Glava dvadesetčetvrta


Glava dvadesetčetvrta


U njoj je opisana sveopšta radost dveju porodica, tetka-Makrine i pop-Spirine porodice, kojih su porodica najmlađi članovi Šaca i Jula.

Dok je ovo ovako bilo kod pop Ćirinih, kakva divna i prijatna suprotnost kod pop-Spirinih! Kad je pop Spira došao i ušao sa kupljenim stvarima, izašla mu na susret gđa Sida i Jula. Obe zabrinute, gledaju ga u težnji da mu pročitaju s lica, šta im donosi: sreću il’ nesreću. Vide ga raspoložena, pa im odlaknu, a još većma kad videše da se eto sam setio da ih iznenadi, i gđa-Sidu i Julu, pa se čak i Šace setio, kupio mu lepu pošu od crvene svile, koju boju, kao što je poznato, svi berberi vole osobito. Čim je to videla gđa Sida slutila je da je dobro. Odmah je osetila, kako se sama izražavaše, da joj se »onaj teški kamen za tri frtalja pomako«, i lakši joj bio, ali ga ipak zapita, poslavši Julu u kujnu, šta je i kako je prošao.

— Fala bogu! Fala bogu, to samo kažem ja, a to bome, treba i on još više i još pre da kaže. Vidiš ti, molim te, samo njega! ’Oće on ekselenciju da prevari! Umal’ mu nisu slindarili onu bradu.

— A šta je s tobom?

— Sa mnom? Ništa! Vrlo dobro! Ekselencija me izvinila. Dobio sam dišpenzaciju i satisfakciju! Ja iziš’o k’o nevin, a on k’o drznoven klevetnik koji se drznuo da obmane i samo njegovo preosveštenstvo! Zamerio mi je samo to što sam se časlovcem poslužio, kaže: to su crkvene utvari, pa nije, kaže, lepo upotrebljavati ih. A zatim nam je obojici primjetio da se nismo trebali nijedan zaboraviti toliko, ni ja ni on. Kaže preosveštenstvo: »Vi jeste sol zemlji: ašče že sol obujaet čim osolitsja; nivočtože budet ktomu točiju da isipana budet von i popirajema čelovjeki.« I pravo je i kazao. Zasad nam, kaže, prašta, al’ nam je sovjetov’o da odsad u miru i lepom soglasiju živimo. A njemu prašta pokušanu prevaru.

— A zar ga je hteo prevariti?

— Ta tužio me da sam se poslužio pentikostarom, pa on ost’o bez zuba... a ono nije ni bila ta knjiga, nego časlovac...

— Pa... ovaj... a zar to nije bilo...

— Ta, kad dobro promislim — veli pop Spira kao svaki čovek kad prođe opasnost — pa gotovo da i nije bilo sve onako... Sad već, boga mi, i ja vidim da mi je sav stra’ uzalud bio. Ništa od svega toga, moja Sido, nije istina! Kakav zub izbijen! Kakav zub! Kao da se tako lako vadi zub! Vuku paora od jutra do podne dok mu iščupaju zub, pa još s drage volje pristaje čovek (i onaj što mu vade, i onaj što ga vadi), — pa jedva ga izvuku! A ovo nit’ je on hteo, nit ja još manje, pa — ispao zub!... To je sve bila samo jedna paklena obida i kleveta i ništ’ više! Čudim se samo kako sam se mog’o tako uplašiti.

— E, da!?

— Ta kleveta; dabome da je kleveta! Ta već samo to što je kazao da sam upotrebio pentikostar, pa to mu je već prva laž. Nije pentikostar, nego časlovac, mali časlovac! I to još i nije onaj pravi časlovac, od onih iz Rusije poslatih, nego drugi neki, trukovan kod nekog Švabe (i to bez titli, bez titli, Sido) koji, upravo, ne bi ni smeli držati ni u pravoslavnoj porti, a kamoli u tutorskoj kancelariji crkve našega blagočestija! Ta već samo je zato zaslužio da bude obrijan što uvlači unijatske knjige u pravoslavne crkve!! A časlovac je njegova sopstvenost, on ga je kupio i doneo. Da ga pitam, ko ruši pravoslavje? A on kod vladike kaže da je pentikostar, samo zato što je to veća knjiga, pa k’o veli: i posledice moraju strašnije biti!

— E, vidiš ti samo licemjera jednog!

— E, to sam oćut’o, nisam ništ’ kaz’o. Nisam ’teo da ga pred ekselencijom uterujem u laž pa da kažem da je časlovac bio, jer bi’ se tako, znaš, odao i prizn’o.

— A, pa dabome! Dobro si radio!

