Поп Ћира и поп Спира/24
У њој је описана свеопшта радост двеју породица, тетка-Макрине и поп-Спирине породице, којих су породица најмлађи чланови Шаца и Јула.
Док је ово овако било код поп Ћириних, каква дивна и пријатна супротност код поп-Спириних! Кад је поп Спира дошао и ушао са купљеним стварима, изашла му на сусрет гђа Сида и Јула. Обе забринуте, гледају га у тежњи да му прочитају с лица, шта им доноси: срећу ил’ несрећу. Виде га расположена, па им одлакну, а још већма кад видеше да се ето сам сетио да их изненади, и гђа-Сиду и Јулу, па се чак и Шаце сетио, купио му лепу пошу од црвене свиле, коју боју, као што је познато, сви бербери воле особито. Чим је то видела гђа Сида слутила је да је добро. Одмах је осетила, како се сама изражаваше, да јој се »онај тешки камен за три фртаља помако«, и лакши јој био, али га ипак запита, пославши Јулу у кујну, шта је и како је прошао.
— Фала богу! Фала богу, то само кажем ја, а то боме, треба и он још више и још пре да каже. Видиш ти, молим те, само њега! ’Оће он екселенцију да превари! Умал’ му нису слиндарили ону браду.
— А шта је с тобом?
— Са мном? Ништа! Врло добро! Екселенција ме извинила. Добио сам дишпензацију и сатисфакцију! Ја изиш’о к’о невин, а он к’о дрзновен клеветник који се дрзнуо да обмане и само његово преосвештенство! Замерио ми је само то што сам се часловцем послужио, каже: то су црквене утвари, па није, каже, лепо употребљавати их. А затим нам је обојици примјетио да се нисмо требали ниједан заборавити толико, ни ја ни он. Каже преосвештенство: »Ви јесте сол земљи: ашче же сол обујает чим осолитсја; нивочтоже будет ктому точију да исипана будет вон и попирајема человјеки.« И право је и казао. Засад нам, каже, прашта, ал’ нам је совјетов’о да одсад у миру и лепом согласију живимо. А њему прашта покушану превару.
— А зар га је хтео преварити?
— Та тужио ме да сам се послужио пентикостаром, па он ост’о без зуба... а оно није ни била та књига, него часловац...
— Па... овај... а зар то није било...
— Та, кад добро промислим — вели поп Спира као сваки човек кад прође опасност — па готово да и није било све онако... Сад већ, бога ми, и ја видим да ми је сав стра’ узалуд био. Ништа од свега тога, моја Сидо, није истина! Какав зуб избијен! Какав зуб! Као да се тако лако вади зуб! Вуку паора од јутра до подне док му ишчупају зуб, па још с драге воље пристаје човек (и онај што му ваде, и онај што га вади), — па једва га извуку! А ово нит’ је он хтео, нит ја још мање, па — испао зуб!... То је све била само једна паклена обида и клевета и ништ’ више! Чудим се само како сам се мог’о тако уплашити.
— Е, да!?
— Та клевета; дабоме да је клевета! Та већ само то што је казао да сам употребио пентикостар, па то му је већ прва лаж. Није пентикостар, него часловац, мали часловац! И то још и није онај прави часловац, од оних из Русије послатих, него други неки, трукован код неког Швабе (и то без титли, без титли, Сидо) који, управо, не би ни смели држати ни у православној порти, а камоли у туторској канцеларији цркве нашега благочестија! Та већ само је зато заслужио да буде обријан што увлачи унијатске књиге у православне цркве!! А часловац је његова сопственост, он га је купио и донео. Да га питам, ко руши православје? А он код владике каже да је пентикостар, само зато што је то већа књига, па к’о вели: и последице морају страшније бити!
— Е, видиш ти само лицемјера једног!
— Е, то сам оћут’о, нисам ништ’ каз’о. Нисам ’тео да га пред екселенцијом утерујем у лаж па да кажем да је часловац био, јер би’ се тако, знаш, одао и призн’о.
— А, па дабоме! Добро си радио!
