Поп Ћира и поп Спира/23
Из ње ће радознали читаоци дознати (из разговора поп-Ћире са госпођом Персом) шта је и како је било код његовог преосвештенства господина епископа у Темишвару, и како су обе попадије примале закључке тога, тако да га назовем, Темишварског мира.
Никада ваљда с већим нестрпљењем нису очекивана оба попа него овога пута. И једна и друга забринута попадија провела је за то време неколико тешких дана. Ни онај најдужи летњи дан није им се учинио тако дугачак као ово неколико кратких јесењих дана. Па тек ноћи! Како су им ноћи дуге биле које су проводиле у премишљању и једна и друга попадија!
Гђа Перса је била нестрпљива као удавача, а бесна као фурија. У срцу њезином не беше ни толицно кол’ко једна пчиодина глава места за милосрђе и праштање. Дисала је осветом, и само јој се некако далеко чињаше тај жељени дан, дан праведне и слатке освете.
— Ала ће га намазати сапуњавицом! — разговараше се гђа Перса сама са собом. — Ала ће да га обријају, бого моја! — узвикивала је задовољна, шетајући се сама по соби у својим ботушама. Како ће се радовати и блажена бити тога дана кад поп-Спиру обрију, па му не буде остало на лицу ни тол’ко од браде и бркова кол’ко њој на длану. — Па тек кад помисли на ону гђа Сиду. Њу тек да види тих дана, ала би јој се светила. — О, боже, — разговара се сама — дај ми само дотле да живим да сретнем само ону дебелу бештију. Одма’ би’ се зауставила па би’ је запитала: »Извин’те, казала би’ јој, ал’ одавно се нисмо видили, па сад чисто и не знам управо јесте л’ ви то, почитајема госпоја-Сидо, ил’ је то ваш господин супруг, господин Спира, онај што је некад, памтим добро, имао, онако, баш лепу браду? Знате, обадвоје сте сад (што јест, јест!) ал’ обадвоје сте ћосави, онако, знате, клот, — па вас човек и не може тако одма’ да разликује! Ха-ха-ха! — смеје се гђа Перса сатанским смехом сама у себи. — Ал’, рихтиг! О, извин’те, та ди су ми биле очи! Та ви немате мантију, — па ви сте онда госпоја Сида. Да, да, акурат! Господин Спира је друкчије, мора бити, обучен, мада више не носи ни он мантију! — Ха, ха, ха! — смеје се гђа Перса, и лупа се по колену. — Иди до ђавола, Персида, откуда ти та ђаволства падају на памет! Баш ти то није ни најмање лепо. Хахаха! О, жено, часни те утук’о!...
Колико је лепша слика у поп-Спирином дому. Колико је више хришћанске скрушености и помирљивости показала гђа Сида ових дана! Још пре поласка попина била је, као што је врло природно, јако узнемирена и забринута. Кад га је спремала на пут, метла му је, као и увек, шунке и сира у кола, и посаветовала га да буде умерен, да се лепо и питомо опходи с оним, да га понуди шунком, јер (споменула му је гђа Сида) »он воли шунке и увек је фалио наше шунке«, па извесно неће моћи одбити.
