Поп Ћира и поп Спира/26
Која ће садржајем својим зачудо много бити налик на оне »штампарске погрешке« које се обично у свакој, па и у најбољој, књизи спомињу на крају (где, то јест, пише: како је, и како би требало да је у књизи.)
Прошло је од онога испричаног у прошлој глави повише година, а за то се време доста штошта изменило, и село и парохијани, и попови и попадије, и зетови и кћери им.
Поповима помажу капелани, а поподијама слушкиње удевају у иглу. Попадије су — хтеле ил’ не хтеле то признати — много старије; сад већ и лети, чим захладни, носе ботуше. Једна по једна способност их издаје. Обе носе наочари. Остављају раније штрикераје, и признају и саме да није к’о некад. »Хе, остарело се то, боме! Пролазе године!« тек рекне једна или друга савијајући штрикерај и забадајући штрикнодлу кроз клупче и чарапу. А то још јасније признају кад хоће да удену иглу. Тада обично и једна и друга зову слушкиње које имају много здравије очи, па могу да виде и много ситније ствари него што је, на прилику, какав апотекарски помоћник, кишбиров или хуланерски каплар, Постале су и заборавне, туже се на памћење. Забораве где шта оставе, па често по пола сахата, а и више, траже на прилику напрстак. »Та, ди се само део тај проклети напрстак? Сад је отоич ту био, гром га спалио! Још се сећам да сам га на нарочито место метла да га само не заборавим! Морам зашити ове проклете џепове: сто џепова, а ни у једном ништа!« па се лупају једнако рукама као петао кад хоће да кукурикне; псују, праскају и беде ма кога по кући, док им напрстак не спадне с прста. »О, убио те бог, Персида (или Сида)! Све код тебе мора бити неки ђаво; к’о да ти је сад осамнајст година!« Али ипак ни једну ни другу није издао ни вид ни памћење онда кад треба видети своју противницу, и кад се треба сетити свију оних непријатних ситница из ранијег непријатељства. Памти све и једна и друга, и мада се тужи на слаб вид, ипак зато једна другу још из далека опази, па се једна другој уклања с пута. Избегавају се да се сретну, јер се још једнако смртно мрзе. Али се мора признати да су ипак нешто мање офанзивне и ратоборне него некад; јер сад радије избегава једна другу, а некад је волела него бог зна шта да једна крај друге прође, па да нешто непријатно рекне и добаци једна за другом, да је насекира и отрује бар за онај дан. Али је мржња још ту једнако; она тиха, али стална, вечна мржња. Она их крепи, даје им снаге и мили им живот. Као оно понекој паорској баби што треба свакога дана извесна мера ракије па да се може кретати, — тако је и њима потребна та мржња, да их држи у животу. То им је мотор у животу, и оне бар знају зашто живе или, боље рећи, животаре, јер и какав им је то живот кад их и зуби један по један издају и дају им лицу све више прави бабји изглед. Једна једе само на леву а друга само на десну страну. (И у томе се не слажу!) — Све, све се, кажем, изменило, — чак и онај стари сâт поп-Спирин је доспео у чељадску собу, јер је, како је пакосно говорила гђа Перса, тако оматорио да је поред кијања и кашљања почео већ да баца и »шлајам«, — само она стара гуја, она стара мржња, остаде још да их и даље трује и троши, или држи у животу, како се оне теше.
И попови нису као некад. Говоре, додуше, међу собом ради г. епископа и ради своје пастве, али и то не иде онако срдачно као некад, него онако званично, хладно: никад више да се врати оно старо!
Па и зетови су им се изменили. Пера је постао од учитеља ђакон, а од ђакона поп; а Шаца од берберина хирург и дентист. И славна вармеђа и сви га титулирају: господин доктор Шандор, само му гђа Перса још никако не признаје бечке дипломе његове; јер кад је реч о њему, никад не кажу друкчије него: онај брица! »Та ни му је ни дéка био доктор!« додаје пакосно.
Обојица живе сад у варошима. Шаца у Б. у Бачкој, а Пера у В. у Банату.