— Al’ da vi’š šta je dalje radio! Da vi’š amišaga njegova! Pa nije mu dosta bilo da je naš’o kakav tako od slovesnog stvorenja zub, — pa da mu se i poveruje; nego k’o veli, sad je lepa prilika da se i ja naplatim na Spirinu kontu, i da ga konečno uničtožim, da vidi, k’o veli, preosveštenstvo kako sam oštećen, — pa don’o neki veee-liki zub, ta mal’ te neće biti kolik’ polak šapurike... Neki konjski zub, i to valjda od onog najvećeg štajerskog konja na kome Kranjci vandruju s espapom po našim varošima.

— Konjski zub!... E, to ga je ona njegova beštija navela da uradi; niko drugi neg’ baš ona. Ah, ko da je gledam i slušam! Ona, ona, i niko drugi! Ta nije on toliko ni lud ni pakostan! E, vidiš ti samo nje kako sovjetuje, k’o neki fiškal.

— Kako ga je sovjetovala, onako umal’ nije i proš’o!

— Ta šta govoriš?!

— Umal’ što njemu ne ode brada!

— Ta, ono, znaš... — veli ohrabrena gđa Sida, — mnogo ga ne bi baš ni koštalo. Eto, naš bi ga Šaca obrij’o zabadava, ako nizašta drugo a ono za ono naše staro poznanstvo i prijateljstvo...

— Al’ da si samo vid’la njegovo preosveštenstvo! Ostavi lepo mene, pa uz’o njega na mindros. Te ti on, boga mi, drž’-ne-daj! što rekli. Jedva izn’o čitavu kožu.
 
— Tako je to, — trlja zadovoljno ruke gđa Sida. — »Ko drugome jamu kopa, sam u nju pada«, govorila je uvek moja pokojna mama!

— Eh, manimo se toga! Bilo pa prošlo!

— Pravo kažeš! Bože, kad preksutra sretnem u porti Persu, — no, ta će me, znam, pojesti od jeda i pakosti. A baš ću gledati da se sretnem š njome! — nego, rihtih, umal’ nisam zaboravila. Imam da ti javim jednu vest koju smo dobili dok ste vi bili na putu. Naš Šaca dobio onaj tal. Umrla mu jedna stara strina iz Itebeja, i Šaca tako erbov’o jedno lepo nasljedije, pa se poziva preko naše Varoške kuće da ide da ga uzme, jer on je jedini zakoniti i najbliži nasljednik.

— Eee, bog da joj dušu prosti, to nije rđava vest.

— Vid’o me juče iz svoje oficine pa mi pritrč’o da mi javi, a ja mu kažem: nek pričeka tebe! — Sad može ići u Beč da svrši hirurgiju... On će ostati da dobroj strini dâ šest nedelja i da se venča, a posle će ići da študira hirurgiluk.

— To je sve lepo, al’ svatovi mogu tek u aprilu da budu.

— Pa dobro, a on nek da strini i pola godine!... Daleko je, al’ šta mu znamo... nego prsten...

— Prsten!... Pa dobro, eto, večeras! Šta tu još imamo da čekamo! Nek večeras bude formalna proševina, a kroz dva-tri dana i prsten. Nek ode ko po Arkadiju. I njega sam se setio na putu, e, a kako ga se i ne bi’ setio!... Naspelo mi da se malo proveselim. Nije šala, toliko već vreme sve u nekoj neizvjesnosti i strahu; kako sam ot’šo, a kako se vraćam iz Temišvara!!

Posle kratkog vremena dođe Arkadija, i bio je zadovoljan kad je čuo da je sve dobro ispalo, blagodareći njegovoj dosetci; a još je zadovoljniji bio kad je dobio šal, botuše i stivu lulu; a najzadovoljniji je bio kad je čuo iz usta pop-Spirinih da će sutra odneti sto forinti i metnuti ih u švapsku šporkasu na ime Jele, Arkadijine ćerke, lepe udavače.


* * *

 
Posle jednog sahata bilo je sve spremno. Arkadija je otišao po Šacu i odneo mu crvenu pošu. Zatekao ga u dućanu baš kad je Šaca tucao kudeljno seme i ’ranio štiglice i kanarinke, cvrkućući im. Šaca je bio sav blažen kad je čuo zašto ga zovu. Odmah obuče dušanku višnjeve boje, veza svilenu pošu oko vrata, a prema tome i ostalo odelo nije bilo postidno. Tako nakićen Šaca, kao svakog prazničnog dana, pozvao je svoga principala, a ovaj opet pozove gospodina Kipru nataroša, a Kipra svoju suprugu. G. Kipra će biti na ruci Šaci svojim savetima i upustvima odnosno tâla, i zato ga je pametno bilo i pozvati. Svi pristadoše rado, i krenuše se od principala g. natarošu, a od ovoga tetka-Makri, koja se takođe svečano obukla, a odatle devojačkoj kući, gde sve zateknu u svečanom odelu. Tetka Makra je htela, kao stara žena, kraćim putem, između bašta kroz déru, — koja je u Bačkoj i Banatu odvajkada bila znak velikog prijateljstva i ljubavi, — ali g. nataroš i gđa nataroševica spomenuše da je ovako svečanije, a i zvaničnije.

