Pohvala ludosti 3

Pohvala ludosti

21 Sve u svemu, bez moga posredovanja ne bi bilo nikakva društva koje bi oživljavalo veseljem i nikakve veze koja bi dugo trajala: narod ne bi mogao dalje podnositi kralja, gospodar slugu, sobarica gospođu, učitelj učenika, prijatelj prijatelja, ni žena muža, ni vlasnik zakupca, sused suseda, domaćin gosta, ako ne bi jedan drugog čas varali, čas se jedan drugom ulagivali, čas jedan drugome pametno popuštali; ako se ne bi, jednom rečju, naslađivali nekim medom Ludosti. Znam da vam to izgleda preterano, ali ćete čuti još veće stvari.

22 Recite mi, molim vas, može li čovek voleti drugoga ako mrzi sebe sama? Zar se može slagati s nekim onaj ko se sam sa sobom ne slaže? Može li kome prirediti uživanje onaj koji je samom sebi težak i dosadan? Mislim da to niko nikad ne bi tvrdio ako nije veći luđak i od same Ludosti. Ako mene budete isključili iz društva, nijedan čovek neće moći da živi s drugim, tako da će svaki samom sebi, kad na to pomisli, izgledati prljav i svaki omrznuti sebe. Priroda, koja je u mnogim stvarima više maćeha nego mati, usadila je u duše ljudi, osobito malo bistrijih, nesrećnu sklonost da niko nije zadovoljan onim što ima, nego se divi onome što imaju drugi. Otuda proizlazi da se svi darovi, sve lepote i prijatnosti života kvare i propadaju. Jer čemu će koristiti lepota, ono što besmrtni bogovi mogu dati kao najveće uzdarje, ako je zahvaćena klicom plesnivosti? Šta vredi mladost ako je razjeda crv staračke melanholije? Najzad, kako ćeš raditi svaki posao u životu s pristojnošću, sam ili pored drugih (jer je glavna stvar ne samo veštine već i svakog drugog posla da ono što radiš bude pristojno urađeno), ako ti uslužno ne pomogne Samoljubivost koju ja po zasluzi nazivam svojom sestrom, pošto tako odlučno svuda zastupa moje interese?
Jer ima li šta luđe nego biti zaljubljen u sebe i diviti se sebi? S druge strane, ako se sam sebi ne dopadaš, nećeš znati da uradiš ništa lepo ni prijatno što se ne bi ogrešilo o pristojnost. Oduzmi životu taj začin, odmah će se govorniku zalediti reč na usnama, muzičareve se melodije neće dopasti nikome, glumca će izviždati zbog njegovih pokreta, ismejaće pesnika s njegovim muzama, slikar će biti prezren zajedno sa svojom umetnošću, lekar će umreti od gladi i pored svih lekova. Najzad, od Nireja će postati Terzit, Faon će se pretvoriti u Nestora, Minerva u svinju, rečit čovek će postati dete koje muca, a svetski čovek seljak. Baš stoga je, dakle, potrebno da svako laska sebi, da se malo sebi ulaguje i da odobrava sebi pre nego što mu se prohte da mu drugi odobravaju. Najzad, sreća se uglavnom sastoji u tome da želiš biti baš ono što jesi, a za to preimućstvo treba zahvaliti mojoj dobroj Samoljubivosti: ona čini da niko nije nezadovoljan svojom spoljašnjošću, ni svojim darom, ni svojim rodom i svojim položajem, da niko nije nezadovoljan svojim vaspitanjem i svojom domovinom, tako da ne želi da se menja ni Irac s Italijanom, ni Tračanin s Atenjaninom, ni Skićanin sa stanovnikom Srećnih ostrva. Divna li je briga prirode da u jednu takvu beskrajnu raznovrsnost stvari unese jednakost! Gde ponešto uskrati od svojih darova, tamo obično doda više samoljubivosti. Zaista sam glupo rekla: samoljubivost mesto darova, jer je baš ona najveći dar! Svakako moram reći da nije započeto nijedno izvrsno delo bez moga podstreka i da nije pronađena nijedna lepa umetnost, koju ja nisam nadahnula.

