Pohvala ludosti 4

Pohvala ludosti

31 Kad bi neko posmatrao život na zemlji s visoke osmatračnice, kao što čini Jupiter, po pričanju pesnika, video bi kolikim je nesrećama izložen ljudski život! Kako je bedno i prljavo njegovo rađanje! Kako je mučno odgajanje, kakvu je sve nasilju izloženo detinjstvo, na koliko je teških poslova primorana mladost, kako je strašna starost i kako svirepa neizbežnost smrti! Sem toga, niz još kolikih opasnih bolesti, koliko ga nezgoda vreba, koliko nevolja navaljuje sa svih strana — nema nigde ničeg što nije natopila žuč! Da ne spominjem ona zla koja čovek nanosi čoveku: siromaštvo, tamnicu, podlost, sramotu, mučenje, nevernost, izdaju, uvrede, svađe, prevare. Ali kako da ih nabrojim kad ih je koliko i peska u moru! Za kakve grehe su ljudi zaslužili takvu sudbinu? Koji bog ih je u besu naterao da se rađaju u takvoj bedi? O tome zasada ne mogu da govorim. Ali ko o ovome bude dobro razmislio, neće prekorevati miletske devojke, mada i taj slučaj izaziva sažaljenje. A koji su, pre svega, ti koji su se predali smrti iz odvratnosti prema životu? Zar to nisu učenici Mudrosti? Među njima je i onaj Hiron, koji je više voleo da umre nego da bude besmrtan, a da ne govorim o Diogenima, Ksenokratima, Katonima, Kasijima i Brutima ! Mislim da uviđate šta bi bilo na svetu kad bi svi ljudi bili mudraci: svakako bi bila potrebna nova glina i još jedan Prometej! Baš zato ja i pomažem ljudima u tolikim njihovim nevoljama, podržavam ih u neznanju, u lakomislenosti, ponekad u zaboravu patnji, ponekad u nadi na bolji život; ako pak s vremena na vreme u požudu dolijem još kaplju meda, odmah ublažim nevolje, tako da niko od njih ne želi da ostavi život čak ni kad Parke doteraju nit do kraja i kad ih život već godinama napušta. I ukoliko imaju manje razloga da žive i dalje, utoliko više žele da žive, pa čak i ne osećaju neko gađenje prema životu.
Moja je zasluga što ovde-onde vidite starce Nestorova doba kojima nije više preostao čak ni izgled čoveka: oni mucaju, brbljaju besmislice, bez zuba su, sedi, ćelavi ili, da ih opišem Aristofanovim rečima: ružni su, krivi, smežurani, ćelavi, krezavi i nemoćni, a toliko se raduju životu da se ponašaju kao mladići: jedan boji sede kose, drugi vlasuljom prikriva ćelavost, treći namešta veštačke zube, pozajmljene možda od nekoga, četvrti se smrtno zaljubljuje u neku mladu devojku i ophodi se gluplje i budalastije od svakog zaljubljenika. Sav iznemogao, s jednom nogom u grobu, a oženi se nekom nežnom devicom, svakako bez miraza, i ona će ga uskoro zakititi rogovima. I to se događa tako često da izgleda kao neka pojava za pohvalu. Ali je još zabavnije posmatrati stare namiguše: od duge starosti skoro liče na polužive leševe, rekao bi čovek da su se digle iz grobnice, a neprestano brbljaju: Oh, kako je život lep! Razuzdane su i, kao što obično kažu Grci, pohotljive kao koze; za veliku nagradu dovode kakva Faona, neprestano rumene lice, nikad se ne miču s ogledala, briju dlake na donjim mestima, pokazuju smežurane i uvele grudi, pevaju drhtavim i neskladnim glasom, draže dremljivu požudu, piju, igraju s mladim devojkama, pišu ljubavna pisma. Ceo svet ismejava njihovo ponašanje kao krajnju ludost, i ceo svet ima pravo. Ali se bapci dopadaju sami sebi, žive u omaglici najvišeg zanosa i uživaju sva zadovoljstva — srećne, razume se, zbog moje dobrote.
