Glava dvadesettreća


Glava dvadesettreća


Iz nje će radoznali čitaoci doznati (iz razgovora pop-Ćire sa gospođom Persom) šta je i kako je bilo kod njegovog preosveštenstva gospodina episkopa u Temišvaru, i kako su obe popadije primale zaključke toga, tako da ga nazovem, Temišvarskog mira.

Nikada valjda s većim nestrpljenjem nisu očekivana oba popa nego ovoga puta. I jedna i druga zabrinuta popadija provela je za to vreme nekoliko teških dana. Ni onaj najduži letnji dan nije im se učinio tako dugačak kao ovo nekoliko kratkih jesenjih dana. Pa tek noći! Kako su im noći duge bile koje su provodile u premišljanju i jedna i druga popadija!

Gđa Persa je bila nestrpljiva kao udavača, a besna kao furija. U srcu njezinom ne beše ni tolicno kol’ko jedna pčiodina glava mesta za milosrđe i praštanje. Disala je osvetom, i samo joj se nekako daleko činjaše taj željeni dan, dan pravedne i slatke osvete.
 
— Ala će ga namazati sapunjavicom! — razgovaraše se gđa Persa sama sa sobom. — Ala će da ga obrijaju, bogo moja! — uzvikivala je zadovoljna, šetajući se sama po sobi u svojim botušama. Kako će se radovati i blažena biti toga dana kad pop-Spiru obriju, pa mu ne bude ostalo na licu ni tol’ko od brade i brkova kol’ko njoj na dlanu. — Pa tek kad pomisli na onu gđa Sidu. Nju tek da vidi tih dana, ala bi joj se svetila. — O, bože, — razgovara se sama — daj mi samo dotle da živim da sretnem samo onu debelu beštiju. Odma’ bi’ se zaustavila pa bi’ je zapitala: »Izvin’te, kazala bi’ joj, al’ odavno se nismo vidili, pa sad čisto i ne znam upravo jeste l’ vi to, počitajema gospoja-Sido, il’ je to vaš gospodin suprug, gospodin Spira, onaj što je nekad, pamtim dobro, imao, onako, baš lepu bradu? Znate, obadvoje ste sad (što jest, jest!) al’ obadvoje ste ćosavi, onako, znate, klot, — pa vas čovek i ne može tako odma’ da razlikuje! Ha-ha-ha! — smeje se gđa Persa satanskim smehom sama u sebi. — Al’, rihtig! O, izvin’te, ta di su mi bile oči! Ta vi nemate mantiju, — pa vi ste onda gospoja Sida. Da, da, akurat! Gospodin Spira je drukčije, mora biti, obučen, mada više ne nosi ni on mantiju! — Ha, ha, ha! — smeje se gđa Persa, i lupa se po kolenu. — Idi do đavola, Persida, otkuda ti ta đavolstva padaju na pamet! Baš ti to nije ni najmanje lepo. Hahaha! O, ženo, časni te utuk’o!...

Koliko je lepša slika u pop-Spirinom domu. Koliko je više hrišćanske skrušenosti i pomirljivosti pokazala gđa Sida ovih dana! Još pre polaska popina bila je, kao što je vrlo prirodno, jako uznemirena i zabrinuta. Kad ga je spremala na put, metla mu je, kao i uvek, šunke i sira u kola, i posavetovala ga da bude umeren, da se lepo i pitomo ophodi s onim, da ga ponudi šunkom, jer (spomenula mu je gđa Sida) »on voli šunke i uvek je falio naše šunke«, pa izvesno neće moći odbiti.

A dok je bio pop Spira na putu, gđa Sida je po nekoliko puta dnevno pročitala San matere božje od kojega je nekih deset-petnaest egzemplara imala pozašivenih u lajbovima od haljina i po šifonerima meću vešom, i za ikonom, i u džepu stare bunde kojom se pokrivalo testo za kiselu štrudlu kad je bilo hladnije, pa nije bila dovoljna samo velika zimska marama. Čitala San matere božje, krstila se jednako, i jednako nadgledala zapaljena kandila i menjala »dugmad« I dolivala zejtin. Tih dana u pop-Spirinoj kući, kud se god čovek okrenuo, mogao je da vidi sve sama neka kandila, — i ona što vise, i ona u okrnjenim čašama staroga fazona koja se pre šezdeset godina donosila u miraz, — gde gore i pred ikonom sv. Đurća, kućevnog patrona pop-Spirinog, i pred ikonom svetih neumitnih vračeva Kuzmana i Damjana, patrona gđa Sidine familije, i još nekoliko, tako da je jedno kandilo gorelo čak i pred prekrasnim Josifom i Pantefrijevicom, iako su oni čak iz Staroga zaveta, ali grdan strah gđa Sidin pretvorio je kontrafu u ikonu, i valjda joj je došapnuo onu staru poslovicu: »Dobro je i đavolu ponekad upaliti sveću!« 

