

Prilog vremena sadašnjeg: píšȗ-ći.

2. Osnova načina neodređenog: pisa.
Vreme pređašnje nesvršeno:

Jedn.	1. l.	pȋsȃh	Mn.	pȋsȃsmo
	2. »	pȋsȃše		pȋsȃste
	3. »	pȋsȃše		pȋsȃhu.

Vreme pređašnje svršeno:

Jedn.	1. l.	písa-h	Mn.	písa-smo
	2. »	písa		písa-ste
	3. »	písa		písa-še.

• Prilog vremena prošlog: písȃ-vš-i, písȃ-v.
• Prošasti pridev: písao, písa-l-a, písalo.
• Trpni pridev: pȋsȃ-n, pȋsȃ-n-a, pȋsȃ-n-o; — pȋsȃ-t, pȋsȃ-t-a, pȋsȃ-t-o.
• Način neodređeni: písa-ti.

Napomene k ovom razdelu.

Način zapovedni, polazeći od osnove pisje, dodaje joj svoj nastavak i: iz čega (odbacivanjem završetnog e) postaje pisji — piši.

Klati ima osnovu vremena sadašnjeg: kolje — koljo; otuda mu vreme sadašnje glasi: koljem. Taj glagol ima i vreme pređašnje nesvršeno od osnove vremena sadašnjega: kȍljȃh (koljѣ-ah — kolja-ah).

strana 243

Slati ima u vremenu sadašnjem i šljem, kad je složen s kojim predlogom (od sljem, putem zakonitih glagolskih promena: po-šljem) i s umetnutim među dva prva suglasnika a — šaljem.

Od iskati, biskati bilo bi iščem, biščem (putem poznatih glagolskih promena iz iskje-m, biskje-m), ali se šč zamenjuje glasovima št, te je u tima oblicima ištem, bištem, pa tako biva svuda gde se na isti način glasovi sastanu.

Od dahtati, drhtati, putem glasovnog jednačenja po govornim oruđima, biva dašćem, dršćem m. dahćem, drhćem.

Glagolu davati (da-a-ti, v je radi zeva) osnova je za način neodređeni da-v-a, a za vreme sadašnje daje — dajo. Tako i pozna-v-ati ima osnovu za način neodređeni poznava (pozna-v-a), a za vreme sadašnje poznaje — poznajo.

Glagol drhtati ili drktati izvodi oblike, koji u ovoj vrsti postaju, od osnove vremena sadašnjeg, obrazovane po pravilu četvrte vrste, te otud ima: drhtim, drhti, drhteći; drktim, drkti, drkteći.

TREĆI RAZDEO

Osnova načina neodređenog postaje nastavkom a, npr.: br-a. Ako se koren svršuje na samoglasnik, onda se zev popunja poznatim načinom, npr.: se-j-a, klju-v-a. U korena na u to se u menja pred nastavkom u ov, te tako od tru postaje tro-v-a (tru-a).

Osnova vremena sadašnjeg postaje nastavkom e — o od korena, ako se on svršava suglasnikom. Pri obrazovanju osnove vremena sadašnjeg, koren se koji put širi, npr. od korena br (bra-ti) osnova je vremena sadašnjeg bere — bero, i koren je raširen samoglasnikom strana 244 e; od korena zv (zva-ti) osnova je vremena sadašnje zov-e, i koren je raširen samoglasnikom o. Ako li se koren svršuje na samoglasnik, onda se osnova vremena sadašnjeg obrazuje nastavkom je — jo, npr.: se (od sejati) — seje — sejo; klju (kljuvati) — kljuje — kljujo; tru (trovati) — truje — tru-jo. Pošto osnove i sadašnjeg vremena i neodređenog načina postaju jedne od korena na samoglasnik, a druge od korena na suglasnik — to se ovde pokazuju dva obrasca, jedan za osnove od korena na suglasnik, a drugi za osnove od korena na samoglasnik. Vreme pređašnje nesvršeno postaje u obadva obrasca od osnove načina neodređenog.

Prvi obrazac: brati.

