Поп Ћира и поп Спира/25
У којој су описане две свадбе, најпре Меланијина, а после Јулина, и испричана онако узгред два малера фрау-Габриелина.
Пре него што су то знали и сами попови, знало је село да су се помирили. Фрау Габриела је полетела одмах онога часа кад их је видела заједно у колима, и јавила свима код којих је свратила да се поп Ћира измирио с поп-Спиром, па заједно путују да купе ствари за спрему. А Спира је, вели она, повео поп-Ћиру о свом трошку, да му овај густира ствари у болти; што купи поп Ћира за своју Меланију, то ће исто купити и поп Спира за своју Јулу, да не би Меланија, која има »немецко васпитање«, ни у чему ноблија изгледала од Јуле. И она и она дрýга њена Цвечкенмајерка, знале су и колика је била сума (три стотинарке) коју је поп Спира дао поп-Ћири само да овај одустане од тужбе и процеса. Све су то знале и сваком казале фрау-Габриела и Цвечкенмајерка, а ова последња дознала је, као бабица, још и то да ће гђа Перса убудуће крштавати унучиће поп-Спирине. Међутим, поштовани читаоци, који су и досад поклањали вере самоме писцу и ником више, знаће да је све то једна измишљотина и да се ствар сасвим друкчије развијала. Међу поповима је, истина, повраћен неки јадни и жалосни ѕtatuѕ quo ante али та попадије нису примиле, а нису га примиле свака из врло појмљивих разлога. Гђа Перса је тако близу била жељеном часу освете, а осећала се у праву, да је сада била као громом поражена кад је чула како се ствар искренула; а рана коју је понела на души зјапила је једнако отворена и незалечена. И како се онда и могло захтевати да пружи руку или чак и да прими руку пружену ради измирења, па ма ту руку и његово преосвештенство руководило. У гневу свом, шта је само за господина владику рекла! Поп Ћира је побегао чак у трећу собу од страха кад је чуо бласфематичне речи гневне попадије своје, које је из истога узрока и сам писац навлаш изоставио. Страшне речи! Срећа што их нико даље није чуо, и што су изушћене у другој половини деветнаестог просвећеног века, кад нема ни инквизиција ни анатема. А да су те речи биле изушћене против католичког бискупа за поповања каквог Инокентија или Урбана — гђа Перса би била, извесно, исте судбине које и Дјевица Орлеанска. — А гђа Сида опет, она је прешла из једне крајности у другу крајност. До повратка попова с пута била је мекша од памука и мирољубива, а чим је чула како се ствар свршила, одахнула је душом и осетила је шире око врата. Стидела се свога дотадањег страховања и хтела је да се наплати за сав онај претрпљени страх од последњих неколико дана, па и она, ето, дакле није хтела да зна ни за какво измирење, и ако је најлепше мишљење имала о господину владици, чија је жеља била да се измирење попова распростре на обе њихове куће. Изненадна та срећа повратила јој је стару храброст и стару заједљивост. И после овога, гђа Перса је мрзила, а гђа Сида заједала, а обе су се журиле да што боље опреме своје удаваче.
Чим је сутрадан свануло, гђа Перса се договори с попом да у идућу недељу буде прстен, а после Божића свадба. Тако ће бар вратити гђи Сиди мило за драго што је она преухитрила с прошевином и прстеном. Тако је и било. И сада настаде живо спремање опрема и дарова девојачких, у чему им је и не мало услуге учинила и фрау-Габриела.
Фрау-Габриела је била створена за такве прилике и услуге, а што је најлепше било код ње, то је што се није дала дуго молити. Долазила је често и незвана. Она је поваздан била по туђим кућама. Тек сретне тако неку на сокаку па је заустави. — »За име бога, ум готес вилен, госпоја (или снашо, или већ каква буде сходна титула), та шта сте то начинили од тако красног детета (или фрајлице)?! Та имате л’ ви очи?!... Та ви’те само: лице и персона и штелунг к’о у какве принцезе, — а гледајте само какав је лајб у ове хаљине! А а а! Изгледа, изгледа к’о накарада каква са карневала, а фрајлица к’о једна принцеза!«... Па онда стане намештати и трести насред сокака ту рђавим лајбом онакарађену принцезу... »Па ко ју је шио?.. Ко, зар она! А што сте њој дали кад сав свет зна да она не уме да шије. уф, уф! А морам ја доћи да то поправим, — па да видите како ће онда изгледати кад ја то дотерам! — Бадава се госпођа мама отима и вели јој: »Та немојте се трудити!« Габриела само виче: »А, не, не, најн, најн! То ће да буде, и то мора да буде! А од воље вам да ми дате што буде право, јер ја кад се каприцирам, ја и за багателу радим, ал’ тек не могу да трпим да у том месту где ја живим и машамодирам, иде једна тако лепа девојчица (па је пољуби) у тако, али тако накарадним и унпасент хаљинама! И’те, молим вас! О Јесус-Марија! Со шенес кинд унд со, со... А а а! Само један јед! Ето ви’те, већ плаче фрајлица!« вели Габриела показујући на девојчицу која се, пошто јој је фрау-Габриела отворила очи, сва неутешна и несрећна огледа око себе. — »Утешите се, фрајлице, нисте ви једина коју је њена слатка мамица упропастила и унесрећила сас таком једном фушер-машамодом! А, и’те молим вас... само један јед!« вели и одлази даље. — А сутрадан, тако око фруштука, метне у цегер двоје маказе, велике и мале, напрстак и још неке своје алатке и иде на обећано место. И што би могла за пола дана да сврши, то њој траје цео дан, па и дан и по. Где ради, ту и руча и вечера, јер хтели домаћи или не хтели, — морају да је задрже на ручак. А она се баш много и не цифра. Не чека, што кажу, да је двапут позову; јер комшије њене не памте да се икад пушао оџак на њеној кући, ни зими, а камоли лети. Задржана тако, она би остала на ручку. А најрадије је јела »цвечкенкнедле«; лети њих, а зими »грундбирннудле«. Кад тога има, она онда, како сама вели, не зна шта је доста. Толико навади себи у тањир да не види онога виз-а-ви од себе; па једе и хвали их, и вели како само у тој кући једе »цвечкенкнедле« и »грундбирннудле«, и онда не зна шта је доста. А умела је некако да то тако удеси да на крај крајева буде неопходна у многој такој кући. Испочетка гунђа додуше домаћица и мрзи је, а после, мало помало па се сви у кући прилично навикну на њу, па им чудно кад је позадуго нема. »Нема нам, боже, већ одавно фрау-Габриеле; шта је то саш њом, куд се, боже, дела та жена?!