Пери је то већ друга варош за ових шест година откако је обукао мантију. И у оној првој вароши било му је добро. Била је добра парохија за попа, али се није допадала поподији. Меланија се осећала ту — како се сама изразила у писму — као закопана, и он је морао тражити нову парохију, и добио је у В. Сад је, хвала богу, и попадија задовољна, више него и сам поп. Меланији се ту допало. Велика варош, има фина варошкога света; свега и свачега што се само пожелети може; »а моја је Меланија за варош и створена«, говорила је одавно гђа Перса. Ту Меланија има забаве и провађања. Колосално је напредовала у клавиру; сад свира и теже пијесе, које се простацима и не могу допасти, а поучава је један Пемак (»кинстлер« у тим пословима), један млад, блед плавушан са малом ретком брадицом, и устима од увета до увета. Није баш тако леп; али је као вештак пријатан. Већ је дваред суделовала у два концерта, која су давана ради подупирања варошког шпитаља и у корист још неких других хуманитарних цељи. А сем тога, сад се још одала и на учење језика. Учи француски, јер је здраво заволела тај језик изображена света. Прилично је изгустирала немачки језик, који гђа Перса још једнако брани, па се ради тога често препиру мати и кћи. Гђа Перса нема ништа против француског језика; штавише, мило јој је, али ипак каже да не треба багателисати ни немачки језик како то почиње Меланија, па каже: да је француски језик баш тако нобл-језик, зар га не би говорила и гђа биргермајстерка Еулалија, као једна велика госпођа, у чијој се кући по три четири пута дневно пије чоколада, а купује хлеб с кимом умешен. Али Меланија остаје при своме, и вели да ни мами не би шкодило да мало више зна француски. Додуше, још га ни она (Меланија) не говори, али се бар меша с онима који га знају, а сад је учи један региментс-аудитор. А њен Пера је и почасни члан неке тамошње официрске касине. То му је Меланија олакшала приступ у те кругове. Гђи-Перси је особито мило било кад је чула за то, па је усхиђено говорила: »О, Пера је направио терно, хауптрефер је направио сас нашом Меланијом!... Кад би он досп’о у тај свет?! Никад! Него њено изображење и моје воспитање!« Сви га уважавају и позивају на официрске балове, који су, као што је већ свакоме познато, свуд у свету најсјајнији балови, па тако и ту.
Често одлазе у тазбину и Пера и Шаца, а и тазбина иде њима у походе, али се Шацини и Перини не састају, не виђају, као ни пунице им. Не мрзе се ови млађи, али се баш и не траже.
И једног летњег дана — осам година после испричаних догађаја у претпоследњој глави — путовао је на коли један млад поп кроз Бачку, враћајући се с омладинског скупа. Био је леп летњи дан. Кола су пролазила Беликим сокаком кроз Б., а баш је било после подне. Врућина беше мало попустила, ветар ћарлија и благо повија гране дрвета испред кућа које пружаху сенке своје до пола пута, и разноси мирис од багрема, орахова лишћа и мирођија из баштâ. Пред једном лепом кућом, још новом шиндром покривеном, са зеленим шалукатрама, и прозорима пуним дивна цвећа, сеђаше на клупи у хладу испод сенастих багремових дрвета пред кућом једна млада жена, а око ње дечица. Једно држаше на крилу, друго и треће сеђаше крај ње и занимаху се јелом, а четврто, најстарије, беше изашло до пола пута и бацаше се прашином на кола која полако пролазише сокаком, и у којима сеђаше путник.
Млада жена, у чистој цицаној хаљини отворено плаве боје са белим бобицама, устаде брзо, и припрети несташном малишану који држаше обе шаке пуне прашине. Путник је погледа. Погледи им се сусретоше, и путнику се учини јако познато то лепо и ведро лице. Погледа на кућу и на таблу на којој су блештала позлаћена писмена и прочита: »Александар Н. Бечлија, хирург и дентист т. ј. зубних болести лечник«.
— Дакле, то је она! Јула! Како је лепа, — прошапута путник у себи, па скиде шешир, махну њиме младој жени и поздрави је. А она се осмехну и отпоздрави га пријатељски. Познала га је.
— А откуд ви, господин-Перо, овамо у наш крај? — рече радосно изненађена, па притрча колима која стадоше, и рукова се с путником.