Htela bih sada da svaki onaj koji se podsmeva tim stvarima dobro promozga i kaže da li je, po nje govu mišljenju, bolje u takvoj ludosti prijatno živeti ili, kako ono vele, tražiti gredu pa se obesiti? A što se u javnosti takav život smatra kao sramota, to za moje luđake ne znači ništa, jer oni to zlo i ne osećaju ili, ako šta i osete, ne mare za njega. Ako padne kamen na glavu, to se zove zlo; a stid, nepoštenje, pogrda, psovke prouzrokuju onoliko štete koliko ih ko oseća. Ako nema osećanja, onda nema ni zla. Šta smeta što ti celo pozorište zviždi? Pljeskaj ti sebi sam! Do toga te stepena savršenstva može dovesti samo Ludost!

32 Čini mi se da već čujem filozofe kako se bune: To je, vele oni, najbednije što Ludost drži ljude u i zabludi, obmani i neznanju! Naprotiv, to baš znači biti čovek! Ne razumem zašto ih nazivati bednicima, kad ste svi tako rođeni, tako obrazovani i vaspitani i kad je to zajednička sudbina svih. Nijedno biće nije nesrećno ako živi u svom prirodnom stanju. Da ko ne misli da čoveka treba oplakivati zato što ne može da leti kao ptice, ili da ide četveronoške kao životinje, ili što nema rogove za odbranu kao bikovi? Sa istim pravom može onda nazivati nesrećnim i najlepšega konja zato što nije učio gramatiku i što se ne hrani kolačima, ili vola koji nije sposoban za gimnastičke vežbe. I kao što konj nije nesrećan zbog nepoznavanja gramatike, tako ni lud čovek nije nesrećan, jer je ludost vezana s njegovom prirodom. Ali mi oštroumni mudrijaši opet prigovaraju. Tako je, kažu oni, čoveku data osobito sposobnost da poznaje nauku i umetnost, pomoću kojih umom nadoknađuje ono što mu je priroda uskratila. Kao da to uopšte liči na istinu! Zar bi priroda, koja je tako marljivo bdela nad muvama, biljem i cvećem, zaspala baš nad čovekom, da bi mu tako bila potrebna nauka koju je Teut, ogorčeni neprijatelj ljudskoga roda, izmislio samo zato da bi ga uništio? Zato nauka tako malo koristi sreći, čak joj i šteti, a kažu da je samo zbog toga i pronađena, kao što u Platona jasno tvrdi onaj duhoviti kralj o pronalasku pismenosti. I nauka se, dakle, uvukla u ljudski život s ostalim nevoljama, a potiče iz istog onog izvora iz koga potiče sve što je rđavo u životu, od demona koji su po njoj dobili ime, jer demon na grčkom znači mudrac.
U zlatno doba je priprosti čovek živeo bez ikakva oružja nauke, vođen samo prirodnim nagonom. Čemu je tada bila potrebna gramatika, kada su svi govorili istim jezikom i kada se reč upotrebljavala samo da se ljudi među sobom sporazumevaju? Kakva je potreba bila za dijalektikom, kada nije bilo nikakve borbe zbog suprotnih mišljenja? Čemu bi služila retorika, kad niko nikoga nije izvodio pred sud? Zašto bi se stvarali zakoni, kad nije bilo iskvarenih običaja iz kojih, nema sumnje, izviru dobri zakoni? Ljudi su, zatim, bili suviše pobožni da bi s nekom bezbožnom radoznalošću ispitivali tajne prirode i posmatrali zvezde i istraživali njihovo kretanje i delovanje i otkrivali nevidljive uzroke stvari; smatrali su za greh ako bi smrtni čovek pokušao da mudrošću nađe granice svoje sudbine. Što se tiče želje da se sazna ono što se dešava izvan neba, takvo bezumlje nikome nije padalo na pamet.