А док је био поп Спира на путу, гђа Сида је по неколико пута дневно прочитала Сан матере божје од којега је неких десет-петнаест егземплара имала позашивених у лајбовима од хаљина и по шифонерима мећу вешом, и за иконом, и у џепу старе бунде којом се покривало тесто за киселу штрудлу кад је било хладније, па није била довољна само велика зимска марама. Читала Сан матере божје, крстила се једнако, и једнако надгледала запаљена кандила и мењала »дугмад« И доливала зејтин. Тих дана у поп-Спириној кући, куд се год човек окренуо, могао је да види све сама нека кандила, — и она што висе, и она у окрњеним чашама старога фазона која се пре шездесет година доносила у мираз, — где горе и пред иконом св. Ђурћа, кућевног патрона поп-Спириног, и пред иконом светих неумитних врачева Кузмана и Дамјана, патрона гђа Сидине фамилије, и још неколико, тако да је једно кандило горело чак и пред прекрасним Јосифом и Пантефријевицом, иако су они чак из Старога завета, али грдан страх гђа Сидин претворио је контрафу у икону, и ваљда јој је дошапнуо ону стару пословицу: »Добро је и ђаволу понекад упалити свећу!«
Тих дана се гђа Сида формално преобразила. Била је сушта благост, мека као памук, није никог грдила, па чак ни Жужу, него је само саветовала: »Са лепим се, говорила би тих дана, увек више може учинити него са виком и праском! Дед’ Жужа, дете моје, отрчи, ако те не мрзи, па донеси мало кромпира из подрума!« тако би благо рекла кад је наређивала што Жужи.
Ових дана је поваздан шапутала тихо молитве, па чак и онда кад је у кујни помагала Јули и Жужи, и љуштила кромпире с њима заједно.
— О, боже, боже! — шапутала је гђа Сида. — Само сад нас курталиши овога белаја, а више неће доћи до тога! Више ти, боже, нећемо досађивати!
А Јула јој помаже у послу, и кришом погледа у забринуто мамино лице.
И Јула је трпела ових дана. Пола јој је мисли било овамо код куће, око шпорхерта, а пола чак у трећем сокаку око оног дућана тамо где виси онај бели пешкир, и где се љуља онај цимер од жутога плеха. Читаоци ће се досетити да је Шаца био предмет њених мисли, као што је и она била предмет мисли Шациних. Они се већ више од недељу дана нису видели, јер је гђа Сида замолила Шацу да се стрпи за ово неколико дана, и да не долази и не пролази улицом, бар док се поп Спира не врати с пута. И зато Шаце и нема већ више од недељу дана да дође; иако је киша већ престала и мало се оцедило, а и чизмар му наглавио чизме, ипак га нема. Јула је на њ мислила, и тих дана једнако се чешљала како он воли, па јој је чисто лакше било. А и Шаци је мило било кад је видео то. Није могао да одоли срцу и да буде послушан порукама гђе Сиде, него је једаред ипак прошао њеним сокаком и спазио је онако лепо очешљану, јавио јој се, и она њему љупко, и показала му на фризуру. То је Шаци тако мило било да је сав блажен и пресретан дуго и дуго мислио на Јулу, и дубоко у ноћ прелиставао Песмарицу, читао многе песме и певушио их, па и сам дошао у поетско расположење и спевао једну песму, и по прилици је, да не дозна мама, предао Јули.
У песми је испевана његова шетња, и срећа његова што ју је видео на прозору. У песми куне злотворе ради којих се не могу састајати, али је теши да и то неће дуго трајати; захваљује јој што га се сећа и чешља онока како се њему допада. Нарочито је леп завршетак песме, и он гласи:
Шнекле поређали,
Зулове сте ситно,
Фино бреновали,
Русу косу по мом
Густу очешљали!...
* * *
Ах, фрајлице, благо
Ротшилдово што је!
Кад помислим да ће
Све то бити моје:
Зулове и шнекле
И то бело лице
Рознфорб-боје!
Ах, љубазна Јуло,
Све ће бити моје!
Јула је неколико пута прочитала песму кришом у шпајзу, и знала је одмах онога првога дана напамет. И њоме овлада неко песничко и певачко расположење, па је једнако у себи декламовала ту песму, или полугласно певушила ону познату:
Прођи луче, и мојим сокаком,
Па једнако певуши те стихове, а никако да их се отресе; они је и жалосте и теше у исти мах.
