Pop Ćira i pop Spira/25
U kojoj su opisane dve svadbe, najpre Melanijina, a posle Julina, i ispričana onako uzgred dva malera frau-Gabrielina.
Pre nego što su to znali i sami popovi, znalo je selo da su se pomirili. Frau Gabriela je poletela odmah onoga časa kad ih je videla zajedno u kolima, i javila svima kod kojih je svratila da se pop Ćira izmirio s pop-Spirom, pa zajedno putuju da kupe stvari za spremu. A Spira je, veli ona, poveo pop-Ćiru o svom trošku, da mu ovaj gustira stvari u bolti; što kupi pop Ćira za svoju Melaniju, to će isto kupiti i pop Spira za svoju Julu, da ne bi Melanija, koja ima »nemecko vaspitanje«, ni u čemu noblija izgledala od Jule. I ona i ona drýga njena Cvečkenmajerka, znale su i kolika je bila suma (tri stotinarke) koju je pop Spira dao pop-Ćiri samo da ovaj odustane od tužbe i procesa. Sve su to znale i svakom kazale frau-Gabriela i Cvečkenmajerka, a ova poslednja doznala je, kao babica, još i to da će gđa Persa ubuduće krštavati unučiće pop-Spirine. Međutim, poštovani čitaoci, koji su i dosad poklanjali vere samome piscu i nikom više, znaće da je sve to jedna izmišljotina i da se stvar sasvim drukčije razvijala. Među popovima je, istina, povraćen neki jadni i žalosni ѕtatuѕ quo ante ali ta popadije nisu primile, a nisu ga primile svaka iz vrlo pojmljivih razloga. Gđa Persa je tako blizu bila željenom času osvete, a osećala se u pravu, da je sada bila kao gromom poražena kad je čula kako se stvar iskrenula; a rana koju je ponela na duši zjapila je jednako otvorena i nezalečena. I kako se onda i moglo zahtevati da pruži ruku ili čak i da primi ruku pruženu radi izmirenja, pa ma tu ruku i njegovo preosveštenstvo rukovodilo. U gnevu svom, šta je samo za gospodina vladiku rekla! Pop Ćira je pobegao čak u treću sobu od straha kad je čuo blasfematične reči gnevne popadije svoje, koje je iz istoga uzroka i sam pisac navlaš izostavio. Strašne reči! Sreća što ih niko dalje nije čuo, i što su izušćene u drugoj polovini devetnaestog prosvećenog veka, kad nema ni inkvizicija ni anatema. A da su te reči bile izušćene protiv katoličkog biskupa za popovanja kakvog Inokentija ili Urbana — gđa Persa bi bila, izvesno, iste sudbine koje i Djevica Orleanska. — A gđa Sida opet, ona je prešla iz jedne krajnosti u drugu krajnost. Do povratka popova s puta bila je mekša od pamuka i miroljubiva, a čim je čula kako se stvar svršila, odahnula je dušom i osetila je šire oko vrata. Stidela se svoga dotadanjeg strahovanja i htela je da se naplati za sav onaj pretrpljeni strah od poslednjih nekoliko dana, pa i ona, eto, dakle nije htela da zna ni za kakvo izmirenje, i ako je najlepše mišljenje imala o gospodinu vladici, čija je želja bila da se izmirenje popova rasprostre na obe njihove kuće. Iznenadna ta sreća povratila joj je staru hrabrost i staru zajedljivost. I posle ovoga, gđa Persa je mrzila, a gđa Sida zajedala, a obe su se žurile da što bolje opreme svoje udavače.
Čim je sutradan svanulo, gđa Persa se dogovori s popom da u iduću nedelju bude prsten, a posle Božića svadba. Tako će bar vratiti gđi Sidi milo za drago što je ona preuhitrila s proševinom i prstenom. Tako je i bilo. I sada nastade živo spremanje oprema i darova devojačkih, u čemu im je i ne malo usluge učinila i frau-Gabriela.
Frau-Gabriela je bila stvorena za takve prilike i usluge, a što je najlepše bilo kod nje, to je što se nije dala dugo moliti. Dolazila je često i nezvana. Ona je povazdan bila po tuđim kućama. Tek sretne tako neku na sokaku pa je zaustavi. — »Za ime boga, um gotes vilen, gospoja (ili snašo, ili već kakva bude shodna titula), ta šta ste to načinili od tako krasnog deteta (ili frajlice)?! Ta imate l’ vi oči?!... Ta vi’te samo: lice i persona i štelung k’o u kakve princeze, — a gledajte samo kakav je lajb u ove haljine! A a a! Izgleda, izgleda k’o nakarada kakva sa karnevala, a frajlica k’o jedna princeza!«... Pa onda stane nameštati i tresti nasred sokaka tu rđavim lajbom onakarađenu princezu... »Pa ko ju je šio?.. Ko, zar ona! A što ste njoj dali kad sav svet zna da ona ne ume da šije. uf, uf! A moram ja doći da to popravim, — pa da vidite kako će onda izgledati kad ja to doteram! — Badava se gospođa mama otima i veli joj: »Ta nemojte se truditi!« Gabriela samo viče: »A, ne, ne, najn, najn! To će da bude, i to mora da bude! A od volje vam da mi date što bude pravo, jer ja kad se kapriciram, ja i za bagatelu radim, al’ tek ne mogu da trpim da u tom mestu gde ja živim i mašamodiram, ide jedna tako lepa devojčica (pa je poljubi) u tako, ali tako nakaradnim i unpasent haljinama! I’te, molim vas! O Jesus-Marija! So šenes kind und so, so... A a a! Samo jedan jed! Eto vi’te, već plače frajlica!« veli Gabriela pokazujući na devojčicu koja se, pošto joj je frau-Gabriela otvorila oči, sva neutešna i nesrećna ogleda oko sebe. — »Utešite se, frajlice, niste vi jedina koju je njena slatka mamica upropastila i unesrećila sas takom jednom fušer-mašamodom! A, i’te molim vas... samo jedan jed!« veli i odlazi dalje. — A sutradan, tako oko fruštuka, metne u ceger dvoje makaze, velike i male, naprstak i još neke svoje alatke i ide na obećano mesto. I što bi mogla za pola dana da svrši, to njoj traje ceo dan, pa i dan i po. Gde radi, tu i ruča i večera, jer hteli domaći ili ne hteli, — moraju da je zadrže na ručak. A ona se baš mnogo i ne cifra. Ne čeka, što kažu, da je dvaput pozovu; jer komšije njene ne pamte da se ikad pušao odžak na njenoj kući, ni zimi, a kamoli leti. Zadržana tako, ona bi ostala na ručku. A najradije je jela »cvečkenknedle«; leti njih, a zimi »grundbirnnudle«. Kad toga ima, ona onda, kako sama veli, ne zna šta je dosta. Toliko navadi sebi u tanjir da ne vidi onoga viz-a-vi od sebe; pa jede i hvali ih, i veli kako samo u toj kući jede »cvečkenknedle« i »grundbirnnudle«, i onda ne zna šta je dosta. A umela je nekako da to tako udesi da na kraj krajeva bude neophodna u mnogoj takoj kući. Ispočetka gunđa doduše domaćica i mrzi je, a posle, malo pomalo pa se svi u kući prilično naviknu na nju, pa im čudno kad je pozadugo nema. »Nema nam, bože, već odavno frau-Gabriele; šta je to saš njom, kud se, bože, dela ta žena?!