— Ал’ да ви’ш шта је даље радио! Да ви’ш амишага његова! Па није му доста било да је наш’о какав тако од словесног створења зуб, — па да му се и поверује; него к’о вели, сад је лепа прилика да се и ја наплатим на Спирину конту, и да га конечно уничтожим, да види, к’о вели, преосвештенство како сам оштећен, — па дон’о неки веее-лики зуб, та мал’ те неће бити колик’ полак шапурике... Неки коњски зуб, и то ваљда од оног највећег штајерског коња на коме Крањци вандрују с еспапом по нашим варошима.
— Коњски зуб!... Е, то га је она његова бештија навела да уради; нико други нег’ баш она. Ах, ко да је гледам и слушам! Она, она, и нико други! Та није он толико ни луд ни пакостан! Е, видиш ти само ње како совјетује, к’о неки фишкал.
— Како га је совјетовала, онако умал’ није и прош’о!
— Та шта говориш?!
— Умал’ што њему не оде брада!
— Та, оно, знаш... — вели охрабрена гђа Сида, — много га не би баш ни коштало. Ето, наш би га Шаца обриј’о забадава, ако низашта друго а оно за оно наше старо познанство и пријатељство...
— Ал’ да си само вид’ла његово преосвештенство! Остави лепо мене, па уз’о њега на миндрос. Те ти он, бога ми, држ’-не-дај! што рекли. Једва изн’о читаву кожу.
— Тако је то, — трља задовољно руке гђа Сида. — »Ко другоме јаму копа, сам у њу пада«, говорила је увек моја покојна мама!
— Ех, манимо се тога! Било па прошло!
— Право кажеш! Боже, кад прексутра сретнем у порти Персу, — но, та ће ме, знам, појести од једа и пакости. А баш ћу гледати да се сретнем ш њоме! — него, рихтих, умал’ нисам заборавила. Имам да ти јавим једну вест коју смо добили док сте ви били на путу. Наш Шаца добио онај тал. Умрла му једна стара стрина из Итебеја, и Шаца тако ербов’о једно лепо насљедије, па се позива преко наше Варошке куће да иде да га узме, јер он је једини законити и најближи насљедник.
— Еее, бог да јој душу прости, то није рђава вест.
— Вид’о ме јуче из своје официне па ми притрч’о да ми јави, а ја му кажем: нек причека тебе! — Сад може ићи у Беч да сврши хирургију... Он ће остати да доброј стрини дâ шест недеља и да се венча, а после ће ићи да штудира хирургилук.
— То је све лепо, ал’ сватови могу тек у априлу да буду.
— Па добро, а он нек да стрини и пола године!... Далеко је, ал’ шта му знамо... него прстен...
— Прстен!... Па добро, ето, вечерас! Шта ту још имамо да чекамо! Нек вечерас буде формална прошевина, а кроз два-три дана и прстен. Нек оде ко по Аркадију. И њега сам се сетио на путу, е, а како га се и не би’ сетио!... Наспело ми да се мало провеселим. Није шала, толико већ време све у некој неизвјесности и страху; како сам от’шо, а како се враћам из Темишвара!!
После кратког времена дође Аркадија, и био је задовољан кад је чуо да је све добро испало, благодарећи његовој досетци; а још је задовољнији био кад је добио шал, ботуше и стиву лулу; а најзадовољнији је био кад је чуо из уста поп-Спириних да ће сутра однети сто форинти и метнути их у швапску шпоркасу на име Јеле, Аркадијине ћерке, лепе удаваче.
После једног сахата било је све спремно. Аркадија је отишао по Шацу и однео му црвену пошу. Затекао га у дућану баш кад је Шаца туцао кудељно семе и ’ранио штиглице и канаринке, цвркућући им. Шаца је био сав блажен кад је чуо зашто га зову. Одмах обуче душанку вишњеве боје, веза свилену пошу око врата, а према томе и остало одело није било постидно. Тако накићен Шаца, као сваког празничног дана, позвао је свога принципала, а овај опет позове господина Кипру натароша, а Кипра своју супругу. Г. Кипра ће бити на руци Шаци својим саветима и упуствима односно тâла, и зато га је паметно било и позвати. Сви пристадоше радо, и кренуше се од принципала г. натарошу, а од овога тетка-Макри, која се такође свечано обукла, а одатле девојачкој кући, где све затекну у свечаном оделу. Тетка Макра је хтела, као стара жена, краћим путем, између башта кроз дéру, — која је у Бачкој и Банату одвајкада била знак великог пријатељства и љубави, — али г. натарош и гђа натарошевица споменуше да је овако свечаније, а и званичније.