А како је вердија и задовољнија била тих дана њена доскорашња другарица Меланија. Њен заручник је поваздан био код ње. Чим сврши школске часове, а он ’ајд’ одмах к њима. Ту седи у кругу своје будуће фамилије. Мама хеклује тепих од шареног старежа, Меланија извађа свој монограм на салветама, а Пера седи па чита што, или им приповеда што из свог ђачког живота; приповеда им о силним предметима, о силним зорама које су га затицале крај књиге, о испиту, О тешкоћама на њему, или приповеда о каквом свом доживљају где је био на рубу или ивици пропасти, па је за длаку фалило да не плати главом и буде покојни. А оне га слушају и не дишу, и тек кад се спасење исприповеда, оне дахну, и моле га да им више не приповеда тако страшне ствари, јер су, кажу, обе слабих нерава. Или се сви троје скупа саветују и праве план свог будућег стана и праве размештај намештаја. — Са сокака ће имати две или једну собу, из авлије опет две (а испрва доста ће им бити и једна), затим кујна, па чељадска соба. Из собе за ручавање излазиће се у кујну, а из ове у шпајз и у чељадску собу (и онда се неће моћи сваки ђаво довлачити у кућу). По тим собама размештају већ још сад намештај: столове, столице, кревете, канабета, шифонере, штелаже, и томе подобне ствари. Све је лепо намештено у кући (то јест засад још у глави), само су у неприлици с једним широким, не баш најлепше спољашњости, али врло удобним и практичним орманом бестрага старога фазона, мало ће бити да кажем да је из времена блаженопочивше Марије Терезије, а врло вероватно да је запамтио и Сеобу Срба под патријархом Чарнојевићем; јер се приповедало за њ да је био наизменце час у рукама Ракоцијевик куруца, а час га преотимали Монастерлијини Срби, док се напослетку није стално скрасио у српском народу. Ово му је сада ваљда девети или десети пут да је у инвентару ствари датих у »ауштафирунг«, и сам бог зна где је све досад био, и где ће још бити! Јер, судећи по јачини и солидности израде, још ће за многом удавачом доћи у нову кућу; јер »зуб времена« изгледа да је немоћан према њему, као зуб старчев према ораху коштуњцу. Био је врло практичан и потребан, а незграпан и смешан, зато га никако и нису могли продати, јер коме би га год понудили, тај место да пита: »пошто« хоће да пукне од смеја!! (А има таквих ствари којих се човек не може отрести к’о ни онај Доситејев Абу Казем Тамбури, багдадски трговац, што није могао да се курталише својих старих папуча.) Зато су сад и најдуже младенци о њему разговарали, као и где да га наместе, а да не падне странцу или госту у очи.
И баш се о томе у петак пред вече разговарали, кад уђе поп Ћира, а за собом унесе сандук и оне многе накуповане ствари.
— А-а-а! — зачу се из свију грла.
— Но, па како, како? А јесте л’ ми се надали? — пита их поп Ћира, унев са собом у собу грдну количину свежа хладна ваздуха, и сва соба замириса сеном и балегом.
Узбунише се сви. Меланија одмах остави посао, и потрча купљеним стварима, па стаде претурати по њима.
— А шта сте ми, папâ, купили; да нисте што заборавили?
— Дакле, шта је било, Ћиро? — пита нестрпњива гђа Перса. — Је л’ получио онај што је заслужио?
— Све, све сам точно по инштрукцијама извршио — одговори поп Ћира Меланији.
— Дакле?.. — пита опет гђа Перса.
— После, мало после... чућеш већ.
— Јеси л’ добио удовлетворење? — пита гђа Перса, која је тек пре две-три последње недеље обогатила свој и иначе пребогат речник и овом речју.
— Та чекај забога... пусти ме да се издувам! — вели јој поп Ћира. — Падне човек, што кажу, с крушке, па се издува, а некмо л’ ја толики пут издржати. Чекај...
— Уф, папâ, ум готес вилен — рече Меланија, прегледајући рајспулфер — шта сте то урадили! Та здраво је оштар овај рајспулфер!