« zapitaće neko od ukućana. Pa na to se navikao već i njen »pinčika«, — jedno malo, belo, nervozno i pakosno psetance sa plavom mašlijom između ušiju, koje je, kad je blato, po ceo dan sedelo na prozoru i lajalo na mimoprolazeće, — i koga je ona ili vodila za sobom kad je lêpo, ili mu donosila kući, pošto su u mnogim kućama mrzili kad mu ona dâ iz tanjira da jede, a pinčika opet bio je tako vaspitan i pametan da nikako nije hteo sa zemlje da jede (kao druga njegova paorska braća), nego samo iz beloga porculanskog tanjira. I to niko nije umeo da ceni kod tog stvora, samo frau-Gabriela, jer su svi držali velike rundove, žućove, gadže, i tako dalje. »A šta ne držite »pinčike«, k’o ja što držim«, govorila bi često ona, »pa ne be plaćala štrof kad kome otkine po pola doroca il’ kabanice. Ja mome prinčiki samo kažem, kad dođem: »Pinčili, pinčili!« a on, špicpub jedan mali, samo šnufuje i kija i šmajhluje sas repom.« Već nije bio taki njen mačak, »her Káter« nazvan. On se nikako nije mogao da prilagodi takvom životu, jer je, kao i svi njegova roda, voleo miran i uredan domaći život. Zato je, čim je stao na snagu i postao, tako reći, sam svoj, ostavio i frau-Gabrielu i (što je kod mačka retka stvar, poznavajući konzervativizam i privezanost mačijeg roda ka mestu svoga rođenja) frau-Gabrielinu kuću i odomaćio se u drugoj jednoj kući, gde su s njim svi zadovoljni i hvale ga kao jednog vrednog člana koji ne jede badava, nego koji zarađuje svoj hleb. Postao je ljubimac babin i neće više taj ništa da zna za frau-Gabrielu i njen avanturni način života. Povazdan sedi mirno i, zažmirivši, prede na banku, i prekida predivo samo onda kad čuje da u kujni lupa satara i da se seče meso, a posle se opet vraća svome protektoru, dobroj starici, na banak i nastavlja prekinuto predivo.
No kad je reč o nastavljanju prekinutog prediva, da nastavim i ja prekinuto pripovedanje. Frau-Gabriela je dakle ovo dana najčešće svraćala u pop-Ćirinu kuću. Tu je pomagala i ručala, a tek je posle vereče odlazila. Preko nje je gđa Persa doznavala mnoge stvari iz razgovora koji su se često vodili.
— A čujete l’ — zapitaće je tako jednom posle podne odmah po Božiću, kad je rad oko spreme najživlje i najžurnije otaljavan, — kad će se ona njina lorfa udati za onog gólju? Je su l’ odredili termin za svatove?
— Kažu, gnedige, tamo čak oko Đurđeva dana.
— The, a šta zna! Što kažu, samo nek poveže glavu devojka! A šta će! Šta bi joj pomoglo da sedi pa da čeka! Bome joj baron i neće doći, neg’ neko tako!... Našla šljuka prdavca!
— Kaže da neće ovde da ostanedu posle svadbe.
— Šta, neće ovde da otvore berbernicu?
— A, pa neće, kaže, ni da otvore berbernicu...
— Nego? — Valjda će apoteku! — dodade pakosno gđa Persa.
— Ah, ta ne, za ime boga, um Gotes vilen; al’ kaže gđa Sida da ćedu odmah posle venčanja gore u Beč da putujedu.
— Ju, ju, ju, bože, vidiš ti noblesa: valjda »hohcajtsrajze«!?
— Ah, ta ne, gnedige, nego da študira hirurgiju... Znate, on ima pola cajgnisa iz gimnazije.
— Golim grlom u jagode! — veli zajedljivo gđa Persa. — A sa čim će! Valjda će ga pop Spira o svome trošku poslati! — I bijaše!
— Ta man’te ga vragu! Nije taj siroma’. Sve nekakvi »erbšafti«. Ima taj novaca! Kažu da je dupli virilac.
— Može biti!... Utjeha! — reče gđa Persa i naprći usta.
— Kaže gđa Sida, vratiće se odande k’o hirurg i dentist, to jest »cânarct«, jerbo ima, znate, laku i sigurnu ruku, pa su mu sovjetovali da je grijota da svoj talenat zakopa ovde u ovim kaljavim selu — veli frau Gabriela.
Tu gđa Persa zaćuta sasvim. Valjda se sad i sama uverila da može i to da bude. A sem toga, posle ovih podataka dobivenih od frau-Gabriele, beše joj, kad dovede u vezu s onim što je pre neki dan čula, sve jasno. Onda se toliko naljutila da nije mogla hladno ni da misli posle o tom, a sada, kako se začudo slagahu frau-Gabrieline reči sa onomadašnjim gospoja-Sidinim, i kako ih lepo objašnjavahu.
Još pre nekoliko dana nanese ih slučaj te prođoše jedna pored druge baš kad su izlazili s jutrenja. Gospođa Sida se razgovarala s gđom Sokom grkinjom. — »Ju, a zar ćete moći da pustite dete od sebe u svet? — pita je Soka grkinja. — »A šta znamo — veli joj gđa Sida; — kad se uda, onda kud muž, tud, što kažu, i žena!« — »Ta dabome, a šta bi i radili dva berberina u jednom selu! veli Soka grkinja. I jedan — pa nema uvek posla. A posle, i ovi što su bili soldati, i oni obešenjaci naučili tamo da brijaju, pa pravidu konkurenciju.« — »A, neće naš Šandor, ako bog da, brijati nikoga; nije, fala bogu, spao da od toga živi!« — »Nego?« pita Soka grkinja. — »Pa ići će u Beč da študira hirurgiju i zubni doktorat!... da namešća zube i vilice... ako kome treba fališan zub — rekla je gđa Sida jače udarajući glasom na poslednje reči, baš kad je gđa Persa prolazila — tu će on biti majstor da namesti!«
To je onda čula gđa Persa i odmah ubrzala da izmakne, da ih ne sluša više. Bila je tada ljuta celoga dana. Onda je držala da je to kazano samo onako, iz pakosti, da ona samo čuje i da se jedi; a sad je lepo videla da je bilo istine u tome.
