Pohvala ludosti 1

Pohvala ludosti

• Odeljak 1-10
• Odeljak 11-20
• Odeljak 21-30
• Odeljak 31-40
• Odeljak 41-50
• Odeljak 51-60
• Odeljak 61-68

1 Može svet da priča o meni što mu je drago (jer mi nije nepoznato kako Ludost prolazi rđavo i kod najluđih), ipak sam ja, jedino ja, velim vam, kadra da uveseljavam i bogove i ljude. Nepobitan je dokaz moga tvrđenja to što čim sam stupila pred vaš mnogoljudni skup da progovorim koju reč, na vašim licima je očas zasijala neka nova i neuobičajena veselost: odjednom ste podigli čela, pozdravili me s tako radosnim i tako prijatnim osmehom i pljeskanjem da mi se zaista čini da ste se svi, sjativši se sa svih strana, napili nektara Homerovih bogova, pomešana s biljnim sokom što rasteruje žalost, dok ste maločas sedeli žalosni i mračni kao da ste tek izišli iz Trofonijeve pećine. Kao što se obično dešava, kada sunce posle oštre zime pokaže zemlji svoje veselo i sjajno lice, ili kada ponovo zaćarlijaju blagi prolećni povetarci i kada sve iznenada promeni izgled, a podmlađena priroda se zaodene svežim bojama, isto tako je i moje prisustvo izazvalo promenu na vašim licima. Ono što veliki govornici jedva mogu postići dugim i promišljenim govorom da bi rasterali teške brige slušalaca, ja sam to postigla otprve samom svojom pojavom.

2 Odmah ćete saznati zbog čega sam se danas pojavila među vama u ovom nesvakidašnjem odelu, samo ako vam ne bude teško da mi poklonite svoju pažnju, ali one ne sme biti kao na svetim propovedima, već napregnite uši kao kad slušate vašarske telale, lakrdijaše i šarlatane, baš kao što je naš pri jatelj Mida slušao Pana. Jer me obuzela želja da za neko vreme preuzmem među vama ulogu sofista, ali ne sofista one vrste koji i dan-danji trpaju omladini u glavu nekorisne lakrdije i uče je većoj upornosti u prepiranju nego što je nalazimo u svađi žena, već ću podražavati starima koji su više voleli da se nazivaju sofistima, samo da bi izbegli ozloglašeno ime mudraca. Njihov je glavni zadatak bio da pohvalama veličaju bogove i junake. Ali vi sada nećete čuti pohvalu ni u čast Herkula ni u čast Solona, već u čast moje ličnosti, tj. u čast Ludosti.

3 Pravo da vam kažem, ja prezirem mudrace koji proglašuju najvećom budalom i bestidnikom onoga koji se sam hvali. Neka takva čoveka smatraju koliko hoće ludim, moraju priznati da je pristojan. Jer šta je pristojnije nego da Ludost trubi sama o svojim zaslugama i da sama sebi peva slavopojke? Ko bi me mogao bolje naslikati od mene same ? Da nisam slučajno nekome bolje poznata nego samoj sebi? I čini mi se da sam ja u tome čednija od većine velikih i mudrih ljudi ovoga sveta, koji obično iz neke lažne stidljivosti iznajmljuju kakva uližljiva govornika ili praznoslovna pesnika od kojih slušaju pohvale koje nisu ništa drugo do presna laž. Međutim, vajni gospodin plašljiva izgleda širi perje kao paun, šepuri se na reči laskavca koji smetenjaka upoređuje s bogovima, koji ga ističe kao najviši primer svih vrlina, mada zna da je on od toga beskrajno daleko, koji kiti svraku tuđim perjem, koji pokušava da crnca načini belim; rečju, koji od muve pravi slona.
Najzad, ja se držim poznate narodne izreke koja ti dopušta da se hvališ samo ako nemaš drugog hvalioca. Pa ipak me pokatkad hvata jeza zbog držanja ljudi: rekla bih da je to nezahvalnost ili nemarnost. Iako me svi oni duboko poštuju i rado primaju moja dobročinstva, ipak se posle toliko vekova nije našao niko ko bi jednim zahvalnim govorom proslavio Ludost, dok su razni Buziridi i Falaridi, groznice kvartane, muve, ćelavost i druge strahote te vrste pronašli ljude koji su žrtvovali svoje snage da bi ih ovekovečili u brižljivo sastavljenim pohvalama. Od mene ćete pak čuti govor nepripremljen i govornički nedoteran, ali utoliko istinitiji.