— Ето, откуд ми се и не надате... Ја са скупа... оног нашег, па сад се враћам кући.
— А, знам, и мој Шандор је посл’о омладинцима поздрав с још некима!... Откад вас нисам видела! А шта ради Маланија... је л’ здрава... како изгледа?
— Фала богу! А како ви? Како господин супруг, је л’ код куће?... А ви, к’о што видим, баш добро изгледате. Је л’ код куће господин Шандор?
— Није! Одазвали га, па мор’о фришко да оде на вашар. Ту сат и по одавде у П. Тамо се неки под шатром потукли... к’о на вашару! — рече Јула смејући се.
— Па, како живите?
— Фала богу, добро. Шандор је поваздан у послу... Здраво нам добро иде...
— Па ви сте сад, није тамо-овамо, већ нека Бечлика!... И не фалите се како сте живили тамо.
— Е, како!... К’о у туђем свету! Није к’о међ својима! Ал’, знате како је: ди муж, ту и жена; па ди је њему добро, мора и жени бити. Па издржи крштена душа и то. Ал’ ја сам једва чекала да се сврше те дерне штудије његове!... Та нема наше Бачке нигди! — вели усхићено Јула. — К’о гођ да сам у Банату, тако је добро! Само кад смо ту!
— Па, бога ми, госпоја-Јуло — смеје се путник — не замер’те ми, ал’ ви лепо говорите српски; а ја сам већ сасвим мислио: научила, боме, наша госпоја Јула тамо немачки, па се одродила, па српски ни бекнути.
— Јест, научила — смеје се она — научила што је Шваба заборавио...
— А-а-а, а ти ту... то су, извесно, све ваши... је л’ те?
— Јесте — рече Јула милокрвно, па их погледа меко матерински.
— Па јесу л’ добри, слушају л’ своју маму и тату који се о њима брину и дан и ноћ? — пита путник и гледа мило децу.
— Т-а-а-а, добри су... само онај највећи... — рече и пружи му на захтев оно најмање.
Путник га узе у кола и пољуби, и метну га на колено. Кад видеше оно троје ово у колима, изјавише и они сложно и једногласно да и њих метну у кола.
Насмејаше се и путник и женица. И ова узе једно по једно, и потрпа их у кола, која сад изгледаху од силних детињих главица као да се из бостана враћају.
— Па, ви се то — смеје се и вели им путник — онако и неауфировани потрпали у кола, а, ситна господо? — рече, па их стаде миловати.
А деца све грцају од смеха и не веле му ништа.
— Е, па извин’те их за сад — брани их Јула; — то је њихова мама крива... Ето, ви’те, остала сам исто онако »гемајн«, баш к’о да нисам у Бечу живила!
— Но, но — смеје се путник — може се то још и поправити! Дакле, молим...
— Дакле... дакле... — поче женица, а не може никако даље, јер се све клања од смеха гледајући на децу која се потрпала задовољно у кола, па се смеју од великог задовољства и радости што се »возе«... Дакле: ово најмање је Сида, оно веће Макра, оно још веће је Ива, а ово највеће је Рада... Рада и Ива су, боме, Бечлије; а Макра и Сида су Бачванке, онако клот Бачванке.
— Па јесу л’ послушни бар, слушају л’? — запита путник и стаде љубити децу.
— Та добри су; — вели Јула — само Рада, он мало... А јес’ пољубио господин-попу у руку, и замолио га да ти опрости што си се бац’о прашином на кола? А? ’Ајд’ одма’ да с’ га пољубио у руку! — рече и намршти се да би га заплашила.
— Нећу — смеје се Рада, који се, сем оџачара, никог на свету није бојао.
— Шта кажеш? — вели Јула, а дигла обрве и направила се озбиљна и строга.
— Нé—ћу!
— Но, леп си ми и ти Бечлија!... Ти си салашар! Одма’ да си пољубио господин-попу.
— Нећу — вели Рада — пољуби га ти!
— Таки господин-попу у руку!... Сад ћеш с кола! — рече, па га ухвати испод пазува.
Рада попусти и пољуби господин-попу у руку.