Tih dana se gđa Sida formalno preobrazila. Bila je sušta blagost, meka kao pamuk, nije nikog grdila, pa čak ni Žužu, nego je samo savetovala: »Sa lepim se, govorila bi tih dana, uvek više može učiniti nego sa vikom i praskom! Ded’ Žuža, dete moje, otrči, ako te ne mrzi, pa donesi malo krompira iz podruma!« tako bi blago rekla kad je naređivala što Žuži.

Ovih dana je povazdan šaputala tiho molitve, pa čak i onda kad je u kujni pomagala Juli i Žuži, i ljuštila krompire s njima zajedno.

— O, bože, bože! — šaputala je gđa Sida. — Samo sad nas kurtališi ovoga belaja, a više neće doći do toga! Više ti, bože, nećemo dosađivati!

A Jula joj pomaže u poslu, i krišom pogleda u zabrinuto mamino lice.

I Jula je trpela ovih dana. Pola joj je misli bilo ovamo kod kuće, oko šporherta, a pola čak u trećem sokaku oko onog dućana tamo gde visi onaj beli peškir, i gde se ljulja onaj cimer od žutoga pleha. Čitaoci će se dosetiti da je Šaca bio predmet njenih misli, kao što je i ona bila predmet misli Šacinih. Oni se već više od nedelju dana nisu videli, jer je gđa Sida zamolila Šacu da se strpi za ovo nekoliko dana, i da ne dolazi i ne prolazi ulicom, bar dok se pop Spira ne vrati s puta. I zato Šace i nema već više od nedelju dana da dođe; iako je kiša već prestala i malo se ocedilo, a i čizmar mu naglavio čizme, ipak ga nema. Jula je na nj mislila, i tih dana jednako se češljala kako on voli, pa joj je čisto lakše bilo. A i Šaci je milo bilo kad je video to. Nije mogao da odoli srcu i da bude poslušan porukama gđe Side, nego je jedared ipak prošao njenim sokakom i spazio je onako lepo očešljanu, javio joj se, i ona njemu ljupko, i pokazala mu na frizuru. To je Šaci tako milo bilo da je sav blažen i presretan dugo i dugo mislio na Julu, i duboko u noć prelistavao Pesmaricu, čitao mnoge pesme i pevušio ih, pa i sam došao u poetsko raspoloženje i spevao jednu pesmu, i po prilici je, da ne dozna mama, predao Juli.

U pesmi je ispevana njegova šetnja, i sreća njegova što ju je video na prozoru. U pesmi kune zlotvore radi kojih se ne mogu sastajati, ali je teši da i to neće dugo trajati; zahvaljuje joj što ga se seća i češlja onoka kako se njemu dopada. Naročito je lep završetak pesme, i on glasi:

Po čelu ste redom

Šnekle poređali,
Zulove ste sitno,
Fino brenovali,
Rusu kosu po mom
Gustu očešljali!...

* * *

Ah, frajlice, blago
Rotšildovo što je!
Kad pomislim da će
Sve to biti moje:
Zulove i šnekle
I to belo lice
Roznforb-boje!
Ah, ljubazna Julo,
Sve će biti moje!

Sve će biti moje!

Jula je nekoliko puta pročitala pesmu krišom u špajzu, i znala je odmah onoga prvoga dana napamet. I njome ovlada neko pesničko i pevačko raspoloženje, pa je jednako u sebi deklamovala tu pesmu, ili poluglasno pevušila onu poznatu:

Prođi, luče, kad te srce vuče;

Prođi luče, i mojim sokakom,

I moja je kuća na sokaku.

Pa jednako pevuši te stihove, a nikako da ih se otrese; oni je i žaloste i teše u isti mah.
 