— He, slatka moja frau Gabriela! Lako je njoj sad da se prdači! — reče i uzdahnu gđa Persa. — Ah, Ćiro, Ćiro!
Sa Perom je sve gotovo bilo. On je dobio za đakona u obližnjoj varoši B. Najmio je i lep udoban stan, i već poslao sav nameštaj tamo u novi stan. Frau Gabriela se ponudila da mu namesti kuću, jer je imala za to ukusa, pa joj je to začudo išlo od ruke. Tu će mlada biti dovedena, i živeće kao đakonovica, jer će se Pera odmah posle svadbe zađakoniti. Mesto je po volji svima, pa i samoj Melaniji, koja je za varoš i stvorena, kako je već toliko puta rekla frau Gabriela.
Davno očekivani i željeni dan došao je. Dan venčanja mladenaca, prvobračnog ženika Petra Petrovića i device Melanije, kćeri poštovanoga paroha Kirila Nikolajeviča, bio je i prošao. Bili su lepi svatovi. Sav nobles toga mesta bio je zastupljen. Bila je čak i varoška muzika za okretne igre, a ni Sovra gajdaš nije falio; samo je on više duvao u gajde onima u kujni i u avliji, nego onima u sali. Mlâda je bila lepa, bleđa nego obično, a mladoženja stidljiviji nego inače. Veselje i igranka trajalo je samo toliko koliko i priliči nobl-svatovima, to jest do četiri sahata popodne. A tada je stari svat naredio da se prežu konji. Posedaše ili, bolje reći, potrpaše se po šestoro, sedmoro u kola, pa se krenuše u B. mladoženjinoj kući. Enđebule zapevaše, zaplaka se gđa Persa, a i mlada malo, brišući suze špicom od »šnuftikle«. A stari svat dade znak, i kola poleteše sokakom, i začas se nađoše izvan sela. Ludi konji i još luđi kočijaši, pa nastade jedno besno i ludo srpsko utrkivanje i podvikivanje. Konji se zgranuše pa sve upropnice skaču, a ženskadija ciči i podvikuje od silna besa »Iju-ju-ju-ju!« Bilo je i prevrtanja i ispadanja iz kola. Najgore je prošla frau Gabriela, koja se povezala kao enđebula (mada je to bilo protiv njenog principa, jer se bojala utrkivanja i nazivala to »ludim rackim običajem i pasijom«) i na njenu nesreću sela je baš u ona kola kojima je kočijašio jedan koji je drugima rado izvrtao kola, pa ih dosad mnoge već tako zadužio. Još pre dve godine prevrnuo je jednome tako kola, a taj se opet danas strefio tu i bio rešen da mu se, posle tolikog vrebanja, osveti za ono preklanjsko. I dala mu se prilika. Baš kad su izmakli tako za jedno četvrt sahata izvan sela, potera on svoje konje pored frau-Gabrielinih i dohvati levčom levču od tih drugih kola, ali ih ne prevrnu nego samo gurnu i ona odskočiše ustranu. A frau Gabriela se sva zanela slušajući kurmaheraje nekresanoga gospodina asesora. I baš kad je ovaj izjavljivao da je gotov radi nje da zaboravi i otera svoju venčanu ženu i nju da uzme — dohvati levča od onih kola njihovu levču, i frau Gabriela izlete iz kola tako lako k’o kakav lak perjan jastuk, i tako postade nevina žrtva ranije mržnje. Pala je jadnica i dočekala se na zemlju prilično nepristojno. »Pazi frajle, kako đavòli!« povikaše iz drugih kola paori kočijaši. Ali Gabrielina kola odleteše za ostalim kolima, ona ostade u jendeku, a g. asesor produži kurisanje drugoj jednoj dami, jer tako je bio pijan da nije ni primetio da to nije frau Gabriela! Usred te nesreće, još je to sreća bila što se sve dogodilo tako blizu sela da se frau Gabriela mogla bar peške tiho vratiti onamo odakle je na kolima onako svečano pošla. Vratila se strašno ljuta i bila je jednako tako ljuta da nije htela čak ni posle nedelju dana da ide s pogačarima u B., niti je htela da primi ikakvo pravdanje i izvinjavanje. Oni su joj se sutradan izvinjavali, da u onom jurenju i utrkivanju, kao već u svakim svatovima, nisu ni primetili da je ispala. Ali je to bila jedna vrlo plitka laž, primetila im je frau Gabriela, jer je ona lepo videla kako joj se Cvečkenmajerka smejala k’o luda, kad je njoj (Gabrieli) pasirao taj maler. Tako se zasmejala da je formalno pala gosp. perzekutoru u krilo, a ovaj je, k’o jedan fini i izobražen čovek, zadržao da i ona ne ispadne iz kola. A sem toga, nije samo Cvečkenmajerka videla to, videli su to i mnogi drugi. Jer dugo i dugo još posle toga, kad god se povela reč o tim svatovima i o tom maleru njenom, smejali bi se neetiketni paori i sukali zadovoljno svoje velike i čupave paorske brkove, i u smeju bi samo dodali: »E, e, ono joj je baš valjalo, i fajn bilo!«
To nikad nije mogla da zaboravi frau Gabriela i omrznula je i na Cvečkenmajerku i na gđa Persu i na sve u kući im. Zato je i otišla gđa Sidi, pribila se sad uz tu kuću i pomagala joj svesrdno oko spreme darova i svega; bila je, što kažu, i pečena i kuvana kod pop-Spirinih.
Tu je, tako pomažući im, pripovedala mnoge interesantne i gđa Sidi dotle nepoznate stvari iz gđa-Persine kuće. Mnogo štošta doznala je tek tada gđa Sida, pa i to otkad je upravo frau Gabriela omrznula na frau Cvečkenmajerku.
— Nije to bilo, milostiva — veli Gabriela — tek od onih svatova kad mi je to pasiralo. Još pre, još mnogo pre, gnedige. A zar vam nisu to kazali? Zar niste to, milostiva, znali? Od onda još ja nju ne mirišem kad smo bile obadve u Temišvaru, pa kad joj umro muž, i kad sam videla kako je flegmatiš i ’ladna bila, k’o da je umro kakav perzekutor, a ne njen suprug! Kažem vam, slatka, ništ’, al’ ništa; ni nesvetice, ništ’, ništ’! Samo malo suzâ, pa i to tek forme radi, da može izvaditi šnuftiklu, i čerez kijavice, koju je srećom u to vreme dobila!.. Za zar ona supruga! Ona! Ona!!
— Ta šta govorite — veli gđa Sida udubljena u posao, pa i ne slušajući je baš.
— Neću da se falim (jer to nije moj običaj), al’ trebali ste u takoj prilici — kad je, to jest, moj suprug umro — mene da vidite. Da šta!
— Ta i’te molim vas! — reče gđa Sida zevajući i čudeći se.