Zvanični deo proševine bio je i svršio se. Gđa Sida izređala je sve poimence šta će Jula u auštafirung doneti, a teka Makra je opet izložila uz pripomoć g. nataroša stanje Šacine mase i novoga nasleđa, napomenuvši da je Šaca i njen jedini i neosporni generalni naslednik, bilo testamenta ne bilo.

— A sve to, — završi tetka Makra, — vik’o jedni učeni ljudi, k’o na priliku gospodin parok, možete se uveriti da nije nikakva varancija, jerbo možete u grundupu sve da vidite i uverite se.

— Ta verujemo, verujemo, slatka prijo, — odgovara pop Spira — ta kad je još komšija komšiju prevario!

Posle zvaničnog dela, pošto je ugovoreno koga dana da bude prsten, nastade veselje. Začas se iskupilo društvo iz komšiluka. Našli su i Sovru gajdaša.
Otpoče igra i pesma i zdravice, i ređa se jedno za drugim naizmence. Sve je veselo bilo i nije ni mislilo na odlazak, nit’ bi se iko još za dugo krenuo i kvario društvo, da nije obazrivi i etiketni principal prvi ustao da ide, i primetio veselim i raspoloženim gostima: da je sve to lepo, al’ da ipak treba da imaju prizrenja prema poštovanom domaćinu koji se celoga toga dana truckao u kolima, pa mu sad treba tople postelje i ukrepitelna sna.

Na to niko nije imao šta da primeti, i svi se krenuše pored sveg zaustavljanja gđa-Sidinog. Gajdaš je otpratio najpre g. nataroša i gđu mu, a zatim tetka Makru, i najposle principala i principalovicu kući.


* * *


A Šaca je bio tako razdragan da nije nikako mogao da ide odmah kući, nego je udario sokacima, pun puncat najlepših misli i večerašnjih lepih slika i slatkih uspomena. Ide tako zadovoljan sve napred iz sokaka u sokak, pa misli kako je sretan i presretan, jer mu je večeras Jula prvi put kazala: ti, Šandore, a i on njoj nekoliko puta: ti, Julo, pa i jedno i drugo udešavalo razgovor tako samo da se što češće mogu tikati... Ide Šaca tako pa se seća svega što je večeras čuo i video i doživeo. Seća se kako su dvaput silazili u podrum po vino, i on i Jula. — »Deco, nema vina; dones’te vina! Tata je žedan, a i gosti su!« veli razdragani domaćin. — »Sevaj, Tino, u podrum po vino«, dodaje g. Kipra notaroš, a Sovra gajdaš zapeva: »Sipaj, Tino, kroz keceljac vino!« A oni, kao poslušna deca, gotovi su da poslušaju, pa on uzme ona dva grdno velika bokala, a Jula čirak sa lojanom svećom, pa trče dole u podrum, pa on toči, a ona mu svetli. A on se šali s njom, pa je plaši, pa kaže da će joj ugasiti sveću i otići, a nju zaključati u podrum ako ga ne poljubi. A ona kaže da bi umrla od straha u podrumu u pomrčini onako sama, pa volije i da ga poljubi nego da u tim godinama umre od straha u pomrčini. A on je onda pita: a boji l’ se i kad je s njim? A ona mu kaže: da se onda, kad je uz njega, ne boji nikoga na svetu. A njemu milo što ga tako drži za junaka, pa onda od nju poljubi, a ona se otima pa mu kaže: »Sram te bilo!«, ali to tako meko i nežno da mu još i sad zvone u glavi te reči.

I on juri tako pravo, a sve misli na večerašnje slike, od kojih je jedna od druge sve lepša i prijatnija, dokle se ujedared nije našao daleko izvan sela, čak na vašarištu, pa tu se tek začuđen zaustavio i pitao u sebi: otkud on čak tu?! Zatim se vratio kući, legao, i dugo nije mogao oka sklopiti, a dva dana još posle toga brujale mu gajde Sovre gajdaša i zujalo u ušima ono Julino: »Sram te bilo!« Sutradan je šegra imao muke čisteći braca-Šacine čizme.