— Е, сад какав је такав је, ја га нисам млео ни жрнао! Какав си ми казала и написала, ја сам ти такав и купио.
— Није; рâно — вели јој гђа Перса, пробајући га прстима — није оштар, него је твоја кожа на лицу здраво хаглих, па через тога.
— А нашто ти то? — пита је Пера.
— Ех, немој ми се мешати у наше послове! — рече Меланија, па га удари лако и нежно по прстима.
— А зар није лепше лице природно, онако к’о што га је бог створио?! — вели Пера.
— Е, ал’ ја ’оћу да сам теби и беља и лепша него све, све друге женске! — рече и помилова га крадом по образу. — Сви ви мушки замерате и правите се к’о да вам није право, а опет се сви радо осврћете кад видите тако нешто...
— Е, па... — вели поп Ћира, вадећи из сандука ствари — ево и за тебе, мама, да ви’ш да те нисам заборавио... ал’ боље, ’ајд’ погоди сама шта сам ти дон’о! — вели, а заклопио ствар.
— Ју, мамâ, иберашунг! Ааа!
— Да ми ниси купио наочаре?... Ил’ што је зима ту, па се рано смркне, ил’ шта ли, тек почела сам рано да остављам штрикерај, па би ми баш добро дошле једне...
— А, није, мама! А шта ће ти наочари! Кога си требала да видиш, видела си га пре толико година. Хехехе.
— Да није Зборник?
— Није, није ни то... ’ајде да те не мучим... — вели поп Ћира и показа јој купљене ботуше.
— Ју, ботуше! Е то ће зимус душу да ми држи. А пошто си их уз’о? — запита га мерећи их: — Педаљ и три прста дужине, пет ширине. Добро је. А шта су коштале?
— Три и по.
— Шајна?
— Та какви’ шајна!
— Сребра! Ју, жалосна! Преварио те обешењак чифуцки! Ја би’ то, видиш, јефтиније купила... не умеш ти, Ћиро, да се погађаш.
— Па можемо да вратимо; трговац је каз’о да ће примити...
— А, нека; шта је, ту је сад! — рече, и погледа задовољно на нове ботуше, сравњујући их са оним старим на ногама. — А код кога си купио овај фланел?
— Е, ко би га сад знао. Нисам ни заглéдо у фирму.
— Баш да видим је л’ те преварио? А кол’ко си рифи уз’о?
— Двадесет и седам.
— А је си л’ држ’о ти сâм риф?
— Е, још ћу и риф држати. Доста што сам отворио четворе очи, а држало је једно Чифуче. Још је попустио нешто преко двадесет и седам...
— Баш да видим! — рече гђа Перса, па узе риф и измери. — Шта ја кажем!... Двадесет и шест и дритл... Ето шта сам рекла!... Измерио ти је, обешењак један, мање...
— Та баш сам пазио.
— Треб’о си сам да држиш риф. Лопови су то; све сам лопов до лопова! Украшће ти из очију. Мени то већ не би могло пасирати.
— Е, не би ти могло! Кад ’оће да украде, можеш ти сто очију избечити, не помаже ти ништа! Него кажи нек спреме »ајнпренсупу«, назеб’о сам.
— Лопов чифуцки; код тебе жива, два дритла да он украде!!! — То је кад се људи мешају у наше послове! Нит’ се умете погађати, нит’ отићи ди треба, нит’ пазити да не украду! Обешењак један чуфуцки, — љути се гђа Перса, — каприцир’о се баш од попиног фланела да направи својим Чифучићима оне њи’ове »чифуцке оченаше«!
— ’Ајде, Меланија, иди нареди у кујни једну ајнепренсупу за тату — вели поп Ћира; — с пута сам, па сам мало назеб’о.
— А куд се ви спремате? Та остан’те на вечери — зауставља гђа Перса Перу.