— E, to je bilo štogođ vredno za viditi! Tu je ona trebala da dođe, da mene vidi! A tako sam, onako... znate baš raspoložena bila toga dana za žalost, — da vam ne umem kaz’ti... A gospoje oko mene pa sve kažedu: »Ta umirite se, al’ dođite k sebi, frau-Gabriela! Samo zabadava sebe upropašćujete!... Njega, kažedu, ne možete te ne možete podići, — a kome sve to škodi, nego opet vama!« A ja im kažem: »Niko ne zna i ne veruje šta sam ja sa šnjim izgubila!« A one kažedu: »Verujemo, slatka, i same smo take!« A ja, slatka, ništ’ ne znam za sebe, već furt padam iz jedne nesvestice u drugu! Ali furt, furt, iz jedne u drugu! Al’ to tako strašno da je morala jedna da ponese sa sobom flašu sa sirćetom, pa sve mi mećedu pod nos, pa onda, znate, dođem k’o malo k sebi!...
— O, o, o! Jadna frau-Gabriela! Jedna žena!
— Tu je trebala da bude, pa da vidi, loćka jedna, kako se žali suprug i muž. Al’ to je, znate, tako išlo, al’ tako — da sam se sutra i ja sama, sama sam se sebi čudila i komplimentirala i gratulirala kako sam ja to bila traurig. Znate, ponekad to začudo ide od ruke!!!
I još htede frau Gabriela pripovedati o svojoj žalosti, ali je sujeverna gđa Sida prekide i okrenu razgovor na drugu stranu, i frau-Gabriela nastavi posao.
Posao je iz dana u dan sve više odmicao. A šta je čuda spremljeno bilo, ne smem čisto ni da ređam, jer se bojim da mi niko neće verovati, a posle i da izređam sad ovde sve te stvari, bilo bi mnogo, i ova glava izgledala bi kao takav trgovački cenovnik. Nikad valjda nijedna popina ćerka nije bila tako opremljena kao Jula popina. Koliko će to kola trebati da sve to krenu, sam će bog znati. Jer gđa Sida je i sama dan-noć radila i spremila je svega toliko mnogo da mladencima neće trebati bar za prvih dvadeset godina ni stvarčice u kući da kupe. Šta je samo fačli, kapica i benkica spremila! I sve ovo nije ni uvela u inventar »aufštafirunga«, nego je samo spremila i zadržala u svom ormanu nek se nađe kad ustreba. Samih fačli predostrožna gđa Sida, koja je uvek bila optimista, dala isheklovati nekih sedamdeset rifi, a prema ovome mogu čitaoci suditi šta je i koliko je svega drugog bilo, tako da nije nužno ni ređati sve. Dosta što ću vam reći da je Šandor (tako su zvali Šacu svi od proševine u kući) potpuno zadovoljan bio kad mu je pokazan bio tačan spisak sviju stvari, i kad mu je još primećeno da će kroz nedelju dana primiti i ono što nije inventarisano, ali je u celoj ovoj stvari ipak najglavnije, a to je samu lepu Julijanu. A tu je, tek što nije, još koji dan.
Bliži se Đurđevdan, dan venčanja Jule i Šandora. I sa časnicima je već gotovo. A časnici su taki ljudi da se Šandor može samo ponositi kad pogleda međ kakvu je gospodu dospeo. Stari svat će biti g. Kipra notaroš, kum g. doktor (Šacin budući kolega), a dever će biti jedan jurat iz Staroga Bečeja, koji je nešto zapeo na egzamenima, pa sada k’o neki patvarista prakticira kod nekog fiškala. Pomalo prakticira, a počešće ide u lov na šljuke, ili povazdan peca na Tisi ili u ritu na glistu karaše i drugu ribu, i nosi za šeširom veliko pero od čaplje, a čim izađe izvan varoši, a on odmah skida čizme pa ih meće na štap. On je Šacin drug iz detinjstva, kroz sve osnovne i pola latinskih škola, pa su se još onda dogovorili i zadali jedan drugome veru da jedan drugome bude dever; to jest, onome koji se prvi oženi da onaj drugi bude dever.
Dođe i dan svadbe i venčanja. Osvanuo je lepi Đurđevdan. Cela pop-Spirina avlija miriše od silna jorgovana, a sve selo okićeno selenom, jorgovanima i vrbovim grančicama, jer je praznik. U pop-Spirinoj se kući formalno spalo s nogu od ovo nekoliko dana. Pop Spira je bio stari Srbenda. Kad je trebalo odrešiti kesu i pokazati se šta je popina kuća, nije žalio. »Nek ide, zato je i tečeno!« rekao bi. »Nisu svaki dan svatovi! Ako nemam ja, imaće Lorinc Čivutin!« I kao god što je tražio da je kod parohijana toga dana svačega izobilja, tako je i on na dan Juline svadbe svačega spremio. Bio je jedan od obligatnih poštovalaca Dositejevih, iako ga je malo čitao; ali se ipak u tom nije slagao s njim što je ovaj vikao na troškove, svirke, igru, pijanku i veselje, i zamerao mu što je on (Dositej), inače tako učen i pametan čovek — tako pisao i govorio o srpskim svatovima i drugim veselim i lepim običajima. »Nije se ženio nikad — izvinjavao bi ga pop Spira — pa mu nije ni zameriti što je tako pis’o. Dok sam ja živ, biće ovako i u mojoj kući i u selu!«
I doista je spremljeno svega i svačega. Velika soba i dve pobočne bile su ispražnjene i sav nameštaj odnet u šupu, a sobe ostale prazne da se na Đurđevdan napune stolovima punim svakoga pića i svake đakonije. Staro vino u podrumu pregledano je i određeno da se toči dokle ijedan iz veselja tražio bude. A veseliće se celoga dana i svu noć, jer mladenci ostaju u kući, a tek posle nekoliko nedelja se kreću na put, na Šacine nauke.
Stigoše svatovi sa mladoženjom. Divan je bio Šandor đuvegija, pravi gazdački sin, a ukusno odelo pokazivaše da je svršio nešto latinskih škola. Na njemu bogato ukusno odelo. I dušanka i prsluk i čakšire, sve od bela tanka štofa, i sve raskošno išarano plavim gajtanom. Na prsluku nekih trideset sitnih srebrnih pudžeta, oko vrata svilena crvena póša, a na njoj zlatom izvezen srpski grb, izvezla ga je njegova Jula, misleći neprestano na njega. Ispod do pola otkopčanog prsluka vidi se tanka bela košulja od srpskog platna, zlatom izvezena spreda, a to mu je izvezla i poslala njegova sestra Jána iz dištrikta. Na nogama lakovane čizmice sa zlatnom ružicom I kvaslom, a na glavi šešir sa strukom kovilja, koje se rascvetalo na toplom đurđevskom suncu pa zaklonilo đuvegiji sav šešir.