« запитаће неко од укућана. Па на то се навикао већ и њен »пинчика«, — једно мало, бело, нервозно и пакосно псетанце са плавом машлијом између ушију, које је, кад је блато, по цео дан седело на прозору и лајало на мимопролазеће, — и кога је она или водила за собом кад је лêпо, или му доносила кући, пошто су у многим кућама мрзили кад му она дâ из тањира да једе, а пинчика опет био је тако васпитан и паметан да никако није хтео са земље да једе (као друга његова паорска браћа), него само из белога порцуланског тањира. И то нико није умео да цени код тог створа, само фрау-Габриела, јер су сви држали велике рундове, жућове, гаџе, и тако даље. »А шта не држите »пинчике«, к’о ја што држим«, говорила би често она, »па не бе плаћала штроф кад коме откине по пола дороца ил’ кабанице. Ја моме принчики само кажем, кад дођем: »Пинчили, пинчили!« а он, шпицпуб један мали, само шнуфује и кија и шмајхлује сас репом.« Већ није био таки њен мачак, »хер Кáтер« назван. Он се никако није могао да прилагоди таквом животу, јер је, као и сви његова рода, волео миран и уредан домаћи живот. Зато је, чим је стао на снагу и постао, тако рећи, сам свој, оставио и фрау-Габриелу и (што је код мачка ретка ствар, познавајући конзервативизам и привезаност мачијег рода ка месту свога рођења) фрау-Габриелину кућу и одомаћио се у другој једној кући, где су с њим сви задовољни и хвале га као једног вредног члана који не једе бадава, него који зарађује свој хлеб. Постао је љубимац бабин и неће више тај ништа да зна за фрау-Габриелу и њен авантурни начин живота. Поваздан седи мирно и, зажмиривши, преде на банку, и прекида предиво само онда кад чује да у кујни лупа сатара и да се сече месо, а после се опет враћа своме протектору, доброј старици, на банак и наставља прекинуто предиво.
Но кад је реч о настављању прекинутог предива, да наставим и ја прекинуто приповедање. Фрау-Габриела је дакле ово дана најчешће свраћала у поп-Ћирину кућу. Ту је помагала и ручала, а тек је после верече одлазила. Преко ње је гђа Перса дознавала многе ствари из разговора који су се често водили.
— А чујете л’ — запитаће је тако једном после подне одмах по Божићу, кад је рад око спреме најживље и најжурније отаљаван, — кад ће се она њина лорфа удати за оног гóљу? Је су л’ одредили термин за сватове?
— Кажу, гнедиге, тамо чак око Ђурђева дана.
— Тхе, а шта зна! Што кажу, само нек повеже главу девојка! А шта ће! Шта би јој помогло да седи па да чека! Боме јој барон и неће доћи, нег’ неко тако!... Нашла шљука прдавца!
— Каже да неће овде да останеду после свадбе.
— Шта, неће овде да отворе берберницу?
— А, па неће, каже, ни да отворе берберницу...
— Него? — Ваљда ће апотеку! — додаде пакосно гђа Перса.
— Ах, та не, за име бога, ум Готес вилен; ал’ каже гђа Сида да ћеду одмах после венчања горе у Беч да путуједу.
— Ју, ју, ју, боже, видиш ти ноблеса: ваљда »хохцајтсрајзе«!?
— Ах, та не, гнедиге, него да штудира хирургију... Знате, он има пола цајгниса из гимназије.
— Голим грлом у јагоде! — вели заједљиво гђа Перса. — А са чим ће! Ваљда ће га поп Спира о своме трошку послати! — И бијаше!
— Та ман’те га врагу! Није тај сирома’. Све некакви »ербшафти«. Има тај новаца! Кажу да је дупли вирилац.
— Може бити!... Утјеха! — рече гђа Перса и напрћи уста.
— Каже гђа Сида, вратиће се оданде к’о хирург и дентист, то јест »цâнарцт«, јербо има, знате, лаку и сигурну руку, па су му совјетовали да је гријота да свој таленат закопа овде у овим каљавим селу — вели фрау Габриела.
Ту гђа Перса заћута сасвим. Ваљда се сад и сама уверила да може и то да буде. А сем тога, после ових података добивених од фрау-Габриеле, беше јој, кад доведе у везу с оним што је пре неки дан чула, све јасно. Онда се толико наљутила да није могла хладно ни да мисли после о том, а сада, како се зачудо слагаху фрау-Габриелине речи са ономадашњим госпоја-Сидиним, и како их лепо објашњаваху.
Још пре неколико дана нанесе их случај те прођоше једна поред друге баш кад су излазили с јутрења. Госпођа Сида се разговарала с гђом Соком гркињом. — »Ју, а зар ћете моћи да пустите дете од себе у свет? — пита је Сока гркиња. — »А шта знамо — вели јој гђа Сида; — кад се уда, онда куд муж, туд, што кажу, и жена!« — »Та дабоме, а шта би и радили два берберина у једном селу! вели Сока гркиња. И један — па нема увек посла. А после, и ови што су били солдати, и они обешењаци научили тамо да бријају, па правиду конкуренцију.« — »А, неће наш Шандор, ако бог да, бријати никога; није, фала богу, спао да од тога живи!« — »Него?« пита Сока гркиња. — »Па ићи ће у Беч да штудира хирургију и зубни докторат!... да намешћа зубе и вилице... ако коме треба фалишан зуб — рекла је гђа Сида јаче ударајући гласом на последње речи, баш кад је гђа Перса пролазила — ту ће он бити мајстор да намести!«
То је онда чула гђа Перса и одмах убрзала да измакне, да их не слуша више. Била је тада љута целога дана. Онда је држала да је то казано само онако, из пакости, да она само чује и да се једи; а сад је лепо видела да је било истине у томе.