A kako je verdija i zadovoljnija bila tih dana njena doskorašnja drugarica Melanija. Njen zaručnik je povazdan bio kod nje. Čim svrši školske časove, a on ’ajd’ odmah k njima. Tu sedi u krugu svoje buduće familije. Mama hekluje tepih od šarenog stareža, Melanija izvađa svoj monogram na salvetama, a Pera sedi pa čita što, ili im pripoveda što iz svog đačkog života; pripoveda im o silnim predmetima, o silnim zorama koje su ga zaticale kraj knjige, o ispitu, O teškoćama na njemu, ili pripoveda o kakvom svom doživljaju gde je bio na rubu ili ivici propasti, pa je za dlaku falilo da ne plati glavom i bude pokojni. A one ga slušaju i ne dišu, i tek kad se spasenje ispripoveda, one dahnu, i mole ga da im više ne pripoveda tako strašne stvari, jer su, kažu, obe slabih nerava. Ili se svi troje skupa savetuju i prave plan svog budućeg stana i prave razmeštaj nameštaja. — Sa sokaka će imati dve ili jednu sobu, iz avlije opet dve (a isprva dosta će im biti i jedna), zatim kujna, pa čeljadska soba. Iz sobe za ručavanje izlaziće se u kujnu, a iz ove u špajz i u čeljadsku sobu (i onda se neće moći svaki đavo dovlačiti u kuću). Po tim sobama razmeštaju već još sad nameštaj: stolove, stolice, krevete, kanabeta, šifonere, štelaže, i tome podobne stvari. Sve je lepo namešteno u kući (to jest zasad još u glavi), samo su u neprilici s jednim širokim, ne baš najlepše spoljašnjosti, ali vrlo udobnim i praktičnim ormanom bestraga staroga fazona, malo će biti da kažem da je iz vremena blaženopočivše Marije Terezije, a vrlo verovatno da je zapamtio i Seobu Srba pod patrijarhom Čarnojevićem; jer se pripovedalo za nj da je bio naizmence čas u rukama Rakocijevik kuruca, a čas ga preotimali Monasterlijini Srbi, dok se naposletku nije stalno skrasio u srpskom narodu. Ovo mu je sada valjda deveti ili deseti put da je u inventaru stvari datih u »auštafirung«, i sam bog zna gde je sve dosad bio, i gde će još biti! Jer, sudeći po jačini i solidnosti izrade, još će za mnogom udavačom doći u novu kuću; jer »zub vremena« izgleda da je nemoćan prema njemu, kao zub starčev prema orahu koštunjcu. Bio je vrlo praktičan i potreban, a nezgrapan i smešan, zato ga nikako i nisu mogli prodati, jer kome bi ga god ponudili, taj mesto da pita: »pošto« hoće da pukne od smeja!! (A ima takvih stvari kojih se čovek ne može otresti k’o ni onaj Dositejev Abu Kazem Tamburi, bagdadski trgovac, što nije mogao da se kurtališe svojih starih papuča.) Zato su sad i najduže mladenci o njemu razgovarali, kao i gde da ga nameste, a da ne padne strancu ili gostu u oči.

I baš se o tome u petak pred veče razgovarali, kad uđe pop Ćira, a za sobom unese sanduk i one mnoge nakupovane stvari.

— A-a-a! — začu se iz sviju grla.

— No, pa kako, kako? A jeste l’ mi se nadali? — pita ih pop Ćira, unev sa sobom u sobu grdnu količinu sveža hladna vazduha, i sva soba zamirisa senom i balegom.

Uzbuniše se svi. Melanija odmah ostavi posao, i potrča kupljenim stvarima, pa stade preturati po njima.

— A šta ste mi, papâ, kupili; da niste što zaboravili?

— Dakle, šta je bilo, Ćiro? — pita nestrpnjiva gđa Persa. — Je l’ polučio onaj što je zaslužio?

— Sve, sve sam točno po inštrukcijama izvršio — odgovori pop Ćira Melaniji.

— Dakle?.. — pita opet gđa Persa.

— Posle, malo posle... čućeš već.

— Jesi l’ dobio udovletvorenje? — pita gđa Persa, koja je tek pre dve-tri poslednje nedelje obogatila svoj i inače prebogat rečnik i ovom rečju.