4 Nemojte misliti da ovo govorim zbog toga što hoću da se razmećem svojim darom, kao što čini većina govornika. Tako se oni, kao što znate, iako su celih trideset godina sastavljali jedan govor, koji je često samo kompilacija, ipak zaklinju da su ga napisali za tri dana, tako reći od šale, ili su ga kazivali u pero. A meni je, naprotiv, uvek bilo najdraže što mogu da govorim ono što mi trenutno padne na pamet. Zato neka niko ne očekuje da ću, po ugledu na svakidašnje govornike, dati definiciju same sebe, a još manje podelu. Ni jedno ni drugo se ne bi slagalo s mojim bićem: jer kako će neko da me okuje u granice kad se moja moć proteže tako daleko po svetu, kako će neko da me podeli kad me čitav ljudski rod poštuje kao božanstvo? I onda, kakva smisla ima predstavljati definicijom tako reći moju senku i lik, kad sam lično pred vama i kad se gledamo oči u oči? Ja sam, kao što vidite, ona prava darovateljica dobara koju Latini zovu Stultitia a Grci Moria.

5 Nego zar sam morala i to da kažem? Kao da me ne bi odalo samo lice, kao da mi na čelu ne piše ko sam! Ili, ako bi ko tvrdio da sam Minerva ili Mudrost (Sofia), već bi ga pogled na mene uterao u laž; čak da ne progovorim ni reči, moj lik će ipak biti pravo ogledalo moje duše. Na mojim obrazima nema mesta za mazanje: što nosim u srcu, to kazuje i moja spoljašnjost. Svuda sam i uvek jednaka samoj sebi u toj meri da me ne mogu sakriti ni oni koji se prikrivaju pod maskom i imenom Mudrosti, pa šećkaju kao majmuni u purpurnom odelu ili magarci u lavljoj koži. Svejedno što se upinju iz petnih žila da se pretvaraju, ipak odnekud provire magareće uši i odaju Midu. Tako mi Herkula, nezahvalni su ti vragolani koji se, iako su mi najverniji sledbenici, stide moga imena pred celim svetom, i često ga pripisuju drugima kao sramno i nečasno! I zašto ne bismo te ljude, koji su stvarno μωρότατοι (budale i po), a ovamo bi hteli da izgledaju mudri kao Talet, s punim pravom nazvali μορωσόφοι (mudrim budalama)?

6 Jer mi izgleda zgodno da i s te strane podražavam našim govornicima koji smatraju da su ravni bogovima ako se mogu pojaviti kao pijavice s dva jezika, i misle da su učinili nešto veliko ako latinsko štivo prošaraju ovdeonde nekim grčkim rečima kao ukrasom, pa čak ako im tu i nije mesto. Dalje, ako ne znaju starih izraza, onda izvlače iz kakvih ubuđalih knjižurina četiripet starinskih reči kojima zasenjuju oči slušaocu, tako da oni koji ih razumeju još više cene svoje znanje, a oni koji ih ne razumeju utoliko više im se dive ukoliko ih manje razumeju. Zato naši ljudi nalaze ne malo uživanja i u tome što poštuju naročito one stvari koje su im najnepoznatije. A neki nešto sujetniji među njima, da bi drugima izgledalo kao da sve jasno razumeju, smeše se i pljeskaju i strižu ušima kao magarac uzvikujući: tako je, tako je. Toliko o tome, a sad ću se vratiti na stvar.