1. Osnova vremena sadašnjeg: bere — bero.
Vreme sadašnje:

Jedn.	1. l.	bȅrȇ-m	Mn.	bȅrȇ-mo
	2. »	bȅrȇ-š		bȅrȇ-te
	3. »	bȅrȇ		bȅrȗ

Način zapovedni:

Jedn.	1. l.	—	Mn.	bѐri-mo
	2. »	bѐri		bѐri-te
	3. »	—		—

Prilog vremena sadašnjeg: bȅrȗ-ć-i.

2. Osnova načina neodređenog: bra.
Vreme pređašnje nesvršeno:

Jedn.	1. l.	brȃh	Mn.	brȃsmo
	2. »	brȃše		brȃste
	3. »	brȃše		brȃhu.

strana 245 Vreme pređašnje svršeno:

Jedn.	1. l.	brȁ-h	Mn.	brȁ-smo
	2. »	brȁ		brȁ-ste
	3. »	brȁ		brȁ-še

• Prilog vremena prošlog: brȃ-vš-i, brȃ-v.
• Prošasti pridev: brȁ-o, brá-l-a, brá-lo.
• Trpni pridev: brȃ-n, brȃ-n-a, brȃ-n-o; — brȃt, brȃt-a, brȃt-o.
• Način neodređeni: brȁ-ti.

Drugi obrazac: sejati (sѣ-j-a-ti).

1. Osnova vremena sadašnjeg: seje — sejo.
Vreme sadašnje:

Jedn.	1. l.	sȅjȇ-m	Mn.	sȅjȇ-mo
	2. »	sȅjȇ-š		sȅjȇ-te
	3. »	sȅjȇ		sȇjȗ

Način zapovedni:

Jedn.	1. l.	—	Mn.	sȇj-mo
	2. »	sȇj		sȇj-te
	3. »	—		—

Prilog vremena sadašnjeg: sȅjȗ-ć-i.

2. Osnova načina neodređenog: se-a (sѣ-a).
Vreme pređašnje nesvršeno:

Jedn.	1. l.	sȅjȃh	Mn.	sȅjȃsmo
	2. »	sȅjȃše		sȅjȃste
	3. »	sȅjȃše		sȅjȃhu

Vreme pređašnje svršeno:

Jedn.	1. l.	sȅja-h	Mn.	sȅja-smo
	2. »	sȅja		sȅja-ste
	3. »	sȅja		sȅja-še.

strana 246

• Prilog vremena prošlog: sȅjȃ-vš-i, sȅjȃ-v.
• Prošasti pridev: sȅja-o, sȅja-l-a, sȅja-l-o.
• Trpni pridev: sȅjȃ-n, sȅjȃ-n-a, sȅjȃ-n-o; sȅjȃt, -a, -o.
• Način neodređeni: sȅja-ti.

Napomene k ovom razdelu.

Od glagola gnati osnova je vremena sadašnjeg žene — ženo (na mesto gen-e, jer se g pred e pretvara u ž). U ostalom taj se glagol, osobito kad je složen, menja i po prvom razdelu ove vrste. Otud je porenuti (m. poženu-ti kao more m. može), kao što svedoči i poslovica: poreni, okreni (m. poženi, okreni).

Od glagola sati, koji je u starom jeziku glasio sъsati, osnova je vremena sadašnjeg sada se—so, namesto staroga sъse — sъso, pošto ъ nije zamenjeno samoglasnikom a, kao u drugim prilikama, nego je otpalo.

Od glagola tkati osnova vremena sadašnjeg tke (tče — če) — tko, i iz nje se obrazuju oblici po glasovnim zakonima četvrtoga razdela prve vrste. Po tome je 3. l. mn. tku (tko-nt), jer tu nema uzroka ni da k pretvara u č, ni da, pred tim č, t ispadne kao u ostalim licima. Ali je č iz ostalih lica prodrlo i u treće lice množine, te se govori i ču.