— Ta čekaj zaboga... pusti me da se izduvam! — veli joj pop Ćira. — Padne čovek, što kažu, s kruške, pa se izduva, a nekmo l’ ja toliki put izdržati. Čekaj...
 
— Uf, papâ, um gotes vilen — reče Melanija, pregledajući rajspulfer — šta ste to uradili! Ta zdravo je oštar ovaj rajspulfer!

— E, sad kakav je takav je, ja ga nisam mleo ni žrnao! Kakav si mi kazala i napisala, ja sam ti takav i kupio.

— Nije; râno — veli joj gđa Persa, probajući ga prstima — nije oštar, nego je tvoja koža na licu zdravo haglih, pa čerez toga.

— A našto ti to? — pita je Pera.

— Eh, nemoj mi se mešati u naše poslove! — reče Melanija, pa ga udari lako i nežno po prstima.

— A zar nije lepše lice prirodno, onako k’o što ga je bog stvorio?! — veli Pera.

— E, al’ ja ’oću da sam tebi i belja i lepša nego sve, sve druge ženske! — reče i pomilova ga kradom po obrazu. — Svi vi muški zamerate i pravite se k’o da vam nije pravo, a opet se svi rado osvrćete kad vidite tako nešto...

— E, pa... — veli pop Ćira, vadeći iz sanduka stvari — evo i za tebe, mama, da vi’š da te nisam zaboravio... al’ bolje, ’ajd’ pogodi sama šta sam ti don’o! — veli, a zaklopio stvar.

— Ju, mamâ, iberašung! Aaa!

— Da mi nisi kupio naočare?... Il’ što je zima tu, pa se rano smrkne, il’ šta li, tek počela sam rano da ostavljam štrikeraj, pa bi mi baš dobro došle jedne...
 
— A, nije, mama! A šta će ti naočari! Koga si trebala da vidiš, videla si ga pre toliko godina. Hehehe.

— Da nije Zbornik?

— Nije, nije ni to... ’ajde da te ne mučim... — veli pop Ćira i pokaza joj kupljene botuše.

— Ju, botuše! E to će zimus dušu da mi drži. A pošto si ih uz’o? — zapita ga mereći ih: — Pedalj i tri prsta dužine, pet širine. Dobro je. A šta su koštale?

— Tri i po.

— Šajna?

— Ta kakvi’ šajna!

— Srebra! Ju, žalosna! Prevario te obešenjak čifucki! Ja bi’ to, vidiš, jeftinije kupila... ne umeš ti, Ćiro, da se pogađaš.

— Pa možemo da vratimo; trgovac je kaz’o da će primiti...

— A, neka; šta je, tu je sad! — reče, i pogleda zadovoljno na nove botuše, sravnjujući ih sa onim starim na nogama. — A kod koga si kupio ovaj flanel?

— E, ko bi ga sad znao. Nisam ni zaglédo u firmu.

— Baš da vidim je l’ te prevario? A kol’ko si rifi uz’o?

— Dvadeset i sedam.

— A je si l’ drž’o ti sâm rif?

— E, još ću i rif držati. Dosta što sam otvorio četvore oči, a držalo je jedno Čifuče. Još je popustio nešto preko dvadeset i sedam...

— Baš da vidim! — reče gđa Persa, pa uze rif i izmeri. — Šta ja kažem!... Dvadeset i šest i dritl... Eto šta sam rekla!... Izmerio ti je, obešenjak jedan, manje...

— Ta baš sam pazio.

— Treb’o si sam da držiš rif. Lopovi su to; sve sam lopov do lopova! Ukrašće ti iz očiju. Meni to već ne bi moglo pasirati.

— E, ne bi ti moglo! Kad ’oće da ukrade, možeš ti sto očiju izbečiti, ne pomaže ti ništa! Nego kaži nek spreme »ajnprensupu«, nazeb’o sam.

— Lopov čifucki; kod tebe živa, dva dritla da on ukrade!!! — To je kad se ljudi mešaju u naše poslove! Nit’ se umete pogađati, nit’ otići di treba, nit’ paziti da ne ukradu! Obešenjak jedan čufucki, — ljuti se gđa Persa, — kapricir’o se baš od popinog flanela da napravi svojim Čifučićima one nji’ove »čifucke očenaše«!

— ’Ajde, Melanija, idi naredi u kujni jednu ajneprensupu za tatu — veli pop Ćira; — s puta sam, pa sam malo nazeb’o.