A za mladoženjinim kolima sijaset kola. Iz same Bačke je došlo skelom sinoć devet i jutros sedam kola rodbine Šacine, a suvim opet toliko. Zakrčila kola sokak, i onako pun radoznala i pozvana i nepozvana sveta. Sviraju gajde, igraju kola u avliji nekoliko i duž sokaka dvaput toliko. Izlaze iz kuća pomagačice, rođake mladine i mladoženjine, dele ruzmarine svatovima i tanke peškire konjima, pa i konjima milo, i oni udesili pa igraju uz gajde, a najlepše igraju konji Rade Karabaša.
U odaji gde se oprema mlada, žurba; svaki čas ulaze i izlaze odande.
Kad se Šaca skide s kola i pođe u kuću, zapevaše devojke Bačvanke, sve rodbina Šacina:
Da mi idemo po tvoju ljubu,
Po tvoju ljubu, po našu slugu;
— Hooo! — dočekuje ga Julina rodbina. — Izvol’ te, izvol’te. »Sniska streja, visok đuvegija!« — vele mu i uvode ga, i poslužuju njegovu rodbinu, dovode svirca, i zaigraše kolo u hodniku, očekujući da izvedu mladu, oko koje se skupilo sijaset drugarica i rođaka, koje joj u silnoj revnosti i uslužnosti više smetaju nego što pomažu. Iz odaje se čuje svatovska pesma što je pevaju devojke kad nevestu češljaju; čuje se pesma:
I tuđa ruka kosu krzati,
A ti ćeš, Julo, onda plakati.
Onda ćeš svoju spominjat’ majku:
— ’Ajd’ devere, ’ajd’ zlatan prstene! — viknu jedno lepuškasto veselo lice kroz oškrinuta vrata na mladinoj odaji.
Dever se pusti odmah iz kola i ode po mladu. I na njemu lepo odelo a za šeširom mu veliko čapljino pero, kao što i priliči juratu. Izvedoše i mladu i dovedoše je do kola u koja behu najlepši i najbešnji konji upregnuti. I mlada beše divna. Plave oči kao nebo đurđevskoga dana, a pogled joj svečan i divan kao današnji svatovski dan.
I dok su rođake još nešto šuškale i opremale oko Jule kod kola i tražile još neke hornodle i pčiode, enđebule i paorske devojke zapevaše kroz suze onu tužnu pesmu:
Ne jedaj jade, ne roni sýza!
Sutra će t’ majka većma žaliti
Dok tvoje druge na vodu pođu,
Na vodu pođu, pod pendžer dođu,
Pa pozovedu Julu devojku:
»’Ajde na vodu, Julo devojko,
’Ajde na vodu, vode doneti!«
A kakav će majka odgovor dati:
Ili će reći: ot’šla je Jula?
Ili će reći: donela j’ vode?
Ili će reći: zaspala Jula?...
Tvaja će majka pred dvor izaći,
Pred dvor izaći pa besediti:
»Pones’te drýge, Juline, sude,
Moja je Jula vode donela,
Vode donela — al’ tuđoj majci,
I odjedared zasuziše oči i starom i mladom, a najviše drugaricama Julinim. One se smeju, a suze im teku niz njihova bela lica. Zaplaka se i Jula, i gđa Sida, i baba Makra; svi brišu i nos i oči. A Nića bokter — u čizmama i ćurdiji sa gajtanima i ruzmarinom — teši devojke pa im kaže:
— Ta što plačete! Ta do’će red i na vas! Nek plaču babe i starci, što im se to više ne može strefiti, a vi do prvi’ kukuruza! Ostalo je, fala bogu, još ćuvegija!
A devojke se onda smeju kroz plač.
Mlada se pope u kola i sede uz devera. Stari svat naredi da se kreću. Zapucaše bičevi, i kola poleteše jedna za drugim i jedna pored drugih. Ludo i besno poleteše, tako da se sve živo sklanjalo sa sokaka, i kokoške i guske sve polete ukraj kad prođoše sila i svatovi na silnim konjima i s mnogim paorskim momcima na konjima. Kao vetar proleteše ulicom i začas nestade i kola i konja i momaka i devojaka: i cveće i perje i kovilje, sve se izgubi začas u daljini. U poslednjim, najpametnije teranim kolima sede dve prije, gđa Sida i tetka Makra, obe u svilenim haljinama, gđa Sida u nekom kapižonu kakav pisac davno nije video ni na starim kontrafama, a tetka Makra u svilenoj marami, — sede pa plaču i teše se uzajamno obadve. Ništa ne govore, nego samo liju i brišu suze; taman jedne obrišu, a druge stignu.
— Ta nemojte plakati, prijo, — teši je prija Makra, — eto i mene ste rasplakali, a ja sam baš tvrda srca; ta to mora biti. Jedared i to mora da bidne!
— Heee, e, slatka prijo — vajka se prija Sida.
— Eto i mi smo se, što kažu, udale, pa šta nam je falilo. Ostale smo zdrave i čitave, fala bogu. Pa... tako i oni...
— Jao, lako je vama, prijo, tako divaniti; vi ne udajete!... Al’ kako je meni!... Od’ranila je, što kažu, iz malena... pa sad... — pa se opet zaplaka prija Sida.
— Pa ne ide Turčinu, nego opet, što kažu, u kristijansku i komšijsku familiju! — Teši je prija Makra.
— E, slatka prijo, ta kako da ne plačem, od radosti!?
I obe prije zaplakaše se sad opet od radosti.
Svrši se venčanje i svatovi se vratiše, zaobišavši daleko unaokolo, vratiše se još bešnje no što su otišli. Uhvati se u kolo i zvano i nezvano; mlađi igraju, a stariji se obređuju šljivovicom (koja je Julinih godina), a Nića bokter i pije i igra. Otpoče ručak. Posedalo sve i zapremilo nekih pet stolova, dva »na glagol«, a tri »na pokoj«, postavljenih u kući i u avliji. Sam ručak neću opisivati, jer priznajem da je lepše i lakše biti pozvan na ručak nego ga opisivati. Napomenuću samo to da je gđa Sida učinila sve što mržnja i ljubav jedne domaćice učiniti može (mržnja prema gđa-Persi i ljubav prema gostima i svatovima), da stvar ispadne što lepše. Raspitala se bila tačno do sitnice: šta je i kako je bilo kod gđa-Persinih, pa je gledala da svega i više i bolje bude kod nje, i kola i konja, i peškira i gajdaša, i postavljenih stolova i jela i pića. »Srbskiй kuvarь, trudomъ Ieroteя Draganovića obštežiteljnoga m. Krušedola іeromonaha, sabranъ i dovoljnimъ iskustvomъ pravilno ispitanъ« proučavan je i prelistavan jednako, i tako je današnji sjajan i obilan ručak, kojega su svi gosti i pulgeri pa i beamteri do neba hvalili, bio rezultat udružene teorije i prakse — teorije jeromonaha krušedolskog Jeroteja i prakse gđa-Sidine. Za vreme ručka je bilo i nekoliko zdravica.
