Herceg Vladislav/15

Herceg Vladislav
Pisac: Jovan Subotić
PETI PRIZOR

PETI PRIZOR
Na Nevesinju, vrt sa šumnicom.

VIDOSAVA (sama dođe):
Odoše mi braća Vladislavu!
Srećna braćo, što s’ rodiste ljudi!
Da je meni mužka ruka data,
Ni časa vam nebi počasila,
Posela bih vilena konjica,
Pripasala sablju sa očima,
Otišla bih u boj međ junake:
Al sad šta ću ovako devojka?
Kud bih smela, kuda bih pristala?
Moram ostat kod svoje preslice,
I na svili svetitelje vezti
I viteška dela od junaka! —
Kako igra Voislav konjica!
Kako za njim Mladin poskakuje!
Perje im se za kalpakom vije,
Kao vitka na jeli grančica! —
Odkada ga već nisam vidila!
Jošt sam bila maleno devojče,
Kad sam bila sa otcem kod strica;
Voislav je s njime drugovao.
Nalik bija jedan na drugoga
Kao braća od jedne matere;
Oba bjahu momci golobradi,
Oba lepa, il Vladislav lepši.
Da li bih ga sad mogla poznati?
Težko, težko! Kako se Voislav
Od to doba jako izmenio,
Sigurno je tako i Vladislav.
Onda rado sa mnom se družio,
A ja ne bih od njega otišla
Za sve blago ovoga svijeta:
Ali otac reče odlaziti.
A kad otac rekne, tu se mora,
Znam ko danas, kako sam plakala
A od otca oči sakrivala.
Ni Voislav nije me vidio.
Nisam smela ni njemu kazati.
Šest već proće odonda godina,
Pa mi i sad srdce zaigrava,
Kad se samo njega opomenem.
Koliko sam puta preplakala,
Preplakala noćcu do zorice,
Kad na njega otac diže vojsku;
A sve krijuć, da niko ne dozna,
Da mi nebi ko god zamerio. —
A i kako nebih ga ljubila,
Kad ga ljubi svak živi na svetu,
I sva zemlja njime se ponosi,
A brat mi je od rođena strica.
Oh da mi je, da ga vidit’ mogu
Iz potaje gdegod prikrivena,
Jerbo neznam, kako bih mu mogla
Sad ovako na oči izići!
(Seda na jedan busenik, nasloni glavu na ruku i misli.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.