I kako se postepeno gubila srećna prostodušnost zlatnoga doba, zli demoni su, kao što sam rekla, izmislili nauke i umetnosti. Ali ih je u početku bilo malo i imale su malo pristalica; docnije su praznoverje Haldejaca i bezbrižna dokolica Grka pridodali bezbroj novih koje su postale prave duševne nevolje, iako je i mala gramatika više no dovoljna da postane trajno mučilište života.

33 Istina, na najvišoj su ceni među naukama one koje se najviše približuju svakidašnjem razumu, tj. ludosti. Teolozi gladuju, fizičari se smrzavaju, astrolozima se svet smeje, a dijalektičare prezire, samo lekar vredi koliko mnogi drugi zajedno. Ukoliko je, pak, koji lekar veća neznalica, drskiji i lakomisleniji, utoliko ga više cene prvaci sa zlatnim ogrlicama. Jer lekarska služba, osobito kako je većina danas vrši, nije ništa drugo do naročit vid ulagivanja, baš kao i retorika.
Prvo mesto posle lekara pripada poznavaocima prava, a možda i nije tako (ne znam pouzdano), jer filozofi obično, ne usuđujem se da sudim sama, jednodušno ismejavaju njihov poziv kao magareću nauku. Ali se ipak voljom tih magaraca svršavaju u životu svi poslovi, najveći i najmanji. Oni se bogate sticanjem velikih poseda, dok teolog, iako je pretresao sve bogoslovske nauke, suši zube i neprestano ratuje sa stenicama i vaškama. I kao što su plodnije one umetnosti koje su u bližem srodstvu s Ludošću, isto su tako mnogo srećniji oni ljudi kojima je dato na volju da se uzdržavaju od dodira sa svim naukama i da se podaju prirodi kao jedinom vođu. A ona nije škrta ni u čemu, sem ako ne želimo da iziđemo iz okvira ljudske sudbine. Priroda mrzi pretvaranje, i mnogo joj srećnije polazi za rukom ono što stvara bez ikakve umetnosti.

34 Zar ne vidite da u svetu živih bića najsrećnije žive ona plemena kojima je tuda svaka disciplina i kojima je priroda jedina učiteljica? Pogledajte pčele! Zar možete zamisliti nešto srećnije i dostojnije divljenja? One nemaju čak ni sva telesna čula, pa ipak mi recite da li je arhitektura pronašla nešto slično u građenju kuća? Koji je filozof ikada stvorio državu sličnu njihovoj? Suprotno tome, konj ima sva čula kao i čovek i živi s njim u zajednici, pa stoga i učestvuje u nekim ljudskim nesrećama. Konj ne podnosi poraze, pa zato na trkama često juri do poslednjeg daha; a u boju, dok hrli za pobedom, dobija smrtni udarac i zajedno s jahačem pada na zemlju. Da i ne spominjem tvrde uzde, bodljikave mamuze, zatvor koji se zove štala, bičeve, štapove, oglave, jahača, ukratko, svu tragediju ropstva u koju se konj dragovoljno uvalio kad je s velikom željom hteo da pobedi neprijatelja po ugledu na lude kneževe. Koliko je ugodniji život muva i ptica koje žive bezbrižno i slušaju samo prirodne nagone, ukoliko im to dopušta ljudska pakost! Ako zatvorite pticu u kavez pa je naučite da podražava ljudskim glasovima, čudnovato je koliko će izgubiti od svoje prirodne lepote: mnogo se više uživa u svakom pogledu u delu koje je stvorila priroda nego u delu koje je stvorila umetnost. Ne mogu dovoljno da izrazim koliko cenim Pitagoru preobražena u petla, koji je, preživevši ne znam koliko metamorfoza (bio je filozof, muškarac, žena, kralj, običan čovek, riba, konj, žaba, pa mislim čak i sunđer), ipak tvrdio da nijedna životinja nije nesrećnija od čoveka, jer su sve one zadovoljne granicama Prirode, samo čovek pokušava da iziđe iz granica svoje sudbine.