23 Mora se priznati da je rat žetva i izvor najslavnijih dela. Može li biti veće ludosti nego da se iz ne znam kakvih razloga preduzima ona vrsta borbe koja i jednoj i drugoj strani donosi više zla nego dobra? A o onima koji su pali u boju nema nikakva spomena kao ni o Megaranima! Sem toga, kad su već obe vojske uređene i stanu jedna prema drugoj i kad se zaore potmuli glasovi rogova, šta tada, molim vas, vrede svi oni mudraci koji su iscrpeni od mozganja i koji zbog svoje razvodnjene i rashlađene krvi jedva dašću? Za rat je potrebno mnogo durašnih i snažnih ljudi koji imaju vrlo mnogo smelosti i što manje pameti; sem ako neko ne voli Demostena kao vojnika koji je, držeći se Arhilohova saveta, uhvatio maglu čim je ugledao neprijatelja. Bio je isto tako loš ratnik kao što je bio izvrstan govornik. Ali u ratu, prigovaraju mi, razum igra vrlo značajnu ulogu. Priznajem da ga ima u vojskovođa, ali je taj razum vojnički, nije filozofski. Složimo li se s tim, onda slavna dela mogu činiti paraziti, svodnici, razbojnici, ubice, seljaci, glupaci, varalice i ostali društveni ološ, ali ne filozofi koji kaplju nad knjigama do neko doba noći.

24 Kako su mudraci nekorisni u praktičnom, svakodnevnom životu, može nam poslužiti kao primer Sokrat, koga je Apolonovo proročište, ne baš mnogo mudro, oglasilo za jedinog mudraca. Jer kad god bi pokušao da ma šta radi javno, uvek bi morao pobeći pred bučnim smehom svetine. Mada taj čovek nije bio sasvim bez pameti, jer je neprekidno odbijao naziv mudraca govoreći da on pripada samo bogu, i jer je mislio da mudrac ne treba nikada da se meša u upravljanje državom. A bilo bi još bolje da je opominjao da mudrosti treba da se kloni ko god hoće da se uvrsti u red pravih ljudi. Šta ga je, najzad, doteralo na optuženičku klupu i prisililo da ispije otrov od kukute, ako ne mudrost? Jer dok ga je filozofija gonila da lupa glavu oblacima i idejama, da meri noge buve i da se divi zujanju komaraca, nije naučio stvari koje se odnose na svakidašnji život.
A učitelja je u životnoj opasnosti branio učenik Platon. Zaista divan branilac, koga je vika gomile tako uplašila da je jedva mogao da izgovori polovinu prvog odeljka! A šta li tek da kažemo o Teofrastu, kome se, kad je izišao pred skupštinu, od straha steglo grlo kao da je ugledao vuka? Kojem bi vojniku on u ratu ulio hrabrosti? Izokrat je bio tako plašljive prirode da se nije usuđivao pred narodom ni da zine. Kikeron, otac rimskog govorništva, otpočinjao je svoje govore uvek s neprijatnom drhtavicom i mucao kao malo dete, što Fabije opravdava i kaže da je to primer valjana govornika koji je svestan odgovornosti. A kad tako kaže, zar ne priznaje javno da je mudrost prepreka i čestitom vođenju javnih poslova? Šta bi radili ti ljudi kad bi trebalo da se bore s mačem u ruci, kad u borbi golim rečima umiru od straha?
I posle ovoga se, o gospodnja voljo, slavi ona poznata Platonova reč da bi bile srećne one države u kojima bi vladali filozofi ili vladari koji bi se bavili filozofijom! Ali zapitajte samo istoričare za savet, pa ćete saznati da nikada nije bilo opasnije vladavine po državu nego kad bi vlast došla u ruke kakva filozofa ili književnika. To dokazuju, mislim, u dovoljnoj meri oba Katona, od kojih je jedan narušio mir u državi besnim optužbama, a drugi pošto je iz temelja potkopao slobodu rimskog naroda, jer je hteo da je brani suviše pametno. Njima možete pridružiti razne Brute, Kasije, Grahe, pa čak i Kikerona koji nije bio ništa manje štetan po rimsku državu nego Demosten po atensku. Zatim, iako priznajem da je Marko Aurelije bio dobar car, što se ne može poreći, ipak je svojim podanicima pod tim istim imenom bio dosadan i mrzak jer je bio filozof. Ali, mada priznajem da je bio dobar vladar stoga što je državi ostavio onakva sina za naslednika, ipak joj je mnogo više štetio nego što je koristio dobrom vladavinom.
Kako su ljudi koji se predaju izučavanju filozofije obično vrlo nesrećni u svemu u životu, naročito sa decom, mislim da se priroda oprezno pobrinula da se kuga mudrosti ne raširi mnogo među ljudima. Tako je poznato da je Kikeron imao sina izroda, a deca su mudroga Sokrata više ličila na mater nego na oca, tj. bila su luda, kao što je to neko lepo primetio.