— Нека, нека! — извињава се путник. — Док нарасте, биће послушнији!... Сирома’ Бечлија, зажелио се прашине! Бадава, види се одмах што ти је бачка крв! Воле прашину! — рече смешећи се, и пољуби Раду.
— И мама сме у кола, је л’ те?... Јел’ те, попо?.. ’Ајде, мама, и ти у кола! — зове је Рада.
— Е, не сме мама, рâно; мама мора да чека бáбу! — рече женица смешећи се.
— Па нека и попа чека бáбу! — одговори Рада.
— Па кад неће господин-попа ни да сврати, — рече женица. — А што се не би баш и скинули мало с кола... бар док се коњи одморе и наране?... Да отворим капију, ’оћете л’? — рече и учини весело покрет капији. — Та ај’те бар на часак.
— Не, не... не могу! — рече путник отимајући се више од себе.
— Ал’ кад вас молим...
— А, хвала, хвала, госпоја-Јуло; морам да се журим! Продангубићу, а морам зором да сам код куће.
— Ал’ ај’те... Ал’ кад вас лепо молим!
— Не! — рече одлучно путник, и превуче шаком уморно преко чела.
— О, баш ми је жао што нећете! Па, поздрав’те Меланију!... О, а тако ми жао што нећете бар мало да свратите!... Па шта ради Меланија — рече наслонивши се на кола, као да хтеде да их бар на тај начин задржи. — Откад се нисмо видили! Чини ми се, читав век! А тако би’ је волела видити! Та биле смо другарице од детинства... та и не знам ни кад смо се познали! Из једног сокака... — рече и засја јој суза у оку. — Па зашто да се срдимо...
— И она... јест’... доћи ћемо чим узмогнемо...
— Па гледајте, дођ’те нам! Ми тако волемо кад нам ко дође у госте!... Ја не могу од деце, а њој је бар лако!
— ’Оћемо, ’оћемо, госпоја-Јуло... Па, Радо, — рече окренув се кочијашу, — можемо л’ већ? — рече и изљуби децу; Раду и Сиду и Макру у образ, а Иву, који је јаузновао хлеба с пекмезом, пољуби у потиљак.
— ’Ај’те, децо, с кола, ’оће господин попа да иде — вели женица деци, и хтеде да их скине с кола.
Али деца неће с кола. Ударило све четворо у плач и дреку, па неће доле, него зову маму да и она седне у кола.
— Доћи ће пóпа; сад ће се он вратити! — умирује их путник.
— ’Ајде, рâно! Чујеш шта каже господин-попа: да ће се вратити — рече женица скинувши већ оно троје мањих. — Ајде, Радо, снâго моја, сад ће доћи бáба! (А Рада легао у кола, па се дере и брани ногама)... Па зар кад бáба дође с вашара с меденим колачима, па запита: »Ди је мој Рада?« а ја да кажем: »Рада побег’о од бáбе!« Зар ће то лепо да будне? ’Ајде, лане моје, ајд’ с кола!... А и господин-попа ће се вратити. Одма’ ће и он доћи; само иде да доведе његову госпоју попадију, а она здраво воле добру децу! — рече и једва скиде Раду с кола.
— »Благо њему!« — рече у себи путник, гледајући лепу расплакану дечицу, која су се поређала крај кола и стајала у реду као какви мали кривци и крупне им сузе капале по оделу и рукама и доле по прашини.
— Је л’ те да ћете доћи?
— Доћи ћемо — уверава путник расплакану децу. — Дабоме да ћемо доћи.
— Ето видите, луде једне, а ви плачете. Дабоме да ће доћи. То су наши добри пријатељи, је л’ те, господин-попо... бáбини пријатељи, је л’ те, и мамини. Господин попа воле твога бáбу, па ће он доћи опет... Он воле бáбу...
— И маму воле?! — рече јецајући мали Ива, кога држаше Јула на руци. Је л’, мама, и маму воле? — рече дете као мало утешено, али још једнако уплашено и уплакано, па турило прст у уста и гледа матер уплашеним и питајућим погледом. — И маму воле?
— Јесте, лане, и маму он воле... и маму! И Сиду, и Макру, и Иву (и пољуби га), и Раду, и бàбу све воле господин попа, све; и твоју маму воле! — рече Јула умирујући га и бришући сузе детету и себи кришом... — доћи ће он опет...