Posle ručka nastade opet igranje.
Stariji i ne ustadoše od stola, a omladina se uhvati u kolo. Sviralo je pet gajdaša; dva u sobama, dva u prostranoj avliji, a jedan na sokaku pred kućom. (Bio je i šesti, ali je on već do podne tako pijan bio da su ga odveli u šupu da se ispava, a oko gajdi mu se sad deca otimaju, vuku ih po avliji i duvaju u njih). Posle podne se slegao svet Juli popinoj u svatove, tako da je ko hteo, mogao je komotno pokrasti svo selo. Koga ti tu sve nije bilo, i ko ti se tu nije napio i naigrao toga dana! Došla je čak i pop-Ćirina Erža, nezvana al’ izvesno poslana. I nju uvukoše sa sokaka u avliju u kolo, iako se kao otimala malo i vikala: »Nem tudom«, i »Ne znam ništa!« i tražila da je puste u kujnu da pomaže Žuži. Sve joj to ne pomože, uvukoše je između Niće boktera i Proke plajaša. Erža se stidi, ali igra, i jednako se izvinjava Proki da ne zna ništa, a Proka joj odgovara podskočicom:
Metite me kod ognjišta,
Di kuvari vatru pire,
Igra kolo, zveckaju sablje hulanera Rušnjaka i dukati na vratu paorskih devojaka, a cicane paorske suknje sve se čisto lome; ohrabrila se i Erža, pa trese i veze do Niće boktera, pa raspalila i njega, te joj i ovaj reče svoju:
Ma ostala bez kecelje. I-ju ijuju!
Kolo se širilo, pa je sve veće i veće. Sred velikog Nićinog kola uhvatilo se drugo manje, u koje se pohvatale neke trgovačke kalfice i neke frajle u šiširima. Zovu ih ovi iz velikog kola, oni se lepo zahvaljuju ali neće, izgleda očevidno k’o da hoće da su odvojeni k’o zejtin nad vodom. To uvredi Niću, koji je bio već u tom stanju kad je čovek iskren, a i inače je bio ovo njegov dan, pa poče:
Pa da vidiš čudesa:
Kako ćifte vode kolo,
Pored Nićinog velikog paorskog kola, i u njemu onog ćiftanskog malog, uhvatilo sa još jedno treće, opet paorsko. U njega uvukoše i neke Švabe iz drugog kraja sela, a među njima i Sepla suvačara i ženu mu Betiku i ćerku Kredlu. Sepl je iz poštovanja prema pop-Spiri kao lojalan Švaba i meštanin, doneo mladencima tortu na prezent. Uneli su je toržastveno; najpre je išla Kredla sa tortom, za njom Betika sa velikim štajerskim ambrelom, a za njima krivonogi Sepl sa teškom lulekanjom i sa otromboljenom donjom usnom. Izvinjava se Sepl da ne zna srpski ni govoriti a kamoli igrati, sve mu to ne pomaže! Igra Švaba ako mu se i ne igra! Gleda ga Nića bokter iz onog drugog kola, gleda i Sepla i Seplovicu i druge Švabe i Švabice kako smešno igraju, pa otpoče:
A na Švabi kabanica;
Bolje igra kabanica
Igra kolo, bruje gajde, a dečurlija trči oko kola ili vija jedno drugo i provlači se između igrača i igračica, bacaju šešire u kolo i šoraju ih odande napolje, ili se kupe oko vatre gde stoji Arkadija crkvenjak i njegov pomoćnik (negda najgluplji đak u školi, kome je stari učitelj proricao da od njega neće biti nikad ništa i da neće videti od njega asne ni crkva ni opština, pa se prevario, jer, eto, ovaj doterao do pomoćnika na zvonari), i pale crkvene prangije. Nakupila se deca pa čekaju da Arkadija ispali jednu prangiju. Ali će malo poduže čekati, jer ga je frau Gabriela zamolila da ne puca dok je ona u avliji, jer kaže da ima vrlo haglih uši.
— Je l’ te, nećedu pucati kanoni? — pita frau Gabriela.
— Neće, neće, gospoja.
— Moliću vas, daklem!... Al’ vi se, je l’ te, ne šalite, je l’ te... ne, ne, nemojte dizati tu štanglu! — viknu frau Gabriela i zapuši brzo svoje haglih uši.
— Znate, strašno sam nervêz!
— Neću, neću, gospoja, kako bi’ ja! — smeje se Arkadija.
— Biću vam jako obvezana! — blagodari mu frau-Gabriela, koja je takođe bila u svatovima kao i njena odskora neprijateljica frau-Cvečkenmajerka, i čas se unutra, a čas u avliji nalazila.
Frau-Gabriela je bila na ručku i tamo se lepo unterhaltovala. Bila je vanredno raspoložena kurisaljem jednoga staroga štucera tamo unutri. Nije htela, a ni mogla da dâ odgovora na jedno njegovo pitanje vrlo delikatne prirode, pa je onako razdragana izašla u avliju sva rumena i zajapurena, pa se hladila tankom šnuftiklom. Na licu joj neko blaženstvo, a usta upola otvorila, pa k’o da polako piri na nešto, onako k’o u domaćice koja seče onoga časa iz rérne izvađeni vruć kuglof, koji joj je ispao vanredno dobar, pa se puši i ide prijatna para i miris od njega ustima domaćice, i ona oseća i na celom licu pokazuje neopisanu sladost i milinu od toga. Tako je i frau Gabriela osećala neko zadovoljstvo, i onako razdragana izašla u avliju, pa, kao svako sretno stvorenje, gotova bila da zagrli ceo svet. Htela je da pokaže svetu da se ne tuđi od paora, da se pokaže kao plebejka, pa se uhvatila i ona u paorsko kolo koje je igralo i podvikivalo u avliji. A uhvatila se baš između dva ugledna i lepo obučena gazdačka momka, koje su u selu »pajtašima« zvali, a ne znaš koji je od koga stasitiji i lepši, i time je doista pokazala da je dobra mašamoda i da ima ukusa, pa je okrenula glavu levo, i gledala stidljivo u zemlju i igrala lako kao kakva švigarica.
— A što mi ne hofirate? — zapita frau-Gabriela odjedared one oko sebe kad joj se dosadilo ćutanje. — No, i vi ste mi lepi štuceri, kad puštate damu da zadrema pokraj vas!... Kakvi ste mi vi tenceri! Ta govor’te štogođ!
— Pa,... mi k’o velimo, neće, valjda, znate, imati forme to, — veli joj jedan pajtaš.