25 Nekako bi se još i podnelo kad bi filozofi bili nesposobni samo za vršenje javne službe, gde se snalaze kao magarac kad svira na liri! Ali oni još manje vrede u vršenju dužnosti privatnog života. Pozovi mudraca na gozbu, i on će pomutiti raspoloženje gostiju ili svojim sumornim ćutanjem ili neprekidnim postavljanjem sitnih i dosadnih pitanja. Povedi ga na igranku, pa će ti skakutati kao kamila. Povedi ga na javnu predstavu, i on će izrazom lica pomutiti veselje naroda i, kao mudri Katon, biće prisiljen da ode iz pozorišta, jer ne može da odagna svoju mrku ozbiljnost. Ako vodiš razgovor, on lupi iznebuha kao onaj vuk iz basne. Ako treba nešto da kupi, da sklopi kakvu pogodbu, ukratko, ako treba da uradi nešto bez čega svakodnevni život ne može teći, reći ćeš da takav filozof liči na panj, a ne na čoveka. U toj meri je on, takav da ne može koristiti ni sebi, ni otadžbini, ni svojima, jer je neiskusan u svim običnim stvarima, a u mišljenju i navikama potpuno se razlikuje od naroda.
I zbog takva nepoznavanja materijalnog i duhovnog života zajednice dolazi do toga da filozof navuče na sebe opštu mržnju. Zar nije sve što se na svetu događa puno ludosti i zar svuda luđaci ne rade za luđake? A ako bi baš neko hteo da se suprotstavi celom svetu, tome bih ja savetovala da se, po ugledu na Timona, povuče u neku pustinju i da tamo sam uživa u svojoj mudrosti.

26 Da se vratim na ono što sam započela. Kakva li je to sila udružila one surove, divlje i neotesane praljude u građansko društvo! Laska! To i ništa drugo ne kazuje bajka o Amfionu i Orfejevoj liri. Kakva je sila vratila u složan život rimske plebejce kad su se odlučili na poslednje sredstvo — iseljenje? Da nije to bio neki filozofski razgovor? Nipošto! Nego baš smešna i izmišljena dečja priča o želucu i ostalim delovima tela. Temistokle je postigao isti utisak svojom basnom o lisici i ježu. Da li je govor kakva mudraca postigao ono što je postigla Sertorijeva izmišljena košuta, ili ona dva psa lakonskog zakonodavca, ili ona smešna izmišljotina o čupanju dlaka iz konjskoga repa? Da ne govorim o Minosu i Numi koji su, jedan kao i drugi, pomoću neverovatnih priča vladali glupom ruljom. Takvim se tričarijama može voditi ona golema i moćna životinja koja se zove narod.

27 S druge strane, da li je koja država ikad prihvatila Platonove i Aristotelove zakone i Sokratovu nauku? Zatim, šta je navelo oba Dekija da se dobrovoljno žrtvuju podzemnim bogovima? Šta je povuklo K. Kurtija da se baci u ponor ako ne tašta slava, ona primamljiva Sirena koju naši filozofi preziru tako duboko? Šta je gluplje, kažu oni, nego kada se kandidat za neki položaj ulaguje narodu, kada darovima kupuje njegovu naklonost, kada teži za odobravanjem tolikih luđaka, kada mu se dopadaju njihovi poklici dok ga kao kakva idola nose po gradu u trijumfalnoj povorci ili kad gleda svoj bronzani kip na trgu? Dodaj tome ono razmetanje imenima, nadimcima, dodaj božanske počasti iskazivane ljudima koji jedva zaslužuju naziv čoveka, dodaj javne svečanosti kojima se učvršćuju u red bogova čak i najsvirepiji tirani!
Sve je to u tolikoj meri ludo da mu se ni Demokrit ne bi mogao dostojno narugati. Ko bi to poricao? Pa ipak, iz toga izvora proističu junačka dela heroja koje toliki rečiti pisci kuju u zvezde! Takva ludost podiže gradove, na njoj počivaju države, zakoni, vera, zborovi, sudovi; ukratko, ljudski život uopšte nije ništa drugo do izvesna igra Ludosti.

28 Da kažem nešto o nauci i umetnosti. Šta je podsticalo ljude da pronalaze i ostavljaju potomcima, kako oni misle, tolika izvanredna dela? Zar ne žeđ za slavom? Ti luđaci nad luđacima misle da ne treba da se čuvaju ni noćnog bdenja, ni znoja, ni gladi da bi postigli ne znam kakvu slavu koja je, u stvari, prazna utvara. Ali ne zaboravite da Ludosti dugujete zahvalnost za tolike udobnosti u životu i, što je ponajlepše, možete se koristiti glupošću drugih.