— Хе, слатка моја фрау Габриела! Лако је њој сад да се прдачи! — рече и уздахну гђа Перса. — Ах, Ћиро, Ћиро!
Са Пером је све готово било. Он је добио за ђакона у оближњој вароши Б. Најмио је и леп удобан стан, и већ послао сав намештај тамо у нови стан. Фрау Габриела се понудила да му намести кућу, јер је имала за то укуса, па јој је то зачудо ишло од руке. Ту ће млада бити доведена, и живеће као ђаконовица, јер ће се Пера одмах после свадбе зађаконити. Место је по вољи свима, па и самој Меланији, која је за варош и створена, како је већ толико пута рекла фрау Габриела.
Давно очекивани и жељени дан дошао је. Дан венчања младенаца, првобрачног женика Петра Петровића и девице Меланије, кћери поштованога пароха Кирила Николајевича, био је и прошао. Били су лепи сватови. Сав ноблес тога места био је заступљен. Била је чак и варошка музика за окретне игре, а ни Совра гајдаш није фалио; само је он више дувао у гајде онима у кујни и у авлији, него онима у сали. Млâда је била лепа, блеђа него обично, а младожења стидљивији него иначе. Весеље и игранка трајало је само толико колико и приличи нобл-сватовима, то јест до четири сахата поподне. А тада је стари сват наредио да се прежу коњи. Поседаше или, боље рећи, потрпаше се по шесторо, седморо у кола, па се кренуше у Б. младожењиној кући. Енђебуле запеваше, заплака се гђа Перса, а и млада мало, бришући сузе шпицом од »шнуфтикле«. А стари сват даде знак, и кола полетеше сокаком, и зачас се нађоше изван села. Луди коњи и још луђи кочијаши, па настаде једно бесно и лудо српско утркивање и подвикивање. Коњи се згрануше па све упропнице скачу, а женскадија цичи и подвикује од силна беса »Ију-ју-ју-ју!« Било је и превртања и испадања из кола. Најгоре је прошла фрау Габриела, која се повезала као енђебула (мада је то било против њеног принципа, јер се бојала утркивања и називала то »лудим рацким обичајем и пасијом«) и на њену несрећу села је баш у она кола којима је кочијашио један који је другима радо извртао кола, па их досад многе већ тако задужио. Још пре две године преврнуо је једноме тако кола, а тај се опет данас стрефио ту и био решен да му се, после толиког вребања, освети за оно преклањско. И дала му се прилика. Баш кад су измакли тако за једно четврт сахата изван села, потера он своје коње поред фрау-Габриелиних и дохвати левчом левчу од тих других кола, али их не преврну него само гурну и она одскочише устрану. А фрау Габриела се сва занела слушајући курмахераје некресанога господина асесора. И баш кад је овај изјављивао да је готов ради ње да заборави и отера своју венчану жену и њу да узме — дохвати левча од оних кола њихову левчу, и фрау Габриела излете из кола тако лако к’о какав лак перјан јастук, и тако постаде невина жртва раније мржње. Пала је јадница и дочекала се на земљу прилично непристојно. »Пази фрајле, како ђавòли!« повикаше из других кола паори кочијаши. Али Габриелина кола одлетеше за осталим колима, она остаде у јендеку, а г. асесор продужи курисање другој једној дами, јер тако је био пијан да није ни приметио да то није фрау Габриела! Усред те несреће, још је то срећа била што се све догодило тако близу села да се фрау Габриела могла бар пешке тихо вратити онамо одакле је на колима онако свечано пошла. Вратила се страшно љута и била је једнако тако љута да није хтела чак ни после недељу дана да иде с погачарима у Б., нити је хтела да прими икакво правдање и извињавање. Они су јој се сутрадан извињавали, да у оном јурењу и утркивању, као већ у сваким сватовима, нису ни приметили да је испала. Али је то била једна врло плитка лаж, приметила им је фрау Габриела, јер је она лепо видела како јој се Цвечкенмајерка смејала к’о луда, кад је њој (Габриели) пасирао тај малер. Тако се засмејала да је формално пала госп. перзекутору у крило, а овај је, к’о један фини и изображен човек, задржао да и она не испадне из кола. А сем тога, није само Цвечкенмајерка видела то, видели су то и многи други. Јер дуго и дуго још после тога, кад год се повела реч о тим сватовима и о том малеру њеном, смејали би се неетикетни паори и сукали задовољно своје велике и чупаве паорске бркове, и у смеју би само додали: »Е, е, оно јој је баш ваљало, и фајн било!«
То никад није могла да заборави фрау Габриела и омрзнула је и на Цвечкенмајерку и на гђа Персу и на све у кући им. Зато је и отишла гђа Сиди, прибила се сад уз ту кућу и помагала јој свесрдно око спреме дарова и свега; била је, што кажу, и печена и кувана код поп-Спириних.
Ту је, тако помажући им, приповедала многе интересантне и гђа Сиди дотле непознате ствари из гђа-Персине куће. Много штошта дознала је тек тада гђа Сида, па и то откад је управо фрау Габриела омрзнула на фрау Цвечкенмајерку.
— Није то било, милостива — вели Габриела — тек од оних сватова кад ми је то пасирало. Још пре, још много пре, гнедиге. А зар вам нису то казали? Зар нисте то, милостива, знали? Од онда још ја њу не миришем кад смо биле обадве у Темишвару, па кад јој умро муж, и кад сам видела како је флегматиш и ’ладна била, к’о да је умро какав перзекутор, а не њен супруг! Кажем вам, слатка, ништ’, ал’ ништа; ни несветице, ништ’, ништ’! Само мало сузâ, па и то тек форме ради, да може извадити шнуфтиклу, и через кијавице, коју је срећом у то време добила!.. За зар она супруга! Она! Она!!
— Та шта говорите — вели гђа Сида удубљена у посао, па и не слушајући је баш.
— Нећу да се фалим (јер то није мој обичај), ал’ требали сте у такој прилици — кад је, то јест, мој супруг умро — мене да видите. Да шта!