Glagoli o korenom na u, kao što su kovati (ku), snovati (snu), trovati (tru), imaju osnovu načina neodređenog kova, snova, trova (iz ku-a, snu-a, tru-a), a osnovu vremena sadašnjeg: ku-je — kujo, snu-je — snujo, tru-je — tru-jo. U osnovi načina neodređenog u se menja u ov. Glagoli klju-v-ati — klju-j-em; plju-v-ati — plju-j-em popunjuju zev u osnovi načina neodređenog suglasnikom v.

strana 247

Vreme pređašnje nesvršeno postaje, kako je kazano u prvom i drugom razdelu, od osnove načina neodređenog.

Ali su negda glagoli ovoga razdela mogli imati vreme pređašnje nesvršeno i od osnove vremena sadašnjeg. Tako i sad brati može imati beri-j-ah (i berah); zvati — zovi-j-ah.

Način zapovedni drugoga obrasca postaje iz seje odbacivanjem završetnoga v, a posle i nastavka i kao što je svuda u osnovȃ koje se svršavaju na j.

Šesta vrsta

Osnova načina neodređenog svršuje se na ova, eva ili iva, npr.: kupova, vojeva, kaziva. Ova, eva i iva stoji mesto u-a, koje se pretvorilo u ov, a od ov je ev i iv postalo.

Osnovu vremena sadašnjeg i sad imaju svi na uje: —ujo: kupu-je, voju-je, kazu-je—kupu-jo, voju-jo, kazu-jo. Vreme pređašnje nesvršeno postaje od osnove načina neodređenog.

Obrazac: kupovati.

1. Osnova vremena sadašnjeg: kupuje — kupujo.
Vreme sadašnje:

Jedn.	1. l.	kùpujȇ-m	Mn.	kùpujȇ-mo
	2. »	kùpujȇ-š		kùpujȇ-te
	3. »	kùpujȇ		kùpujȗ.

Način zapovedni:

Jedn.	1. l.	—	Mn.	kùpȗj-mo
	2. »	kùpȗj		kùpȗj-te
	3. »	—		—

Prilog vremena sadašnjeg: kùpujȗ-ć-i. strana 248

2. Osnova načina neodređenog: kupova.
Vreme pređašnje nesvršeno:

Jedn.	1. l.	kùpovȃh	Mn.	kùpovȃsmo
	2. »	kùpovȃše		kùpovȃste
	3. »	kùpovȃše		kùpovȃhu.

Vreme pređašnje svršeno:

Jedn.	1. l.	kupòva-h	Mn.	kupòva-smo
	2. »	kȕpovȃ		kupòva-ste
	3. »	kȕpovȃ		kupòva-še.

• Prilog vremena prošlog: kupòvȃ-vš-i, kupòvȃ-v.
• Prošasti pridev: kȕpova-o, kȕpovȃ-l-a, kȕpovȃ-l-o.
• Trpni pridev: kȕpovȃ-n, kȕpovȃ-n-a, kȕpovȃ-n-o; — kȕpovȃ-t, kȕpovȃ-t-a, kȕpovȃ-t-o.
• Način neodređeni: kupòva-ti.

O glagolskim oblicima složenim

Složeni glagolski oblici ne postaju kao prosti nastavcima od osnova, nego se slažu od gotovih oblika dvaju glagola. Oni su ili vremena, ili načini, ili stanja.

• Vremena su složena: 1. prošlo; 2. davno-prošlo; 3. buduće;
• Način je složen: pogodbeni;
• Stanje je složeno: trpno.

Složena vremena

Vreme prošlo slaže se iz vremena sadašnjeg glagola jesam, i to iz skraćenog oblika: sam, si, je, i iz prošastog prideva onog glagola od kojeg se hoće strana 249 prošlo vreme, npr.: tresao sam, dao sam, pevao sam, brao sam, hvalio sam, ili: ja sam hvalio, tresao, itd.

Vreme davno-prošlo slaže se iz vremena prošlog ili iz nesvršenog pređašnjeg vremena glagola biti i prošastog prideva onog glagola, od kojega se hoće davno-prošlo vreme, npr.: tresao sam bio, ili: bio sam tresao, ili: tresao bejah, tresao beh (bejah ili beh tresao); čuo sam bio, bio sam čuo, čuo bejah, čuo beh (bejah ili beh čuo).