— Ваше црте... ваше лице! — рече путник сав потресен, гледајући мало утешеног Иву... — Сушта мати! — додаде нежно.
— А, није... него баш његове; баш исти он, исти отац! — вели Јула, и стаде љубити те црте очеве... — доћи ће, Иво, господин попа опет. Је л’ те да ћете доћи?
— Јесте, доћи ћемо! — прошапута путник. — А сад збогом! — рече потресеним гласом, и пружи јој руку, и рукова се с њом, и гледаше је.
Беше лепша него икада! Онако свежа како се наднела над кола, изгледаше му као бујно расцветана ружа међу пупољцима после мајске кише кад се пружи струком својим преко стазе баштенске. И путник је гледаше милујући дете, и мишљаше и чуђаше се самом себи где су му пре осам година биле очи?! А она га гледаше својим благим плавим очима, својим искреним, вазда пријатељским погледом. И поглед тај, не могаше више да издржи сетом обузети путник него се рукова, скиде шешир, и рече: Збогом! и кочијаш потера коње.
Одоше кола с путником, а деца осташе дерући се из свег грла и бацакајући се у срдитој немоћи својој. А Јула још неко време гледаше за колима која иђаху Великим сокаком, и пратијаше их својим питомим очима, па рече у себи:
— »Баш би’ волела да се видим са Меланијом; да видим је л’ се што променила!«
А затим викну најстаријега да се врати. Јер овај је трчао за колима и дерао се и плакао: хоће код попе у кола, да се вози.
Кола су све више јурила и измицала, а дете све више изостајало, и све се више дерало. Путник се још једном окрете. Био је већ далеко, али још могаше чути и видети како се онај старији »Бечлија« ваља по прашини и дере: »’оћу код попе!«, и видети лепо милу своју познаницу. Стигла беше малога бегунца који се дераше и ваљаше по прашини и бацакаше ногама, па се не дâ матери да га дигне, а она се савила од силна смеха над дететом, па му се смеје, а после га диже силом и вуче преко сокака.
— Да им дођемо у гости!... »Ми тако волемо кад нам ко дође у гости« — понавља у себи путник речи Јулине, па се даде у мисли. — Она је срећна, а тек он, како је он срећан! Како је срећан! — рече путник, па се опет даде у мисли. Дуго је ћутао и мислио тако, а кад већ беху далеко иза вароши, у пољу, одмахну путник руком и рече једно »Ех!« (као кад се човек савлада па прегори нешто најмилије), па ослови кочијаша, једно лепо, смеђе, ирошки обучено момче.
— О, Радо!
— Извол’те, господин пôпо!
— А зашто си се ућут’о?
— А шта могу и смем да диваним, кад ме господин-попа не питаду!
— Па... онако... к’о мислим, зар ти се не досади све тако да целим путем ћутиш?... Ја знам да кочијаши хоће покаткад и да запевају...
— Та... знате... како кад...
— Како: »Како-кад«?
— Па ето тако! То је, знате, како спрам кога... Има то да кочијаши, на прилику, и певаду; ал’ то је и спрам путника. Јербо ви сте, што кажу једно свештено лице, па не знам, знате, је л’ ће вам то бити по вољи, е, па ди би онда ја...
— А како ми опет не би било по вољи? А зар попови не певају к’о и други људи? А зар ја не певам у цркви?... Ми, ви’ш певамо, или управо појимо недељом вама, а ви онда ваљда треба радњим даном нама да певате! А, је л’ тако? — пита путник смешећи се.
— Та, знате... оно јест’ све тако к’о што ви сад велите. Ви појите у цркви, е, ал’ оно је штогођ обашка; оно је појање и пјеније, а ово наше паорско је певање!... А... је л’ те, дуго вам време кад ћутимо?
— А дабоме. Зато ’ајд’ певај... разгали ме; нешто сам ти суморан и дêран! А ја те нисам ни запит’о певаш ли ти.
— Ко? Је л’ ја? А како не би’ пев’о, кад гођ ми је срце весело! Певам и појим, господин-попо. Та пој’о сам ја и керувику у нашем селу... па још пред господин-протом... оним нашим старобечејским.