— Та и’те молим вас! — рече гђа Сида зевајући и чудећи се.
— Е, то је било штогођ вредно за видити! Ту је она требала да дође, да мене види! А тако сам, онако... знате баш расположена била тога дана за жалост, — да вам не умем каз’ти... А госпоје око мене па све кажеду: »Та умирите се, ал’ дођите к себи, фрау-Габриела! Само забадава себе упропашћујете!... Њега, кажеду, не можете те не можете подићи, — а коме све то шкоди, него опет вама!« А ја им кажем: »Нико не зна и не верује шта сам ја са шњим изгубила!« А оне кажеду: »Верујемо, слатка, и саме смо таке!« А ја, слатка, ништ’ не знам за себе, већ фурт падам из једне несвестице у другу! Али фурт, фурт, из једне у другу! Ал’ то тако страшно да је морала једна да понесе са собом флашу са сирћетом, па све ми мећеду под нос, па онда, знате, дођем к’о мало к себи!...
— О, о, о! Јадна фрау-Габриела! Једна жена!
— Ту је требала да буде, па да види, лоћка једна, како се жали супруг и муж. Ал’ то је, знате, тако ишло, ал’ тако — да сам се сутра и ја сама, сама сам се себи чудила и комплиментирала и гратулирала како сам ја то била трауриг. Знате, понекад то зачудо иде од руке!!!
И још хтеде фрау Габриела приповедати о својој жалости, али је сујеверна гђа Сида прекиде и окрену разговор на другу страну, и фрау-Габриела настави посао.
Посао је из дана у дан све више одмицао. А шта је чуда спремљено било, не смем чисто ни да ређам, јер се бојим да ми нико неће веровати, а после и да изређам сад овде све те ствари, било би много, и ова глава изгледала би као такав трговачки ценовник. Никад ваљда ниједна попина ћерка није била тако опремљена као Јула попина. Колико ће то кола требати да све то крену, сам ће бог знати. Јер гђа Сида је и сама дан-ноћ радила и спремила је свега толико много да младенцима неће требати бар за првих двадесет година ни стварчице у кући да купе. Шта је само фачли, капица и бенкица спремила! И све ово није ни увела у инвентар »ауфштафирунга«, него је само спремила и задржала у свом орману нек се нађе кад устреба. Самих фачли предострожна гђа Сида, која је увек била оптимиста, дала исхекловати неких седамдесет рифи, а према овоме могу читаоци судити шта је и колико је свега другог било, тако да није нужно ни ређати све. Доста што ћу вам рећи да је Шандор (тако су звали Шацу сви од прошевине у кући) потпуно задовољан био кад му је показан био тачан списак свију ствари, и кад му је још примећено да ће кроз недељу дана примити и оно што није инвентарисано, али је у целој овој ствари ипак најглавније, а то је саму лепу Јулијану. А ту је, тек што није, још који дан.
Ближи се Ђурђевдан, дан венчања Јуле и Шандора. И са часницима је већ готово. А часници су таки људи да се Шандор може само поносити кад погледа међ какву је господу доспео. Стари сват ће бити г. Кипра нотарош, кум г. доктор (Шацин будући колега), а девер ће бити један јурат из Старога Бечеја, који је нешто запео на егзаменима, па сада к’о неки патвариста практицира код неког фишкала. Помало практицира, а почешће иде у лов на шљуке, или поваздан пеца на Тиси или у риту на глисту караше и другу рибу, и носи за шеширом велико перо од чапље, а чим изађе изван вароши, а он одмах скида чизме па их меће на штап. Он је Шацин друг из детињства, кроз све основне и пола латинских школа, па су се још онда договорили и задали један другоме веру да један другоме буде девер; то јест, ономе који се први ожени да онај други буде девер.
Дође и дан свадбе и венчања. Освануо је лепи Ђурђевдан. Цела поп-Спирина авлија мирише од силна јоргована, а све село окићено селеном, јоргованима и врбовим гранчицама, јер је празник. У поп-Спириној се кући формално спало с ногу од ово неколико дана. Поп Спира је био стари Србенда. Кад је требало одрешити кесу и показати се шта је попина кућа, није жалио. »Нек иде, зато је и течено!« рекао би. »Нису сваки дан сватови! Ако немам ја, имаће Лоринц Чивутин!« И као год што је тражио да је код парохијана тога дана свачега изобиља, тако је и он на дан Јулине свадбе свачега спремио. Био је један од облигатних поштовалаца Доситејевих, иако га је мало читао; али се ипак у том није слагао с њим што је овај викао на трошкове, свирке, игру, пијанку и весеље, и замерао му што је он (Доситеј), иначе тако учен и паметан човек — тако писао и говорио о српским сватовима и другим веселим и лепим обичајима. »Није се женио никад — извињавао би га поп Спира — па му није ни замерити што је тако пис’о. Док сам ја жив, биће овако и у мојој кући и у селу!«
И доиста је спремљено свега и свачега. Велика соба и две побочне биле су испражњене и сав намештај однет у шупу, а собе остале празне да се на Ђурђевдан напуне столовима пуним свакога пића и сваке ђаконије. Старо вино у подруму прегледано је и одређено да се точи докле иједан из весеља тражио буде. А веселиће се целога дана и сву ноћ, јер младенци остају у кући, а тек после неколико недеља се крећу на пут, на Шацине науке.
Стигоше сватови са младожењом. Диван је био Шандор ђувегија, прави газдачки син, а укусно одело показиваше да је свршио нешто латинских школа. На њему богато укусно одело. И душанка и прслук и чакшире, све од бела танка штофа, и све раскошно ишарано плавим гајтаном. На прслуку неких тридесет ситних сребрних пуџета, око врата свилена црвена пóша, а на њој златом извезен српски грб, извезла га је његова Јула, мислећи непрестано на њега. Испод до пола откопчаног прслука види се танка бела кошуља од српског платна, златом извезена спреда, а то му је извезла и послала његова сестра Јáна из диштрикта. На ногама лаковане чизмице са златном ружицом И кваслом, а на глави шешир са струком ковиља, које се расцветало на топлом ђурђевском сунцу па заклонило ђувегији сав шешир.