7 Moje ime, dakle, znate, gospodo — kakav nadimak da vam dam? —Arhiludaci,« što drugo mogu? Jer kakvim drugim časnijim imenom može božica Ludost da oslovi svoje vernike? Ali kako mnogima među vama nije poznato kakva sam ja roda, pokušaću da vam to ispričam s milostivom pomoću muza. Moj otac nije bilo ni Haos, ni Saturn, ni Japet, ni bilo koji od onih otrcanih i prašnjavih bogova, već Pluton, jedan jedini otac bogova i ljudi, iako se tome protive Hesiod i Homer, pa čak i Jupiter. Na njegov jedini pokret se, danas kao i nekada, okreće gore i dole sve sveto i nesveto: ratovi, mir, kraljevstva, sabori, sudovi, javne sednice, venčanja, ugovori, savezi, zakoni, umetnosti, šale, zbilje — oh, već mi ponestade daha! — ukratko, po njegovoj se volji obavljaju svi javni i privatni poslovi ljudi. Bez njegove pomoći sva ona sitna pesnička božanstva, usuđujem se da kažem još više, čak ni oni odabrani bogovi, ili uopšte ne bi postojali, ili bi prosto, tavorili »od domaće hrane«. Na koga se Pluton rasrdi, tome ne može dovoljno pomoći ni Palada, i, obratno, kome je naklonjen, taj može i samom Jupiteru Najvišem, uprkos njegovim strelama, da namakne zamku.
Ponosim se što potičem od takva oca. On me nije izvukao iz svoga mozga kao Jupiter svoju namrgođenu i strašnu Paladu; mene je rodila Neota, najlepša i najvedrija od svih nimfa. Ja nisam plod dosadne bračne dužnosti, niti sam zakonito dete kao bangavi kovač, nego su se moji roditelji spojili, što je kudikamo slađe, »u nežnosti i ljubavi« , kao što veli naš Homer. Moj otac, da ne biste bili u zabludi, nije onaj Aristofanov Pluton, već pognut pod teretom godina, već slep: o, onda je bio još u naponu snage, pun mladićkoga žara, i ne samo žara već i mnogo više nektara koga se tada slučajno beše natreskao na jednoj gozbi bogova u izobilju i preko guše!

8 E, ako me uspitate najzad nešto o rodnom kraju, jer se i dandanas smatra da je za odlično poreklo osobito važno u kome je mestu odjeknula prva dreka — nisam rođena ni na lutajućem Delu, ni na valovitom Okeanu, ni u zasvođenim pećinama; moja domovina su ona Srećna ostrva na kojima uspeva sve bez oranja i sejanja. Tamo se ne zna za rad, starost i bolest; tamo ne raste na njivama asfodel, slez, lan, vučji bob ili pasulj, niti kakve druge trice te vrste; na sve strane ti mame oči i nozdrve mole, panaceje, nepente, majoran, ambrozija,lotos, ruža, ljubičica, zumbul — ukratko, pravi Adonisov vrt. zasvođenim pećinama Rođena u takvom raju, nisam započela život plačem, već sam se, naprotiv, vragolasto nasmešila majci. Ja ništa ne zavidim moćnom Kronionu što mu je koza bila dojilja, jer su mene na svojim prsima othranile dve vrlo prijatne nimfe: Meta, kći Bahova, i Apedija, kći Panova. I njih vidite ovde u grupi mojih pratilaca i sluškinja. Ako želite da saznate pojedinačno njihova imena, čućete ih od mene, ali ipak ne drukčije nego na grčkom jeziku.

9 Ova ovde što tako ponosno uzdiže obrve zove se φιλβυτία (Samoljubivost); ovoj što kao da se smeje očima i pljeska rukama ime je κολακία (Laska); ova što napola spava zove se λήνη (Zaboravnost); ona tamo što se oslanja na oba lakta prekrštenih ruku zove se μισοπονία (Lenjost); ova s vencem ruža na glavi i zavijena u mirisni oblak je ηδονή (Naslada); ona tamo s neodređenim i izgubljenim pogledom zove se άνοια (Lakomislenost); najzad, ova okrugla, debeljuškasta, s glatkom kožom naziva se τρυφή (Razuzdanost). Među devojkama vidite i dva muška božanstva od kojih se jedno zove κώμος (Gozba) a drugo νήγρετοζ ύπνος (Tvrdi san). Pomoću ovih vernih slugu podvrgavam pod svoju vlast ceo svet i vladam i nad vladarima.

10 Sad znate moje poreklo, moje vaspitanje i moje pratioce. Da ne bi ko mislio da bespravno prisvajam ime božice, hoću da pokažem koliko koristi donosim i bogovima i ljudima i kako daleko dopire moja moć. Načuljite uši i slušajte! Neko je pametno napisao da je bitna osobina bogova upravo to što pomažu ljudima; pa ako su po zasluzi skupljeni u savet bogova oni koji su naučili ljude kako se pravi vino, kako se seje žito ili im pokazali druge korisne stvari, zašto se ne bih s pravom nazvala i smatrala alfom svih bogova ja, koja jedina svima delim sve dobro?