— Е, да? — чуди се путник.
— Та није да сам је мало високо поч’о, него тако да сам је после мор’о читаво пола сата терати на сваку форму док сам је једва у зло доба истер’о да буде к’о што треба по типару!... Кол’ко је цела служба била дугачка, та толико је још једаред ваљда била моја керувика!... Ал’ су бар господин прота и распитивали за мене! — заврши Рада поносито.
— Е, да?!
— А моја фамилија, а и сви паори, уживају већ, боже, па им већ, већ све расте перје, па ме фале и веле: »Ал’ умеш да цифраш!...« Питајте само господин проту како му се допала молчанска керувика?
— Е, то је видиш, лепо од тебе! Па певај онда...
— Ал, ’оћете л’ неку од они’ иза певнице, ил’ ћете неку, онако, с рогља... онако, што ми кажемо, ројтанску?
— Па... овај... ’ајд’ баш онако штогођ што ви певате... Ил’ ’ајд’ баш ону што ти волеш и највише певаш... ’Ајд’ баш ту!
— А кад баш зактевате, ја баш могу! — рече, па наби на очи свој свилен бачки шеширић, па запева јасним гласом:
Јуло рâно, та ми смо род одавно.
— А откуд ти — прекиде га путник — баш та песма паде на памет. Зар не знаш коју другу?
— Па... овај... господин попо, а како не би’ знао; знам и’ тушта... него, ви кажете: »’ајд’ баш ону што ти волеш«, а ја онда ову, к’о велим, да отпевам, јер, ја... знате, па и мојој се жени имело Јула...
— А зар си ожеђен већ?
— Та, знате, код нас паора како је... ми не мудрујемо много к’о капуташи!.. А да шта ви мислите!? — рече Рада поносито, па се узврпољио на седишту. Постаде интимнији и пребаци десну ногу у кола преко седишта.
— А откад?
— Па имаће му већ фртаљ године... ал’ к’о да је тек јуче било, тако ми лепо прошло...
— Па како, како... јеси л’ задовољан, срећан?
— А како да не будем срећан, кад смо се баш волели, да простите.
— А, волели сте се?
— Јесте, две године и четир месеца.
— Е, то је, боме, дуго.
— Та и није, господине... и не знам кад брж’ су прошле!
— Па баш сте се, кажеш, волели!?
— Та кол’ко сам се само пути тук’о у колу, а све через ње!... Све је до мене морала да се ’вата у коло, па да игра нуз мене!
— Па зашто је онда ниси одма’ уз’о?
— Хе, та уз’о би’ је ја одма’ чим смо се први пут погледали у колу, ал’ ми она моја дêрна фамилија није дуго времена давала.
— Е, да, а зашто ти није давала?
— Та... к’о бајаги, ми газдачка кућа, а ја млезимац, а она сиромашка девојка!... Па ми моји говорили: није, кажу, спрам нас!
— П’онда?
— П’онда ја им кажем: кад моја Јула није спрама нас, нисам ни ја спрама друге! Нег’ ил, њу, ил’ никоју! И кажем им: ако ми Јулу не дате, ја одо’ у солдате од своје воље... а и оч’о би’, сунца ми!
— А шта они онда?