А за младожењиним колима сијасет кола. Из саме Бачке је дошло скелом синоћ девет и јутрос седам кола родбине Шацине, а сувим опет толико. Закрчила кола сокак, и онако пун радознала и позвана и непозвана света. Свирају гајде, играју кола у авлији неколико и дуж сокака двапут толико. Излазе из кућа помагачице, рођаке младине и младожењине, деле рузмарине сватовима и танке пешкире коњима, па и коњима мило, и они удесили па играју уз гајде, а најлепше играју коњи Раде Карабаша.
У одаји где се опрема млада, журба; сваки час улазе и излазе оданде.
Кад се Шаца скиде с кола и пође у кућу, запеваше девојке Бачванке, све родбина Шацина:
Да ми идемо по твоју љубу,
По твоју љубу, по нашу слугу;
— Хооо! — дочекује га Јулина родбина. — Извол’ те, извол’те. »Сниска стреја, висок ђувегија!« — веле му и уводе га, и послужују његову родбину, доводе свирца, и заиграше коло у ходнику, очекујући да изведу младу, око које се скупило сијасет другарица и рођака, које јој у силној ревности и услужности више сметају него што помажу. Из одаје се чује сватовска песма што је певају девојке кад невесту чешљају; чује се песма:
И туђа рука косу крзати,
А ти ћеш, Јуло, онда плакати.
Онда ћеш своју спомињат’ мајку:
— ’Ајд’ девере, ’ајд’ златан прстене! — викну једно лепушкасто весело лице кроз ошкринута врата на младиној одаји.
Девер се пусти одмах из кола и оде по младу. И на њему лепо одело а за шеширом му велико чапљино перо, као што и приличи јурату. Изведоше и младу и доведоше је до кола у која беху најлепши и најбешњи коњи упрегнути. И млада беше дивна. Плаве очи као небо ђурђевскога дана, а поглед јој свечан и диван као данашњи сватовски дан.
И док су рођаке још нешто шушкале и опремале око Јуле код кола и тражиле још неке хорнодле и пчиоде, енђебуле и паорске девојке запеваше кроз сузе ону тужну песму:
Не једај јаде, не рони сýза!
Сутра ће т’ мајка већма жалити
Док твоје друге на воду пођу,
На воду пођу, под пенџер дођу,
Па позоведу Јулу девојку:
»’Ајде на воду, Јуло девојко,
’Ајде на воду, воде донети!«
А какав ће мајка одговор дати:
Или ће рећи: от’шла је Јула?
Или ће рећи: донела ј’ воде?
Или ће рећи: заспала Јула?...
Тваја ће мајка пред двор изаћи,
Пред двор изаћи па беседити:
»Понес’те дрýге, Јулине, суде,
Моја је Јула воде донела,
Воде донела — ал’ туђој мајци,
И одједаред засузише очи и старом и младом, а највише другарицама Јулиним. Оне се смеју, а сузе им теку низ њихова бела лица. Заплака се и Јула, и гђа Сида, и баба Макра; сви бришу и нос и очи. А Нића боктер — у чизмама и ћурдији са гајтанима и рузмарином — теши девојке па им каже:
— Та што плачете! Та до’ће ред и на вас! Нек плачу бабе и старци, што им се то више не може стрефити, а ви до први’ кукуруза! Остало је, фала богу, још ћувегија!
А девојке се онда смеју кроз плач.
Млада се попе у кола и седе уз девера. Стари сват нареди да се крећу. Запуцаше бичеви, и кола полетеше једна за другим и једна поред других. Лудо и бесно полетеше, тако да се све живо склањало са сокака, и кокошке и гуске све полете украј кад прођоше сила и сватови на силним коњима и с многим паорским момцима на коњима. Као ветар пролетеше улицом и зачас нестаде и кола и коња и момака и девојака: и цвеће и перје и ковиље, све се изгуби зачас у даљини. У последњим, најпаметније тераним колима седе две прије, гђа Сида и тетка Макра, обе у свиленим хаљинама, гђа Сида у неком капижону какав писац давно није видео ни на старим контрафама, а тетка Макра у свиленој марами, — седе па плачу и теше се узајамно обадве. Ништа не говоре, него само лију и бришу сузе; таман једне обришу, а друге стигну.
— Та немојте плакати, пријо, — теши је прија Макра, — ето и мене сте расплакали, а ја сам баш тврда срца; та то мора бити. Једаред и то мора да бидне!
— Хеее, е, слатка пријо — вајка се прија Сида.
— Ето и ми смо се, што кажу, удале, па шта нам је фалило. Остале смо здраве и читаве, фала богу. Па... тако и они...
— Јао, лако је вама, пријо, тако диванити; ви не удајете!... Ал’ како је мени!... Од’ранила је, што кажу, из малена... па сад... — па се опет заплака прија Сида.
— Па не иде Турчину, него опет, што кажу, у кристијанску и комшијску фамилију! — Теши је прија Макра.
— Е, слатка пријо, та како да не плачем, од радости!?
И обе прије заплакаше се сад опет од радости.
Сврши се венчање и сватови се вратише, заобишавши далеко унаоколо, вратише се још бешње но што су отишли. Ухвати се у коло и звано и незвано; млађи играју, а старији се обређују шљивовицом (која је Јулиних година), а Нића боктер и пије и игра. Отпоче ручак. Поседало све и запремило неких пет столова, два »на глагол«, а три »на покој«, постављених у кући и у авлији. Сам ручак нећу описивати, јер признајем да је лепше и лакше бити позван на ручак него га описивати. Напоменућу само то да је гђа Сида учинила све што мржња и љубав једне домаћице учинити може (мржња према гђа-Перси и љубав према гостима и сватовима), да ствар испадне што лепше. Распитала се била тачно до ситнице: шта је и како је било код гђа-Персиних, па је гледала да свега и више и боље буде код ње, и кола и коња, и пешкира и гајдаша, и постављених столова и јела и пића. »Србскiй куварь, трудомъ Iеротея Драгановића обштежитељнога м. Крушедола іеромонаха, сабранъ и довољнимъ искуствомъ правилно испитанъ« проучаван је и прелиставан једнако, и тако је данашњи сјајан и обилан ручак, којега су сви гости и пулгери па и беамтери до неба хвалили, био резултат удружене теорије и праксе — теорије јеромонаха крушедолског Јеротеја и праксе гђа-Сидине. За време ручка је било и неколико здравица.