29 Dakle, pošto sam tako pribavila pohvalu za hrabrost i vrednost, šta biste rekli ako bih sad počela da hvalim i svoju mudrost? Ali će neko možda reći da je to isto toliko mogućno kao pomešati vatru i vodu. Ja se, međutim, nadam da ću vas uveriti u to, samo ako me budete slušali pažljivo, kao što ste to dosad činili. Pre svega, ako mudrost leži u iskustvu, ko više zaslužuje da nosi ime mudraca: da li pametan, koji se nešto iz stida, nešto iz plašljivosti ne prihvata ničega ili luđak, koga ni od jedne namere ne odvraća ni stid (jer ga nema) ni opasnost (jer ne razmišlja)? Mudrac se zagnjuruje u knjige starih pisaca, gde se nauči nekom preteranom cepidlačenju. Luđak, naprotiv, ako se ne varam, baš stoga što neprestano učestvuje u svemu i ne haje za opasnost, stiče pravu mudrost. To je dobro uočio i Homer, iako je bio slep, jer veli: i lud se nauči u nevolji.
Dve smetnje, uglavnom, ne dopuštaju čoveku da dođe do saznanja: stid kojim se zaslepljuje duh i strah koji u svemu vidi opasnost i obeshrabruje čoveka u njegovoj delatnosti. Ludost sjajno oslobađa svih tih teškoća. Mali broj ljudi zna koliko koristi i ugodnosti donosi preimućstvo da te nikad ničega nije stid i da te nikad nije strah!
Stoga, ako je mudrost isto što i pravilno rasuđivanje o stvarima, poslušajte, molim vas, kako su daleko od nje ljudi koji se prikazuju pod njenim imenom! Pre svega, poznato je da sve ljudske stvari imaju dva lica, kao Alkibijadovi Sileni, koja imaju vrlo malo sličnosti. Ono što je na prvi pogled, štono kažu, spolja smrt, to je, ako dublje zagledaš, život; i obrnuto, ako spolja vidiš život, unutra ćeš naći smrt; ono što je lepo, javlja se kao ružno, bogato kao siromašno, sramno kao slavno, učeno kao neuko, snažno kao slabo, plemenito kao prosto, veselo kao žalosno, srećno kao nesrećno, prijateljsko kao neprijateljsko, korisno kao štetno; ukratko, ako otvoriš Silena, naći ćeš odjednom sve obrnuto! Ako se nekome čini da su ove moje reči suviše filozofske, pa lepo, ja ću to objasniti na lakši način. Ko ne zamišlja kralja kao bogata i moćna gospodara? Pa ipak, nije obdaren nikakvim dobrim duhovnim svojstvima! Pa ipak se ne zadovoljava ničim od onoga što ima! On je, prema tome, najveći siromah, štaviše: jer je odan porocima i strastima, nije ništa drugo do bedan rob. I o drugim stvarima bi se moglo mudrovati na isti način, ali neka bude dovoljan i samo ovaj primer!
A čemu sve to, reći će neko? Čujte kako ću to izvesti. Ako bi neko glumcu koji na sceni igra svoju ulogu pokušao da skine masku i da gledaocima pokaže njegovo pravo, prirodno lice, zar ne bi time poremetio ceo komad? I zar ne bi zaslužio da ga svi iz pozorišta najure kamenicama kao luđaka? Odjedanput će se pojaviti sasvim nov prizor: onaj što je maločas bio žena, sada je muškarac, mladić je sada starac; ispod maske kralja odjednom se pojavi neki prostak, a onaj što je malopre bio bog, postaće čovečuljak. Odstraniti varku znači pokvariti čitavu predstavu! Samo su odelo i šminka, u stvari, obmana koja privlači oči gledalaca.
Šta je drugo ceo ljudski život nego neka vrsta komedije u kojoj ljudi igraju svaki pod svojom maskom i svaki svoju ulogu, dok ih reditelj ne odvede s pozornice? A on često jednom istom glumcu daje različite uloge, tako da onaj ko je maločas predstavljao kralja u skerletu, odjednom postaje rob u prnjama. Sve je na svetu prividno, pa se ni komedija života ne izvodi drukčije. Kad bi ovde pred nas iznenada pao s neba neki mudrac i počeo da viče da onaj koga svi poštuju kao boga i gospodara nije čak ni čovek, jer se kao životinja podaje samo svojim nagonima, već najniži rob, jer dobrovoljno služi tako mnogim i tako gadnim gospodarima; ili kad bi naredio sinu koji oplakuje smrt svoga oca da se veseli, jer mu je otac počeo živeti tek posle smrti, pošto život i nije ništa drugo nego umiranje; ili kad bi nekoga ko se razmeće rodoslovom svojih predaka nazvao prostakom i kopilanom, jer u sebi nema nimalo one vrline koja je jedini izvor plemenitosti; i kad bi na isti način govorio o svim stvarima na zemlji: šta bi mu se, pitam vas, drugo dogodilo nego da ga svi smatraju bezumnim i besnim.
I kao što ništa nije luđe od mudrosti u loše izabranom času, isto tako ništa nije smešnije od naopake mudrosti. Naopako radi ko god ne ume da se prilagodi sadašnjem položaju i koristi prilikama i ko zaboravlja ono staro pravilo pri gozbama: »Ili pij ili odlazi!« i traži da komedija više ne bude komedija.
Naprotiv, znak je prave pameti da ne želiš biti nadljudski mudar kad si već rođen kao čovek, nego da sa čitavim svetom ili dobrovoljno zatvaraš oči pred pogreškama ili se uljudno pretvaraš.
A baš je to, prigovaraju mi, prava ludost. Ja to ne odričem, samo neka mi se zauzvrat potvrdi da čovek prema njoj igra svoju ulogu u komediji života.