35 Pitagora daje među ljudima prvenstvo neznalicama i siromašnima duhom nad učenim i velikim ljudima, a poznati je Gril bio mnogo pametniji od lukava Odiseja kad je više voleo da grokće u svinjcu nego da s njim juri u nove opasnosti i pustolovine. Čini mi se da je isto tako mislio i Homer, otac priča, koji sve smrtnike naziva jadnicima i bednicima; naročito često naziva nesrećnim Odiseja, koga uzima kao primer mudra čoveka, a taj nadimak nikad ne daje ni Paridu, ni Ajantu, ni Ahileju. Zašto to? Jer se Odisej, lukav i vešt u svemu, upravljao po savetu Palade i bio teko mudar da je izvrdavao koliko je mogao više vodstvo Prirode. I tako su među ljudima najdalje od sreće oni koji izučavaju mudrost, te su baš zbog toga dvostruki luđaci, jer zaboravljaju svoje ljudsko poreklo i teže za životom besmrtnih bogova, tako da se, po primeru Giganata, naoružani naukom, bore protiv prirode; najmanje, pak, izgledaju nesrećni oni koji se po duhu najviše približuju nerazumnim životinjama i koji ne preduzimaju ništa što leži izvan čoveka. Pokušajmo da to i dokažemo, ako možemo, ali ne stoičkim postupcima, već nekim sasvim opipljivim primerom!
Pitam vas, u ime besmrtnih bogova, da li je uopšte neko srećniji od one vrste ljudi koje svet naziva glupacima, luđacima, budaletinama i prostacima, što su, po mome mišljenju, najpošteniji nazivi? Ja ću vam sada reći nešto što će vam na prvi pogled izgledati glupo i besmisleno, ali što je najdublja istina. Pre svega, ti luđaci se ne boje smrti, a to, tako mi Jupitera, nije malo zlo; ne znaju uopšte za grižu savesti; ne prepadaju se od priča o mrtvacima, ne blede i ne dršću pred duhovima i utvarama, ne uznemiruju ih nevolje koje im prete, ne zavaravaju se nadom u buduću sreću; rečju, njih ne rastržu hiljade briga u kojima se gubi ovaj život. Oni ne osećaju ni sramote, ni straha, ne znaju za častoljublje, zavist i ljubav. Naposletku, ukoliko se više približe nerazumnosti glupe stoke, utoliko su nesposobniji da greše, po tvrđenju teologa.
Prema tome, ispitaj pažljivo, budalasti mudrače, one silne brige što danju i noću muče tvoj duh, skupi na jednu gomilu sve nezgode svoga života, pa ćeš tek onda shvatiti koliko nevolja ja prištedim svojim luđacima! Dodaj tome da oni, sem toga što sami neprekidno uživaju u igri, pevanju i smehu, donose i svima drugima, kuda god dođu, zabavu, šalu, igru i smeh, kao da ih je dobrota bogova poslala na zemlju da ublaže tugu ljudskoga života! Odatle proizlazi da su svi ljudi, iako jedni prema drugima imaju različita osećanja, u odnosu na luđake istog mišljenja: svi ih priznaju kao svoje, traže ih, hrane, dvore, neguju i pomažu, ako je potrebno; dopuštaju im svi da bez kazne govore i rade šta im je volja. Niko ne želi da im naškodi, pa se čak i divlje životinje uzdržavaju da im nanesu štete, kao da nagonski osećaju njihovu nevinost. Jer oni su pod zaštitom bogova, i naročito pod mojom zaštitom, pa ih s pravom svi poštuju.