Званични део прошевине био је и свршио се. Гђа Сида изређала је све поименце шта ће Јула у ауштафирунг донети, а тека Макра је опет изложила уз припомоћ г. натароша стање Шацине масе и новога наслеђа, напоменувши да је Шаца и њен једини и неоспорни генерални наследник, било тестамента не било.
— А све то, — заврши тетка Макра, — вик’о једни учени људи, к’о на прилику господин парок, можете се уверити да није никаква варанција, јербо можете у грундупу све да видите и уверите се.
— Та верујемо, верујемо, слатка пријо, — одговара поп Спира — та кад је још комшија комшију преварио!
После званичног дела, пошто је уговорено кога дана да буде прстен, настаде весеље. Зачас се искупило друштво из комшилука. Нашли су и Совру гајдаша.
Отпоче игра и песма и здравице, и ређа се једно за другим наизменце. Све је весело било и није ни мислило на одлазак, нит’ би се ико још за дуго кренуо и кварио друштво, да није обазриви и етикетни принципал први устао да иде, и приметио веселим и расположеним гостима: да је све то лепо, ал’ да ипак треба да имају призрења према поштованом домаћину који се целога тога дана труцкао у колима, па му сад треба топле постеље и укрепителна сна.
На то нико није имао шта да примети, и сви се кренуше поред свег заустављања гђа-Сидиног. Гајдаш је отпратио најпре г. натароша и гђу му, а затим тетка Макру, и најпосле принципала и принципаловицу кући.
А Шаца је био тако раздраган да није никако могао да иде одмах кући, него је ударио сокацима, пун пунцат најлепших мисли и вечерашњих лепих слика и слатких успомена. Иде тако задовољан све напред из сокака у сокак, па мисли како је сретан и пресретан, јер му је вечерас Јула први пут казала: ти, Шандоре, а и он њој неколико пута: ти, Јуло, па и једно и друго удешавало разговор тако само да се што чешће могу тикати... Иде Шаца тако па се сећа свега што је вечерас чуо и видео и доживео. Сећа се како су двапут силазили у подрум по вино, и он и Јула. — »Децо, нема вина; донес’те вина! Тата је жедан, а и гости су!« вели раздрагани домаћин. — »Севај, Тино, у подрум по вино«, додаје г. Кипра нотарош, а Совра гајдаш запева: »Сипај, Тино, кроз кецељац вино!« А они, као послушна деца, готови су да послушају, па он узме она два грдно велика бокала, а Јула чирак са лојаном свећом, па трче доле у подрум, па он точи, а она му светли. А он се шали с њом, па је плаши, па каже да ће јој угасити свећу и отићи, а њу закључати у подрум ако га не пољуби. А она каже да би умрла од страха у подруму у помрчини онако сама, па волије и да га пољуби него да у тим годинама умре од страха у помрчини. А он је онда пита: а боји л’ се и кад је с њим? А она му каже: да се онда, кад је уз њега, не боји никога на свету. А њему мило што га тако држи за јунака, па онда од њу пољуби, а она се отима па му каже: »Срам те било!«, али то тако меко и нежно да му још и сад звоне у глави те речи.
И он јури тако право, а све мисли на вечерашње слике, од којих је једна од друге све лепша и пријатнија, докле се уједаред није нашао далеко изван села, чак на вашаришту, па ту се тек зачуђен зауставио и питао у себи: откуд он чак ту?! Затим се вратио кући, легао, и дуго није могао ока склопити, а два дана још после тога брујале му гајде Совре гајдаша и зујало у ушима оно Јулино: »Срам те било!« Сутрадан је шегра имао муке чистећи браца-Шацине чизме.