Vreme buduće slaže se iz oblika vremena sadašnjeg glagola hteti (ponajviše od kratkih oblika: ću, ćeš, će; ćemo ćete, će) i od načina neodređenog onoga glagola od koga se hoće buduće vreme, npr: Hoćeš poći, al’ ćeš grdno proći; — Bog će dati te će dobro biti; — Doći ću; — Reći ćeš; — Otići ćemo itd.

Ako ću, ćeš, će, itd. dolazi iza načina neodređenog, tome načinu otpada poslednje i, pa se ostatak sastavlja s ću, ćeš, će, itd., u jednu reč, npr.: hváliću (m. hvalit’ću), hválićeš, hváliće; hválićemo, hválićete, hváliće. I glasovna izjednačenja bivaju u ovome sastavljanju svojim redom, npr. plѐšću (m. plest’ću), véšću, ozépćeš. U glagola kojima se način neodređeni svršuje na ći — ovoga sastavljanja nema, i zasebice se piše način neodređeni, a zasebice ću, ćeš, itd., npr.: poći ću, reći ćeš, doći ćemo, itd.

Način pogodbeni

Način pogodbeni se slaže iz pređašnjeg svršenog vremena glagola biti: bih, bi, bi; bismo, biste, bi (a ne biše), npr.: strana 250

Pevao	(pevala, pevalo)	bih
	»  »	bi
	»  »	bi
Pevali	(pevale, pevala)	bismo
»	»  »	biste
»	»  »	bi.

Trpno stanje

Trpno stanje, koje mogu imati samo prelazni glagoli, slaže se od vremenȃ glagola biti i glagola jesam i od trpnog prideva onoga glagola od kojega se hoće to stanje. U trpnom stanju glagol se menja ovako:

Obrazac: hvaliti.
• Način neodređeni: biti hvaljen.
• Vreme sadašnje: hvaljen sam (ja sam hvaljen), itd. u svima licima sva tri roda i u oba broja.
• Način zapovedni: hvaljen budi (budi hvaljen), itd.
• Vreme pređašnje nesvršeno: bejah, beh hvaljen (hvaljen bejah, beh), itd.
• Vreme pređašnje svršeno: hvaljen bih (bih hvaljen), itd.
• Vreme prošlo: hvaljen sam bio (bio sam hvaljen), itd.
• Vreme davno-prošlo: nije u običaju.
• Vreme buduće: hvaljen ću biti (biću hvaljen), itd.
• Prilog vremena sadašnjeg: hvaljen budući (budući hvaljen).
• Prilog vremena prošlog: hvaljen bivši (bivši hvaljen).

1. S dometkom že: i-že, ja-že, je-že ta zamenica u starome slovenskom jeziku znači koji, koja, koje.
2. Kao što je rečeno, prvi padež i jednine i množine: on, ona, ono: oni, one, ona uzajmljeni su od pokazane zamenice, i ma da su srodnoga značenja. U gramatici su reči osnovom sa svim različite od ostalih padeža.
3. Lepi-i stoji mesto jepъ-i. Radi dodatoga i — ъ je moralo preći u snažnije ꙑ, koje je u srpskom jeziku zamenjeno samoglasnikom i.
4. Žuti-i je mesto žutъ-i. Radi dodatoga i — ъ je moralo preći u snažnije ꙑ, koje se u srpskom jeziku izjednačilo sa i.
5. Sa tim su u vezi sadašnji imuć i imućan, jer je to staro sadašnje vreme imalo u 3. l. mn. imѫtъ.
6. Među tim i taj je glagol okrenut na sadašnje pravilo. Po Bačkoj i po Šumadiji već se govori vŕći.
7. U daničića „Oblicima“ ovaj je glagol u trećoj vrsti, ali ga i sam Daničić u „Istoriji Oblika“, Biograd, 1874., str. 245. 251. ima u ovome razdelu, a tako i Miklošić u Wortbildungslehre, Wien 1869.