Херцег Владислав/15

Херцег Владислав
Писац: Јован Суботић
ПЕТИ ПРИЗОР

ПЕТИ ПРИЗОР
На Невесињу, врт са шумницом.

ВИДОСАВА (сама дође):
Одоше ми браћа Владиславу!
Срећна браћо, што с’ родисте људи!
Да је мени мужка рука дата,
Ни часа вам неби почасила,
Посела бих вилена коњица,
Припасала сабљу са очима,
Отишла бих у бој међ јунаке:
Ал сад шта ћу овако девојка?
Куд бих смела, куда бих пристала?
Морам остат код своје преслице,
И на свили светитеље везти
И витешка дела од јунака! —
Како игра Воислав коњица!
Како за њим Младин поскакује!
Перје им се за калпаком вије,
Као витка на јели гранчица! —
Одкада га већ нисам видила!
Јошт сам била малено девојче,
Кад сам била са отцем код стрица;
Воислав је с њиме друговао.
Налик бија један на другога
Као браћа од једне матере;
Оба бјаху момци голобради,
Оба лепа, ил Владислав лепши.
Да ли бих га сад могла познати?
Тежко, тежко! Како се Воислав
Од то доба јако изменио,
Сигурно је тако и Владислав.
Онда радо са мном се дружио,
А ја не бих од њега отишла
За све благо овога свијета:
Али отац рече одлазити.
А кад отац рекне, ту се мора,
Знам ко данас, како сам плакала
А од отца очи сакривала.
Ни Воислав није ме видио.
Нисам смела ни њему казати.
Шест већ проће одонда година,
Па ми и сад срдце заиграва,
Кад се само њега опоменем.
Колико сам пута преплакала,
Преплакала ноћцу до зорице,
Кад на њега отац диже војску;
А све кријућ, да нико не дозна,
Да ми неби ко год замерио. —
А и како небих га љубила,
Кад га љуби свак живи на свету,
И сва земља њиме се поноси,
А брат ми је од рођена стрица.
Ох да ми је, да га видит’ могу
Из потаје гдегод прикривена,
Јербо незнам, како бих му могла
Сад овако на очи изићи!
(Седа на један бусеник, наслони главу на руку и мисли.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.