Herceg Vladislav/16
| ←Peti prizor | Herceg Vladislav Pisac: Jovan Subotić ŠESTI PRIZOR |
Sedmi prizor→ |
ŠESTI PRIZOR
Vladislav dolazi s druge strane sa kopljem u ruci i lukom o ramenu.
(Opazivši Vidosavu).
Je l’ to deva, il’ je gorska vila!
Što mi drhćeš, druže u prsima,
Kad dosada nikad nezadrhta!
U vile su oči otrovane,
Da l’ se bojiš zora i prostrela?
Hajdmo natrag! — Nemogu, rođače!
Il’ te jeli, ili te streljali.
Neće noge, da nas poslušaju. —
Da vidimo, šta je i kako je!
(Dođe bliže pa stane.)
Lepa li je! Sama je divota!
Ugrabi mi srdce iz nedara:
(Stupi jošt bliže pa stane.)
Kako joj je ljubak zrak u licu!
S obraza joj rajska ljubov diše!
Kako sladko na nekoga misli!
Blago onom, na koga sad misli !
(Uhvati se za grudi.)
Šta je, druže? To ti nije pravo?
Idi jedan sebični đavole!
Što ti nemaš, da ni drugi nema!
Napred samo; ta mi smo junaci,
A junakom svud sreća pomaže!
(Dođe blizu Vidosave.)
Lepa glavo. —
VIDOSAVA (cikne, skoči, i pođe pa stane).
HERCEG:
Pogledaj me malko.
Otvori mi na raju prozore —
(Ućuti, pa je gledi.)
VIDOSAVA (spusti oči, i uhvati se za srdce).
HERCEG:
Ti si mi se odveć uplašila,
Smem li t’ dati ruku do sedišta?
VIDOSAVA (pogleda ga krišom tiho):
On je!
HERCEG:
Dođi k sebi, nisam ljuta
Prisojkinja guja iz kamena,
Da se bojiš od moga otrova;
Nisam onaj divlji zver iz gore,
Koji ne zna za milo i lepo,
Da se strašiš od mojih nokata!
VIDOSAVA (oporavivši se):
Vladislave, jesi l’ ti zaista?
HERCEG (trgne se):
Neznam, šta je milije mi čuti,
Svoje ime iz tih lepih usta,
Il’ glas sladki, kojim ga izričeš.
Srećo moja! nemogu t’ oprostit’
Što tek danas daješ mi viditi,
S kojom bih se junak ponosio,
Da mi majka rodi je sestricu.
VIDOSAVA (pristupi mu slobodnije):
Ne poznaješ sestru Vidosavu?
HERCEG (začuđen):
Vidosava! mala Vidosava?
VIDOSAVA (smeši se):
Bila mala, a sad odrastila!
HERCEG:
Kao lep strom u čarnoj gorici! —
Odi, sejo, da te bolje vidim.
Nemogu te s’ dosta nagledati.
Ta vita si kao vita jela,
A visoka s’ kao bor zeleni!
Lepša si mi od bele zorice,
A milija od sladkoga sanka!
VIDOSAVA:
Sećaš li se jošte na sestricu?
HERCEG:
Na anđelče ono lepršavo,
Što se sigra po babovom dvoru
Ko da su ga iz crkve doneli?
Sniv’o sam te po toliko puta,
Al’ sve kao maleno devojče
U oblaci zlatom obliveni;
Viđ’o sam te kad sunce zalaža
U sjasnosti neba večernjega
Kao malu vilu zlatokrilu,
Gde uzlećeš sa zemlje na nebo;
Ovaku te mislit’ ne umedoh!
Jesi lepša od bijele vile,
Sjajnija si od samog anđela!
(Uzme je za ruku.)
VIDOSAVA:
I ja na te, brate, mislila sam.
Kad sam vid’la lijepa junaka,
Mislila sam, taki je Vladislav.
S Voislava skidala sam sliku
Da pogodim po njoj Vladislava.
Nalik bija uzor na istinu,
Al’ istina uzor nadilazi,
Kol’ko svetlost senku nadvišava.
(Gledi ga umiljato.)
HERCEG:
Sedi, sejo, da te se nagledam!
(Posadi je na sedište, a on se spusti ukraj nje na zemlju pa je gledi.)
Sad govori dalje, Vidosavo.
Tako su mi tvoje reči sladke
K’o detetu mleko materino,
Hladni vetrić zažarenom licu,
Rajski zraci ogrešenoj duši.
Vidosava nagnula k njemu glavu pa ga gledi.
Mnogo si se, braca, promenio!
Da ne ličiš na mog Voislava
Nebih tebe nikada poznala.
HERCEG:
Da l’ s’ obistom na mene mislila?
VIDOSAVA:
Koliko je dana u godini,
Malo b’ rekla jedared u danu.
HERCEG:
Sestrino je srdce milostivo!
VIDOSAVA:
Znaš, kad su me od tebe odveli?