После ручка настаде опет играње.
Старији и не устадоше од стола, а омладина се ухвати у коло. Свирало је пет гајдаша; два у собама, два у пространој авлији, а један на сокаку пред кућом. (Био је и шести, али је он већ до подне тако пијан био да су га одвели у шупу да се испава, а око гајди му се сад деца отимају, вуку их по авлији и дувају у њих). После подне се слегао свет Јули попиној у сватове, тако да је ко хтео, могао је комотно покрасти сво село. Кога ти ту све није било, и ко ти се ту није напио и наиграо тога дана! Дошла је чак и поп-Ћирина Ержа, незвана ал’ извесно послана. И њу увукоше са сокака у авлију у коло, иако се као отимала мало и викала: »Нем тудом«, и »Не знам ништа!« и тражила да је пусте у кујну да помаже Жужи. Све јој то не поможе, увукоше је између Ниће боктера и Проке плајаша. Ержа се стиди, али игра, и једнако се извињава Проки да не зна ништа, а Прока јој одговара подскочицом:
Метите ме код огњишта,
Ди кувари ватру пире,
Игра коло, звецкају сабље хуланера Рушњака и дукати на врату паорских девојака, а цицане паорске сукње све се чисто ломе; охрабрила се и Ержа, па тресе и везе до Ниће боктера, па распалила и њега, те јој и овај рече своју:
Ма остала без кецеље. И-ју ијују!
Коло се ширило, па је све веће и веће. Сред великог Нићиног кола ухватило се друго мање, у које се похватале неке трговачке калфице и неке фрајле у шиширима. Зову их ови из великог кола, они се лепо захваљују али неће, изгледа очевидно к’о да хоће да су одвојени к’о зејтин над водом. То увреди Нићу, који је био већ у том стању кад је човек искрен, а и иначе је био ово његов дан, па поче:
Па да видиш чудеса:
Како ћифте воде коло,
Поред Нићиног великог паорског кола, и у њему оног ћифтанског малог, ухватило са још једно треће, опет паорско. У њега увукоше и неке Швабе из другог краја села, а међу њима и Сепла сувачара и жену му Бетику и ћерку Кредлу. Сепл је из поштовања према поп-Спири као лојалан Шваба и мештанин, донео младенцима торту на презент. Унели су је торжаствено; најпре је ишла Кредла са тортом, за њом Бетика са великим штајерским амбрелом, а за њима кривоноги Сепл са тешком лулекањом и са отромбољеном доњом усном. Извињава се Сепл да не зна српски ни говорити а камоли играти, све му то не помаже! Игра Шваба ако му се и не игра! Гледа га Нића боктер из оног другог кола, гледа и Сепла и Сепловицу и друге Швабе и Швабице како смешно играју, па отпоче:
А на Шваби кабаница;
Боље игра кабаница
Игра коло, брује гајде, а дечурлија трчи око кола или вија једно друго и провлачи се између играча и играчица, бацају шешире у коло и шорају их оданде напоље, или се купе око ватре где стоји Аркадија црквењак и његов помоћник (негда најглупљи ђак у школи, коме је стари учитељ прорицао да од њега неће бити никад ништа и да неће видети од њега асне ни црква ни општина, па се преварио, јер, ето, овај дотерао до помоћника на звонари), и пале црквене прангије. Накупила се деца па чекају да Аркадија испали једну прангију. Али ће мало подуже чекати, јер га је фрау Габриела замолила да не пуца док је она у авлији, јер каже да има врло хаглих уши.
— Је л’ те, нећеду пуцати канони? — пита фрау Габриела.
— Неће, неће, госпоја.
— Молићу вас, даклем!... Ал’ ви се, је л’ те, не шалите, је л’ те... не, не, немојте дизати ту штанглу! — викну фрау Габриела и запуши брзо своје хаглих уши.
— Знате, страшно сам нервêз!
— Нећу, нећу, госпоја, како би’ ја! — смеје се Аркадија.
— Бићу вам јако обвезана! — благодари му фрау-Габриела, која је такође била у сватовима као и њена одскора непријатељица фрау-Цвечкенмајерка, и час се унутра, а час у авлији налазила.
Фрау-Габриела је била на ручку и тамо се лепо унтерхалтовала. Била је ванредно расположена курисаљем једнога старога штуцера тамо унутри. Није хтела, а ни могла да дâ одговора на једно његово питање врло деликатне природе, па је онако раздрагана изашла у авлију сва румена и зајапурена, па се хладила танком шнуфтиклом. На лицу јој неко блаженство, а уста упола отворила, па к’о да полако пири на нешто, онако к’о у домаћице која сече онога часа из рéрне извађени врућ куглоф, који јој је испао ванредно добар, па се пуши и иде пријатна пара и мирис од њега устима домаћице, и она осећа и на целом лицу показује неописану сладост и милину од тога. Тако је и фрау Габриела осећала неко задовољство, и онако раздрагана изашла у авлију, па, као свако сретно створење, готова била да загрли цео свет. Хтела је да покаже свету да се не туђи од паора, да се покаже као плебејка, па се ухватила и она у паорско коло које је играло и подвикивало у авлији. А ухватила се баш између два угледна и лепо обучена газдачка момка, које су у селу »пајташима« звали, а не знаш који је од кога стаситији и лепши, и тиме је доиста показала да је добра машамода и да има укуса, па је окренула главу лево, и гледала стидљиво у земљу и играла лако као каква швигарица.
— А што ми не хофирате? — запита фрау-Габриела одједаред оне око себе кад јој се досадило ћутање. — Но, и ви сте ми лепи штуцери, кад пуштате даму да задрема покрај вас!... Какви сте ми ви тенцери! Та говор’те штогођ!
— Па,... ми к’о велимо, неће, ваљда, знате, имати форме то, — вели јој један пајташ.
— Ах, абер мајн гот, каква форма! — храбри га раздрагана фрау-Габриела, па му стисну руку да га, к’о вели, мало упитоми и охрабри.