— A kud se vi spremate? Ta ostan’te na večeri — zaustavlja gđa Persa Peru.

— A ne, doći ću ja već odmah posle večere — veli Pera.

— E pa dobro, al’ izvesno...

Izađoše i Melanija i Pera, a iz kujne se malo posle ču jedno: »Juf!« 

— Dakle? — ustade gđa Persa, koja je dosad k’o na žeravici sedela. — Dakle, šta se svršilo? Je l’ doš’o i onaj?

— Doš’o je — reče pop Ćira, pa prevuče šakom preko čela. — Eno ga kod svoje kuće.

— doš’o?! — zapita začuđena popadija i sede.

— Doš’o k’o što je i ot’šo!

— Pa, onda...

— Paaa, pa onda... nije bilo ništa.

— Pa, ako nije bilo, al’ će valjda biti? — reče gđa Persa, i ustade, pa stade nervozno spremati i bez ikakve potrebe premeštati stvari s jednog mesta na drugo.
 
— Što je bilo, bilo je; što je k’o im’o da izvuče, izvuk’o je.

— Pa je l’ povuk’o?

— Jeste, povuk’o je tvoj krasni suprug, k’o i uvek.

— Ne razumem te!... A on?

— On se izvuk’o. Ja sam povuk’o, a on se izvuk’o, k’o i uvek što je. Razumeš li me bar sad? — reče pop Ćira, pa ustade i stade se šetati, a i popadija ustala, pa se i ona šeta; on nagore, a ona nadole.

— Ne znam ja te tvoje rebuse; nego ti meni kaži onako prosto, klot, sve po redu, šta je i kako je to bilo?

— Dakle, slušaj! Kad smo seli u kola, ja sam sve onako uradio k’o što si mi ti kazala. Natuk’o sam kapu i uvuk’o sam glavu u bundu, pa sam tako ćut’o sve do čarde. Kad se on siš’o s kola, ja sam promolio glavu na frišak »luft«. Nije šala, neki’ tri sâta izdržavati k’o neki »fusbad«! Čim se on vratio, a ja opet glavu u bundu k’o kornjača, pa tako sve do Čeneja. E, tu nisam već mog’o da ostanem na koli, nego me đavo natenta, hoću da šporujem; pa nisam otiš’o u birtiju k’o što sam treb’o, a i sâm mislio, nego i ja odsednem kod čenejskog popa.

— Znam ga, što ima ženu Tinu, Tinin Aksa. Ta kako ga ne bi znala.

— Nije Tinin, nego luciferov, obešenjak jedan! Čekaj samo, da vi’š komendije. Kod njega smo večerali i prenoćili; a niko drugi nego on ukr’o mi je, dok sam ja spav o, onaj moj corpuѕ delіctі, onaj zub...

— Ukr’o zub! — ponovi gđa Persa, i skoči sa stolice, i pljesnu se rukama. — Dosta mi je, dosta! Nemoj mi kazivati, neću da te slušam! Bolje glavu da su ti ukrali. Neću, neću ništ’ više da čujem.

— Pa dobro kad nećeš, ja i volijem.

— A jesi l’ primjetio? Je si l’ se opip’o ujutru?

— Ćavola primjetio! Opip’o sam se, i učinilo mi se da mi ništa ne fali.

— Uh, uh, uh! — huče gđa Persa i lupa se po čelu. — Ostavi me... nemoj mi pripovedati! Idem u kujnu... kad radim, a ja onda zaboravim, pa se bar ne sekiram.

— Pa idi! Ti ionako najbolje znaš da napraviš ajnprensupu.

— Bože, Ćiro — reče gđa Persa, i raširi i diže ruke kao stari proroci — i tebi je još do jela!? Uh, uh, uh! Idem, idem! — reče i pođe, pa zastade. — A šta je bilo dalje? Ot’š’o si, dakle, prazni’ šaka kod gospodina vladike?

— Kamo sreće da sam, al’ to je đavo što nisam. Da sam ot’š’o prazni’ šaka, bilo bi samo štete; al’ nisam, pa je bilo i štete i sramote! Da vi’š samo dalje čime su me natovarili!

— Jao žalosna, zar ima što još i gore?!