30 Uostalom, besmrtni bogovi, ne znam da li da govorim dalje ili da ćutim! Ali zašto da ćutim kad je ono što imam da kažem istinitije od istine? Možda bi ipak bilo dobro da, zbog tako važne stvari, prizovem u pomoć muze sa Helikona, kad im se pesnici često obraćaju čak i za najobičnije tričarije. Pritecite mi zato u pomoć, kćeri Jupiterove, dok dokazujem da do te vanredne mudrosti, do te tvrđave sreće nema pristupa niko, ako ga ne povede Ludost!
Već smo se ranije složili u tome da sve strasti pripadaju Ludosti. Zato je razlika između luđaka i mudraca u tome što prvoga vode strasti a drugog stišava razum. To je razlog što stoici odstranjuju od mudraca sva duhovna uzbuđenja kao bolesti; međutim, po mišljenju pedagoga, strasti su ne samo krmari svima onima koji žurno plove u luku mudrosti već su mamuza i ostan u svakom delovanju vrline i, tako reći, podstiču da se radi dobro. Dvostruki stoik Seneka žestoko ustaje protiv toga i mudracu potpuno usrkaćuje strast. A kad tako čini, on u mudracu ne ostavlja čak ni čoveka, nego od njega stvara nekog novog boga koji nikada nije postojao niti će ikada postojati; ili, da se jasnije izrazim, gradi od njega mramorni kip koji je neosetljiv i u kome nema ničeg ljudskog.
Zato neka stoici sami uživaju u svome mudracu i neka ga vole, niko im neće zavideti, i neka žive s njim ili u Platonovoj državi, ili, ako više vole, u oblasti ideja, ili u Tantalovim vrtovima. Ko ne bi pobegao i ko se ne bi zgrozio od takva čoveka kao od čudovišta i utvare, kad je otupeo za sva prirodna osećanja, kad ne mogu više da ga uzbude nikakva duševna raspoloženja, ni ljubav ni milosrđe, nego je tvrd kao kremen i stoji kao Marpeška stena? Ništa mu ne ostaje sakriveno, ni u čemu ne greši, sve vidi kao kakav Linkej, sve ispituje s krajnjom tačnošću, ništa ne oprašta, ničim nije zadovoljan sem samim sobom, misli da je samo on bogat, samo on pametan, samo on kralj, misli da je jedino on slobodan; ukratko, sve samo on, ali po sopstvenom mišljenju! O prijateljima se ne brine, a ni sam nije prijatelj nikome, ne usteže se da prezire i same bogove; besmisleno mu je sve što se na ovom svetu dešava, sve kudi i svemu se ruga. Eto vam slike te životinje koju nam predstavljaju kao savršena mudraca.
Ako bi se išlo na glasanje, pitam ja vas, koji bi grad hteo takva poglavara, koja bi vojska želela takva vođa? Staviše, koja bi žena želela i podnosila takva muža, ko bi pozvao takva gosta za sto, koji bi sluga trpeo gospodara takve ćudi! Ko ne bi radije uzeo iz gomile najluđih kakva luđaka koji bi kao luđak umeo ludima i da zapoveda i da im služi, koji bi odgovarao sličnim sebi, što će reći pretežnoj većini ljudi, koji bi bio pažljiv prema ženi, ljubazan prema prijateljima, zabavan na gozbama i mio ljudima i, najzad, čovek koji smatra da mu ništa ljudsko nije tuđe? Ali je taj mudrac već odavno dozlogrdio i meni! Zato prelazim na druga preimućstva života.