Херцег Владислав/16

Херцег Владислав
Писац: Јован Суботић
ШЕСТИ ПРИЗОР

ШЕСТИ ПРИЗОР
Владислав долази с друге стране са копљем у руци и луком о рамену.

(Опазивши Видосаву).
Је л’ то дева, ил’ је горска вила!
Што ми дрхћеш, друже у прсима,
Кад досада никад незадрхта!
У виле су очи отроване,
Да л’ се бојиш зора и прострела?
Хајдмо натраг! — Немогу, рођаче!
Ил’ те јели, или те стрељали.
Неће ноге, да нас послушају. —
Да видимо, шта је и како је!
(Дође ближе па стане.)
Лепа ли је! Сама је дивота!
Уграби ми срдце из недара:
(Ступи јошт ближе па стане.)
Како јој је љубак зрак у лицу!
С образа јој рајска љубов дише!
Како сладко на некога мисли!
Благо оном, на кога сад мисли !
(Ухвати се за груди.)
Шта је, друже? То ти није право?
Иди један себични ђаволе!
Што ти немаш, да ни други нема!
Напред само; та ми смо јунаци,
А јунаком свуд срећа помаже!
(Дође близу Видосаве.)
Лепа главо. —
ВИДОСАВА (цикне, скочи, и пође па стане).
ХЕРЦЕГ:
Погледај ме малко.
Отвори ми на рају прозоре —
(Ућути, па је гледи.)
ВИДОСАВА (спусти очи, и ухвати се за срдце).
ХЕРЦЕГ:
Ти си ми се одвећ уплашила,
Смем ли т’ дати руку до седишта?
ВИДОСАВА (погледа га кришом тихо):
Он је!
ХЕРЦЕГ:
Дођи к себи, нисам љута
Присојкиња гуја из камена,
Да се бојиш од мога отрова;
Нисам онај дивљи звер из горе,
Који не зна за мило и лепо,
Да се страшиш од мојих ноката!
ВИДОСАВА (опоравивши се):
Владиславе, јеси л’ ти заиста?
ХЕРЦЕГ (тргне се):
Незнам, шта је милије ми чути,
Своје име из тих лепих уста,
Ил’ глас сладки, којим га изричеш.
Срећо моја! немогу т’ опростит’
Што тек данас дајеш ми видити,
С којом бих се јунак поносио,
Да ми мајка роди је сестрицу.
ВИДОСАВА (приступи му слободније):
Не познајеш сестру Видосаву?
ХЕРЦЕГ (зачуђен):
Видосава! мала Видосава?
ВИДОСАВА (смеши се):
Била мала, а сад одрастила!
ХЕРЦЕГ:
Као леп стром у чарној горици! —
Оди, сејо, да те боље видим.
Немогу те с’ доста нагледати.
Та вита си као вита јела,
А висока с’ као бор зелени!
Лепша си ми од беле зорице,
А милија од сладкога санка!
ВИДОСАВА:
Сећаш ли се јоште на сестрицу?
ХЕРЦЕГ:
На анђелче оно лепршаво,
Што се сигра по бабовом двору
Ко да су га из цркве донели?
Снив’о сам те по толико пута,
Ал’ све као малено девојче
У облаци златом обливени;
Виђ’о сам те кад сунце залажа
У сјасности неба вечерњега
Као малу вилу златокрилу,
Где узлећеш са земље на небо;
Оваку те мислит’ не умедох!
Јеси лепша од бијеле виле,
Сјајнија си од самог анђела!
(Узме је за руку.)
ВИДОСАВА:
И ја на те, брате, мислила сам.
Кад сам вид’ла лијепа јунака,
Мислила сам, таки је Владислав.
С Воислава скидала сам слику
Да погодим по њој Владислава.
Налик бија узор на истину,
Ал’ истина узор надилази,
Кол’ко светлост сенку надвишава.
(Гледи га умиљато.)
ХЕРЦЕГ:
Седи, сејо, да те се нагледам!
(Посади је на седиште, а он се спусти украј ње на земљу па је гледи.)
Сад говори даље, Видосаво.
Тако су ми твоје речи сладке
К’о детету млеко материно,
Хладни ветрић зажареном лицу,
Рајски зраци огрешеној души.
Видосава нагнула к њему главу па га гледи.
Много си се, браца, променио!
Да не личиш на мог Воислава
Небих тебе никада познала.
ХЕРЦЕГ:
Да л’ с’ обистом на мене мислила?
ВИДОСАВА:
Колико је дана у години,
Мало б’ рекла једаред у дану.
ХЕРЦЕГ:
Сестрино је срдце милостиво!
ВИДОСАВА:
Знаш, кад су ме од тебе одвели?
ХЕРЦЕГ:
Душа ми се онда поболела.
Нисам ти се дуго насмејао.
Сам незнадох, шта ми срдцу бјаше,
А сад видим, са тога је било.
ВИДОСАВА:
Је л’ и теби за мном жао било?
Ја сам тебе често оплакала!
Да ти знаде подглавник говорит’
За силне би сузе казао ти.
Нисам знала, шта ми срдце тишти,
Али чим сам на те помислила,
Грунуле су м’ сузе из очију!
ХЕРЦЕГ:
Сладке сузе, лепше од бисера,
И драже ми од алем камена,
Да вас могу данас покупити
Сваку б’ од вас у злато оков’о!
ВИДОСАВА:
Где си тако зборит’ научио,
Слушала би т’ и гладна и жедна?
ХЕРЦЕГ:
Речи моје јадни су немаци
Спрам говора твоијех очију!
ВИДОСАВА:
Истина је, и твоје говоре,
Да ми срдце игра од радости.
ХЕРЦЕГ:
Па што ниси брату поручила?
Дош'о бих ти ма кроз гроб морао.
ВИДОСАВА:
Шта говориш? Да ли се несећаш
Крвне војне с нашим родитељем? (уздахне)
Ах никада више небило је!
Црна туга срдце ми изкида.
ХЕРЦЕГ:
Ил’ за братом, ил’ за родитељем?
ВИДОСАВА (удари га лако руком по образу):
Што говориш, да с’ застидит’ морам?
ХЕРЦЕГ:
Та по б’ света за те речи дао,
Јер ми даше ружицу видити
На беломе лицу сестриноме,
Какву нема ни румена зора,
Кад умије лице у росици
О ђурђевском јутру мирисавом!
ВИДОСАВА:
Онда ми је срдцу тежко било,
А сад волим, што неби другчије.
Јер шта бих ти данас говорила,
Што би драго од сестре ти било?
ХЕРЦЕГ:
Те ти речи звоне ми милије,
Него гласи од какве победе.
ВИДОСАВА:
Слушала сам за твоје јунаштво.
Како ми је онда од радости
У недрима срдашце играло!
Тебе хвале, мени перје расте!
ХЕРЦЕГ:
Сад, кад знадем, ко се мном поноси,
Двапут ће ми јача мишца бити,
Мишца јача, срдце јуначније.
ВИДОСАВА:
Ах да могу свуд уз тебе бити!
ХЕРЦЕГ:
Ко ти брани, кад ти срдце иште?
ВИДОСАВА (смеје се):
Ал’ си дете, драги Владиславе!
Зар не видиш ову дугу косу?
ХЕРЦЕГ (смеје се):
Ти обуци рухо од јунака,
Па поседни коња од мејдана.
Ко те види, окамениће се
Од лепога лица и погледа.
Више твоје очи ће посећи
Него моја сабља самоковка.
ВИДОСАВА (озбиљно):
Ти се шалиш, ја истину кажем.
Како ми је данас тешко било,
Кад Воислав оде са Младином.
Да сам могла, с њима б’ полетила
(Устану.)
Да ми даду, к’о што ми недаду,
Овако бих барјак ухватила,
А овако сабљу потргнула.
Па ти напред, а ја тиком тебе.
Кад полети на тебе стријела,
Ове би је груди задржале;
Кад на тебе мач би посунуо,
Ове би те руке заклониле.
(Узхићена.)
Па кад би ме мртву укопали,
Ти би за мном сузе проливао,
Девојке би песме изводиле,
Како паде млада Видосава
За свој народ, за свог Владислава!
Владиславе, то би лепо било!
Херцег (узме је ватрено за руку):
А ја б’ тебе овако држао,
Да т’ од мене сила нераздели;
Па кад би нас тишма потиснула,
(Опаше је другом руком.)
’Вако бих те руком опасао,
Да нас како тишма не раздвоји.
ВИДОСАВА (загрли га):
А ја би ти с’ вако приљубила
Да ме нико одтргнут’ не може.
ХЕРЦЕГ:
А кад би нас ране обхрвале,
(Загрли и он њу.)
’Вако бих те сладко загрлио,
Кад смрт дође да нас с земље носи,
Нек нас носи заједно обоје.
(Чује се рог ловачки.)
Видосава одтргне се.
Чу ли трубу? Ала смо ми деца!
(Смеје се у глас.)
ХЕРЦЕГ (смеје се):
Ти си дете, али врло сладко! —
То се мени моје дружство јавља.
ВИДОСАВА (пружи му руке, он их ухвати својима):
Владиславе!
ХЕРЦЕГ:
Видосаво!
ВИДОСАВА (гледа га озбиљно):
Ал’ би
Сладко било са тобом умрети!
(Ћуте.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.