36 Oni predstavljaju takvo uživanje čak i za kraljeve i careve da mnogi bez njih ne sedaju ni za sto, niti idu u šetnju, i ne mogu prosto nijedan čas provesti bez njih. Oni mnogo više poštuju svoje budale nego svoje mrgodne filozofe, koje obično drže zbog dvorskog običaja. Zašto im daju prvenstvo, lako je pogoditi, i u tome, mislim, nema ničeg čudnog: mudri savetnici saopštavaju vladarima obično samo žalosne stvari i, oslanjajući se na svoju nauku, uzimaju slobodu da s vremena na vreme vređaju nežne uši zajedljivom istinom, a budale pružaju vladarima samo ono što oni najviše žele: šale, smeh, dosetke, lakrdije. Sem toga, zapamtite, luđaci imaju još jedan veliki dar koji ne treba nipodaštavati: jedino oni iz prostodušnosti govore istinu. A šta je dostojnije hvale od istine? I mada Alkibijadova izreka u Platona pripisuje istinu samo vinu i deci, ipak sve priznanje u tom pogledu pripada meni lično. To potvrđuje i Euripid svojom poznatom izrekom: Ludo govori samo luđak. Jer što luđak nosi u srcu, to mu se čita na licu i čuje u govoru. Mudraci imaju po dva jezika, kao što spominje isti Euripid: jednim govore istinu, drugim ono što misle da odgovara vremenu i prilikama. Kadri su da crno pretvaraju u belo, da duvaju iz istih usta toplo i hladno; sasvim je drukčije ono što skrivaju u sebi od onog što im je na jeziku.
Kraj sve njihove sreće, meni se ipak čini da su vladari dostojni sažaljenja, jer nemaju čoveka koji bi im govorio istinu, nego su prisiljeni da oko sebe drže laskavce mesto prijatelja. Ali vladari, reći će neko, sami zatvaraju uši pred istinom i samo stoga izbegavaju mudrace što se boje da se ne bi našao slučajno neki slobodniji čovek koji bi se usudio da radije govori ono što je istinito nego ono što je prijatno da se sluša. Istina je zaista mrska vladarima, nema tu šta: ali, iako je to čudno, moji luđaci uspevaju da se iz njihovih usta s uživanjem sluša ne samo istina nego i otvorena uvreda. Ako dolaze iz usta luđaka, smeju se od srca istim onim rečima zbog kojih bi mudrac namakao sebi omču na vrat. Jer istina ima neku prirodnu snagu da razveseljava, ako joj nedostaje ono što vređa, a taj su dar bogovi zaista dali samo luđacima. Gotovo iz istih razloga žene obično više vole lakrdijaše i luđake, jer su po prirodi više nego muškarci naklonjene uživanju i šalama. Što god rade s tim ljudima, a ponekad rade i vrlo ozbiljne stvari, one to tumače kao brbljanje i razonodu, jer je lepi pol vešt, osobito kad hoće da prikrije svoje grehe.

37 Da se vratim, dakle, na sreću luđaka: oni provode život s mnogo uživanja, a posle bez straha ili osećanja smrti odlaze pravo na elizijske poljane i tamo svojim šalama uveseljavaju pobožne i besposlene duše. Uporedinio sada život kojega bilo mudraca sa sudbinom luđaka! Zamislite kakav primer mudrosti, pa stavite prema njemu čoveka koji je čitavo detinjstvo i mladost proveo nad knjigama i najlepši deo života upropastio u neprospavanim noćima, brigama i znoju i koji u docnijem životu nije okusio ni trunke veselja; koji je uvek bio štedljiv, siromašan, žalostan, natušten, nepravičan i surov prema sebi, a drugima težak i odvratan; koji je, bled i suv, bolestan i krmeljiv, ostareo i osedeo mnogo pre vremena i umro pre vremena. Ali zar je važno kad tako umre čovek koji nikada nije ni živeo! Eto, sad imate baš izvrsnu sliku mudraca!