Isto su tako zadovoljni bili i oni u pop-Spirinoj kući. Pop Spira je odmah legao, a gđa Sida ostala da posprema posle toga kalabaluka.

A tek Jula, kako je ona tek sretna i zadovoljna bila! U sreći toj svojoj htela je da svi budu srećni i zadovoljni, pa se pustila u razgovor sa Žužom, i milo joj je bilo kad joj je ova pohvalila ukus, i rekla da joj je zdravo lep gospodin mladoženja, i da će pasovati jedno za drugo taman kao poručeno. A Juli milo pa je pita: ima li da koga ona voli, i da ko nju voli? A Žuža joj priznaje iskreno i hvali se, i kaže da je mnogi njih vole, a i ona mnoge njih voli, al’, kaže Žuža, da nijedan nije tako lep k’o frajlin mladoženja, niti ijedan ima onaku lepu crvenu pošu pa da mu tako lepo stoji k’o frajlinom đuvegiji. Tako su ćeretale sve dok se nije Žuža već malo i obezobrazila, pa postala isuviše intimna, i dok nisu čule maminu zapovest: »’Ajd’ lež’te«, i tek onda prestade razgovor i nastaše slatke misli i budna sanjanja pod jorganom.

— Uh, ta što kojom srećom nije letnje vreme — veli gđa Sida, sva srećna, sklanjajući posuće i tumarajući još po sobi — a ne znam šta bi’ dala da je sad leto, pa da smo izveli gajdaša u avliju ili pred kuću! Ta mor’o bi duvati u one gajde da se čuju k’o ono veliko zvono čak do poslednji’ salaša, makar mu pukle one njegove gajde. Ala bi se sekirala i kidala ona debela! Ej, moje radosti onda! Da je pitam sad — veli gđa Sida, otvarajući prozore da se promaje soba — da je pitam: koga će to da obrijaju! Il’ mog Spiru, il’ onog njenog što dovlači neke čifucke časlovce u našu crkvu i vara gospodina vladiku!... ’Ajde da se to spava!... Je l’ ostalo još štogođ, bože, — reče i stade razgledati po sobi. — Ta otkud tolika zapaljena kandila! Gledaj samo čuda šta ga ih goru! U svakoj sobi po pola tuceta kandila, k’o na Hristovom grobu! Ta pogasi ta kandila, Žuža; ta ako je popovska kuća, nismo valjda spa’ije od Eleonske Gore!... Uf, ne znam šta bi dala da mi je samo znati zna li! Što nije leto, što nije! — reče mećući šlofkapu na glavu.

Uostalom, ta joj je želja sasvim izlišna bila, jer gospođa Persa je još to isto veče — kad je posle večere, pošto je pop Ćira legao, merila i krojila kupljeni flanel — to isto veče čula je od Erže sve što je bilo kod pop-Spirinih. Jer Žuža i Erža su i dalje lepo živele među sobom (ne htevši se povesti za svojom zavađenom gospoštinom), i sastajale se na sokaku, kao i pre svađe svoje gospoštine, sa svojim hulanerskim kaplarima, a svaka je imala svoga. Jednoga su one same među sobom zvale Zatraceni, a drugoga Šecko-Jedno. A ta su imena oni dobili prema različitom svom temperamentu. Jedan se ljutio kad je video svoju Žužu da s onim drugim razgovara, i odmah psovao: »Zatraceni!« a drugi nije bio takav, nego koju pre nađe, Žužu ili Eržu, a on veli: »Šecko-jedno« (kaže da mu je svejedno), pa kuriše. — One su se svako veče nalazile, i tom prilikom su između ostaloga još i saopštavale jedna drugoj sve što se u kući jedne ili druge kazalo, govorilo ili dogodilo, a od njih su opet njihove gospođe saznavale sve, što je opet bio trajni uzrok večitom potpirivanju i podgrevanju jedared već otpočetog strašnog neprijateljstva. Pa je tako i večeras, pored svega posla, Žuža od vremena na vreme ugrabila priliku i izlazila s punim bokalom na sokak svome kaplaru Zatracenu i Erži, koja je opet bila sa svojim kaplarom, i tu kazala sve Erži šta je i kako je. Tu su pred kućom pili, pa čak n igrali uz svirku koja se lepo čula iz kuće. Erža je posle sve još toga večera referisala gđi Persi.

— Preselo im, da bog dâ — veli gđa Persa kad je saslušala Eržin referat. — Mož’te sad — veli umorna od silne praske i već malaksala i salomljena, tako da je već budila sažaljenje — mož’te sad ako ćete tri noći, kad ste natrefili na ludoga Ćiru!


Pop Ćira i pop Spira - Sremac, Stevan