— А не, доћи ћу ја већ одмах после вечере — вели Пера.
— Е па добро, ал’ извесно...
Изађоше и Меланија и Пера, а из кујне се мало после чу једно: »Јуф!«
— Дакле? — устаде гђа Перса, која је досад к’о на жеравици седела. — Дакле, шта се свршило? Је л’ дош’о и онај?
— Дош’о је — рече поп Ћира, па превуче шаком преко чела. — Ено га код своје куће.
— дош’о?! — запита зачуђена попадија и седе.
— Дош’о к’о што је и от’шо!
— Па, онда...
— Пааа, па онда... није било ништа.
— Па, ако није било, ал’ ће ваљда бити? — рече гђа Перса, и устаде, па стаде нервозно спремати и без икакве потребе премештати ствари с једног места на друго.
— Што је било, било је; што је к’о им’о да извуче, извук’о је.
— Па је л’ повук’о?
— Јесте, повук’о је твој красни супруг, к’о и увек.
— Не разумем те!... А он?
— Он се извук’о. Ја сам повук’о, а он се извук’о, к’о и увек што је. Разумеш ли ме бар сад? — рече поп Ћира, па устаде и стаде се шетати, а и попадија устала, па се и она шета; он нагоре, а она надоле.
— Не знам ја те твоје ребусе; него ти мени кажи онако просто, клот, све по реду, шта је и како је то било?
— Дакле, слушај! Кад смо сели у кола, ја сам све онако урадио к’о што си ми ти казала. Натук’о сам капу и увук’о сам главу у бунду, па сам тако ћут’о све до чарде. Кад се он сиш’о с кола, ја сам промолио главу на фришак »луфт«. Није шала, неки’ три сâта издржавати к’о неки »фусбад«! Чим се он вратио, а ја опет главу у бунду к’о корњача, па тако све до Ченеја. Е, ту нисам већ мог’о да останем на коли, него ме ђаво натента, хоћу да шпорујем; па нисам отиш’о у биртију к’о што сам треб’о, а и сâм мислио, него и ја одседнем код ченејског попа.
— Знам га, што има жену Тину, Тинин Акса. Та како га не би знала.
— Није Тинин, него луциферов, обешењак један! Чекај само, да ви’ш комендије. Код њега смо вечерали и преноћили; а нико други него он укр’о ми је, док сам ја спав о, онај мој corpuѕ delіctі, онај зуб...
— Укр’о зуб! — понови гђа Перса, и скочи са столице, и пљесну се рукама. — Доста ми је, доста! Немој ми казивати, нећу да те слушам! Боље главу да су ти украли. Нећу, нећу ништ’ више да чујем.
— Па добро кад нећеш, ја и волијем.
— А јеси л’ примјетио? Је си л’ се опип’о ујутру?
— Ћавола примјетио! Опип’о сам се, и учинило ми се да ми ништа не фали.
— Ух, ух, ух! — хуче гђа Перса и лупа се по челу. — Остави ме... немој ми приповедати! Идем у кујну... кад радим, а ја онда заборавим, па се бар не секирам.
— Па иди! Ти ионако најбоље знаш да направиш ајнпренсупу.
— Боже, Ћиро — рече гђа Перса, и рашири и диже руке као стари пророци — и теби је још до јела!? Ух, ух, ух! Идем, идем! — рече и пође, па застаде. — А шта је било даље? От’ш’о си, дакле, празни’ шака код господина владике?
— Камо среће да сам, ал’ то је ђаво што нисам. Да сам от’ш’о празни’ шака, било би само штете; ал’ нисам, па је било и штете и срамоте! Да ви’ш само даље чиме су ме натоварили!
— Јао жалосна, зар има што још и горе?!