— Ah, aber majn got, kakva forma! — hrabri ga razdragana frau-Gabriela, pa mu stisnu ruku da ga, k’o veli, malo upitomi i ohrabri.
— Pa... onaj, baš i možemo! ’Ajd’, Severe, ti s’ to bolje izučio, — veli pajtaš drugom pajtašu.
— A-jô, dabome, dabome, — veli frau-Gabriela, pa ohrabri i Severa k’o i onoga s leve strane. — Da se pofalim onima unutra sas eroberungom i sas mojim kavalirima...
— A možemo l’, gospoja, da nakitimo malo... onako, po naški... s fronclama, što kažu, ako ne bi zamerili štogođ? — zapita Sever.
— O, zdrage volje! Ih bit’ si; molim vas! — reče frau-Gabriela, koja osim reči »froncle« nije ni reči razumela od celog ovog smisla, pa stade još sitnije vésti u kolu.
Ali kad onaj »tencer« izvali jednu taku poskočicu kakvu frau-Gabriela izvesno svoga veka nije ni čula ni čitala gde, — frau-Gabriela viknu samo švapski »Na!« s takvim glasom i izrazom na licu kao da joj je najveća gusenica pala za vrat, i pusti se naglo iz kola, pa ode kao oparena s opuštenim rukama, kao kad mokrih ruku čovek traži peškir. I koga da prvo sretne na vratima kao svedoka svega toga, nego opet onu fatalnu frau-Cvečkenmajerku!!!
— Jesus-Marija! — viknu zaprepašćeno frau-Gabriela... Frau-Cvečkenmajer!!
— Na, Kristi-Got, tako vam i treba! — pozdravlja je ova.
— O molim, molim! I vama i svakome može to pasirati...
— Jest, kad bi frau-Cvečkenmajer bila tako lakomislena, pada se tura i di joj nije mesto...
— Pa, kad budnem vaših godina, draga hebame, onda valjda neću biti tako lakomislena, nego praktiš k’o vi...
— A, izvin’te! — prekide je Cvečkenmajerka. — Ja mogu doći u vaše godine, al’ vi u moje, bome, nikad više... Nikad, slatka!
— Na! I vidi vam se po... Lako vam je kad je Bonaparta popalio po Oberestrajhu sve protokole i matrikule!
— A već kod vas ne mogu da prođu nijedni svatovi a da vam kakav gođ đavo ne pasira! Ne mož’te da živite bez malera! — veli Cvečkenmajerka očevidno popuštajući... — Tako vam i treba; al’ baš, baš mi je milo! — reče trudeći se da izgleda kao da joj nije milo, pa je odvuče na stranu, onako tajanstveno, kao što to rade zaverenici u tragedijama na pozornici u trećem činu, i stade je prijateljski koreti, poluglasno, da niko ne čuje. — Al’ za ime božije, libste, ta šta pravite to od sebe!!! Ta zar ne znate te racke obešenjake paore, te divljake, što samo to znadu! A da im nije nas iz Oberestrajha, ta ne bi ni danas još znali šta je »semlprezla« i »pohenes«!... To ne znadu, a pasija im je da se prdače sas noblesom!
— E, pa feler je, eto priznajem! — popušta frau Gabriela odobrovoljena i zadovoljna što, primajući ukore i savete, bar na taj način, izgleda ipak mlađa od Cvečkenmajerke.
— E, baš mi je milo! Baš bog da prosti! Tako vam i treba, kad izbegavate nas, pa tražite paore!
Ovo ovoliko sačustvovanje dirne frau Gabrielu i ona se izmiri sa frau Cvečkenmajerkom.
— ’Aj’te, slatka! — veli joj Cvečkenmajerka, pa se uzeše ispod ruke, i ostaviše punu avliju paora, i odoše u kuću međ nobles gde im je i mesto.
A nije manje veselo bilo ni u velikoj sobi, tamo gde sad uđoše ova dva izmirena člana noblesa. I tamo se jednako pilo i nazdravljalo i igralo, a baš kad su ove ušle, zaćutalo se. A zaćutalo se zato što se nevesta Jula stidela i ustezala se; a stidela se zato jer ju je zamolio stari svat (koji toga dana ima od sviju svatova najviše prava da zahteva) da mu otpeva onu njegovu pesmu, onu koju on i pijan i trezan najradije sluša, a koja je danas baš zgodna i k’o poručena da je Jula otpeva. A mlada, kao svaka mlada, stidi se, pa kaže da nema glasa. I mladoženja je žali, pa je brani, pa i on kaže da je izvine za danas jer nema glasa, ali je drugarice uteruju u laž, i vele da ona najlepše peva od sviju njih.
— Pevaj, ludo, kad ti stari svat zapoveda!... Ej, pusto, što nisam ja na tvome mestu, ta pevala bi’ i da pustosvat želi — a kamol’ kad stari svat traži! — veli joj jedna.
— Ta znaš da si mlada — šanu joj druga — a mlâda mora da peva pa i da nema glasa, a kamol’ kada ga ima k’o ti! Ta koja nikad u veku nije zapevala, na današnji dan mora.
— Ta imaćeš kad i plakati — šali se stari svat — a sad pevaj!
— Eh, zar mi opet ne znamo kakvo je mlâdino pevanje! — hrabri je otac. — ’Ajd’ pevaj, pevaj, Julo.
A Jula se još jednako usteže, ali kad navališe na nju još jače drugarice i rekoše: »Moraš, moraš, Julo! Da vi’š da smo mi mlâde, kako se ne bi dale moliti« — otpoče i ona svojim lepim, jasnim kao srebro, devojačkim glasom. Zapeva onu staru nežnu pesmu:
Već čarne tvoje vlasi
Od mirte venac krasi,
Zelene mirte splet.
Kićeni svati viču:
Odbi se vita grana
Od plavog jorgovana,
I tu htede da završi Jula, jer dok je pevala, sva je čisto gorela od stida, a oko nosića i ispod očiju sva se oznojila. Ali svatovi navališe, i ona morade da produži:
Zar nisu seje mile
Dosta ti nežne bile?
Kuda ćeš? Vrat’ se, oj!
Iz sveta zar je momče
Od majke slađe stare,
Što suze vriskom tare
Tu prekide Jula opet, jer kad je pevajući ovu strofu pogledala na svoju mámu, videla je kako se gđa Sida zaplakala. Zaplakala se i Jula, i glas je izdade. Svati je razrešavaju od daljeg pevanja, jer je i njih sve rastužila. I ne bi kraja hvalama sa sviju strana; hvališe i pesmu i pesnika i pevačicu.