— Slušaj samo! Kad odemo kod njegovog preosveštenstva, a on nas lepo primi. Poč’o nas je sovjetovati... i već tako dalje, da ti ne otežem, vidim da se već vrpoljiš k’o đavo na džombi. Kad me je zapit’o šta je i kako je bilo, a ja mu onda kažem da smo se sporečkali, i da se on onako U jarosti bacio na mene onim debelim pentikostarom — onim sa onim debelim koricama —, i tako me nezgodno udario da mi izbio zub. A da je sve tako, može se, reko’ ja, preosveštenstvo uveriti iz priloženoga corpuѕ delіctі-a. I tu mu onda predam onaj zamotuljak sa zubom unutra.

— E, pa vidiš, pa im’o si zub...

— Ta čekaj, molim te!... Nemoj da si tako brzopleta. Im’o sam zub, al’ nisam im’o pameti ni koliko onaj pravi pritjažatelj toga zuba! Dakle, ja izvadim onaj zamotuljak i opipam ga... Osetim lepo: tvrdo ispod ruke, pa mislim: dobro je, tu je! i predam ga tako zovijena vladici. Ekselencija uze zamotuljak, razvi ga i pogleda. Ništa ja ne vidim šta je izvadio, jer ja i Spira sedimo na kanabetu ovako k’o sad ja i ti, a vladika za šrajptišom k’o sad do onog ormana tamo. Gleda... gleda. Izvadi naočari, metne ih na nos, a smeši se sve, pa opet gleda, i pita me: je l’ to moj zub. — »Moj, odgovorim ja, vaše preosveštenstvo!« A mo’š misliti kako mi je bilo, čas me zima, čas vrućina spopada. Ne znam još šta je, al’ već vidim da će to sve na moju kontu da se zapiše. Zatim dozove svog sekretara, jednog mladog i finog đakona, pa mu kaže: »’Ajte, veli mladi amice, vi ste mlađi, imate mnogo bolje oči, vidite ovo, molim vas.« — Đakon uz’o, pa i on razgleda, pa i on se smeje! Smeje se i on smeje i ekselencija; obadvojica se smeju, a ekselencija se sve trese od smeja, tako da mu je i ćelepuš spao. Ta šta se, vragu, smeju, mislim ja, a ekselencija me zapita: »A je l’ ovo baš vaš zub, oče Kirilo?« — »Da, vaše preosveštenstvo, — poklonim se ja i odgovorim mu. — Moj rođeni zub. Sluša me već skoro pola stoljetija besprekorno. Moj rođeni!...« Đavo me natera da još poftoravam to. Kad mu ja to rek’o, a ekselencija formalno pade u fotelju, pa se uhvati za trbu’... ovaj pritisnuo pojas... pa se smeje, smeje... sve se trese. Svi se smeju grohotom, pa i onaj, i on se smeši, samo tišije.

— Jao mene! — ustade gđa Persa, — a šta je to bilo?

— Ta ovo je, ovo je konjski zub, oče Kirilo, — veli vladika. — Ta pogledajte ga bolje koliki je, ta nije valjda veći od njega ni onaj »zub vremena« što se zove!
 
— Jao mene žalosne! A otkud sad opet konjski zub!

— »Zaboga, ta gde ste ga samo našli!« veli mi gospodin vladika. — »izvol’te se uveriti sami.« 

— Uh, uh, uh!

— A ja priđem i pogledam ga, al’ imam šta videti! Konjski zub, sasvim konjski, i to još koliki! Takva velika zubekanja, kakvu ja, Persida, svoga veka nisam vid’o!... Vid’o sam samo jedared još jedan takav, i to na cimeru jednog dentista... visi kao cimer, da se iz daleka vidi! »Ha, ha, ha, smeje se ekselencija. Ta gde ste ga samo našli?« — Ali, molim vas, vaše preosveštenstvo, usliši te me! Ta nisam ga ni tražio, niti sam ga naš’o! — izvinjavam se ja, a sve se oko mene okreće k’o u kakvoj polki. Do-do-došlo mi, u zemlju da propadnem.

— Uf, uf, uf! — viče gđa Persa. — Pa što nisi prop’o, bar ne bi’ sad znala za moju sramotu. Uh, uh! A šta onaj obešenjak?