— Слушај само! Кад одемо код његовог преосвештенства, а он нас лепо прими. Поч’о нас је совјетовати... и већ тако даље, да ти не отежем, видим да се већ врпољиш к’о ђаво на џомби. Кад ме је запит’о шта је и како је било, а ја му онда кажем да смо се споречкали, и да се он онако У јарости бацио на мене оним дебелим пентикостаром — оним са оним дебелим корицама —, и тако ме незгодно ударио да ми избио зуб. А да је све тако, може се, реко’ ја, преосвештенство уверити из приложенога corpuѕ delіctі-a. И ту му онда предам онај замотуљак са зубом унутра.
— Е, па видиш, па им’о си зуб...
— Та чекај, молим те!... Немој да си тако брзоплета. Им’о сам зуб, ал’ нисам им’о памети ни колико онај прави притјажатељ тога зуба! Дакле, ја извадим онај замотуљак и опипам га... Осетим лепо: тврдо испод руке, па мислим: добро је, ту је! и предам га тако зовијена владици. Екселенција узе замотуљак, разви га и погледа. Ништа ја не видим шта је извадио, јер ја и Спира седимо на канабету овако к’о сад ја и ти, а владика за шрајптишом к’о сад до оног ормана тамо. Гледа... гледа. Извади наочари, метне их на нос, а смеши се све, па опет гледа, и пита ме: је л’ то мој зуб. — »Мој, одговорим ја, ваше преосвештенство!« А мо’ш мислити како ми је било, час ме зима, час врућина спопада. Не знам још шта је, ал’ већ видим да ће то све на моју конту да се запише. Затим дозове свог секретара, једног младог и финог ђакона, па му каже: »’Ајте, вели млади амице, ви сте млађи, имате много боље очи, видите ово, молим вас.« — Ђакон уз’о, па и он разгледа, па и он се смеје! Смеје се и он смеје и екселенција; обадвојица се смеју, а екселенција се све тресе од смеја, тако да му је и ћелепуш спао. Та шта се, врагу, смеју, мислим ја, а екселенција ме запита: »А је л’ ово баш ваш зуб, оче Кирило?« — »Да, ваше преосвештенство, — поклоним се ја и одговорим му. — Мој рођени зуб. Слуша ме већ скоро пола стољетија беспрекорно. Мој рођени!...« Ђаво ме натера да још пофторавам то. Кад му ја то рек’о, а екселенција формално паде у фотељу, па се ухвати за трбу’... овај притиснуо појас... па се смеје, смеје... све се тресе. Сви се смеју грохотом, па и онај, и он се смеши, само тишије.
— Јао мене! — устаде гђа Перса, — а шта је то било?
— Та ово је, ово је коњски зуб, оче Кирило, — вели владика. — Та погледајте га боље колики је, та није ваљда већи од њега ни онај »зуб времена« што се зове!
— Јао мене жалосне! А откуд сад опет коњски зуб!
— »Забога, та где сте га само нашли!« вели ми господин владика. — »извол’те се уверити сами.«
— Ух, ух, ух!
— А ја приђем и погледам га, ал’ имам шта видети! Коњски зуб, сасвим коњски, и то још колики! Таква велика зубекања, какву ја, Персида, свога века нисам вид’о!... Вид’о сам само једаред још један такав, и то на цимеру једног дентиста... виси као цимер, да се из далека види! »Ха, ха, ха, смеје се екселенција. Та где сте га само нашли?« — Али, молим вас, ваше преосвештенство, услиши те ме! Та нисам га ни тражио, нити сам га наш’о! — извињавам се ја, а све се око мене окреће к’о у каквој полки. До-до-дошло ми, у земљу да пропаднем.
— Уф, уф, уф! — виче гђа Перса. — Па што ниси проп’о, бар не би’ сад знала за моју срамоту. Ух, ух! А шта онај обешењак?