Stari svat je sada pripovedao kumu najpre o pesniku te pesme, Vasi Živkoviću, svom konškolaru, a posle o pesmi, zašto, to jest, voli on tu pesmu više sviju pesama, i dalje: kako samo, eto, toj pesmi ima da blagodari što se oženio svojom sadašnjom suprugom. Pripovedanje staroga svata bilo je opširno, i sveće su se zapalile i večera postavljena, a on još nije dovršio. Njegova sadašnja žena je tu pesmu pevala k’o devojka u jednom društvu; ona je imala divan glas, a pesma bila nova, dotle nepevana i nečuvena u društvu,6 pa je sve očarala pesma, a njega i pesma i pevačica. Svi gosti sad navališe da ona produži i završi tu pesmu koju je Jula otpočela, i, posle nekog opiranja i izvinjavanja, zapeva starosvatica petu strofu:
Zar sunce lepše sija,
Il’ cveće lepše klija?
O, vrat’ se, snaice!
Gle druge dar ti nose;
Od ruža gnezdo, krasno,
u gnezdu guču jasno
Dve sive grlice!
Ne sluša lepa Jula,
Već belom rukom maše,
Za njome ves’o jaše
Taj ženik nevera.
O, idi, divna nevo,
Gde cpeća za te cvati,
I pesma nek te prati
Tvog ručnog devera.
U nove ideš dvore,
Gde zaova cveće bere,
I nova majka stere
Od sadiplatna put.
Oj, zbogom, krasna dušo,
Pa srećna dovek budi.
I odjek srodni’ grudi
Glas joj je malo drhtao, ali je doista lepo pevala. Dok je pevala, gledala je jednako preda se, između strofa se tiho izvinjavala i tužila za onim glasom u mlađim godinama, i kupila sa čaršafa mrvice od pite s orasima i metala ih na jednu gomilu. I nju pohvališe i zablagodariše joj kad je završila poslednju strofu.
Tek posle svega ovoga doneta je večera, na koju su bili zadržani mnogi gosti, a još toliko ih je i samo ostalo na večeri. Večeralo se u sobama i kujni. Tamo nobles, a ovde pleps, u koji ovoga večera računamo i Niću boktera, koji se inače rado za beamtera izdaje. Njega je, doduše, nudio Gliša Sermijaš da ide u sobe gde su gospoda i beamteri, ali se Nića izvinjava time što tamo ne bi bio komotan, a veli on: on i ne računa da jede ako ne sme da se nasloni na jedan ili drugi lakat kad jede, a toga tamo u sobama ne može da bude. Zato je ostao duboko u noć i jeo i pio u kujni. Kad su ga opominjali da ide na dužnost, on nije hteo, nego je slao svakoga sata po nekog od mlađeg da duhne u rog na svakom roglju, a on je ostao pa i dalje jeo i pio, i strašno larmao u kujni kad je hteo sa punom čašom da ide u sobu da nazdravi domaćinu i mladencima, pa mu nisu dali, nego ga slali da ide na dužnost.
— A zašto da idem, i čerez koga da idem!?.. Nije me, doduše, niko zvao u svatove, al’ niko me, fala bogu, i ne tera! Pa zašt’ da idem? Je l’, zašt’! Ko je od dobra još pobegao?
— Da čuvaš selo — graknuše oni u kujni na nj.
— Ta otkako je izbušen prvi bunar u ovom selu, ta nije bilo boljeg boktera neg’ što će ga noćas biti! Ta čuva noćas selo sam svetac — sveti Đurađ! Ta jes’ vid’o koliki miždrak ima, k’o ulaner kakav! Lopova nema, jerbo sve je to danas pijano otišlo odavde iz avlije, k’o da je bilo u svatovi kad se ženio silni car Stevan!... Ko će danas na svetac da krade!... A i da ima, velim, lopava — nit on može bežati, nit ga ja mogu ovakav kakav sam vijati i stići, kad smo obadvoje, što rekli: dva dedaka, obadva jednaka! Hahahaha! Aj, je l’ dobro divanim? Nego, daj-der tu čuturu ovamo. Ako sam beamter, baš sam beamter; i ako sam se najmio, nisam se, što kažu, pomamio.
I pravo je rekao Nića bokter. Sve je to bilo pijano, i tamo po sobama i u kujni i u avliji i selu. Tek pred zoru umuče pesma i svirka i prestade žagor i svatovi se raziđoše iz prizrenja prema umornim mladencima i sutrašnjoj kiseloj čorbi. Otpratiše kuma i starog svata i devera s gajdašem, s kojim je posle Nića bokter produžio kroz sokake, vršeći u isto vreme i svoju dužnost. Te noći, tako uz gajdaša, izduvao je veseli Nića bokter hiljadu i nekoliko stotina sati. Sreća te je sve po selu spavalo kao poklano, pa ga niko nije mogao kontrolisati u radu i sutradan tužiti za tako nesavesno rukovanje i vršenje njegove dužnosti. Ostavi ga naposletku i gajdaš, i savi u drugi sokak, ode i on da spava i da se potkrepi, jer će mu trebati nove snage sutra kad ode na medljanu rakiju i na kiselu čorbu, kojom će, zajedno s ostalim gostima, da tera sutrašnji mamurluk. Možda se i Nića za to spremao, zato se i on izvali na prvu klupu, pokri se kabanicom, i poče po svom običaju da broji zvezde na nebu (da bi pre zaspao); izbroja sedam osam zvezda, pa zahrka junački i taj »poslednji Mohnkaner« iz današnjih svatova.
Tako se svršila i ova svadba, ali su još nedelju dana brujale gajde u ušima mamurnih seljana, a godinama se spominjala Julina svadba.
Šaca je sedeo naizmence u obe kuće (između kojih je obaljena taraba odmah na dan svadbe); jednoga dana je sedeo kod tetka Makre, a drugog kod pop-Spirinih. Tu mu govu. Uvek ga ujutru pitaju šta on najradije jede, pa mu kuvaju. Šaca i Jula idu povazdan jedno za drugim kao mačići. Najradije se bavili u bašti pod zovom, iako to nije baš ni najmanje poetsko drvo i mesto — za one koji nisu zaljubljeni. »A, vi ste tu!« rekne im tek gđa Sida kad ih gdegod nađe. »A kad vas čovek traži, ne može nigde da vas nađe, k’o da ste u zemlju propali!« veli zadovoljna mama. A zadovoljni su i oni, vole se sve više i više, i još čisto ne mogu da veruju da su se uzeli i da će uvek zajedno biti.
Posle dva meseca otišao je Šaca zajedno s Julom u Beč, da tamo dovrši hirurgiju i zubnu lekariju, pošto je pokojnoj strini dao parastos, a tetka-Makru preselio kod tasta. Negovana i iskreno poštovana u starim danima svojim, tu je baba Makra spokojno očekivala smrt, cunjajući jednako po ormanu, vetreći svoje rublje i naređujući često u čemu će je sahraniti i šta će sve kupiti za pokoj duše njezine.
Pera s Malenijom već davno nije bio u tom mestu. Otišao je za đakona u B., a u selu ostali popovi s popadijama; popovi i kojekako, a popadije nikako među sobom.