— Па... онај, баш и можемо! ’Ајд’, Севере, ти с’ то боље изучио, — вели пајташ другом пајташу.
— А-јô, дабоме, дабоме, — вели фрау-Габриела, па охрабри и Севера к’о и онога с леве стране. — Да се пофалим онима унутра сас ероберунгом и сас мојим кавалирима...
— А можемо л’, госпоја, да накитимо мало... онако, по нашки... с фронцлама, што кажу, ако не би замерили штогођ? — запита Север.
— О, здраге воље! Их бит’ си; молим вас! — рече фрау-Габриела, која осим речи »фронцле« није ни речи разумела од целог овог смисла, па стаде још ситније вéсти у колу.
Али кад онај »тенцер« извали једну таку поскочицу какву фрау-Габриела извесно свога века није ни чула ни читала где, — фрау-Габриела викну само швапски »На!« с таквим гласом и изразом на лицу као да јој је највећа гусеница пала за врат, и пусти се нагло из кола, па оде као опарена с опуштеним рукама, као кад мокрих руку човек тражи пешкир. И кога да прво сретне на вратима као сведока свега тога, него опет ону фаталну фрау-Цвечкенмајерку!!!
— Јесус-Марија! — викну запрепашћено фрау-Габриела... Фрау-Цвечкенмајер!!
— На, Кристи-Гот, тако вам и треба! — поздравља је ова.
— О молим, молим! И вама и свакоме може то пасирати...
— Јест, кад би фрау-Цвечкенмајер била тако лакомислена, пада се тура и ди јој није место...
— Па, кад буднем ваших година, драга хебаме, онда ваљда нећу бити тако лакомислена, него практиш к’о ви...
— А, извин’те! — прекиде је Цвечкенмајерка. — Ја могу доћи у ваше године, ал’ ви у моје, боме, никад више... Никад, слатка!
— На! И види вам се по... Лако вам је кад је Бонапарта попалио по Оберестрајху све протоколе и матрикуле!
— А већ код вас не могу да прођу ниједни сватови а да вам какав гођ ђаво не пасира! Не мож’те да живите без малера! — вели Цвечкенмајерка очевидно попуштајући... — Тако вам и треба; ал’ баш, баш ми је мило! — рече трудећи се да изгледа као да јој није мило, па је одвуче на страну, онако тајанствено, као што то раде завереници у трагедијама на позорници у трећем чину, и стаде је пријатељски корети, полугласно, да нико не чује. — Ал’ за име божије, либсте, та шта правите то од себе!!! Та зар не знате те рацке обешењаке паоре, те дивљаке, што само то знаду! А да им није нас из Оберестрајха, та не би ни данас још знали шта је »семлпрезла« и »похенес«!... То не знаду, а пасија им је да се прдаче сас ноблесом!
— Е, па фелер је, ето признајем! — попушта фрау Габриела одобровољена и задовољна што, примајући укоре и савете, бар на тај начин, изгледа ипак млађа од Цвечкенмајерке.
— Е, баш ми је мило! Баш бог да прости! Тако вам и треба, кад избегавате нас, па тражите паоре!
Ово оволико сачуствовање дирне фрау Габриелу и она се измири са фрау Цвечкенмајерком.
— ’Ај’те, слатка! — вели јој Цвечкенмајерка, па се узеше испод руке, и оставише пуну авлију паора, и одоше у кућу међ ноблес где им је и место.
А није мање весело било ни у великој соби, тамо где сад уђоше ова два измирена члана ноблеса. И тамо се једнако пило и наздрављало и играло, а баш кад су ове ушле, заћутало се. А заћутало се зато што се невеста Јула стидела и устезала се; а стидела се зато јер ју је замолио стари сват (који тога дана има од свију сватова највише права да захтева) да му отпева ону његову песму, ону коју он и пијан и трезан најрадије слуша, а која је данас баш згодна и к’о поручена да је Јула отпева. А млада, као свака млада, стиди се, па каже да нема гласа. И младожења је жали, па је брани, па и он каже да је извине за данас јер нема гласа, али је другарице утерују у лаж, и веле да она најлепше пева од свију њих.
— Певај, лудо, кад ти стари сват заповеда!... Еј, пусто, што нисам ја на твоме месту, та певала би’ и да пустосват жели — а камол’ кад стари сват тражи! — вели јој једна.
— Та знаш да си млада — шану јој друга — а млâда мора да пева па и да нема гласа, а камол’ када га има к’о ти! Та која никад у веку није запевала, на данашњи дан мора.
— Та имаћеш кад и плакати — шали се стари сват — а сад певај!
— Ех, зар ми опет не знамо какво је млâдино певање! — храбри је отац. — ’Ајд’ певај, певај, Јуло.
А Јула се још једнако устеже, али кад навалише на њу још јаче другарице и рекоше: »Мораш, мораш, Јуло! Да ви’ш да смо ми млâде, како се не би дале молити« — отпоче и она својим лепим, јасним као сребро, девојачким гласом. Запева ону стару нежну песму:
Већ чарне твоје власи
Од мирте венац краси,
Зелене мирте сплет.
Кићени свати вичу:
Одби се вита грана
Од плавог јоргована,
И ту хтеде да заврши Јула, јер док је певала, сва је чисто горела од стида, а око носића и испод очију сва се ознојила. Али сватови навалише, и она мораде да продужи:
Зар нису сеје миле
Доста ти нежне биле?
Куда ћеш? Врат’ се, ој!
Из света зар је момче
Од мајке слађе старе,
Што сузе вриском таре
Ту прекиде Јула опет, јер кад је певајући ову строфу погледала на своју мáму, видела је како се гђа Сида заплакала. Заплакала се и Јула, и глас је издаде. Свати је разрешавају од даљег певања, јер је и њих све растужила. И не би краја хвалама са свију страна; хвалише и песму и песника и певачицу.