— Добро си рекла да је обешењак. Обешењак је, онда сам тек добро вид’о да је обешењак. Упреподобио се, па се к’о бајаги и он чуди, па се умеш’о и он, па и он гледа поиздаље, и вели: »Доиста, доиста! Зуб никако није од, на пример, каквог крштеног створења, ни мирјанског, а камо л’ свјашченическог, каже... Ја, каже он, познајем сву фамилију мога, садá на жалост господина супостата, сви су они до дубоке старости, додуше, имали и здраве и јаке зубе, — али тек, тек, каже он, оваке зубе да су имали — то ми, ваше преосвештенство, каже он, није било познато! Сасвим имате право, то је, к’о што сте изволели примјетити, сасвим сушти коњски зуб!... А, наравно, додаје он и распирује још више, човек кад тоне, а он се онда, што кажу, и за сламку ’вата! Али ја му праштам, преосвештенство, и једина ми је утеха у речима, каже он, миропомазаног псалмопевца, каже, који вели: »Да постидјатсја и посмрамјатсја ишчушчи душу моју, и да возвратјатсја и постидјатсја мисљашчи ми злаја«. Е па зар ту човек да не побесни! Персо, он... поп Спира... окуражио се, па он декламује на словенски псалме пред екселенцијом; а ја, ја се сплео па ни на српском не знам ништа да бекнем; не би знао у том магновенију казати ни како ми је име!... Е, можеш мислити како ми је било! Отвори се, земљо, реко’ у себи.
— Уф, уф, уф! Ал’ како ниси позн’о да је већи зуб?
— А како и да познам! И ту су ми доскочили, обешењаци једни! Ја сам мали зуб завио у велико парче папира, а они су завили велики зуб у мало парче папира! Е, ко, ђаво да позна!.. Ето у томе је сав њихов кумст, и сва моја несрећа и малер.
— Еј, наопако ти звонило, и теби и нама с тобом.
— А екселенција се наљутила после поп-Спириног псалма... па умал’ још ја нисам изиш’о крив, к’о да сам га намерно хтео преварити. Умал’ мене нису обријали! — »Ово је или хотимична превара, или — вели екселенција намрштено — или незграпна шала са мном! А то ми ни једно није мило, оче Кирило!«
— Ћиро, Ћиро!
— ... Бадава сам се ја правд’о да нисам; да сам поно мој рођени, а да је то нечија ваистину сатанска и паклена унцутарија и моја сувишна искреност према људ’ма, и да сам ја невина жертва свега тога... да ми је неко променуо и подметнуо!... Ајâ... Екселенција остаде при том да сам хтео да га облажем, а вероваће ми, каже, да ми није била то намера, само тако ако ту пред њим пружимо један другом руку, заборавимо узајамне обиде н помиримо се...
— Уф, уф, уф!... Да се помириш!
— Ша ћу; видим како сам, знаш, фала богу, малерозан, испашћу још ја крив... и... пружим ја први руку, а он као — обешењак један! — не зна бајаги ди да метне онај проклети зуб — а ја једнако држим пружену руку, а он мени зуб у шаку па се ту рукујемо и — измиримо!
— Измирите! Уф, уф! Срећа те нисам дебела к’о она аспида, а сад би ме шлог трефио!
— ... и пољубимо се — завршује поп Ћира свој извештај — пољубимо се на захтев његовог преосвештенства... А зуб задржи ђакон код себе. А знам већ и зашто га је и задрж’о.
— По-пољубите се! »И пољубимо се«, — цитира гђа Перса, сва зелена од једа. — О, пољубио се ти с твојим покојним тáтом Аверкијем што тамо на дувару виси!
— Али, Персида, чекај, чекај, молим те.
— »Чекај!« Шта да чекам? Чекај ти! Шта ти чекаш... ти, ти...
— Шта ја чекам? Питаш ме? Не чекам ништа — плану сад и поп Ћира — или боље рећи, чекам свашта. И ништа ме неће изненадити. (»Уф, уф!« хуче гђа Перса.) Огугл’о сам већ! (»То видим!« вели она). Том човеку помаже и ђаво и бог! Јербо тај човек кад гођ учини какву лудорију, а он, уместо заслужене каштиге, получи незаслужену награду! И сад ме још питаш шта чекам! Шта ја чекам?