HERCEG:
Duša mi se onda pobolela.
Nisam ti se dugo nasmejao.
Sam neznadoh, šta mi srdcu bjaše,
A sad vidim, sa toga je bilo.
VIDOSAVA:
Je l’ i tebi za mnom žao bilo?
Ja sam tebe često oplakala!
Da ti znade podglavnik govorit’
Za silne bi suze kazao ti.
Nisam znala, šta mi srdce tišti,
Ali čim sam na te pomislila,
Grunule su m’ suze iz očiju!
HERCEG:
Sladke suze, lepše od bisera,
I draže mi od alem kamena,
Da vas mogu danas pokupiti
Svaku b’ od vas u zlato okov’o!
VIDOSAVA:
Gde si tako zborit’ naučio,
Slušala bi t’ i gladna i žedna?
HERCEG:
Reči moje jadni su nemaci
Spram govora tvoijeh očiju!
VIDOSAVA:
Istina je, i tvoje govore,
Da mi srdce igra od radosti.
HERCEG:
Pa što nisi bratu poručila?
Doš'o bih ti ma kroz grob morao.
VIDOSAVA:
Šta govoriš? Da li se nesećaš
Krvne vojne s našim roditeljem? (uzdahne)
Ah nikada više nebilo je!
Crna tuga srdce mi izkida.
HERCEG:
Il’ za bratom, il’ za roditeljem?
VIDOSAVA (udari ga lako rukom po obrazu):
Što govoriš, da s’ zastidit’ moram?
HERCEG:
Ta po b’ sveta za te reči dao,
Jer mi daše ružicu viditi
Na belome licu sestrinome,
Kakvu nema ni rumena zora,
Kad umije lice u rosici
O đurđevskom jutru mirisavom!
VIDOSAVA:
Onda mi je srdcu težko bilo,
A sad volim, što nebi drugčije.
Jer šta bih ti danas govorila,
Što bi drago od sestre ti bilo?
HERCEG:
Te ti reči zvone mi milije,
Nego glasi od kakve pobede.
VIDOSAVA:
Slušala sam za tvoje junaštvo.
Kako mi je onda od radosti
U nedrima srdašce igralo!
Tebe hvale, meni perje raste!
HERCEG:
Sad, kad znadem, ko se mnom ponosi,
Dvaput će mi jača mišca biti,
Mišca jača, srdce junačnije.
VIDOSAVA:
Ah da mogu svud uz tebe biti!
HERCEG:
Ko ti brani, kad ti srdce ište?
VIDOSAVA (smeje se):
Al’ si dete, dragi Vladislave!
Zar ne vidiš ovu dugu kosu?
HERCEG (smeje se):
Ti obuci ruho od junaka,
Pa posedni konja od mejdana.
Ko te vidi, okameniće se
Od lepoga lica i pogleda.
Više tvoje oči će poseći
Nego moja sablja samokovka.
VIDOSAVA (ozbiljno):
Ti se šališ, ja istinu kažem.
Kako mi je danas teško bilo,
Kad Voislav ode sa Mladinom.
Da sam mogla, s njima b’ poletila
(Ustanu.)
Da mi dadu, k’o što mi nedadu,
Ovako bih barjak uhvatila,
A ovako sablju potrgnula.
Pa ti napred, a ja tikom tebe.
Kad poleti na tebe strijela,
Ove bi je grudi zadržale;
Kad na tebe mač bi posunuo,
Ove bi te ruke zaklonile.
(Uzhićena.)
Pa kad bi me mrtvu ukopali,
Ti bi za mnom suze prolivao,
Devojke bi pesme izvodile,
Kako pade mlada Vidosava
Za svoj narod, za svog Vladislava!
Vladislave, to bi lepo bilo!
Herceg (uzme je vatreno za ruku):
A ja b’ tebe ovako držao,
Da t’ od mene sila nerazdeli;
Pa kad bi nas tišma potisnula,
(Opaše je drugom rukom.)
’Vako bih te rukom opasao,
Da nas kako tišma ne razdvoji.
VIDOSAVA (zagrli ga):
A ja bi ti s’ vako priljubila
Da me niko odtrgnut’ ne može.
HERCEG:
A kad bi nas rane obhrvale,
(Zagrli i on nju.)
’Vako bih te sladko zagrlio,
Kad smrt dođe da nas s zemlje nosi,
Nek nas nosi zajedno oboje.
(Čuje se rog lovački.)
Vidosava odtrgne se.
Ču li trubu? Ala smo mi deca!
(Smeje se u glas.)
HERCEG (smeje se):
Ti si dete, ali vrlo sladko! —
To se meni moje družstvo javlja.
VIDOSAVA (pruži mu ruke, on ih uhvati svojima):
Vladislave!
HERCEG:
Vidosavo!
VIDOSAVA (gleda ga ozbiljno):
Al’ bi
Sladko bilo sa tobom umreti!
(Ćute.)
|