38 A, eto, opet čujem kreketanje žaba iz stoičke bare: Ništa nije, kažu mi oni, bednije od besnila. Prava, pak, ludost je ili vrlo blizu besnila ili, bolje, pravo besnilo. Jer šta je drugo besnilo nego stanje duševnog poremećaja? Ali oni ne znaju šta govore. Hajde da uništimo taj silogizam uz milostivu pomoć muza. Oni to, doduše, rade oštroumno, ali kao što Sokrat govori u Platona da jednu Veneru raseca u dve, od jednog Kupidona pravi dva, isto tako bi morali i naši dijalektičari da razlikuju besnilo od besnila, ako hoće i sami da izgledaju pametni. Jer svako besnilo nije odmah i nesrećno; inače Horatije ne bi pevao o »ljupkom besnilu«, niti bi Platon zanos pesnika, proroka i zaljubljenika stavio među najveća životna dobra, niti bi Sibila nazvala Ajnejevo delo besnilom.
Prema tome, treba razlikovati dve vrste besnila. Jedno šalju iz pakla strašne osvetnice Furije, kad puštaju svoje zmije na svet i unose u ljudska srca ratno oduševljenje, ili nezajažljivu žeđ za zlatom, ili sramnu neprirodnu ljubav, oceubistvo, rodoskrnavljenje, bogohuljenje ili neku drugu sličnu napast, ili kad buktinjama straha i besa progone grešnika koga grize savest. Druga vrsta se umnogome razlikuje od prve. Ona proizlazi od mene, i ljudi bi morali da je žele više od svega. Ona se pojavljuje kao neko prijatno duhovno zastranjenje koje oslobađa čoveka svih teških briga i u ista mah mu donosi mnogobrojna uživanja. Takvu duhovnu pometnju priželjkuje Kikeron, u jednom pismu Atiku, kao neki veliki božanski dar da bi tako mogao da zaboravi svoje teške nevolje. Kako se izvrsno oseća onaj Argivac, koji je baš sasvim bio lud, kad je po čitav dan sedeo u pozorištu, smejao se, pljeskao, uživao, jer je zamišljao da se izvodi neka divna drama, a, u stvari, nije se izvodilo ništa! Inače se taj čovek u svakodnevnom životu ponašao sasvim pametno, bio je
prijatnim drugovima,
pažljiv prema ženi, milostiv prema robovima,
nije besneo kad pronađe otpušenu bocu.
Kad su ga rođaci pomoću lekova izlečili od te bolesti i kad mu se potpuno vratila pamet, ovako se žalio svojim prijateljima:
Šta ste učinili, drugovi!
Ubili ste me, a ne spasli, odnevši mi uživanje!
Silom mi je otrgnuta najslađa duhovna obmana.
I imao je pravo: oni su sami bili u zabludi, i njima je bilo potrebnije nego njemu da piju čemeriku, jer su mislili da njom treba isterati tako srećno i prijatno ludilo kao kakvo zlo! Ja, doduše, nisam dokonala da li svaki poremećaj čula i razuma treba nazvati ludilom. Jer ako se nekome koji slabo vidi od mazge učini magarac, ili ako se neko koji nije kadar da daje sud divi nekim bednim stihovima kao pravom remek-delu, neće odmah značiti da je lud; ali ako su nekome poremećena ne samo čula već i umno rasuđivanje, i to preko uobičajene mere i trajno, tek tada kažemo da nije daleko od besnila, kao, na primer, kad ko čuje magarca kako njače, pa mu se učini da sluša prijatnu simfoniju, ili ako je ko rođen u najvećem siromaštvu, a ovamo zamišlja da je lidijski kralj Krez. Ludost te vrste je vesela karaktera, kao što se obično dešava, i donosi znatno uživanje i onima koje drži, kao i onima koji ga gledaju, ali su i sami ćaknuti na drugi način. Ta vrsta besnila je mnogo raširenija nego što svet misli. I tako se luđak smeje luđaku i zabavljaju jedan drugoga. Staviše, češće ćete videti da se ludi grohotom smeje manje ludom.