— Dobro si rekla da je obešenjak. Obešenjak je, onda sam tek dobro vid’o da je obešenjak. Uprepodobio se, pa se k’o bajagi i on čudi, pa se umeš’o i on, pa i on gleda poizdalje, i veli: »Doista, doista! Zub nikako nije od, na primer, kakvog krštenog stvorenja, ni mirjanskog, a kamo l’ svjaščeničeskog, kaže... Ja, kaže on, poznajem svu familiju moga, sadá na žalost gospodina supostata, svi su oni do duboke starosti, doduše, imali i zdrave i jake zube, — ali tek, tek, kaže on, ovake zube da su imali — to mi, vaše preosveštenstvo, kaže on, nije bilo poznato! Sasvim imate pravo, to je, k’o što ste izvoleli primjetiti, sasvim sušti konjski zub!... A, naravno, dodaje on i raspiruje još više, čovek kad tone, a on se onda, što kažu, i za slamku ’vata! Ali ja mu praštam, preosveštenstvo, i jedina mi je uteha u rečima, kaže on, miropomazanog psalmopevca, kaže, koji veli: »Da postidjatsja i posmramjatsja iščušči dušu moju, i da vozvratjatsja i postidjatsja misljašči mi zlaja«. E pa zar tu čovek da ne pobesni! Perso, on... pop Spira... okuražio se, pa on deklamuje na slovenski psalme pred ekselencijom; a ja, ja se spleo pa ni na srpskom ne znam ništa da beknem; ne bi znao u tom magnoveniju kazati ni kako mi je ime!... E, možeš misliti kako mi je bilo! Otvori se, zemljo, reko’ u sebi.

— Uf, uf, uf! Al’ kako nisi pozn’o da je veći zub?

— A kako i da poznam! I tu su mi doskočili, obešenjaci jedni! Ja sam mali zub zavio u veliko parče papira, a oni su zavili veliki zub u malo parče papira! E, ko, đavo da pozna!.. Eto u tome je sav njihov kumst, i sva moja nesreća i maler.
 
— Ej, naopako ti zvonilo, i tebi i nama s tobom.

— A ekselencija se naljutila posle pop-Spirinog psalma... pa umal’ još ja nisam iziš’o kriv, k’o da sam ga namerno hteo prevariti. Umal’ mene nisu obrijali! — »Ovo je ili hotimična prevara, ili — veli ekselencija namršteno — ili nezgrapna šala sa mnom! A to mi ni jedno nije milo, oče Kirilo!« 

— Ćiro, Ćiro!

— ... Badava sam se ja pravd’o da nisam; da sam pono moj rođeni, a da je to nečija vaistinu satanska i paklena uncutarija i moja suvišna iskrenost prema ljud’ma, i da sam ja nevina žertva svega toga... da mi je neko promenuo i podmetnuo!... Ajâ... Ekselencija ostade pri tom da sam hteo da ga oblažem, a verovaće mi, kaže, da mi nije bila to namera, samo tako ako tu pred njim pružimo jedan drugom ruku, zaboravimo uzajamne obide n pomirimo se...

— Uf, uf, uf!... Da se pomiriš!

— Ša ću; vidim kako sam, znaš, fala bogu, malerozan, ispašću još ja kriv... i... pružim ja prvi ruku, a on kao — obešenjak jedan! — ne zna bajagi di da metne onaj prokleti zub — a ja jednako držim pruženu ruku, a on meni zub u šaku pa se tu rukujemo i — izmirimo!

— Izmirite! Uf, uf! Sreća te nisam debela k’o ona aspida, a sad bi me šlog trefio!

— ... i poljubimo se — završuje pop Ćira svoj izveštaj — poljubimo se na zahtev njegovog preosveštenstva... A zub zadrži đakon kod sebe. A znam već i zašto ga je i zadrž’o.

— Po-poljubite se! »I poljubimo se«, — citira gđa Persa, sva zelena od jeda. — O, poljubio se ti s tvojim pokojnim tátom Averkijem što tamo na duvaru visi!

— Ali, Persida, čekaj, čekaj, molim te.

— »Čekaj!« Šta da čekam? Čekaj ti! Šta ti čekaš... ti, ti...

— Šta ja čekam? Pitaš me? Ne čekam ništa — planu sad i pop Ćira — ili bolje reći, čekam svašta. I ništa me neće iznenaditi. (»Uf, uf!« huče gđa Persa.) Ogugl’o sam već! (»To vidim!« veli ona). Tom čoveku pomaže i đavo i bog! Jerbo taj čovek kad gođ učini kakvu ludoriju, a on, umesto zaslužene kaštige, poluči nezasluženu nagradu! I sad me još pitaš šta čekam! Šta ja čekam?