Стари сват је сада приповедао куму најпре о песнику те песме, Васи Живковићу, свом коншколару, а после о песми, зашто, то јест, воли он ту песму више свију песама, и даље: како само, ето, тој песми има да благодари што се оженио својом садашњом супругом. Приповедање старога свата било је опширно, и свеће су се запалиле и вечера постављена, а он још није довршио. Његова садашња жена је ту песму певала к’о девојка у једном друштву; она је имала диван глас, а песма била нова, дотле непевана и нечувена у друштву,6 па је све очарала песма, а њега и песма и певачица. Сви гости сад навалише да она продужи и заврши ту песму коју је Јула отпочела, и, после неког опирања и извињавања, запева старосватица пету строфу:
Зар сунце лепше сија,
Ил’ цвеће лепше клија?
О, врат’ се, снаице!
Гле друге дар ти носе;
Од ружа гнездо, красно,
у гнезду гучу јасно
Две сиве грлице!
Не слуша лепа Јула,
Већ белом руком маше,
За њоме вес’о јаше
Тај женик невера.
О, иди, дивна нево,
Где cpeћa за те цвати,
И песма нек те прати
Твог ручног девера.
У нове идеш дворе,
Где заова цвеће бере,
И нова мајка стере
Од садиплатна пут.
Ој, збогом, красна душо,
Па срећна довек буди.
И одјек сродни’ груди
Глас јој је мало дрхтао, али је доиста лепо певала. Док је певала, гледала је једнако преда се, између строфа се тихо извињавала и тужила за оним гласом у млађим годинама, и купила са чаршафа мрвице од пите с орасима и метала их на једну гомилу. И њу похвалише и заблагодарише јој кад је завршила последњу строфу.
Тек после свега овога донета је вечера, на коју су били задржани многи гости, а још толико их је и само остало на вечери. Вечерало се у собама и кујни. Тамо ноблес, а овде плепс, у који овога вечера рачунамо и Нићу боктера, који се иначе радо за беамтера издаје. Њега је, додуше, нудио Глиша Сермијаш да иде у собе где су господа и беамтери, али се Нића извињава тиме што тамо не би био комотан, а вели он: он и не рачуна да једе ако не сме да се наслони на један или други лакат кад једе, а тога тамо у собама не може да буде. Зато је остао дубоко у ноћ и јео и пио у кујни. Кад су га опомињали да иде на дужност, он није хтео, него је слао свакога сата по неког од млађег да духне у рог на сваком рогљу, а он је остао па и даље јео и пио, и страшно лармао у кујни кад је хтео са пуном чашом да иде у собу да наздрави домаћину и младенцима, па му нису дали, него га слали да иде на дужност.
— А зашто да идем, и через кога да идем!?.. Није ме, додуше, нико звао у сватове, ал’ нико ме, фала богу, и не тера! Па зашт’ да идем? Је л’, зашт’! Ко је од добра још побегао?
— Да чуваш село — гракнуше они у кујни на њ.
— Та откако је избушен први бунар у овом селу, та није било бољег боктера нег’ што ће га ноћас бити! Та чува ноћас село сам светац — свети Ђурађ! Та јес’ вид’о колики миждрак има, к’о уланер какав! Лопова нема, јербо све је то данас пијано отишло одавде из авлије, к’о да је било у сватови кад се женио силни цар Стеван!... Ко ће данас на светац да краде!... А и да има, велим, лопава — нит он може бежати, нит га ја могу овакав какав сам вијати и стићи, кад смо обадвоје, што рекли: два дедака, обадва једнака! Хахахаха! Ај, је л’ добро диваним? Него, дај-дер ту чутуру овамо. Ако сам беамтер, баш сам беамтер; и ако сам се најмио, нисам се, што кажу, помамио.
И право је рекао Нића боктер. Све је то било пијано, и тамо по собама и у кујни и у авлији и селу. Тек пред зору умуче песма и свирка и престаде жагор и сватови се разиђоше из призрења према уморним младенцима и сутрашњој киселој чорби. Отпратише кума и старог свата и девера с гајдашем, с којим је после Нића боктер продужио кроз сокаке, вршећи у исто време и своју дужност. Те ноћи, тако уз гајдаша, издувао је весели Нића боктер хиљаду и неколико стотина сати. Срећа те је све по селу спавало као поклано, па га нико није могао контролисати у раду и сутрадан тужити за тако несавесно руковање и вршење његове дужности. Остави га напослетку и гајдаш, и сави у други сокак, оде и он да спава и да се поткрепи, јер ће му требати нове снаге сутра кад оде на медљану ракију и на киселу чорбу, којом ће, заједно с осталим гостима, да тера сутрашњи мамурлук. Можда се и Нића за то спремао, зато се и он извали на прву клупу, покри се кабаницом, и поче по свом обичају да броји звезде на небу (да би пре заспао); изброја седам осам звезда, па захрка јуначки и тај »последњи Мохнканер« из данашњих сватова.
Тако се свршила и ова свадба, али су још недељу дана брујале гајде у ушима мамурних сељана, а годинама се спомињала Јулина свадба.
Шаца је седео наизменце у обе куће (између којих је обаљена тараба одмах на дан свадбе); једнога дана је седео код тетка Макре, а другог код поп-Спириних. Ту му гову. Увек га ујутру питају шта он најрадије једе, па му кувају. Шаца и Јула иду поваздан једно за другим као мачићи. Најрадије се бавили у башти под зовом, иако то није баш ни најмање поетско дрво и место — за оне који нису заљубљени. »А, ви сте ту!« рекне им тек гђа Сида кад их гдегод нађе. »А кад вас човек тражи, не може нигде да вас нађе, к’о да сте у земљу пропали!« вели задовољна мама. А задовољни су и они, воле се све више и више, и још чисто не могу да верују да су се узели и да ће увек заједно бити.
После два месеца отишао је Шаца заједно с Јулом у Беч, да тамо доврши хирургију и зубну лекарију, пошто је покојној стрини дао парастос, а тетка-Макру преселио код таста. Негована и искрено поштована у старим данима својим, ту је баба Макра спокојно очекивала смрт, цуњајући једнако по орману, ветрећи своје рубље и наређујући често у чему ће је сахранити и шта ће све купити за покој душе њезине.
Пера с Маленијом већ давно није био у том месту. Отишао је за ђакона у Б., а у селу остали попови с попадијама; попови и којекако, а попадије никако међу собом.