39 Inače je srećniji onaj koji je na više načina lud, tako mislim ja, Ludost, samo treba da ostane u onoj vrsti besnila koja je nama svojstvena. A ta vrsta je tako rasprostranjena i opšta da ja ne znam može li se na svetu naći čovek koji bi u svakom trenutku bio pri pameti i koga ne bi držala bar neka vrsta besnila. Ipak moram upozoriti na ovu malu razliku: ako neko vidi tikvu, pa misli da je žena, prišiju mu ime luđaka, jer se takva zabuna retko dešava; ali ako se neko kune da mu je žena vernija od Penelopeje, iako mu je nabila mnogo rogova, iako se topi od miline u svojoj srećnoj zabludi, njega niko živi neće nazvati luđakom, jer svako vidi i zna da se to isto događa i drugim muževima. U ovaj red luđaka dolaze i oni koji preziru sve sem lova na divlje životinje i hvale se da osećaju najveće duhovno uživanje kad čuju onaj odvratni zvuk roga ili lavež pasa. Mislim da bi im i izmet pasa, kad bi ga pomirisali, mirisao na cimet! Kako li tek uživaju kad treba razuđivati divljač! Razuđivaje volova i ovaca je posao prostog seljaka, ali utrobu divlje životinje može rasporiti samo plemić! Gologlav, na kolenima, nožem određenim za taj posao (sačuvaj bože da to bude kuhinjski nož), pobožno reže udove po određenom redu određenim pokretima. Okružuje ga ćutljiva gomila hajkača i čudi se kao da se dešava nešto novo, iako su taj prizor gledali već hiljadu puta. Ako se desi da neko dobije deo plena da proba, smatra da mu se mnogo podigao društveni ugled. I tako, pošto lovci neprestano gone i jedu divljač, ne postižu ništa drugo nego da i sami gotovo postanu divlje zveri, a ipak misle da vode pravi kraljevski život.
Lovcima su vrlo slični ljudi koji gore od neutoljene želje za građenjem, pa preziđuju čas okruglu zgradu u četvrtastu, čas četvrtastu u okruglu. Te strasti ne znaju ni za granice ni za meru, dok ne dođu do krajnjeg siromaštva, pa nemaju gde da stanuju ni šta da jedu. Pa šta je s tim? Nekoliko godina su proživeli u velikom zadovoljstvu.
Ovima su najbliži, kako mi se čini, oni koji se trude da novim i tajanstvenim pokušajima promene izgled prirode, pa na kopnu i na moru teže za nekom kvintesencijom. Oni žive u slatkoj nadi, ne boje se ni napora ni troškova, i čudno bistrim umom uvek nešto izmišljaju, čime samo sebe varaju, a luđaci uživaju u prevari, dok ne straće sve i ne ostane im ni toliko da mogu da sagrade peć. Pa ipak, ne napuštaju svoje čarobne snove, već marljivo podstiču i druge da idu ka istoj sreći. A kad im se izjalove i poslednje nade, ostaje im za utehu ona reč: Dosta je ako se u velikim stvarima makar i htelo. Onda se žale da je život prekratak da bi se mogla izvršiti velika dela. Što se tiče onih koji igraju kocke, ni sama ne znam sigurno da li treba da uđu u moju družbu. Svakako je bezuman i smešan prizor kad vidimo kako nekima, koji su toliko odani igri, uscepti i zaigra srce čim čuju treskanje kocki. Uvek ih zavodi nada na dobitak, dok ne spljiskaju sve svoje imanje; a kad im se brod razbije o hridi igre opasnije od Malejskog rta i kad jedva goli isplivaju iz talasa, pre će prevariti svakog drugog nego onoga koji ih je opljačkao, iz straha da ih ne smatraju ne baš časnim ljudima. A šta tek da kažem o starcima već upola slepim koji stavljaju naočari na oči da bi mogli igrati? I najzad, kad im kostobolja obogalji zglobove, plaćaju čak i zamenika da mesto njih miče kocke. Ta igra je zaista prijatna stvar, samo se većinom svršava besnim prepirkama, pa ne spada u moj delokrug, već u nadležnost furija.