— Da, šta čekaš? Šta čekaš još?!! — praska gđa Persa.

— Kad se ono još k’o đakon vuk’o klipka i rv’o s paorima, mesto da ga kaštiguju, on dobi za popa; a kad je zadocnio ono na jutrenje, a on, opet, umesto da ode na epitimiju, — a on dobi crven pojas! E, pa ’ajd’ se vuci klipka s njim! I ti me sad pitaš: šta čekam!

— Jeste, pitam te, Ćiro, šta još čekaš? — viče još jače gđa Persa, sva zelena.

— Šta čekam? Šta ja čekam? ’Oćeš li baš da ti kažem?

— Jeste, još to čudo i pokor ’oću da čujem.

— Šta ja čekam! Čekam da čujem sad, kad je već tako pošlo, čekam još i to čudo i pokor, da je eto taj pop Spira postao — protojerej, prota... jest, prota Spira...

— Šta! Sida protinica! Grom je spalio i tebe s njome zajedno! Dosta! — grmnu rđa Persa i zalupi vrata za sobom, pa ode u kujnu k’o furija.

— E, pa kad baš ’oćeš da znaš kako je bilo; eto tako je bilo! A da si ti bila u mojoj koži nastavlja pop Ćira, ostavši sam u sobi — rekla bi i ti sa mnom zajedno: fala bogu kad je i ovako; kad samo gospodin vladika nije ost’o pri tom da sam ga ’teo namerno prevariti.

— Pomirili se i poljubili! Miri se ti s tvojim dékom, mamaljugo banacka (Gospoja Persina je starina iz Bačke), al’ ja se bome ne mirim! — ču se iz kujne glas jarosne gđa Perse... — Šta će sad ovaj lonac ovde kad mu tu nije mesto!? Čim se samo maknem korak iz kujne, odmah se napravi vašar!

I odmah zatim ču se strašan tresak, i poleteše crepovi od tresnutog lonca na sve strane po kujni. Melanija pobeže u sobu, a Erža, bojeći se (iz iskustva) da njoj koji drugi ne poleti o glavu, pobeže u avliju pravo kamari slame, da načupa slame za pećku. Pa i sam Eržin hulanerski kaplar, koga su zvali »Šecko-jedno«, koji je već poodavno džonjao u mraku na avlijskim vratima, i kome je u njegovom Konjičkom pravilu stajalo da hulaner treba neustrašivo da dočeka bar deset bâka (pešaka), — i on je pobegao kad je čuo onu strašnu viku i prasku iz kujne, pa je pobegao kao da ga sam Bunaparta vija. I on se uklonio ispred opasnosti ispred koje bi i čitav eskadron pobegao; i begao je bestraga, ratosiljajući se za večeras svakog uživanja.

Sve se razbeglo, i nadaleko nije bilo žive duše, samo je jarosna gđa Persa ostala sama da sprema »ajnprensupu«, jer ona to najbolje zna. Ali kakvih strašnih izraza nije palo prilikom gotovljenja ajnprensupe. Izgledala je onako sama kraj vatre kao jedna od onih triju u Šekspirovom Magbetu. Sve, sve je uzela na svoje rešeto, pa ni njegovo preosveštenstvo nije ostalo neprikosnoveno.

— Ajnprensupe! ’Oćeh ajnprensupe! — vikala je gđa Persa, mešajući varjačom zapršku. — Arsenikuma da ti dam, a ne ajnprensupe, k’o što si ga i zaslužio!... Ona protinica pre mene!... Ispred nosa da mi se izmakne!... To ti je ono: »Pošlji ludu na vojsku, pa sedi kući pa plači!« »Umal’ mene nisu obrijali!« kaže mamuljaga banacka... Hej, viknu bolno gđa Persa, sa dignutom varjačom, pa je izgledala k’o Isus Navin kad je zaustavljao sunce da ne seda, — hej, ta što nama ženama nije dao bog da mi možemo da budemo popovi; da se mi ovako, kako nas je bog stvorio, porazgovaramo malo s tim njihovim vladikama — da vidimo ko bi koga obrijao!!!


Pop Ćira i pop Spira - Sremac, Stevan