Исто су тако задовољни били и они у поп-Спириној кући. Поп Спира је одмах легао, а гђа Сида остала да поспрема после тога калабалука.
А тек Јула, како је она тек сретна и задовољна била! У срећи тој својој хтела је да сви буду срећни и задовољни, па се пустила у разговор са Жужом, и мило јој је било кад јој је ова похвалила укус, и рекла да јој је здраво леп господин младожења, и да ће пасовати једно за друго таман као поручено. А Јули мило па је пита: има ли да кога она воли, и да ко њу воли? А Жужа јој признаје искрено и хвали се, и каже да је многи њих воле, а и она многе њих воли, ал’, каже Жужа, да ниједан није тако леп к’о фрајлин младожења, нити иједан има онаку лепу црвену пошу па да му тако лепо стоји к’о фрајлином ђувегији. Тако су ћеретале све док се није Жужа већ мало и обезобразила, па постала исувише интимна, и док нису чуле мамину заповест: »’Ајд’ леж’те«, и тек онда престаде разговор и насташе слатке мисли и будна сањања под јорганом.
— Ух, та што којом срећом није летње време — вели гђа Сида, сва срећна, склањајући посуће и тумарајући још по соби — а не знам шта би’ дала да је сад лето, па да смо извели гајдаша у авлију или пред кућу! Та мор’о би дувати у оне гајде да се чују к’о оно велико звоно чак до последњи’ салаша, макар му пукле оне његове гајде. Ала би се секирала и кидала она дебела! Еј, моје радости онда! Да је питам сад — вели гђа Сида, отварајући прозоре да се промаје соба — да је питам: кога ће то да обријају! Ил’ мог Спиру, ил’ оног њеног што довлачи неке чифуцке часловце у нашу цркву и вара господина владику!... ’Ајде да се то спава!... Је л’ остало још штогођ, боже, — рече и стаде разгледати по соби. — Та откуд толика запаљена кандила! Гледај само чуда шта га их гору! У свакој соби по пола туцета кандила, к’о на Христовом гробу! Та погаси та кандила, Жужа; та ако је поповска кућа, нисмо ваљда спа’ије од Елеонске Горе!... Уф, не знам шта би дала да ми је само знати зна ли! Што није лето, што није! — рече мећући шлофкапу на главу.
Уосталом, та јој је жеља сасвим излишна била, јер госпођа Перса је још то исто вече — кад је после вечере, пошто је поп Ћира легао, мерила и кројила купљени фланел — то исто вече чула је од Ерже све што је било код поп-Спириних. Јер Жужа и Ержа су и даље лепо живеле међу собом (не хтевши се повести за својом завађеном госпоштином), и састајале се на сокаку, као и пре свађе своје госпоштине, са својим хуланерским капларима, а свака је имала свога. Једнога су оне саме међу собом звале Затрацени, а другога Шецко-Једно. А та су имена они добили према различитом свом темпераменту. Један се љутио кад је видео своју Жужу да с оним другим разговара, и одмах псовао: »Затрацени!« а други није био такав, него коју пре нађе, Жужу или Ержу, а он вели: »Шецко-једно« (каже да му је свеједно), па курише. — Оне су се свако вече налазиле, и том приликом су између осталога још и саопштавале једна другој све што се у кући једне или друге казало, говорило или догодило, а од њих су опет њихове госпође сазнавале све, што је опет био трајни узрок вечитом потпиривању и подгревању једаред већ отпочетог страшног непријатељства. Па је тако и вечерас, поред свега посла, Жужа од времена на време уграбила прилику и излазила с пуним бокалом на сокак своме каплару Затрацену и Ержи, која је опет била са својим капларом, и ту казала све Ержи шта је и како је. Ту су пред кућом пили, па чак н играли уз свирку која се лепо чула из куће. Ержа је после све још тога вечера реферисала гђи Перси.
— Пресело им, да бог дâ — вели гђа Перса кад је саслушала Ержин реферат. — Мож’те сад — вели уморна од силне праске и већ малаксала и саломљена, тако да је већ будила сажаљење — мож’те сад ако ћете три ноћи, кад сте натрефили на лудога Ћиру!