40 Na svaki način, bez izuzetka je mojega kova ona vrsta ljudi koji sa uživanjem slušaju ili ispredaju lažne priče o čudima i neprirodnim pojavama. Nikad im nije dosta jezivih izmišljotina o priviđenjima, o utvarama, o zlim dusima, o paklu i o hiljadama drugih sličnih čuda. Ukoliko su te priče neverovatnije, ljudi im više veruju i one im prijatnije golicaju uši. Ali one ne služe samo za prijatno prekraćivanje dosade nego su isto tako i unosan posao, osobito za sveštenike i propovednike. Ovima je bliska jedna druga vrsta ljudi koji inače žive u ludom, ali prijatnom praznoverju. Ako vide drevni kip ili kakvu sliku Polifema Hristofora, misle da su toga dana zaštićeni od smrti; ili ako je koji vojnik obavio propisanu molitvu pred Barbarinim kipom, misli da će se nepovređen vratiti iz boja; ili u određene dane prizivaju i Erazma kao sveca s voštanim darovima i određenim molitvama i nadaju se da će uskoro postati bogati. I kao što su izmislili drugog Hipolita, isto tako su u sv. Đorđu pronašli Herkula. Njegov konj je najpobožnije okićen kolajnama i zvočićima i samo što mu se ne mole; po više puta kupuju svečevu naklonost kakvim novim darićima; zakletva u njegov bronzani šlem ima važnost kraljevske zakletve.
A šta da kažemo o ljudima koji se najprijatnije obmanjuju nadom u oproštaj grehova; koji kao klepsidrom mere trajanje očišćenja u čistilištu za koje imaju matematički izračunatu tabelu po stolećima, godinama, mesecima, danima i časovima? Ili šta da kažem o onima koji se zanose nekim čarobnim znamenjima i molitvicama, koje je izmislila neka pobožna varalica, ili iz sujete, ili radi sticanja para? Nema stvari koju one ne obećavaju: bogatstvo, počasti, uživanje, sjajne gozbe, neprekidno zdravlje, dug život, svežu starost i, najzad, na nebu mesto najbliže Hristu. Ali ipak ne žele da ga zauzmu brže-bolje, već što docnije, tek kada ih protiv njihove volje budu napustile slasti ovoga života za koje se tako grčevito drže, onda neka dođu ta nebeska uživanja.
Tako, na primer, ako neki trgovac, ili vojnik, ili advokat baci od opljačkanih para bar dinar na tas, zamišlja da je time ,u isti mah isušio lernsku močvaru svoga života i da je, kao po ugovoru, okajao sva krivokletstva, sve prljave strasti, sve pijanke, sve prepirke, sva ubistva, sve prevare, sve nepoštene postupke i izdajstva, i to ih okajao tako da se ponovo može vratiti na novi niz zločina.
Ima li čega luđeg ili, bolje rečeno, čega srećnijeg od onih ljudi koji se nadaju najvišoj sreći da će ući u carstvo nebesko ako svakog dana promrse onih poznatih sedam stihova iz svetih psalama? Na te čudotvorne stihove je, tobože, neki šaljivi đavo, koji je bio više naduven negoli bistar, obratio pažnju sv. Bernarda, ali je ovaj bio lukaviji od njega. Sve je to tako ludo da je skoro i mene sramota, ali ih ne odobrava i prihvata samo prost svet, nego čak i profesori teologije. I, dalje, zar ne izlazi na isto što svaka pokrajina poštuje svog posebnog sveca, što ga svaki poštuje na svoj način, što im pripisuju razne vrste zaštite? Jedan pomaže kad koga bole zubi, drugi se nalazi ženama u porođajnim mukama; ovaj ti vraća ukradenu stvar, onaj spašava brodolomnika, onaj tamo bdi nad stadom, i tako redom, jer bi me daleko odvelo da sve nabrojim. Neki imaju moć nad mnogim stvarima u isti mah, osobito Majka božja, devica kojoj prost narod pripisuje skoro veći uticaj nego njenom sinu.