— Е, п’онда су морали да малко попусте. А бáба ми каже: »Кад волеш њу већма нег нас, па нек ти је, каже, на част! Ал’ ја, каже он, нећу више да те признам за сина. Нећеш, каже, добити ништа; не надај се тâлу, каже! Све ћу приписати, вели, на варошки шпитаљ.« А ја кажем: »Фала вам к’о оцу и за ово досад, што сте ме, то јест, родили и одранили к’о сина! Имам ја, фала богу, две здраве руке, нисам неки богољ, и моја Јула две, па ћемо се ’ранити и таворити већ и брез тога вашела тâла!... А ви, реко’ му ја, подајте на шпитаљ, па нек се помогну и башкаре и трезне по њему пијани вандровкаши Швабе, па нек моле бога за рацки спокојдуше!«... Ал, није дао, к’о што је срдит рек’о и обрек’о! Кад је била »јабука«,, па га моја Јула пољубила у руку, а бáби удариле сузе, па ти он њој девет дуката и један солферин на дар! А кад смо изашли и пошли кући, а он највеселији од свију нас, па мене шаком по шеширу, па ми каже: »Ао, кандило ти туњаво, унцуте један! Ала имаш здраве и добре очи, деране! Ала и не знаш шта ваља!« каже ми бáба... »Е, сад баш видим лепо и признајем те, каже, да си мој син, и моја крв, што кажу. Та Бирцлијин си ти, па није ни чудо! А Бирцлијини нису никад, каже он, којекога у кућу доводили, нити ма куд удавали, него све оно што је најлепше!« И тако бáба омекш’о па сад он највише ужива у мојој Јули, и већ бог зна како одаје јој чест: све му она свлачи чизме, не да ником другом, нит’ сме ко. Па му дика што му сна лепа. »Лепе коње и лепе жене, каже он; е, ако ни по чем, по том ћеш о’ма’ познати Бирцлијине!«
— Знам Бирцлијине!
— И сад смо код њега... Тако покаткад кочијашим мало... За ово што од вас зарадим, купићу мојој Јули фину мараму фердинку. Бáба каже да кочијашим: »да се израна научим, каже ми он, како је од своји’ руку и о свом комаду живити!« А нисам јој ни каз’о да ћу јој купити мараму: па да ви’ш њене радости кад прекосутра увече нађе нову мараму под јорганом!... Е, та само то ће ми вредити сто форинти!
— Па сад се волете и слажете, је л’?
— Та к’о со и ’леб, што кажу.
— А је л’ добра, је л’ лепа?
— Па свака је Јула, господине, и лепа и добра. Је л’ њој само име »Јула« — не питај, нег одма’ узимај док није други дочеп’о! — рече Рада блажено, баш онако са срца, па завали шеширић и запева. Оде глас високо до неба и далеко се разли, мислиш преко целе равне Бачке! Као она свила у пољу што се извија у јесен, тако се изви и отеже са весела срца Радина сетна песма: »Душо Јуло, срце увенуло!«
— Шибај, Радо! — викну путник и брзо притисну, као да хтеде натраг у око повратити ону сузу што му заблиста у оку. — Терај боље!
— Хааа! — викну Рада на коње, и пуче ирошки бич преко њих, и коњи полетеше као бесни равним бачким путем, а он запева онако за себе, ради свога задовољства:
Па ћеш рећи: то је моје било,
Моје било, за мном уздисало,
Уздисало, и мене љубило;
А сада га друге грле руке,
Друге руке, друга уста љубе!
Сунце се већ спустило, заклонило га већ бескрајни рит с високом трском, још мало па ће и заћи, а Рада тера једнако своје бесне коње. Превезли их и на скели на банатску страну. Већ се и ноћ спустила и обавила све унаоколо, све, па и бескрајан рит који се пружаше далеко на лево од долме. Подухнули већ и ноћни ветрови, заталасало се оно бескрајно тршчано море у риту, и тајанствен елегичан шумор и песма узлелујане трске заноси сањаријама занетог путника, и он будан сања о изгубљеној срећи!... Лете коњи к’о бесни широком и високом долмом поред рита, пуца Рада бичем онако из свога расположења, и пева, мислећи на своју Јулу, неку песму коју заглушује топот коња, или је од времена на време односи ветар и меша је са шумом узлелујане ритске трске и псовком чобана, који псују ритске комарце што се ни запаљене ватре не боје, него насрћу.
А путнику дође мало лакше. Дође му воља и зажели да упрегне шест таквих хала па да пуца бич, а да потерају још брже, да још брже полете! да прелети тако сву Бачку и Банат и цео свет; да оде и остави за собом све, и срећу и несрећу своју, па да лете коњи тако и да га носе тако све до на крај света, у мрак, у пустолину...
— Е, фала богу, кад смо ту! Ево нас! Још мало! — рече Рада већ у зору, и показа бичаљем на црквени торањ, на читаву шуму од ђермова, и на крајње куће које се, онако пепељасте, разазнавале из лаке летње јутарње магле и јутарњег сутона.
— Зар већ! — уздахну путник, пренувши из својих мисли.
Београд, 1894.