— Да, шта чекаш? Шта чекаш још?!! — праска гђа Перса.
— Кад се оно још к’о ђакон вук’о клипка и рв’о с паорима, место да га каштигују, он доби за попа; а кад је задоцнио оно на јутрење, а он, опет, уместо да оде на епитимију, — а он доби црвен појас! Е, па ’ајд’ се вуци клипка с њим! И ти ме сад питаш: шта чекам!
— Јесте, питам те, Ћиро, шта још чекаш? — виче још јаче гђа Перса, сва зелена.
— Шта чекам? Шта ја чекам? ’Оћеш ли баш да ти кажем?
— Јесте, још то чудо и покор ’оћу да чујем.
— Шта ја чекам! Чекам да чујем сад, кад је већ тако пошло, чекам још и то чудо и покор, да је ето тај поп Спира постао — протојереј, прота... јест, прота Спира...
— Шта! Сида протиница! Гром је спалио и тебе с њоме заједно! Доста! — грмну рђа Перса и залупи врата за собом, па оде у кујну к’о фурија.
— Е, па кад баш ’оћеш да знаш како је било; ето тако је било! А да си ти била у мојој кожи наставља поп Ћира, оставши сам у соби — рекла би и ти са мном заједно: фала богу кад је и овако; кад само господин владика није ост’о при том да сам га ’тео намерно преварити.
— Помирили се и пољубили! Мири се ти с твојим дéком, мамаљуго банацка (Госпоја Персина је старина из Бачке), ал’ ја се боме не мирим! — чу се из кујне глас јаросне гђа Персе... — Шта ће сад овај лонац овде кад му ту није место!? Чим се само макнем корак из кујне, одмах се направи вашар!
И одмах затим чу се страшан тресак, и полетеше црепови од треснутог лонца на све стране по кујни. Меланија побеже у собу, а Ержа, бојећи се (из искуства) да њој који други не полети о главу, побеже у авлију право камари сламе, да начупа сламе за пећку. Па и сам Ержин хуланерски каплар, кога су звали »Шецко-једно«, који је већ поодавно џоњао у мраку на авлијским вратима, и коме је у његовом Коњичком правилу стајало да хуланер треба неустрашиво да дочека бар десет бâка (пешака), — и он је побегао кад је чуо ону страшну вику и праску из кујне, па је побегао као да га сам Бунапарта вија. И он се уклонио испред опасности испред које би и читав ескадрон побегао; и бегао је бестрага, ратосиљајући се за вечерас сваког уживања.
Све се разбегло, и надалеко није било живе душе, само је јаросна гђа Перса остала сама да спрема »ајнпренсупу«, јер она то најбоље зна. Али каквих страшних израза није пало приликом готовљења ајнпренсупе. Изгледала је онако сама крај ватре као једна од оних трију у Шекспировом Магбету. Све, све је узела на своје решето, па ни његово преосвештенство није остало неприкосновено.
— Ајнпренсупе! ’Оћех ајнпренсупе! — викала је гђа Перса, мешајући варјачом запршку. — Арсеникума да ти дам, а не ајнпренсупе, к’о што си га и заслужио!... Она протиница пре мене!... Испред носа да ми се измакне!... То ти је оно: »Пошљи луду на војску, па седи кући па плачи!« »Умал’ мене нису обријали!« каже мамуљага банацка... Хеј, викну болно гђа Перса, са дигнутом варјачом, па је изгледала к’о Исус Навин кад је заустављао сунце да не седа, — хеј, та што нама женама није дао бог да ми можемо да будемо попови; да се ми овако, како нас је бог створио, поразговарамо мало с тим њиховим владикама — да видимо ко би кога обријао!!!